понедељак, 05. јануар 2009.

GLOBALNA SUĆUT

Branko Radun

GLOBALNA SUĆUT

Tako to obično i biva: veliki talas je na medijsku obalu izbacio mnogo mulja i otpada. Većina medija i eksponiranih pojedinaca su iskoristili katastrofu za nametanje svog viđenja teme. Papa je već po pravilu brzo reagovao tako što je sa tri minuta ćutanja odao poštu stradalima. Uvek je to činio, čak i kada su ovi bili žrtve politike koju je blagosiljao, pa što ne bi i sada. Pridružio mu se, kako i dolikuje, i zvanični Brisel, iskorišćavajući želju mnogih da pomognu. Tako je otpočela medijska eksploatacija tragedije. Neki su pokazali humanost, a drugi su njome paradirali. Pojedini mediji su iskoristili priliku da promovišu svoju ideološku priču. Na jednoličan i često neuverljiv način, zapadni lideri, kiteći se solidarnošću, raspiruju globalno osećanje "bratstva i jedinstva". A priča komunista da su avangarda, pokazala se tačnom, barem kada je u pitanju stanje duhova u sadašnjoj EU.

No, bilo je i drugačijih glasova. Tako je američka vlada reagovala više u skladu sa svojom republikanskom politikom nacionalnog interesa, kada je izrazivši žaljenje za poginulima pokazala brigu pre svega za 4.000 svojih nestalih građana. Real-politika im je važnija od sentimentalnog humanizma. Slično njima, i ruski predsednik Putin je rekao da su dve katastrofe obeležile prošlu godinu, a to su pogibija đaka iz ruskog grada Beslana i stradanje ljudi jugoistočne Azije. Naglašava da one nisu imale ni približno isti tretman u zapadnim medijima, jer su rusku tragediju ovi ispratili komentarišući nesposobnost ruske države, i sa tolerancijom prema zločinima čečenskih "boraca za slobodu". Najdalje je otišla Indija, koja je odbila taj zapadni "cunami solidarnosti" pošto bi primanje pomoći smatrala javnim priznanjem nesposobnosti svoje vlade i društva.

TRI MINUTA TUGE U SOBI B92

Ponovo je stigla potvrda je Srbija deo globalnog sela, i to od strane "najurbanijeg" od svih medija. Po globalističkom tretmanu ove teme upadljivo se izdvaja televizija B92. Nije toliko stvar u brzini prenošenja informacija i obimu vremena koje dat ovoj nesreći. Da je Timofejev brz, efikasan, proračunat i saosećajan poput pape, u to niko ne sumnja. Razlika je suštinska. Dok su se drugi mediji manje - više po inerciji uključili u globalnu sućut, B92 je pokazala da shvata da je svaka velika vest (a to nesreće svakako jesu) i prilika da se javnosti nameću i podmeću definicije dominantne ideologije. Stoga je posvećena velika pažnja tome kako se svetski lideri i javne ličnosti takmiče u izrazima saučešća i koliko je pomoći ko dao i zajmova obećao. Papska i evropska tri minuta sućuti su zauzeli vrlo važno mesto. Tako se i po ovom pitanju B92 pokazala u prvoj liniji onih koji u Srbiji uspostavljaju planetarnu "svest jedinstva", iliti jednoumlja. Opet su uspeli da budu veći katolici od Pape.

Sinhronizovani medijski pritisak je toliki da su svi primorani da žale za postradalima na "propisan način". Prozivana je naša vlada što nije zajedno sa Papom i EU odćutala svoja tri minuta. Mi smo opet mimo sveta, horski su komentarisali globalistički žreci na čelu sa g. Tadićem. To je po njima pokazatelj da Srbija ne ide ''putem kojim se najčešće ide'' – za Evropom. Ako ne tugujemo po propisu, nešto nije u redu sa nama. Merilo reformske orijentacije je način odavanja počasti poginulima. Zato moramo da priznamo svoje zablude, da se isplačemo, "a Đura će da nam oprosti što nas je tukao".("Balkanski špijun")

