Стара српска политичка мисао

Стара српска политичка мисао

Бранко Радун

четвртак, 03. април 2008.

На једном плакату пише: „Србија се налази на Балкану. Балкан у Европи. Европу представљају европски народи. Србија мора постати члан европске породице народа... Србија није изоловано острво... Србија је саставни део Европе“ Затим следи да без европске заједнице никоме, па ни некоме у Србији, нема живота: „Србине, ти с правом желиш лепшу будућност... А она се налази у Европи. Српски народ постаће члан велике европске породице народа... Србија више неће бити монета за поткусуривање... Отпочеће нов, бољи живот, рад ће бити вреднован и поштована приватна својина, нестаће страха од нових ратова и људи ће се посветити подизању благостања...“ Ако сте помислили да су ове речи изрекли политичари ДС, Г17 или ЛДП, или пак њима склони новинари и аналитичари - варате се. Ово је садржај нацистичког плаката из времена окупације током Другог светског рата (књига др Косте Николића Немачки ратни плакат у Србији 1941-1945). Невероватно, али истинито. Оно што упада у очи јесте да би тадашњи нацистички плакат о „европској будућности Србије“ могао и данас да прође, само да се уместо нацистичког кукастог крста ставе жуте звездице ЕУ. „ОКУПАЦИОНЕ ХРОНИКЕ“ Чини се да се историја понавља, ал' ко што би рекао чика Маркс - као фарса. У јадној и напаћеној Србији на делу је једна пропаганда која, као и онда, има за циљ да сломи отпор народа и да га милом или силом „утера у Европу“. Као и данас, и онда се говорило како ће у „Новој Европи“ бити инвестиција и послова за наш народ (додуше, писало је на „оном“ плакату - „Немачка има посла за све“) и како ће Србија просперирати ако прихвати тренутно стање као неминовност. „Само“ треба да заборави делове своје територије и делове свога народа ван сужене Србије. Такво капитулантство се представља као реалистична политика. Као и онда, и данас се тврди да је било какав отпор узалудан и да „Европа нема алтернативу“. Свесни смо разлика између класичне и постмодерне окупације, али су и поред свега овакве аналогије између ондашње и садашње пропаганде - „Европа нема алтернативу“ - заиста фрапантне. Много шта се променило у свету и код нас, али су неке важне ствари очигледно остале готово исте. Пре свега, реч је о жалосном стању духа код наше политичке и интелектуалне елите када се суочи с иоле тежим изазовима. Слабост карактера, корумпираност, малодушност, дефетизам, али и горе од тога, јесу појаве “дугог историјског трајања” код нас. Фасцинира неподношљива лакоћа с којом значајан део наше елите пристаје на све неправде које се наносе нашем народу. Није реткост да се арогантна сила која се на нас намери с њихове буде оправдавана, па чак и да се готово сва одговорност за „деведесете“ свали на наш “примитивни” и “бунтовни” народ. С тим у вези су и напади на оне који као “авантуристи” или “митомани” не желе да се помире с таквим стањем и који настоје да се тој и таквој неправди пружи отпор. Дакле, не само да мазохистички оправдавају сваку историјску и тренутну неправду која нам је нанета, већ и нападно агресивно оцрњују оне који мисле другачије. Интелектуална сцена садашње Србије и по томе, нажалост, подсећа на “окупационе хронике” светског рата. За разлику од ситуације у време „оног рата“, када смо имали класичну окупацију целе наше територије, она је сада “степенована”, у смислу да је директно окупиран само један њен део, а да су под различитим степенима контроле одређене сфере целокупног живота у Србији. Велики део политичке елите и медија, али и финансија и привреде, директно су, или посредно - преко тајкуна, под контролом или доминацијом странаца. И то баш оних који нам одузимају Косово. Постмодерна окупација, или неколонијални однос доминације, не подразумева директно војно присуство (иако га не искључује) јер се контрола над неким друштвом остварује више “мекшим” механизмима (економија, медији, НВО сектор, интелектуална елита…). Пре свега, она циља на ментално и духовно сламање сваког отпора наметнутим неправедним решењима („Машане, преломи мозак“). Стога не чуди како су наши медији и “политички коректни” политичари, аналитичари и остали медијски посленици тако агилно и синхронизовано кренули у медијску кампању обрачуна с онима који су спремни да се одупру сецесији Косова. Циљ је дезавуисати оне који би по том питању нешто да ураде (што и није нарочит изазов – но, то је друга тема), али и, да се изразимо речником војне пропаганде, “сломити вољу за отпором и борбом код становништва”. Настоји се постићи фаталистичко прихватање свега што планирају да ураде на овим просторима као „историјске неминовности“ (а што се неће, нажалост, завршити на Косову). Но за разлику од 1941, када се отпор демонстрирао узимањем оружја у руке и “одласком у шуму”, данас се од наше елите тражи много мања жртва. Данас је потребно само не пристати на сецесију као “реалност”. Од нас се “тражи” не да ратујемо за Косово, већ да “не-оружаним средствима” барем сачувамо остатке националног достојанства. Но, не желе нам „приуштити“ ни то да не морамо одмах да капитулирамо. Но, како видимо, и то минимално опирање таквој страшној неправди, као што је рецимо “привремено повлачење амбасадора” (што је потез без тежине), изазива медијску констернацију. То је довело до кампање у којој учествује већина медија, а од стране оних који сваки отпор сецесији виде као “митоманску” и “ратнохушкачку политику”. Тренутно је у Србији на сцени невероватни медијски излив “страха од изолације”, а заправо је реч о кампањи наметања срамотног дефетизма. Кампања страха од “повратка у деведесете” је прљава кампања којом се не покушава само победити политичке противнике, већ и сломити воља народа. На дневном реду није никакав “јуриш на Косово”, како то подмеће Драгољуб Мићуновић, или сигурно није реч о некаквој “митоманској” политици, како рече други гуру српске политичке елите, Добрица Ћосић, у свом интервјуу у Новостима. Иако ова два „седа старца“ код нас наводно представљају два пола политичке и интелектуалне сцене, они су много ближи но што се на први поглед чини. Ето, и сада су се нашли „на истом задатку“ и обојица на готово идентичан начин врше замену теза око Косова. Морамо приметити и то да када су њих двојица из “старе гарде” морали да се директно укључе у медијску кампању против “патриота” који би да нас „одвуку у изолацију & самоизолацију“ значи да је враг однео шалу. Очигледно је да се води, ако не одсудна - а оно важна битка за “српске душе”. Оно што је јасно јесте да „Косовска дилема“ многе ствари и многе људе чини „транспарентним“. Ако је било дилема око нечега или некога више је не би требало бити. Косово се заиста показује као суштинска линија поделе и „камен спотицања“ многих. Ако је неке користи од свега овога, онда је то што на “Косову” све, или готово све, маске падају. Показује се каква је у суштини наша “демократска” или “патриотска” прича. Само неко ко је неупућен у ствари или, пак, ко робује површним и помодним идеолошким поделама може да се пита како то да су се ова два стара “мудраца” нашли на истом задатку? Задатак говори више од идеолошких фраза јер је реч о задатку “уразумљивања Срба”, којима треба предочити да је сваки отпор узалудан. Но, не остају на томе већ прелазе и на дисквалификовање и денунцирање оних који су вољни да нешто ураде по питању сецесије Косова. Не само да не верују да се ишта може постићи, већ очајнички желе својим “активним нихилизмом” и друге да спрече да нешто ураде. Није реч о томе колико наше патриоте имају озбиљан и промишљен план деловања, већ о томе да се и симболичан отпор у виду “повлачења амбасадора” и “дипломатских нота” панично проглашава неразумним и опасним. Свако нормалан би се упитао одакле толика малодушност наше политичке и интелектуалне елите коју представљају Мићун и Добрица. Тај “проактивни дефетизам” се до сада вешто увијао у обланде европејства и патриотизма, а заправо их негира јер су европске државе и демократије градили храбри и одлучни људи, а не они који би малаксали на првој препреци. Ниједан прави Европљанин не би говорио да је неправедно одузимање дела територије “реалност” и да на олтару “евроинтеграција” мора све да се жртвује. Да би неко био прави Европљанин мора прво бити патриота. Па и амерички “оци оснивачи” у сукобу с Лондоном нису слушали оне који су говорили да морају “прихватити реалност”. Њима се ваљда не може пребацити да су „митомани“. КОРЕНИ ФИЛОЗОФИЈЕ ДЕФЕТИЗМА Убеђени смо да ни једна европска нација нема такву слабу, колебљиву и кукавну елиту као ми. Одакле таква малодушности код наше елите, било она европејске или патриотске оријентације? Тај дефетизам нам изгледа тако дубок и јак да представља једино око чега постоји „консензус“ унутар наше, иначе подељене, политичке и интелектуалне елите. Корен те свеопште “раслабљености” је дубок и лежи у неаутентичности и неукорењености наше политичке и културне елите. Озбиљне европске елите су настале и развијале се из корена сопствене традиције и историјског искуства, док се у Србији, у последња два века, кретало другим путем. Наиме, када је започет процес вестернизације Србије, он је био постављен на темељима ризичног експеримента у коме се настојала елиминисати сва прошлост као лоша, или се пак “транзиција” привремено маскирала неким традиционалним формама. Прво су заговарали радикалнији просветитељски оријентисани духови, а друго они национал-роматичарски настројени. Данашња подела на европејце и патриоте у грубим цртама одговара тој много старијој подели. Но, како онда тако и данас, у великој мери такво европејство и такав патриотизам нису оригинали већ лоши фалсификати. То нису интегралне, из традиције израсле, форме мишљења и делања, већ културолошке травестије које, само споља, невештом оку личе на оно што желе да буду. Радикалан прекид веза са сопственом историјом и традицијом је довео до појаве једне сасвим неаутентичне и паразитске елите која, стога, нема осећај припадности свом народу. Па, стога, ни осећање дуга према заједници из које је изашла. У неким малигнијим облицима, попут некадашњег верског конвертитства, али и код новијег “титоистичког дискурса” или, данас, “радикалног европејства”, дешава се и потпуно отуђење од сопствене заједнице. А то аутоматски значи и отуђење од оног аутентичног европског у нашој традицији и историји. Да би неко био Европљанин прво мора бити свој, утемељен у свом идентитету и свом “аутентичном начину живота”. Европску културу нису градили апатриди, нихилисти и радикални индивидуалисти већ људи који су имали јак осећај припадности и дуга према својој заједници. Само осећај заједничке прошлости и идеала - у садашњости могу бити основ некакве будућности. Немогуће је створити ни државу, а ни успешну економију, без утемељености у сопственој прошлости и традицији. Прво сведочи свака старија читанка историје, а за ово друго је довољно прочитати Макса Вебера (Етика протестантизма и дух капитализма). Успешан политички или привредни систем се може изграђивати само ако је у складу с основним врлинама и вредностима једне заједнице. То наши модернизатори “просветитељске” или “патриотске” оријентације нису схватили, иако је јасно да је за било какав успех потребно да човек (или заједница) зна ко је и одакле потиче, да има јаке везе с људима око себе и онима пре њега. Без јасног идентитета нема ни виталне заједнице, а без ње нема ни политичког организовања, а ни успешне економије. Они који мисле да граде државу или економију на тлу дезинтегрисаног идентитета и радикалног индивидуализма – граде кућу на песку. Таква грађевина нема никакву будућност, па ни ону “европску”. Стога је борба за Косово (чак и ако прихватимо капитулантска „мишљења гуруа”) - борба за очување идентитета, а онда и колико толико пристојне материјалне егзистенције. Одустајањем од Косова ми не губимо само Косово, већ и много више – своје самопоштовање и своје сећање. Народ који се одрекне себе и својих светиња није поштован ни од себе самог ни од других, па се може надати само новим понижењима и поразима, а, наравно, и “реалном паду стандарда”. Без јасног идентитета нема ни праве егзистенције – коју можемо схватити и филозофски и колоквијално као “материјалну егзистенцију”. Или српски речено – онај који не зна ко је и одакле је не може знати ни где иде. “СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ” Да би било јасније зашто се морамо борити за Косово чак и ако немамо шансе (а то није сасвим тачно), илустроваћемо једним историјским примером. Јеврејска заједница је изгубила своју државу и земљу, али је свој идентитет вековима градила и одржавала на вери у Јерусалим као свети град и на нади да ће се једном тамо вратити. Вероватно су и они имали неких мудраца који су мислили да је то “нереално” и “митоманско”, али они то нису смели изговорити ако нису били спремни да ризикују изолацију. Тако је јеврејска заједница опстајала два миленијума без државе и Јерусалима - на “ирационалној” вери и нади. Она их је одржавала на окупу, она им је давала самосвест и снагу у тешким временима. Без те вере и наде јеврејски народ би се вероватно до сада, у целини или, бар, у великом делу, асимиловао и сигурно не би био кадар да обнови своју државу. Но чак и да нису успели да се врате у Палестину, Јевреји су успели у нечему важнијем – опстали су као народ, и у многим земљама су изузетно успешна заједница. Али сигурно не зато што су зарад неких обећаних “интеграција” били спремни да се одрекну Јерусалима, већ напротив - они су се уједињавали на тој “ирационалној вери”. На њој су јачали свој “социјални капитал”, који је увек темељ и друштвеног и економског успеха. Закључак је једноставан - да су, можда, у неком времену послушали неког “рационалног мудраца” и заборавили Јерусалим (они су имали клетву “Јерусалиме, ако те заборавим нека ме заборави моја десница рука”), они данас ни би имали ни државу, а ни економски успешну заједницу. Стога, ако заговорницима филозофије дефетизма и заборава ништа не значе приче о очувању идентитета, онда би требало да промисле о томе како њихова прича води и у економску слабост. Свака успешна економија је заснована на самосвесној заједници (па чак и без државе, како је некад било у случају Јевреја) која “чува своје светиње”, ма какве оне биле. Њима се чини, а то агресивно желе и другима да наметну, да је њихово јалово компромисерство нешто “рационално” и “прагматично”, а оно је кратковидна политика која већ на следећом историјском искушењу води у пораз, јер подрива и слаби вољу за опстанком. Библијска мудрост каже да морамо више да се чувамо оних који нам убијају вољу за животом но оних који нас физички угрожавају. Таква духовна ентропија препуштања “чарима интеграција”, коју заговарају “стари мудраци”, може се маскирати и у бригу за судбину народа и у “вољу за Европом”, али она ипак остаје, кад маске спадну, обичан кукавичлук и жалосна саможивост. nspm april 2008

