понедељак, 05. јануар 2009.

ШТРЕБЕРИ И МАНГУПИ СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ

Бранко Радун

ШТРЕБЕРИ И МАНГУПИ СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ

Када се говори о модернизацији српског друштва или пак о његовом развоју, ретко се као значајне препреке узимају балкански обичаји и менталитет који се на чудан начин укршта са европским образовањем. У Србији и “европејци” и “патриоте” (и једни и други баштине европске школе мишљења) представљају пре свега изданак балканске политичке фауне, најчешће замаскиране великим идеолошким причама.

То занемаривање “српског бекграунда” је нарочито присутно у анализи оних политичких снага и лидера који су виђени као модернисти и реформисти јер су перципирани као изузеци у односу на “балканска правила” понашања. Тако се тим и таквим “европејцима” забашурује и прећуткује њихово ирационално понашање у животу и политици. Чак је могућа и негативна реакција њихових “фанова” ако покушате да оспорите “романсирану биографију” њиховог омиљеног реформатора са детаљима који оспоравају његову озбиљност и морални интегритет, а да не говоримо о ситуацијама када покушате да говорите о појавама попут веза са подземљем и издајства пријатеља и доскорашњих савезника. Тада ризикујете у бољем случају етикету да сте “за оног другог”, а у горем да сте непоправљиви противник модернизације српског друштва.

ШТРЕБЕРСКО ОТУЂЕЊЕ

Српску политичку сцену смо, имајући у виду ментални склоп и животну оријентацију “балканског волунтаристе”, могли грубо поделити на два типа људи – на штребере и мангупе. Штребери (са и без наводника) јесу они који су увек добро учили и “добро се владали” да би остварили своје амбиције – отприлике као у Балашевићевој песми о “добром Банету”. Јако су амбициозни и труде се да постигну формално добре резултате, али исто тако знају да су битне везе и “лобирање” да би се дошло до боље позиције у друштву. Штребер није оригинално балканска појава, али се на овим просторима примио са неким специфичностима, а то су склоност непотизму, полтронству, па чак и цинкарењу и свему што може да вам повећа шансе да “успете у животу”.

Како је титоистички систем био заснован на негативној селекцији, на врху су с временом испливале формално образоване и морално проблематичне бирократе којима је највећи квалитет била припадност некој моћној клики у партијско-државној номенклатури. Тако је на темељима једне паравојне партије (“партизана”) створен систем који је продуковао једну ригидну, неспособну и бирократску “мандаринску касту”.

Ову класу руководилаца су, у великој мери, чинили људи који нису имали ни креативности ни храбрости, али су зато били пре свега лојални “апаратчици”. Особеност “штреберске егзистенције”, која лежи у менталитету овакве “нове класе”, јесте презаштићеност у младости и некаква изолованост од обичног живота и обичних људи. Да не улазимо дубље у психоанализирања типа “доминантне мајке која размази свој вољеног синчића”, морамо ипак рећи да је ствар заснована на неким комплексима из детињства. Ту имамо и несигурност у себе, избегавање дубљег интимнијег контакта са другим особама, али истовремено, као компензација, долази и велика амбиција да се реализује као успешан човек по формалним мерилима (моћ, статус, утицај). Неуротична потреба за успехом или, прецизније, за сликом успешног човека у очима других појачава его-трип и психопатске особине (отуђење, хладноћа, лукави макијавелизам).

Наравно, како “амбициозни штребер” није мангуп који директно и дрско напада (иако то може понекад са позиција надмоћног), он то ради посредно и перфидно. Тражи људе који ће га следити и слушати, или барем оне које ће моћи да искористи за своје циљеве. Он доминацију над људима око себе остварује на вешт психолошки начин, док је према онима који му могу помоћи јако предусретљив и понизан. Овде не говоримо о “асоцијалним штреберима”, већ о онима које амбиција гура да некако прелазе преко своје јаке его-баријере и успевају да за себе вежу неке људе које користе за своје циљеве. Ово не значи да је овај тип човека неморалан, али га велика амбиција и комплекси гурају ка некаквим “морално противречним” решењима. Они су често конформисти који не желе да ризикују добар живот, као ни успон у каријери због неке “ситнице” као што је задата реч или пријатељство.