B92 ima dug staž globalističkog utilitarnog morala, po kojem je dobro saosećati, ako je to po volji centra globalne moći. Saosećanje je vrlina ako je na liniji vladajućeg ideološkog trenda. Ako stradaju vojnici na straži i to može da ugrozi renome vojske koja nikako da savije kičmu i postane "partner za mir", onda treba saosećati sa njihovim roditeljima. Ako pak sveštenik Starovlah i njegov sin stradaju u vojno-policijskoj akciji, nikom ništa. Ako stradaju deca-pripadnici rasnih i nacionalnih manjina od strane uličnih bandi, ili pak pronađemo tužne primere zlostavljanja u porodici, to su fancy teme koje zaslužuju krupnu medijsku suzu, ali kad se dogodi zločin nad Srbinom u Temerinu, onda saosećanje ne sme da ometa rad istražnih organa. Ako stradaju švedski turisti na Tajlandu, onda je to tragedija bez premca, a kada ubijaju kosovske Srbe - to je samo argument da je vlada nekooperativna u odnosu na međunarodnu zajednicu. Kada ruske snage bezbednosti likvidiraju terorističke grupe, onda je to prekomerna upotreba sile, a kada Faludža bude sravnjena sve sa stotinu hiljada civila, to i nije neka aktuelna vest pošto su za B92 još aktuelni grobovi Srebrenice.

U Orvelovoj globalističkoj utopiji su građani imali obaveznih dva minuta mržnje, a mi smo konačno dobili propisanih tri minuta saučešća. Imali smo kada i da se naučimo kako se organizovano izražava tuga pod medijsko-političkom palicom: i pred Kućom Cveća i pred zgradom vlade. Zar smo retardirani kada nam se mora iz Brisela propisati način na koji ćemo izražavati saučešće?

Ako je EU odala počast poginulima sa tri minuta, ipak EU nije "ceo svet". Drugi su drugačije izrazili solidarnost, pa ih niko za to ne proziva. Ako već traže dežurnog krivca koji nije propisno izrazio tugu, zašto je traže na adresi u Nemanjinoj? Trebalo se pre obratiti Državnoj zajednici i Savetu ministara. A savezni predsednik sa manirima "kao iz sjemeništa" je mogao svoju platu da zaradi barem tugaljivim nastupom. Ili je car trgova Vuk Drašković, mogao još jednom "jeremijadom" po ukusu svetskih moćnika i lokalnih malograđana da da i naš doprinos globalnoj ganutosti.

KO JE UBIO LORU PALMER? NARAVNO KOŠTUNICA

Napadi na vladu Srbije su, naravno, nastavak medijskog šikaniranja Koštunice od strane "reformskih snaga". Sve to iako se Premijer upisao u Knjigu žalosti Indonezije i iako je najavio pomoć Srbije ugroženom regionu. Uostalom, zar treba dokazivati da je, kako kaže Čeda, Koštunica kriv za sve. Nasuprot tome, Boris Tadić kao miljenik domaćih malograđanskih globalista, smatra da je greška što nismo zajedno sa "Evropom, bre" tri minuta ćutali ("Trebalo se pridružiti evropskim zemljama u jednom ovakvom trenutku.") Od svih problema koji muče naše društvo predsednik je našao da se oglasi povodom ta tri minuta. To je ispalo kao pitanje od strateškog značaja za našu zemlju.

Pošto nismo na briselsko-vatikanski način odali počast žrtvama oglasilo se i više nevladinih organizacija. Nekakvo "Nezavisno društvo novinara Vojvodine" je u saopštenju patetično podsetio da je za razliku od Srbije u "mnogim zemljama život stao na tri minuta". "Reč je o još jednom dokazu da u medijima u Srbiji vlada neverovatna količina ravnodušnosti i autizma", navodi se u saopštenju. Pridružio im se i Milovanović iz Centra za ljudska prava koji kaže da je "osnovni problem ovde što građani ne osećaju potrebu da pomognu ljudima u nevolji. Znači, problem je što građani ne osećaju potrebu da urade nešto za tih 150.000 poginulih, već jedu prasetinu za Božić." Priča se dakle svodi na to da, dok ceo svet lije krokodilske suze, primitivni Srbi varvarski uživaju u svom Božiću uz prasetinu.