MULTISRBI U GLOBALNOJ SELENDRI

Branko Radun

MULTISRBI U GLOBALNOJ SELENDRI

  

Svaka zajednica, pa i ona koja se kiti perjem tolerancije i multikulturnosti, je u svom temelju izrazito monokulturna. Uzmimo za primer Ameriku koja i pored sve svoje naduvane tolerancije i mešavine različitosti: istorijski, kulturno, jezički, običajno i sl. izrazito Anglosaksonska zemlja. To je nužnost, jer je nemoguće da u jednoj zemlji bude više zvanično ravnopravnih jezika, književnosti, više paralelnih pravnih tradicija, više kulturnih modela i različitih vladajućih ideologija. Amerika je jedna država, sa jednim zvaničnim jezikom, jednom kulturom i sistemom vrednosti, jednim pravnim i ekonomskim sistemom – jednim društvenim modelom. A sad unutar tog strogo definisanog anglosaksonskog kulturnog i društvenog sistema se uklapaju i prilagođavaju manjinske verske i etničke zajednice.

U poslednjih decenija anglosaksonski društveni model je ne napuštajući svoja temeljna načela postao tolerantniji prema ispoljavanjima različitosti (religija, običaji i sl.). Ali je ta tolerancija i multikulturalnost definisana nevidljivom, ali jakom barijerom koja brani izuzetno netolerantno temelje monokulturalnosti društva "liberalne hegemonije" (Molnar) koje sebe doživljava kao univerzalno [1] i bogomdano. Savremena multikulturna zajednica, za razliku od pre generaciju-dve, pokazuje formalnu toleranciju prema onim ispoljavanjima različitosti, dok ove zajednice prihvataju ili ne krše osnovne dogme liberalnog društvenog modela. Nema reči o slobodnim uslovima za celovit i slobodan razvoj svih konstitutivnih zajednica, jer je sistem izuzetno rigidan (npr. danas prema islamu). Jake direktne i posredne prepreke za postojeće razlike, sprečavaju slobodno ispoljavanje istinske različitosti ako one ugrožavaju osnovne vrednosti liberalnog društva [2] . Moguće je da se podstiču formalne i površne različitosti da bi se energija skrenula i kanalisala van potencijalno opasnih tokova po liberalnu paradigmu. U praksi se sistem tolerantno odnosi prema površnim i perifernim fenomenima Drugog, a da se (in)direktnim pristupom "pacifikuju" suštinski elementi njenog identiteta koji se ne ukapaju u liberalnu matricu. Tako formalna i taktička tolerancija se pokazuje kao deo strategije čiji je cilj "misionarsko" preobraćenje onog Drugog. 