У политици, “штребери” нису они који оснивају странке и “пробијају лед”. Ту част препуштају мангупима. Они су ту негде око тих “раних лидера” и представљају често важне људе из сенке. Како време пролази, све су мање потребни бунтовници, а све више послушни који делују пристојно и лојално (а изглед често вара). Стога они лако напредују до самог врха неретко само тиме што стрпљиво чекају да они нестрпљиви и конфликтни мангупи одустану или буду одстрањени као конкуренти лидера. Често бивају и “доведени на сам врх хијерархије” као средње решење које се чини да ће одговарати кључним играчима и струјама. Парадигматичан је пример римског цара Клаудија (о којем је снимљена једна од најбољих историјских серија у продукцији ББЦ-ија). Њихова предност је што се нису претерано упрљали и немају превише непријатеља као мангупи којима је конфликт “омиљени спорт”. Зато они делују (а често и јесу) као озбиљни и коректни људи на које се може рачунати.

Не само да неки лидери имају изражено штреберско или мангупско, већ се и у читавим странкама, у њиховом политичком менталитету, препознаје једна или друга доминантна црта. Тако је то “штреберско” у политичкој култури странака највише изражено у ДСС-у, а најмање у радикалима. Странке које важе за “урбано-демократске” као што су ДС, Г17 и ЛДП имају чудну комбинацију штреберског и мангупског, нарочито кроз нове јапијевске кадрове, док у овој последњој постоји и значајан “дрипачки” елемент. Сама Демократска странка је прошла дугу еволуцију од “штреберског интелектуалног кружока” до политичке компаније у којој је, нарочито у неким моментима, доминантан мангупски елемент.

Волунтаризам код штреберског стила политике није јасно видљив јер се често камуфлира формалним поштовањем правила игре (што је универзална особина политичара “западног стила”). Оно што је много горе од овог је што ови и овакви ригидни политичари који имају мало додира са реалношћу служе свом окружењу као фасада иза које се раде мангупски послови. Дакле, овај тип не генерише толико волунтаризам и корупцију колико их најчешће свесно толерише.

То се, чини се, дешавало готово свим домаћим лидерима у последње време (Милошевић, Ђинђић, Коштуница и Тадић), без обзира на то ком типу доминантно припадали. Ипак, код оних ригиднијих и са јаче израженом “штреберском цртом” та је појава очитија и штетнија по друштво. Чест је случај да један пословно-политички клан промовише “амбициозног штребера” и прогура га на неку функцију јер верује да га лако може контролисати. Може се чак говорити о некаквој симбиози “мангупа у нашим редовима” са ригидним ликовима, без обзира на то ко од њих има виши ниво у хијерархији. Чак и када један тип има већу власт, није јасно ко са ким ту манипулише и ко кога заправо контролише.

Други проблем са овим типом је што је несигуран у себе и ствара егзистенцијалну баријеру коју може проћи само мали број људи, што му редукује могућност ширег сагледавања реалности, нарочито ако му окружење “филтрира спољашње утицаје”. У вези с овим отуђењем је и покушај да се богатство живота и непредвидивост његовог тока некако обузда рационализацијама и апстрактним теоријама. Тако “штреберски” поглед на свет често болује од разних идеолошких редукционизама и често је трагикомично инфериоран у односу на здраворазумско поимање једне баке која продаје сир на пијаци. А то опет мангупи или пак штребери “у нашем редовима” знају да искористе, па да преко тих и таквих стереотипа остваре своје циљеве и интересе.

Нижи тип ове врсте је “бирократски полтрон” који је према надређенима снисходљив, а према подређенима ситничаво суров. У стабилним политичким приликама овакви представљају честу појаву на свим нивоима. Исто тако није ретка појава на нашој политичкој сцени да неки “штребер” покушава да глуми мангупа, нарочито кад се дочепа “комада власти”. Постоје чак и појаве да се неки од ових типова, врло често на драматичан начин, преобрате у “политичке мангупе”. Значајно умеће је разликовати онога који се стварно трансформисао у мангупа од оног ко га само симулира.