Kako ovakve medijske kampanje ne mogu proći bez vedeta NVO sektora, pokazuje i to što se opštoj halabuci pridružila i Biljana Kovačević Vučo. Ona je rekla da to što naši mediji nisu kao neki zapadni propratili ovu tragediju predstavlja važan signal. "Bojim se da će sve to proći neopaženo u našem narcisoidno-samozaljubljenom egocentrizmu i da ćemo tu svetsku katastrofu potpuno marginalizovati, opsednuti sobom i ugroženi od svih", reče ona i spasi dušu. "Pošto je mali broj naših državljana nestao, ovde je katastrofa u Aziji sporedna vest. Cunami je pokazao koliko političari nemaju dodira s realnošću i koliko su slični Slobodanu Miloševiću". Osim što je nehotice objasnila zašto je ova katastrofa pogodila Zapad, njoj se i dalje magbetovski priviđa Miloševićev duh u Srbiji.

Kao šlag na tortu ove režirane medijske kampanje je pokušaj televizije B92 da razotkriju "misteriju" zašto naš novogodišnji doček nije povezan sa tragedijom u jugoistočnoj Aziji. U gradskoj upravi Beograda su dobili odgovor da su nihilisti zbog takvog pitanja, ali i poređenje da niko u svetu nije palio sveće kada je SRJ bila bombardovana 1999. No njima nije bilo jasno kakva je veza između prirodne katastrofe i jednog bombardovanja. Ne primećuju da bi to mogla biti humanitarnost, premda se u humanitarnost neprekidno zaklinju. Čitajući na sajtu B92, vidimo kako se "čude zašto je Beograd sinoć slavio, uprkos velikoj tragediji". Navodno se manje slavilo u drugim gradovima Zapada zbog solidarnosti, ali je, koliko čujemo, samo ponegde bilo manje bučno i bez vatrometa. Osim toga, Beograd je slavio Novu godinu i kada je stradao naš narod u Bosni, Hrvatskoj i Kosovu, pa što ne bi i sada? Tada to nije smetalo ljudima koji se sada moralistički oglašavaju na B92.

Vlada Srbije je saopštila da je obezbedila 40 tona humanitarne pomoći u lekovima, hrani i odeći za žrtve cunamija, ali uzalud. Ni to, kao ni to što su naši zvaničnici izrazili saučešće ambasadama pogođenih zemalja, našim dežurnim globalistima nije bilo dovoljno. Mogla se, kažu oni, organizovano pokazati solidarnost sa stradalima, ali se moglo poslati i više pomoći. Na besmislene prigovore Koštunica je odgovorio: "Tek kada ta pomoć bude kompletna, moći će da se reši da li je ona dovoljna ili ne. Igrati se sa ljudskom nevoljom i govoriti da pomoć nije dovoljna u trenutku kada je ona tek počela da se upućuje je nešto što u ovom trenutku ne priliči". Zaista, potrebno je pomoći, ali u okviru svojih mogućnosti. Ako se zna da imamo milion izbeglih i milion nezaposlenih, kao i ugrožene srpske enklave na Kosovu bez struje, cinično je tražiti veću pomoć nekim udaljenim narodima. Ne treba da izgubimo osećaj razumevanja za tuđe patnje, ali bi pre svega morali probuditi solidarnost za nevolje svojih bližnjih. Naši globalisti bi uvek pre hteli da ljube daljnje nego bližnje, pošto su bližnji najčešće pripadnici varvarskog balkanskog plemena koje ne miriše lepo.

LELEK FILOZOFA GLOBALNE PALANKE

Odakle taj "spontani" napad moralističke humanosti na B92? Kako to da su ovu katastrofu ispratili sa budnom pažnjom, a kada su ubijali Srbe na Kosovu u martu 2004. godine uključili su se poslednji, vidno mimo svoje volje. Čisto da im ne prigovore kako nisu propratili martovske sukobe, oni su i tada fokus pažnje više stavili na paljenje džamije u Beogradu i Nišu nego na kosovske zločine. Sada kritikuju Vladu jer nije proglasila opštu trominutnu žalost, a nisu tražili npr. trominutnu žalost za žrtve albanskog terora. Njima su bitne samo neke tuđe žrtve i tuđe smrti. Poznato je da onaj ko ne poštuje svoje mrtve ne može poštovati ni tuđe. Sa patologijom se graniči neosetljivost na stradanja svog naroda i na siromaštvo u sopstvenom komšiluku, sa istovremenim patetičnim pozivima da se mora više pomoći nekome na drugom kraju sveta. Taj paradoks ima temelj u nedostatku identiteta, a na površini se ispoljava kao fenomen "svetskog, a malograđanskog". Pošto se u svetske trendove još ne uklapaju srpske žrtve, njih i nema mnogo na medijima poput B92.