Zapadna kultura tokom čitavog drugog milenijuma pokazuje da je rigidna i sklona da nameće svoje "formule" kao lek za sve probleme. Društveno iskustvo evroameričke zajednice naroda govori o neprekidnom i sizifovskom naporu da se život ukalupi u mehaničke standarde u skladu sa ideološkim viđenjem stvarnosti. Bezbroj puta su se pokazali kao izrazito rigidna i netolerantna, pa i fundamentalistička kultura koja istinski ne trpi ni jednu pored sebe, iako pristaje da privremeno formalno toleriše postojanje drugih, i u slučaju kada su ovi već "pozapadnjačeni". Zašto bi jedna kultura posle milenijuma "krstaških" i "misionarskih" pohoda [3] odjednom se promenila iz korena i postala iskreno multikulturna i tolerantna. Ako bi to bilo istina zapad više ne bi bio zapad. Zapravo je reč o kompleksnoj pojavi: fenomen civilizacijske dekadencije u kojoj umorna civilizacija pokazuje u svojim intelektualnim vrhovima duboku sumnju u vezi svog "nepogrešivog" i "opštečovečanskog" karaktera [4] , zatim o tolerancija koja i da hoće ne može da bude više od selektivnog tolerisanja "politički korektnih" elemenata drugih kultura i tradicija, onih koji se uklapaju u zapadne standarde zadržavajući formu Drugog i predstavlja simulaciju Drugog. [5] Tako se multikulturalizam pokazuje manje kao istinski dijalog i sinteza kultura, a više kao dinamičan proces suštinske "amerikanizacije" planete. [6] I pored privida multikulturne tolerancije u suštini se ne priznaju drugačiji način života i ne dopušta se mogućnost postojanje druge i drugačije kulture osim sopstvene. Prividna raznolikost, multikulturalnost ne samo da ne ugrožava temelje zapadne kulture u Americi, već ih učvršćuju i čine primamljivim i drugim narodima.

To znači da samo postojanje multikulturne zajednice, kao koegzistencije različitih kultura, ne samo da ne podrazumeva nužno i produktivnu interkulturnu komunikaciju, već je često i perfidnu strategiju "posrednog prilaženja" sa ciljem osvajanja i asimilovanja [7] drugih i drugačijih kultura, sa minimumom otpora kroz "lonac za topljenje čiji je simbol zapadni grad" (Pušič). Produktivan dijalog bi postojao samo na temeljima poštovanja i dvosmernosti uticaja. Ali ako multikulturalnost podrazumeva u društvima koje nisu deo zapadne tradicije neprekidno "upodobljavanje" sa ciljem dostizanja zapadnih kulturnih standarda i shvatanja, onda su u pravu oni koji tvrde da je globalna kultura, zaista "kulturni imperijalizam" i kao takav najtrajnije oruđe održavanja globalne moći zapadnog sveta i njegovih elita. Strategija se pokazuje kao obmana različitosti iza koje sledi (ne)svesna unifikacija sveta. Nismo skloni teoriji zavere ali se u praksi uveravamo da se često pod parolom multikulturalizma i poštovanja tuđih vrednosti krije perfidna i "posredna" strategija sa ciljem kulturne i civilizacijske dominacije u svetu od strane zapada predvođenog Amerikom. To znači da MK može biti shvaćen i praktikovan kao zajednica naroda i kultura, ali i kao melting-pot [8] koji rastače i uništava pojedine identitete koji "se prepoznaju kao neesencijalni", što vodi "ka radikalnoj fragmentaciji identiteta" [9] (Bjelić).

Nametanje sopstvenog modela življenja ne bi bilo ni loše ako bi zapadna kultura bila zaista bolja [10] od onih kojima dominira i koje pokušava "preobratiti". A da li je bolja i ako jeste u čemu? Šta je merilo vrednosti jedne civilizacije? Svaka civilizacija ima svoja merila svoje ciljeve i svoje ideale, koje je zaista teško vrednovati. To govori u prilog jednom vrednosnom relativizmu ili nivelaciji vrednosti svih kultura. No ipak mi verujemo da postoje i istinske univerzalne moralne vrednosti kojima se mere svi ljudi i sve kulture. A vrednosti zapadne kulture nisu istinski univerzalne jer su jednostrane, ideološke i opterećene negativnim aspektima njihovog istorijskog iskustva. Moć u svetu je često zapadnom čoveku bila argument da je njegova kultura jedina "prava" i da ima "univerzalni" smisao. Ali istorijsko iskustvo govori da se često dešavalo da kulturno i moralno inferiornija društva, ali agresivnija pobede one civilizovanije, ili da stare civilizacije padnu kao plen varvarima u ruke.

"Vrli novi svet" predvođen liberalnom kominternom sa sedištem u SAD je novo doba, na "kraju istorije", shvatila kao potpuni trijumf njenih – univerzalnih vrednosti. Ove vrednosti su bile do sada privilegija samo Amerike, a sada celo čovečanstvo ima čast da bude prosvećeno "večnim istinama". Zapad nikad nije bio, a danas je najmanje geografska lokacija koliko zajednica određenih vrednosti i specifičnog pogleda na svet. Zapad je prostor u kome vlada set "političkih, ekonomskih i kulturnih vrednosti (demokratija, ljudska prava, slobodno tržište, multikulturalizam,...)" (Radojičić) koji nakon pobede nad konkurentskom internacionalom posao jedini uzorni model uređenja društva i celog sveta. Istorija kroz ostvarenje zapadnih liberalnih vrednosti, od kojih je jedno i multikulturalizam, dolazi do svog kraja i učitanog smisla (npr. Fukujama). Upravo se time pokazuje na delu rigidni monokulturalizam ove ideologije jer se ukida mogućnost postojanja ikakve alternative anglosaksonskom liberalizmu. Time zapad predvođen Amerikom koja je po Hantingtonu država-jezgro ("core state") koja ovaploćuje njegovu "ideju", ima misiju stvaranja "novog sveta" čime će istorija biti dovršena i osmišljena. Ovim se oni postavljaju u poziciju samoproglašenih spasitelja i ujedinitelja čovečanstva, onih koji brutalno vladaju u ime tih "viših interesa". [11]

Slično tome je neki vide kao deo strategija zavođenja i zbunjivanja "opozicije" [12] od strane sistema moći da bi se kroz prividne promene i razlike sačuvala i uvećala moć. To znači da se multikulturalizmom koristi neofeudalna oligarhija da i unutar svojih (zapadnih) društava skrenu tokove pobune "na svoju vodenicu" i da očuvaju i ojačaju postojeću hijerarhiju moći. Princip »Di Lampedusa« - promeniti sve (ili se praviti da se to čini) kako bi sve ostalo u suštini isto (iako tako ne izgleda). Koriste se "disidentski" i "pobunjenički" pokreti i terminologija nezadovoljnika da se pod izgovorom nekada društvene pravde, a sada i "ekologije, ili multikulturalizma, ili prava zena" (Volerstin) iskoriste energije pobune da se poveća moć društvene oligarhije na unutrašnjem i globalnom planu. Time ne dovodimo u pitanje iskrenost onih koji se bore za ove ideale, već da su oni često postaju (ne)svesni instrumenti moćnih oligarhijskih vrhova. Revolucionarni pokreti na ovaj ili onaj način, spolja ili iznutra bivaju naterani na kompromise ("marš kroz institucije") ili pak korumpirani i lukavo zloupotrebljeni pa i preuzeti od globalnih elita protiv kojih su se i pobunili. Zato neki sa pravom videvši u šta se izrodio, multikuturalizam poistovećuju sa projektom globalne liberalne utopije - "multikulturalne planetarne države laži" (Jovan Ćulibrk) na "kraju istorije". [13]

Mulitkulturalizam je izrastao iz iskrene pobune protiv ohole evropocentričnosti zapadne kulture, ali se kao i druge pobune pokazao kao jednostran i nedosledan, i tako lako postao sredstvo za viši stepen svetske dominacije zapadnih vrednosti i elita. Postao je sredstvo one globalistički unificirajuće liberalne ideologije i onih oligarhijskih vrhova moći protiv kojih su se bunili pioniri multikulturalizma. Iako je nastao iz pokušaja temeljnog preispitivanja osnovnih dogmi zapada (univerzalizam, progres, racionalizam, humanizam i sl.) on ih u sledećoj fazi-generaciji još doslednije brani pa tako postaje od tužioca branioc liberalne globalizaciju kulture. Originalni MK, kome smo iskreno privrženi, priznaje i toleriše različite osnovne vrednosti Drugog i ne bi agresivno pokušavao da tuđu kulturu i tradiciju transformiše po sopstvenim normama i idealima (kao kada predstavnici zapada kada pokušavaju da "pacifikuje" Islam [14] ). U tom smislu razlikujemo integralni multikulturalizam koji poštuje drugog i ako se ne slaže sa njegovim sistemom vrednosti, od multikulturalizma koji se "prodao" sistemu svetske "unitarističke" moći i postao sopstvena simulacija i parodija.