Виши тип “политичког штребера” је човек који је на неки начин превазишао ту ригидну егзистенцију и због моралног интегритета постао зрела личност и политичар који има визију. Наравно да се готово сваки представник овог типа жели представити као “виши тип”. Ипак, они се разликују од осталих по томе што, с једне стране, и у искушењима успевају да сачувају морални кредибилитет, а са друге, своју апстрактну “слику света” коригују у односу на богатство реалности, а не обрнуто. Ти који задрже здраво морално језгро сопствене личности и при том успеју да превазиђу своје идејне и идеолошке стереотипе представљају заиста ретке и драгоцене појаве у једном друштву.

МАНГУПИ У НАШИМ РЕДОВИМА

Мангуп је други чест тип припадника српске елите, и то је, стиче се утисак, традиционална особеност балканске елите. Но, ни то није тако једноставно јер су политички мангупи у времену “дисолуције класичног цивилизацијског поретка” глобална појава која доприноси ширењу и продубљивању духовне и друштвене аномије. Наравно, балканска специфичност су мангупи који показују већи степен агресивности и бескрупулозности него у “цивилизованом свету”.

Неки чак говоре о “балканској зарази” којој подлежу разноразни припадници глобалног кризног менаџмента који долазе на наше просторе. Наиме, неко је приметио да се после повратка у своје земље тешко одвикавају од “мангупирања на балкански начин”, као што је на пример бескрупулозна корупција и расипност. У том погледу, “балкански стил” политике и политичких обрачуна јесте нешто чему се смеши велика будућност у постдемократском свету. Тако и у овој сфери можемо говорити о “балканизацији као светском процесу”.

Карактеристика балканског мангупа, без обзира на то да ли је он патриотске или европејске оријентације, јесте дрчан наступ којим се на брзака настоји постићи циљ. Оваква врста политичара, ако представља аутентичног мангупа а не штреберску симулацију или “полутана”, има храброст да се супротстави јачем. То не значи да он често срља у непотребне сукобе (иако има и тога), већ само да не избегава отворен сукоб.

Нижи ниво мангупа, то јест мангуп који нема јак кодекс понашања, а ни базична уверења која би га чувала од тога да не склизне у психопатију, познат је у нашем народу као дрипац. Врло близак појму дрипца јесте политички хохштаплер који је исто често присутан на нашој политичкој сцени. Треба рећи да потпуно асоцијалан и неморалан дрипац или хохштаплер не може дуго опстати у игри јер бива “проваљен” као потпуно непоуздан. Минимум клановске солидарности и некакав кодекс понашања је услов за трајање, и тога су свесни и политички дрипци.

Чистих мангупа је мало у домаћој политици јер је потребан неки ниво образовања и штреберског “марша кроз институције”, па је стога чешћи случај оних који су у једном моменту “кризе” прешли свој Рубикон и постали мангупи. То су они којима је преко главе бирократске инерције и јалових интелектуалних расправа, те стога постају “људи од акције” којима је битно да се дочепају моћи на овај или онај начин. Они су схватили и покушавају да остваре ону Макијавелијеву мисао о “наоружаном пророку” или, модерним речником речено, “људе са визијом” који знају “како ствари функционишу”. Прагматизам је код њих еуфемизам за ону језуитску – “циљ оправдава средство”.

ПРИЧА О “ДВА МАНГУПА”

Два најизразитија конвертита из штреберског у мангупско понашање у политици су Шешељ и Ђинђић (иако неки о овом првом мисле да никад није био штребер). Они су себе изнутра преобратили или, што рече један наш писац, “преокренули душу” из интровертног у екстравертно, из сфере контемплације у сферу акције. Ово је, наравно, “ризична операција”, како по оне који је чине, тако и по околину.