Indikativni su komentari sa sajta B92 u vezi sa nestankom jedne naše porodice koja živi u Švedskoj. Iako su selektovani od moderatora foruma, oni ipak predstavljaju presek mišljenja grupacije revolucionarnih "reformista-konformista" čije su zvezde ljudi poput Čede i perjanica NVO sektora. Oni ponavljaju žalopojke nad nazadnošću Srbije koja, eto, ostaje i po ovom pitanju "van sveta", i tvrde da Koštunica treba zbog toga da podnese ostavku, zaključujući "da nismo humani i zajedno sa ostalim svetom". A oni naši ljudi koji su preživeli katastrofu, su znak da nismo sasvim van modernog sveta. Kako sve razvijene zemlje imaju svoje žrtve, red je da i mi imamo nekoga da bi smo bili "deo sveta". Kopirajući zapadne medije, oni su sa "olakšanjem" dočekali tragičnu ispovest naših ljudi. Ispada da je šteta što neko od naših nije slučajno otišao da obavi nuždu 11. septembra u toaletBliznakinja ili što našim ljudima u Iraku islamisti ne seku glave! To što su pripadnici Al Kaide to isto činili Srbima tokom devedesetih se ne računa, jer te žrtve nisu bile trendy. Svaka ideologija, a naročito palanački globalizam, je "deformisana svest" kako kaže čika Marks iz čijeg su šinjela ovi humanisti iskočili.

Kada se stvari sumiraju, videće se da su vernici "evropejstva" ovu katastrofu više iskoristili pre da potenciraju navodnu ksenofobiju i nazadnjaštvo srpskog društva nego da žale pokojne Šveđane. Te urbane globaliste je "sramota kako smo zaokupljeni samo svojim problemima i koliko je odsustvo solidarnosti". Morali smo da se "priključimo bar ovom simboličnom gestu" Evropske Unije (Saša, Berlin, 5.1.2005.). Strašno je kažu "što naša vlada i institucije ne posvećuju nikakvu pažnju ovoj nesreći". A i crkva dobija ćuške: "Zašto se crkva ne oglasi? Sve to je odraz kvazi morala". Horski ponavljaju da je sramota što nismo dovoljno pomogli, jer nije odmah sa tri minuta odata "počast tim jadnim ljudima nastradalim...! Za Evropu se treba pokazati i boriti karakterom i obrazom." Neki (Milan Ćirković) idu dalje od ovog evropejskog patosa, pa tu "srpsku bezdušnost i bahatost" nazivaju otvoreno "epifenomenom srpskog nacional-socijalizma iz devedesetih" sa kojim se mora raskrstiti. Doduše, pored preovlađujuće "pljuvačine po Srbiji", ima i umerenijih stavova npr. da smo neosetljivi jer smo preživevši svašta "otupeli na bol, tugi i nesreću".

Ova priča je bila šlagvort profiterima "evropejstva" da još jednom pljunu po Koštunicinoj Vladi. Pri tome mi ne branimo vladu, naročito ne poraznu ekonomsku politiku koju vodi G17 i kukavnu spoljnu politiku koju simbolizuje Vuk Drašković, već želimo reći da je apsurd zbog ovoga kritikovati bilo koga. Neozbiljno je i nisko što se ovim povodom pokreće medijska mašinerija i koristi prilika za politička podmetanja. Prihvatamo Tadićev stav kada kaže da je korisno da se uključimo u svetske trendove po logici "kud sva vojska, tud i mali Mujo". Ali, koristiti tragediju za jeftine političke poene nije ni nalik na gest državnika, kako neki žele da Tadića predstave.

Iza većine prljavih propagandnih igara u Srbiji stoje isti medijski štabovi i isti centri moći. "Globalna sućut" dala im je povod da još jednom mrcvare javnost i političke protivnike. Osim onih koji su "kupili" njihovu priču većini napaćenih građana Srbije je to otužno delovalo, koji su mogli da vide da nisu predmet njihove brige, već prezrive osude. Zato možda sve ovo i ima smisla, u skladu sa onom narodnom - da sneg ne pada da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag.

nspm
2005

Нема коментара:

Моја листа блогова