Zapad i pored toga što su im puna usta multikulturalizma suštinski forsira monokulturalizam, samo svoju kulturu. Multikulturalizam (MK) je ono što možemo nazvati kulturnim unijaćenjem, dakle: možeš da postojiš, ako priznaš "nepogrešivost" i "primat" zapadne kulture i ideja. [15] Za početak je dovoljno prihvatiti vlast i autoritet političkog i ideološkog centra moći, i krenuti putem "tranzicije". Dakle MK je faza, doduše dinamična i protivrečna, ka potpunom pozapadnjačenju i amerikanizovanju čoveka i sveta, civilizacijsko unijaćenje [16] pre potpune asimilacije. Neki konzervativni intelektualci na zapadu smatraju da ta (post)modernistička ideologija je sredstvo da se potisne i rastoče ostatci istinski evropskog, tradicionalnog identiteta same Amerike i zapadne Evrope. [17] A šta tek reći za sudbinu tradicije i identitete nezapadnih društava, kada se zna da je taj i takav multikulturalizam čisto zapadni u suštini i po stilu.

Naspram prozelitske civilizacije zapadna koja nastoji da ceo svet pretvori u sopstveni klon, srpska kultura, kao predstavnik balkanskog i istočnopravoslavnog "kruga" je "kultura prožimanja, susretanja i zbližavanja. Srpska kultura je graničarska kultura dijaloga, simbioze i asimilacije, otvorena, pristupačna, prilagodljiva kultura slobodnoga, krepkog, kritičkog, radoznalog i neistrošenog duha, izloženog stalnim strujanjima tuđih kulturnih uticaja".(Palavestra: 2001, 51) To znači da je naša kultura u svojoj tradiciji imala uvek taj multikulturni element, pa nije postojala ni potreba "multikulturne pobune" kao na zapadu. [18]

Tragikomično je da nas toleranciji i multikulturnosti uče zapadne nacije koje su vekovima pokazivale svoje agresivno i netolerantno lice kroz osvajanja, misionarenja i genocide. A na balkanskim prostorima se multikulturalizmom diče Hrvati koji su u Drugom svetskom ratu napravili genocid nad Srbima (i Jevrejima), a 1995. su preostale proterali iz Krajine. Isto tako muslimansko vođstvo nadahnuto Kuranom (Izetbegović) Srbima (pa i Hrvatima) u Bosni nameće uz pomoć zapada multikulturnu Bosnu, a poznato je da je muslimanska zajednica bila stub turskog režima okupacije Balkana, a posle austrougarske, da bi n kraju saučestvovali u genocidu nad Srbima pre pola veka. [19]

Multikulturalizam se u postmoderno doba meša i kalemi na različite idejne pozicije i interese. Tako mnogim nije jasno da multikulturalizam to jest pluralizam kultura i tradicija predstavlja pobunu protiv liberalnog globalizma u čijoj viziji budućnosti "može ostati samo jedan" (Hajlender). Samo kod nas oni koji zagovaraju klasični građanski uniformni liberalizam mogu da za sebe tvrde da su oni i za multikulturalizam. Tako se kod nas i regionalizam parazitski "nakačio" na pomodni multikulturalizam. Oni ne samo da nisu srodni već regionalizam može biti glavna prepreka multikulturnosti, jer se naspram multikulturnog identiteta celog jednog društva nameću regionalni monokulturni identiteti. Tako u Vojvodini autonomaški i separatistički pokret (što treba razlikovati) pokušava da potisne etničke identitete u ime nekakvog imaginarnog "vojvođanstva" i "autonomaštva" predstavlja jedan antiliberalni i antimultikulturalni projekat iako se on baš kiti tim atributima. Umesto da se grade dobri međususedski odnosi između srpske i mađarske zajednice (većinsko stanovništvo i najveća manjina) nastoji se izbrisati kod prvih (a u perspektivi i kod drugih) etnički i kulturni identitet u ime regionalnog - vojvođanskog. Ta ideja je nespojiva sa liberalnim i multikulturnim interakcijama između etničkih zajednica i kao takva generiše nove zabune i sukobe. "To je toliko netolerantna ideja, da podseca na muslimanski koncept Bosne" (Kerleta: 2003) tj. na ignorisanje multikulturne realnosti u ime virtuelne bosanske nacije, a zapravo slabo prikirivane volje za dominacijom muslimanske nad drugim zajednicama. [20]

Ono što je jasno je da u globalnom multikulturnom selu opstaju samo najjači i najžilaviji. To znači da šansu da prežive ima samo onaj koji veruje u sopstvene vrednosti i tradicije, a i spreman je da se za njih bori. Tako pored dominantnog zapada, koji kako smo rekli veruje u svoje poslanje u svetu i ima sredstva i institucije da širi svoj uticaj, imamo i pojavu vitalnih nezapadnih tradicija koje se na različite načine opiru "uniji" i asimilaciji. Naspram zapadnog vladajućeg sistema vrednosti (sa sopstvenim "opozicionim" grupama) postoje i (ne)vidljivi "pokreti otpora" u vidu muslimanske, pravoslavne, hinduističke i konfučijanske tradicije. Koliko ovi tradicionalni i u odnosu na zapad "alterantivni" pokreti predstavljaju pravu i realnu alternativu zapadnom liberalnom društvu nije lako odgovoriti, i za to bi bilo potrebna jedna posebna studija. Ali ono što je važno je da je "globalno selo" poprište otvorenih i prikrivenih sukoba između zapada i ostatka sveta. U tom smislu je multikulturalizam bojno polje sukoba agresivne zapadne strategije kloniranja sveta, ali i strategija preživljavanja i kontranapada "gerilskih" kultura i religija u svetskom liberalnom poretku (Fukujama). Zapad je uspeo da osvoji svet i on će ga ujediniti, ali je neizvesno čiji će kulturni model na kraju trijumfovati (primer je antički Rim koji je religijski "okupiran" od sopstvenih kolonija).

Trenutno je veoma živo traganje za sopstvenim identitetom u mnogim narodima i kulturama. A u tom traganju se ide ka onom što im najviše znači: religija, tradicija, istorija, običaji i institucije. Kroz formalnu toleranciju na zapadu se promovišu i nezapadne tradicije koje nisu u potpunosti reciklirane zapadnim vrednostima. Multikulturalizam je strategija posrednog prilaženja zapada drugim civilizacijama, kontra strategija drugih kultura, ali i povratnih strategija samog zapada. [21] Pokušaji odbrane sopstvenog identiteta trpe velike poraze i moraju se svesti na ključne otporne tačke najvažnijih pozitivnih vrednosti pojedine zajednice. Mnoge kulture su već u procesu nestajanja, a sve su nepovratno izmenjene. Ali ono što je bitno je da su u globalizaciji uspeli i u sferi ekonomije i politike samo oni koji imaju i čuvaju svoj identitet. Tako jačanje sopstvenog identiteta predstavlja i jedinu uspešnu strategiju sveukupnog opstanka jedne zajednice u procesu globalizacije. Samo utemeljeni u svojoj narodnoj tradiciji, i sa "poverenjem" i "socijalnim kapitalom" (Fukujama) koji iz toga proističe, ali i sa otvorenošću prema svim pozitivnim uticajima drugih kultura (ne samo zapadne) možemo imati nade u budućnost. Istinska tranzicija bi bila zasnovana na sintezi domaće tradicije i istorijskog iskustva sa iskustvima onih koji su uspeli (a to opet ne moraju biti samo zapadna društva).