Шешељ је ушао у политику са низом мангупских потеза (дисиденство, суђење Титу, “поход” на Кућу цвећа, прекид представе “Свети Сава”, оснивање СЧП-а) којима је придобио популарност, али и доста бунтовника-мангупа. Након тога морао је да ствар спусти на земљу и прикаже се као озбиљан и образован политичар, чему је помогло председничко представљање на изборима 1990, али и “интеграција” са деловима Народне радикалне странке. Сличним путем – прво мангупска промоција, па институционална изградња странке – прошао је Чеда Јовановић у протекле три године. За разлику од њих, Зоран Ђинђић је ушао у једну интелектуално-штреберску причу “раног ДС-а”, у којој је морао да иде супротним путем, да преузме једну елитистичку и урбану интелектуалну странку и од ње створи ефикасно оружје у политичкој борби за власт (или како се то говорило – за “борбу против диктатуре”). Сукоб и разлаз Коштунице и Ђинђића имао је тактичке поводе, али је био узрокован дубљом разликом у поимању политике. Овај расцеп нас подсећа на разлаз бољшевика и мењшевика, у коме су први предвођени Лењином као прави “револуционарни мангупи” говорили о овим другима као о “неспособним теоретичарима” од којих нема вајде. Сартровски речено, партије тог типа скоро закономерно имају еволуцију од “хуманистичког клуба” до “организације са опасним намерама”.

Оно што није толико примећено у историји Демократске странке је да је после разлаза Ђинђића и Коштунице, то јест Мићуновића и Коштунице, после неколико година та странка доживела праву трансформацију у урбану “револуционарну организацију”. Томе је допринело учвршћивање лидерске позиције Ђинђића, али и искушења зимског протеста 1996–‘97. године. Како је Милошевићев режим појачавао репресију према опозицији у другој половини деведесетих, тако је и реакција на то морала бити адекватна. Тада је Ђинђић заменио озбиљне, образоване и “урбане кадрове” људима “који су спремни на све”, правим политичким мангупима који смеју режиму да “стану на црту”. Није био свестан, или је то пак превидео, да се са мангупима можда и може освајати власт, али не и озбиљно водити држава (ДОС-у су у сваком погледу дошли главе “мангупи у нашим редовима”). Нарочито што су у његовом окружењу доминирали нижи мангупски типови – дрипци. То су често били људи провинцијалних комплекса, без великог образовања и радног искуства. Једном речју, “професионални демократски револуционари” који све што јесу или имају дугују свом партијском шефу и који су стога спремни да учине све да би “остали у игри”.

Тако су на политичкој сцени деведесетих постојале две “мангупске” фигуре – Зоран и Војислав. Обојица су своје партије водили изразито лидерски и ауторитарно (што није некаква специфичност), са циљем да од њих директном контролом направе савршено оруђе у политичкој борби. То је значило да се као стил форсира политички волунтаризам и децизионизам. Иако се ово поређење неће свидети њиховим следбеницима, они су били много сличнији него што то на први поглед изгледа и што менихејска идеолошка слика приказује (европејци-и-националисти или патриоте-и-издајници). Они су немилосрдни прагматици који много не маре за законске процедуре и фер-плеј.

Према интелектуалцима “штреберима” (од којих потичу) гаје или цинични презир или их користе за своје циљеве. Они су били “шефови” и “газде” у својим странкама којима руководе балканским менаџерским стилом. С временом су од себе одбили све оне који имају “другачије мишљење”, али су зато створили две најјаче и најорганизованије политичке странке данас у Србији. Иако се површно медијски гледано чинило да је Шешељ главни мангуп српске политичке сцене, то је ипак био Ђинђић, који је, чини се, једини и могао да организује рушење Милошевића.

Међутим, трагизам политичких мангупа, а са њима и Србије, јесте што ствари посматрају на кратке стазе (“прагматично”), а мало маре за правила игре и моралне норме. Њихов политички волунтаризам и авантуризам воде слабљењу ауторитета институција (друштвених и државних). Такво понашање доводи до тога да иако постижу спољашње успехе, остају све усамљенији и суштински слабији. Олако улазе у конфликте и стварају превише противника, па кад коначно дођу до моћи, немају довољно квалитетног кадра да ураде нешто од националног значаја. Склони су да као опасни мангупи потцене оне који то нису, и да прецене своје способности – па се неретко преиграју. Њима су, а са њима и нама, главе најчешће дошли “мангупи у њиховим редовима”.

нспм

Нема коментара:

Моја листа блогова