A Srbi u tom nastajućem globalnom društvu mogu sačuvati identitet samo ako se budu borili za njega i ako iz njega budu crpili energiju i nadahnuće. A to je i test vrednosti svakog identiteta i kulturne tradicije. Bez jasne i jake samosvesti i svesti o vrednostima sopstvene tradicije nema ni motiva za trajnim otporom tuđinskim uticajima, a tako ni dugoročnog opstanka i razvoja jedne zajednice. A to je nemoguće sa našom otuđenom elitom (Antonić: 2002)) i "instrumentalizovanom inteligencijom" (Frojnd: 1998, 91) koja se sa prezirom odnosi prema sopstvenom narodu i tradiciji. Ta "misionarska inteligencija" ne da ne nastoji da odbrani identitet sopstvenog naroda, već kao "pokondirene tikve" simuliraju Drugog i tako postaju fenomen civilizacijske travestije. Oni kao "klijenti" zapadnih centara moći "prevaspitavaju" narod, tako da on postane hibridna tvorevina, "nešto između" bez pravog identiteta i utemeljenja ni u zapadnoj ni u istočnoj tradiciji. Njihovi mentori "preko svojih godišnjih programa finansiranja ovdašnjih medija, NGO, sindikata itd. određuju prioritete koje se kroz razne kampanje nameću domaćoj javnosti: suočavanje sa srpskim zločinima u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, izgradnja Srbije kao multietničke i multikulturne države, borba protiv terorizma (razume se – antiameričkim), Romi, homoseksualci, deca sa posebnim potrebama, humanizacija pitanja pasa i mačaka lutalica itd. Ipak, ideološki rečnik je često gotovo istovetan kao pre dvadeset godina…" (Antonić: 2003). Dakle nama se projektuje od strane "Čarobnjaka iz Oza" ne samo ekonomska i politička realnost, već se programira i svest o svetu i problemima oko nas, pa i izgradnje našeg društva kao multikulturnog, a Srba kao multisrba. A sve po onoj narodnoj "misli globalno – gubi lokalno".

Multikulturno i otvoreno društvo nije samo po sebi nešto pozitivno. Postoje primeri društava, poput našeg, koje su otvorena za uglavnom negativne i patološke uticaje evropske kulture (ideologije, dekadencija, različiti oblici društvene patologije). Možemo da biramo da li ćemo biti otvoreni prema pozitivnim ili negativnim pojavama, prijemčivi prema dobru ili zlu. Ono što je praksa pokazala je da se ideja društva pokazuje kao gotovo isključivo otvorena prema svim porocima moderne kulture. Ta i takva otvorenost nije nikakva vrlina već pogubna mana. Sa druge strane je moguće društvo koje je otvoreno pre svega prema onom pozitivnom i svetlom iz sopstvene istorije i tradicije, a posle toga i prema vrlinama i vrednostima drugih kultura. U propast vodi negativno "otvoreno društvo" [22] već jedini izlaz iz kritične situacije u kojoj se nalazimo društvo koje baštini ono najbolje iz sopstvene i iz tuđih tradicija. A da bi to bilo ostvareno potrebno je imati moralni integritet i moralni etalon kojim bi se merilo sve i na taj način vršila selekcija uticaja.

 postavljeno 25.12.2003.

 

Navedeni radovi i literatura

 

 

Antonić, Slobodan (2003). "Misionarska inteligencija u današnjoj Srbiji". Vreme, 6.02.03. i www.nspm.org.yu

Antonić, Slobodan (2002). Politički sistem i elite u Srbiji pre i posle 5. oktobra Beograd: NSPM. www.nspm.org.yu

Bjelić, Dušan. intervju, Globalizacija i nacija, Republika br. 292/293 www.yurope.com/zines/republika

Engdal, Vilijem (1994). Globalna kriza savremene ekonomije u ulozi uništenja nacije. Beograd: Naše Ideje.

Golubović, Zagorka. Ja i Drugi Beograd: Republika, www.yurope.com/zines/republika/

Frojnd, Žilijen (1998). Avanture zapada. Beograd: Kalekom.

Fukujama, Frensis (1997). Sudar kultura. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Kerleta, Vladimir (2003). Vojvođanska tolerancija kao šarena laža. Beograd: NSPM www.nspm.org.yu

Kisindžer, Henri. Diplomatija, tom II. Beograd.

Le Kare, Džon (2003). Sjedinjene Američke Države su poludele, NIN 3. 1. 2003.

Molnar, Tomas (1996). Liberalna hegemonija, Beograd: SKC.

Palavestra, Predrag (2001). Moderna srpska kultura i srpsko pitanje. citirano po Milomir

Stepić. U vrtlogu balkanizacije. Beograd: Službeni list SRJ.

Pušić, Ljubinko. Jezik grada, internet verzija www.cmk.org.yu

Radojičić, Mirjana. Pax americana - poredak vrednosti ili haos interesa? Beograd:NSPM www.nspm.org.yu

Simić, Dragan. Novi svetski poredak, Beograd.

Špengler, Osvald (1990). Propast zapada, Beograd.

Volerstin, Imanuel. Utopistika, www.yurope.com/zines/republika/ 

Đurković, Miša (2003). Urbani besmisao: "Lisice" kao primer kulturne politike režima. časopis Prizma, Beograd, juni. 2003.

---

[1] Američki čovek iskreno i bez trunke sumnje veruje da je njegov način života spasonosan za celo čovečanstvo i da ga ono zato mora milom ili silom slediti ka utopijskom "kraju istorije. Američko “odbacivanje istorije veliča sliku univerzalnog čoveka koji živi prema univerzalnim pravilima” (Kisindžer: tom II, 739.). Ideologizujući svet američki čovek ignoriše, a često i negira realnost i istoriju, naročito kada nisu u skladu sa njihovim idejama ("ako se sukobi moja teorija sa činjenicama, utoliko gore po činjenice" Hegel)

[2] Savremeno liberalno društvo toleriše islam samo ako ovaj prihvata njene osnovne postulate i društveni model (zasnovan na racionalizmu i sekularizmu). U tom smislu američki liberali sebi daju za pravo da analiziraju i presuđuju po pitanju šta je to "pravi islam". Sasvim sa tim je u skladu Bušova izjava da Bin Ladenov i sličan fundamentalistički islam pogrešan izraz "tolerantne" islamske tradicije. Liberalne vrednosti su mera za sve stvari, pa i za druge civilizacije. Oni su tolerantni prema onim kulturama i tradicijama koje manje-više prihvataju zapadne ideje i način života, a ideološki paranoični i agresivno netrpeljivi prema onim koji ih otvoreno odbacuju.

[3] Neumoljivi u svom civilizacijskom prozelitizmu, kao pravi naslednici katoličkih misionara i krstaša, i savremeni liberali zaista veruju da sve druge treba milom ili silom promeniti i "kultivisati" njihovim vrednostima i načinom života. A MK danas može da znači taktički kompromis radi strateške pobede, to jest odustajanje od površne nametljive uniformnosti da be se lakše nametnula suštinske vrednosti i vlast zapada nad svetom. Tako je multikulturalizam iskorišćen kao elemenat strategije postmodernog civilizacijskog kolonijalizma, koja je uspela da mnoge zbuni i prevari.

[4] Ideologije evropskog čoveka, pa i liberalizam, manje ili više rigidno negiraju istorijsko iskustvo i samosvojnost pojedinačnog i kulturnog identiteta. Personalnost i posebnost kao da ne postoje, ona je zamenjena univerzalnim modelom u kome mogu postojati individualnosti kao njegova površna simulacija i negacija. Racionalistički i humanistički temelj zapadnog pogleda na svet uređenju društva vodi ka jedinoj spasonosnoj "formuli" kulture koji, kao oni veruju, nema alternativu. Racionalističke ideologije pokušavaju da stvore "novog čoveka" i "novi svet" na mehaničkim shemama i dogmama koje moraju važiti za sve i svja. Agresivni univerzalizam modernog mišljenja neumitno klizi ka uniformnom totalitarizmu, pa i pod maskom prividnih razlika.

[5] Tako je MTV od američkog monokulturalizma prešao na formalni multikulturalizam, to jest na više kontinentalnih MTV kanala sa "lokalnim" zvukom i "stajlingom".

[6] Analogno tome je i bila naučna rasprava o prirodi antičkog helenizma između stanovišta sa jedne strane da je reč o mešanju kultura, i sa druge da je jednostavno u pitanju prodor tadašnje kulture "zapada" na "istok". To je izuzetno kompleksno pitanje, ali su po svemu sudeći u pravu oni (poput Rostovceva) koji tvrde da je u fazi istorijskog helenizma to prvenstveno bila kulturna "radijacija" (Arnold Tojnbi) istoka od strane zapada, a da je posle u vreme rimskog "svetskog poretka" došlo do religijske i idejne orijentalizacije čitavog Mediterana. No da li se po toj analogiji može zaključiti da se današnji uspesi zapada i kroz multikulturni "sinkretizam" mogu preokrenuti u strukturalnu promenu zapadnog sveta pod uticajem sopstvene dekadencije i uticaja "istočnih kultova", na šta panično upozoravaju dežurni konzervativci, teško je predvideti.  

[7] Multikulturalnost u reformi američkog kulturnog i obrazovnog modela je između ostalog proizvod realnog istorijskog iskustva "integracije" imigracije koja ima različitu religiju, kulturu i običaje, ali i ideološkog trenda kojim se pokušalo reformisati rigidno i uniformno "monokulturno" anglosaksonsko društvo. Multikulturno obrazovanje je izraz i praktične potrebe uključivanja različitih etničkih i verskih grupa u društveni život, ali i idejne mode omekšavanja jednoličnog VASP društvenog modela, bez dovođenja u pitanje osnovnih dogmi liberalnog pogleda na svet i načina života.

[8] Po uzoru na američko melting-pot društvo, danas se stvara i evropski "lonac za topljenje". Integracija Evrope predstavlja, u tom smislu, značajan eksperiment koji ce otkriti da li se ljudi mogu uopšte "identifikovati sa Evropskom unijom", i ako to mogu a da se ne "izgube individualnost naroda i pojedinaca".(Golubović)

[9] U tom smislu ravnopravnog dijaloga i mešanje tradicija u multikulturnom društvu predstavlja pojavu pluralizma vrednosti, što nije neka vrlina. Liberalni pluralizam savremenog društva u kome paralelno egzistira mnoštvo kultura je zapravo neopaganski politeizam vrednosti, poput antičkog rimskog multikulturalizma. Panteon kulturnih vrednosti je uvek spreman da primi među božanstva svaki onaj idol koji ne štrči van vladajuće liberalne paradigme. Tako se u prividno tolerantnoj atmosferi guše sve posebnosti, što znači svođenje kvaliteta na kvantitet. A to opet znači da je i takav pluralizam u suštini jedan i jedinstven fenomen trijumfa kvantiteta, bez obzira na prividne raznolikosti jer postojanje panteona vrednosti pretpostavlja jedinstven temelj i koncenzus po pitanju osnovnih vrednosti. 

[10] Postavlja se pitanje merila i vrednovanja kultura – u smislu da li su neke zaista vredne da bi bile sačuvane. Zapadni čovek misli da je samo njegova kultura "prava" tj. da univerzalni značaj. Ali mi smatramo da postoji i hijerarhija kultura u kojoj svaka ima svoje mesto. Istorijske civilizacije su zapadna, islamska, pravoslavna, hindu i konfučijanska, od kojih prve tri kao monoteističke i biblijske imaju i manje više izražen osećaj univerzalne misije u svetu. Verujemo da primerno načelo vrednovanja kultura mora biti moralno a ne materijalno. 

[11] U analizi motivacije zapadne političke elite nikad ne treba zapostavljati ni ideološki ni interesni faktor. Tek u "dijalektičkom" međudejstvu ideoloških univerzalnih vrednosti i materijalističkih partikularnih interesa se dobija ona sinergija moći koja je dovela zapad na ovu poziciju globalne dominacije. Ko to ne shvati nikad u potpunosti neće moći razumeti duh zapada i njegovo delovanje u svetu. 

[12] Instrumentalizovani multikulturalizam ima dva osnovna aspekta za sam zapadni svet: unutarpolitički i spoljnopolitički. Na unutrašnjem planu to je pokušaj formalnog i taktičkog labavljenja do sada veoma rigidnog monokulturalizima i oholog evropocentrizma, a sve da bi se različite religije i etničke zajednice uspešnije integrisale u liberalno društvo. Na spoljnopolitičkom planu MK je jedna od danas istaknutih vrednosti zapadne kulture i društvenog modela koji se nudi i nameće celom čovečanstvu kao univerzalno važeći. Tako se širenje liberalnog koncepta društva i tržišta doživljava kao neminovan ishod delovanja prirodnog zakona progresa u istoriji. 

[13] Prema rečima naučnog proroka "Propasti Zapada" Osvalda Špenglera, multikulturni imperijalizam je nužan rezultat svake civilizacije. Volja za moć hvata najjači narod i gura ga putem stvaranja svetske države koja mora biti istorijskom nužnošću dekadencije – multietnička i multikulturna imperija u čijem je središtu megalopolis ("Vavilon").

[14] Da li je moguće stvoriti "multikulturni" islam, ili ako islam takav postane da li je on i dalje pravi islam u čiju važnu tradiciju spada i volja za moć koja se sprovodi džihadom. Da li može Buš određivati šta je prava – multikulturna, a šta pogrešna islamska tradicija (Bin Laden). To nije onda multikulturalizam već boljševički projekat modernizacije i sekularizacije, doduše omekšan tolerisanjem islama kao "privatne religioznosti" što je puka projekcija stanja religioznosti u SAD na ceo svet.

[15] U Americi je svako Amerikanac ako prizna vladajuću američku ideju, ideju kulta Države i kulta Novca. A to su pod-idoli jednog vrhovnog idola čoveka, jer su njegove tvorevine. Znači američka ideologija je toliko rastegljiv pojam koja u sebe može da prihvati i asimiluje ljude svih rasa, ljude svih vera i tradicija. Ali ne samo njih već i one koji ne pripadaju ni jednoj rasi, naciji ili veri.

[16] Kako model multi-društva funkcioniše u praksi vidimo u Bosni. Tamo su zapadnjaci gazde, a tri naroda se igraju demokratije i multikulturalizma. Srbi su potpuno marginalizovani, a i Hrvati su u senci muslimana. To je jedan od prvih principa koje je još antička Amerika, paganski Rim definisao kao moto: "zavadi pa vladaj". Da bi bili multikulturni svi se pomalo i postepeno moraju odricati svojih tradicija i identiteta. To jest onih elemenata koji nisu u skladu sa osnovnim dogmama vladajuće liberalne ideologije. Tako se po projektu "izgradnje nacije" radi na stvaranju multikulturnog islama, pravoslavlja i katoličanstva unutar virtuelnog "bosanstva".

[17] Simbol toga je primer Božića koji od hrišćanskog praznika, sa određenim duhovnim smislom, postaje sekularizovani praznik multikulturnog društava, "sveti" trijumf masovne potrošnje. Samo Hristovo ime i hrišćanski sadržaj se potiskuje iz ovoga praznika, da se navodno ne bi vređali Jevreji, pagani, ateisti i ostali nehrišćani u SAD. Tako je nastao savremeni "multikulturni" Božić.

[18] U tom smislu se i jugoslovenski "melting-pot" može posmatrati i kao potvrda srpske multikulturne tolerancije jer su Srbi bili stvaraoci tog društva i zatočenici te ideje, a zatim u vezi i pojave gubljenja identiteta u jednoj zapadnjačkoj i rasističkoj ("panslavizam") ideologiji koja je parazitski iskoristila energije narodne tradicije. Danas misionari multikulturne utopije među Srbima pokušavaju da obnove u novoj formi tu propalu ideologiju, sa parolama "tolerancije" i "multikulturnosti" umesto "bratstva i jedinstva". 

[19] Kao što je jedan učesnik ex-yu foruma iznervirano reagovao na tu muslimansku multikulturalnost rečima: "koliko do juče ste nabijali ljude na kolac ljude druge vere i nacije, a danas ste glavne perjanice multikulturalizma".

[20] Ignorisanje multikulturalnosti od islamistički orijentisanog vođstva SDA ("za unitarnu Bosnu") je glavni uzrok izbijanja rata.

[21] Pojava širenja islama u SAD ili orijentalnih sekti je mnogo kompleksno pitanje da bi se moglo jednostrano predstaviti modelima čistog "uvoza" tuđe kulture ili pak izjednačavanjem njih sa pojavama poput mode (tj. Što je čisto zapadnjačka pojava). Ove pojave "stranih uticaja" jesu u velikoj meri reciklirane, i na tome se i danas mnogo radi, ali imaju i potencijalno destruktivan uticaj na osnovne vrednosti zapadnog sveta (što može biti i dobro i loše). Sa druge strane na zapadu recikliran budizam, hinduizam, borilačke veštine i sl. se na taj način vraćaju u svoje otadžbine pa na taj način iznutra vesternizuju domaće tradicije. Tako se Gandijev "anglosaksonski hinduizam", intelektualni i nju-ejdž budizam, viteški kung-fu Brus Lija i šekspirovski samuraji Kurosave doživljavaju u svetu pa i u njihovim zemljama kao integralni izraz sopstvene tradicije umesto kao postmoderna reciklaža. U velikoj meri zapadna percepcija lokalnih tradicija postaje i njihov sopstveni doživljaj samih sebe. U tom smislu postoji i demokratsko, multikulturno, ekumenističko i postmoderno "Svetosavlje" kao izraz pomodnih kompromisa sa "duhom vremena". Takva ideologizovana religioznost ogrnuta našim običajima, kao i nacionalromantizam zapadnoevropskog stila kod nas stvaraju tragikomične hibride – multisrbe koji bez istinskog utemeljenja u sopstvenoj tradiciji izgubljeni lutaju globalnom pustinjom. 

[22] Prikloniti se koncepciji liberalnog otvorenog društva u slučaju malih i siromašnih naroda u praksi znači prepustiti se najjačoj kulturi i ekonomiji, kapitulirati pred propagandi tuđih vrednosti, koje su i tamo gde su stvorene dovedene u pitanje. Tako se ideja multikulturalizma i otvorenog društva pokazuje u praksi kao trojanski konj koji otvara kapije pred navalom tuđih ideologija i proizvoda.

nspm

26.12.2003

SPOLJNOPOLITIČKA I IDENTITETSKA ŠIZOIDNOST

Branko Radun

SPOLJNOPOLITIČKA I IDENTITETSKA ŠIZOIDNOST

Politička debata oko novog crnogorskog ustava i otpor koji su donošenju tog i takvog „dukljanskog“ ustava pokušali pružiti iz redova prosrpske opozicije na kratko su vratili Crnu Goru kao „legitimnu temu“ u domaćim medijima. Ako se ne računaju takve „incidentne situacije“, ili pak neke kao što je godišnjica crnogorskog referenduma, ova tema kao da je izbrisana iz srpskog medijskog neba.

Da smo, kojim slučajem, zagovornici teorija zavere, rekli bismo da je u pitanju sistematsko ignorisanje postojanja nezavisne Crne Gore i problema koje naša zemlja ima u odnosima sa njom (ne samo pitanje statusa „srpske manjine“). Moguće da bismo pomislili i da je nekome u interesu da Srbija i Crna Gora budu „na distanci“. Možda bismo u zategnutim odnosima Beograda i Podgorice prepoznali rukopis neke velike sile, kao što je pre jednog veka „rukopis“ bio bečki. Ovako smo samo u nedoumici da li je u pitanju tek uskogrudi „izolacionizam“ srpske političke elite koja ne može da prevaziđe lokalno-srbijanske okvire, ili blokada spoljne politike zbog unutarpolitičke konfuzije i podele.

Teško je govoriti o artikulisanoj spoljnoj politici prema bilo kojoj zemlji, a kamoli prema Crnoj Gori, sa kojom imamo traumatično iskustvo razlaza, kada se kod nas nisu prevazišla ni ona „pretpolitička pitanja“ poput pitanja identiteta, civilizacijske i geopolitičke orijentacije. Kod nas su i dalje otvorena pitanja odnosa prema onome što jesmo i što bismo želeli da budemo shodno tome da li želimo „da idemo prema Evropi ili Rusiji“, ili pak i na jednu i drugu stranu. Tu su još i otvorena pitanja Kosova (koje je pre svega „identitetsko“) i još nedefinisanih granica, neprekidno se pokreću i pitanja uređenja ((de)centralizacije, autonomija i sl), pravca tranzicije i temelja ekonomske politike. Kada se to sve uzme u obzir, teško je očekivati da je društvo koje se „svojim jadom zabavilo“ sposobno da vodi koliko-toliko realnu spoljnu politiku.

IDENTITETSKA ŠIZMA

Možda nije najtačnije reći da mi nemamo spoljnu politiku, već da ona nije jedinstvena, racionalna i strateški postavljena. Kada je deo vlade (a i opozicije) agilno pronatovski nastrojen, a deo decidno antinatovski, onda imamo „slučaj“ spoljnopolitičke šizofrenije koja preti da Srbiju pretvori u nesrećno podeljeno društvo poput Ukrajine, koja se nedavno našla na rubu sukoba koji je mogao da eskalira u građanski rat. Kada je reč o političkoj i identitetskoj šizoidnosti, stanje je mnogo gore u Crnoj Gori nego u Srbiji. Tek je malo više od jezičke nedoumice pitanje da li bi se moglo pre govoriti o dukljanizaciji Ukrajine, ili o tome da Crna Gora ide „ukrajinskim putem“. Zbog toga je teško očekivati da jedna Srbija, koja ne zna jasno šta želi i gde pripada, ima jasan odnos prema Crnoj Gori koja je u težoj situaciji, budući da je podeljena na „srpski“ i „dukljanski“ pol.

Problematika crnogorske identitetske šizoidnosti je što se podela ne svodi na jasno diferencirane entitete, već postoje kombinovani i dvostruki identiteti, pa se može govoriti o „multipersonalnom poremećaju“ identiteta. Dakle, nemamo samo one koji sebe vide ili žele da vide kao „Crnogorce“ i „Srbe“, već je tu raslojavanje mnogo dublje i sa širokom lepezom identifikacija. Od jednog ekstrema – dukljanskog, koji je otvoreno neprijateljski nastrojen prema Srbiji i Srbima sa svojim „mediteranskim bekgraundom“, preko umerenih „Crnogoraca“ i onih koji su prosrpski nastrojeni, do onih koji sebe vide kao Srbe. Pri svemu ovom nismo uzimali u obzir i pitanje „crnogorstva“ nepravoslavnog i neslovenskog stanovništva jer bi to bilo previše za ovakav tekst.

Pored trećine onih koji su se izjasnili kao Srbi u sredini koja tome nije blagonaklona, znatno je više onih koji se izjašnjavaju da im je maternji jezik srpski. Tako postoje i oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, a sebe vide kao vernike ili „simpatizere“ SPC-a. Ovde nemamo jasnu podelu na dva identitetska entiteta, pa čak ni na više njih, već kompleksan slučaj „palete identiteta“ sa nizom prelaza i preklapanja. Da ovo nije tek zanimljivo pitanje definisanja „multikulturalnog identiteta“, već i vrlo traumatična podela, govori i činjenica da se članovi jedne zajednice nazivaju imenima koja imaju prizvuk neprijateljskog („dukljani“, „lacmani“ „ustaše“, „turci“, „srbočetnici“). Kada se unutar jedne do tada relativno jedinstvene zajednice uvreži govor mržnje koji je u „normalnim nacijama“ rezervisan za šmitovski shvaćenog „neprijatelja“, situacija je teška i ozbiljna.

Velikoj identitetskoj zbrci doprinosi i nejasnoća oko toga šta je to, recimo, „srpsko“, a šta „crnogorsko“ u Crnoj Gori, ili koji su to elementi koji ova dva termina spajaju, a koji razdvajaju. Problematično je što je moguće da se pod jednim od ovih termina doživljava različito. Tako imamo različito čitanje „srpskog“ (kao srpsko-srpskog ili srpsko-crnogorskog), kao i moguće slično čitanje onog „crnogorskog“ (crnogorsko-nesrpskog, crnogorsko-prosrpski). Isto tako moguće je da se i jedno i drugo određenje dožive kod jednog procenta stanovnika Crne Gore ili „dijaspore“ kao sinonimi za isti identitet. Dakako, ovim podelama se čini da se smanjuje broj onih koji „svojataju“ oba imena, osim možda zbog oportuniteta, pa bi podgorički „zakleti Crnogorac“ u Beogradu bio „Srbin“.

Identitetsko zamešeteljstvo bilo bi i komično da se ne dešava u vremenu kada se vrše veliki asimilatorski pritisci na one koji se izjašnjavaju kao Srbi i koji se tako osećaju. Dakle, imamo sa jedne strane otvorene ili prikrivene pritiske i pretnje (poput one o „projektovanih 20 odsto Srba“ u budućnosti) i ugroženost srpske zajednice u Crnoj Gori, a sa druge strane ignorisanje i konfuziju u Beogradu. Čini se da je sa referendumom Crna Gora izašla iz vidokruga beogradske elite i da je to „što se tamo dešava“ nimalo ne zanima. Kao da se defakto istorijski, nacionalni, geopolitički i ekonomski gubitak u vidu odvajanja Crne Gore pokušava ignorisati sa potiskivanjem svesti o tome i o problemima koje tamo ima „naš narod“ (ma kako to „naš“ shvatili). Srbija nije imala nikakav odgovor na odvajanje Crne Gore, osim ako ne računamo mazohističko slavljenje „konačnog dobijanja srpske državnosti nazad“, kojom se, uzgred, obesmišljava viševekovna borba naših predaka za oslobođenje i ujedinjenje.

SVI NAŠI DUKLJANI

Sve to pokazuje da iako Srbija nije u tako dubokom identitetskom raskolu, ona ipak ima, kako neko reče, „svoje Dukljane“ koji generišu podele i sprečavaju društvo da se okrene stvarnim problemima i izazovima. Ovi „naši Dukljani“ insistiraju zasada mnogo više na ideološkim podelama, nego na pseudonacionalnim identitetskim razlikama („srbijanskim“, „vojvođanskim“ i sl.). Problem nije toliko u tome što se naši i njihovi „dukljanizatori“ jako dobro razumeju i solidarišu (poput podrške Čanka Đukanoviću), već što su uspeli da se nametnu kao promoteri modernizacije i evropeizacije. A istina je sasvim drugačija: oni su promoteri regionalnog partikularizma i dezintegracije države, rastakanja nacionalnog identiteta, nosioci kulturnog nihilizma i ideološkog ekstremizma koji deli društvo i sputava razvoj. Stoga se i pored pozivanja na „evropsko“ i „moderno“, u praksi pokazuju kao negatori i rušioci najvrednijih evropskih civilizacijskih tradicija i dostignuća.

Oni su, dakako, samo jedan ideološki pol koji onemogućava normalizaciju i harmonizaciju političkog života u Srbiji koji je traumatizovan ratovima, tranzicijom i Kosovom. Teško je očekivati da se u kraćem periodu dođe do realne i harmonične spoljnopolitičke strategije, pa tako i do efektivne spoljne politike. Svaka spoljnopolitička akcija (kao ova oko „dvojnog državljanstva“), koja bi imala za cilj očuvanje srpske zajednice u Crnoj Gori, bila bi osuđivana u nekim političko-medijskim krugovima kao „mešanje u unutrašnje stvari druge države“, ili pak kao „nastavak velikosrpskog projekta drugim sredstvima“. Na taj način su i pokušajima spoljne politike, bazirane na nacionalnom i državnom interesu, u samom Beogradu neprekidno ubacivani medijski klipovi u točak.

PARALELIZAM I KONCENTRIČNI KRUGOVI

Prepreku za formulisanje i sprovođenje proaktivne spoljne politike prema Crnoj Gori predstavlja i politički mejnstrim. Odnos prema Crnoj Gori je pasivan i konfuzan jer naša politička elita ne zna šta želi. Jedan broj naših političara ignoriše ovo pitanje jer je potpuno zaglibljen u „srbijanskom izolacionizmu“, dok se drugi dure jer smo povređeni razlazom sa nekadašnjim „drugim okom u glavi“. Treći opet pokušavaju da ostvare neke odnose na temelju ignorisanja bliske istorijske prošlosti i realnih problema. Čini se da neki od ovih vode sopstvenu spoljnu politiku u skladu sa ličnim i partijskim interesima. Tako ispada da gotovo niko nije sposoban da vodi politiku koja bi na principijelnim osnovama poboljšala odnose sa Crnom Gorom i podigla ih sa sadašnje pozicije „aktivnog ignorisanja“ na nivo realnog partnerstva.

Krajnosti političkih odnosa prema Crnoj Gori pokazuju politička opcija bliska Tadiću koja ignoriše prosrpsku orijentisanu opoziciju, zbog čega ona stiče utisak da je ostavljena na cedilu od Beograda, dok imamo politiku svesnog ignorisanja odnosa sa vladom u Podgorici u Koštuničinom okruženju. Sa jedne strane, neprincipijelno aktivni odnosi Beograda i Podgorice, a sa druge „principijelna pasivnost“, osim ako ne računamo na odnose sa prosrpskom opozicijom. Pored toga, stiče se utisak da opozicija u skupštini i ne mari mnogo za srpsko-crnogorske odnose, što i nije čudno ako se zaboravi da opoziciju predstavljaju i SRS, SPS i LDP.

Cela ta priča sa „paralelnim diplomatijama“ ne bi bila toliko neuspešna da postoji konsenzus o našem nacionalnom interesu. Iako neki naši političari u Crnoj Gori imaju svoje „favorite“, to bi moglo da se prevaziđe kroz međusobne dogovore u skladu sa nečim što bi trebalo da bude naš strateški cilj. Kako te zajedničke ideje još nema, teško da će se doći do dogovora o zajedničkom (iako i diferenciranom) nastupu naše vlade prema Crnoj Gori. Ovde nije samo problem to što postoji podela na one koji bi da ignorišu vladu Crne Gore i na one koji bi da ignorišu prosrpsku opoziciji, što je, verujemo, jednostrana politika, već i podela među onima koji podržavaju prosrpske stranke.

Da bi ovo bilo jasnije, moramo se vratiti na crnogorske identitetske šizme. Naime, imamo političke opcije „Srba“, ali i „Srbo-Crnogoraca“, među kojima postoje jaka politička trvenja, pa i ideološka razmimoilaženja. Najgore je da se „Beograd“ (vladajući i opozicioni, politički i medijski) stavlja na jednu od ovih strana. Tako se ispostavilo da je zakonom od dvojnom državljanstvu, što je prva pozitivna akcija Beograda, data podrška samo jednoj stranci u Crnoj Gori, što, naravno, nije dobro. Razumemo one koji govore da Srbija treba da pomaže samo one koji se izjašnjavaju kao Srbi, ali to ne znači da treba pojačavati neslogu unutar ionako slabe prosrpske opozicije koja može biti značajna samo ako se ujedini.

Ne bismo ovom prilikom ulazili u polemiku da li je bolje igrati na „srpskog vrapca“ u ruci ili na „srpsko-crnogorskog goluba“ na grani, ali je ipak evidentno da je zbog opasnosti od asimilacije prisutan rizik od srpske getoizacije. Čini se i da bi promoteri crnogorskog dukljanstva voleli da se „srpska“ etnička zajednica što više odvoji od crnogorske, tj. da joj prepusti monopol na „crnogorstvo“ (ma kako ga shvatili). Bilo kako bilo, Srbija mora da vodi mudru politiku u kojoj bi, po sistemu koncentričnih krugova, najtešnji odnosi bili sa srpskom zajednicom, pa zatim i sa onima koji imaju „dvojni identitet“, a izjasnili su se da govore srpskim jezikom, da bi na kraju bila obuhvaćena i ona populacija koja ima barem nekakav pozitivan odnos prema Srbiji. U ovo poslednje spada i ozbiljno nastojanje da se na pragmatičnim osnovama poboljšaju političke, ekonomske, kulturne i medijske veze Beograda i Podgorice. Prodor ruskog kapitala u Crnu Goru ilustruje kako se ekonomskim sredstvima udaljene zemlje mogu jače povezivati.

Pored političkih veza sa određenim političkim krugovima, u Crnoj Gori je za opstanak srpske zajednice i prosrpski orijentisane populacije izuzetno bitna razvijena kulturno-medijska aktivnost koja bi imala za cilj zaštitu ljudskih prava pripadnika srpske zajednice, koja su očigledno ugrožena, zaštitu kolektivnih prava na očuvanje identiteta, zaštitu srpske crkve, jezika i nasleđa. Za ovo bi bilo neophodno ojačati postojeće institucije i stvoriti mrežu novih nevladinih i kulturnih organizacija. Srbija ima dužnost da pomogne opstanku srpske zajednice i srpskog nasleđa, ali i unapređenju ljudskih prava u Crnoj Gori. Srbija treba da bude ne samo zaštitnik sopstvenih nacionalnih interesa u regionu, što do sada nije bila, već i promoter demokratije i ljudskih prava jer je i to naš interes.

нспм