понедељак, 05. јануар 2009.

DRŽ'TE KARIĆA: POČETAK SUZBIJANJA TAJKUNA ILI POČETAK KRAJA VLADE

Branko Radun, Saša Gajić

DRŽ'TE KARIĆA: POČETAK SUZBIJANJA TAJKUNA ILI POČETAK KRAJA VLADE

Ako se aktivnosti vlade i državnih organa vezanih za oduzimanje licence „Mobtelu“ i naplati dospelih dividendi svedu samo na obračun sa Karićem i njegovom poslovnom imperijom, biće u pravu svi oni koji kažu da se radi samo o političkom obračunu sa oligarhom čiji je najvažniji greh što se drznuo da se umeša u višestranački život koristeći u nemu sve (dozvoljene i nedozvoljene) „tržišne metode“. Ako se kola slome samo na Kariću, i na tome se sve završi, vladine mere će u očima srpske javnosti izgledati kao gola odbrana vlasti, i istovremeno kao maskiranje destruktivnog delovanja drugih tajkuna u političkoj i ekonomskoj sferi, bez obzira na prave namere ove vlade. Istovremeno će Bogoljub Karić ispasti "žrtveno jagnje". U tom slučaju će, u javnosti odobravana akcija protiv vlastoljubivog oligarha, izgledati kao nastavak dosovske politike u novom ruhu... Tada bi se moglo postaviti umesno pitanje: u čemu je suštinska razlika između prošle Đinđićeve (tj. Živkovićeve) i sadašnje Koštunicine politike, osim u striktnijem poštovanju zakona i nešto odgovornijem odnosu prema budžetskim sredstvima?

Uspesi i promašaji Koštunicine vlade

Loše nasleđe od prethodne vlade – kontinuitet u šibicarskoj privatizaciji, u aferama i skandalima koji se ne razrešavaju, glavni je razlog niske popularnosti Koštunicine vlade koja je u prethodnom periodu imala i svojih pozitivnih strana. Vlada svojom dosadašnjom politikom nije opravdala očekivanja građana kojima je manje – više jasna težina ekonomske, a naročito spoljnopolitičke situacije jedne posleratne i tranzicione zemlje kakva je Srbija, ali im nije jasno kako ni jedna ovdašnja vlast nije u stanju da obezbedi ono što građane najviše tišti – minimum pravde, a što u prevodu znači – strogo kažnjavanje onih koji krše zakon i profitiraju na tuđoj muci.

Simbolično postrojavanje celokupnog državnog vrha (uključujući i predsednika Tadića) i ministara ispred obnovljene visoke peći (ne čak ni izgrađene) u Smederevu je zaista žalostan prizor koji bi Srbiju sveo na rang neke male latino banana republike, da ovakvim poređenjima ne vređamo ove zemlje – kao npr. Venecuelu ili Boliviju, čiji građani i političari pokazuju više državotvorne , opštedruštvene samosvesti i solidarnosti od ogromne većine građana starog kontinenta. U XXI veku stari evropski narodi mogu da se uče patriotizmu i integritetu od latinoameričkih Indiosa, što nam govori da „banana republike“ nisu više toliko u Latinskoj Americi, već pre na Balkanu i Istočnoj Evropi. Ili, da preformulišemo retoričko pitanje Aleksandra Pavića (iz teksta „Držte Lopova“), ako su i Koštunica i Tadić bili pred visokom peći američke kompanije p ogodite da li će, pod ovom ili mogućom tadićevsko-karićevskom vladom, ta privatizacija ikada biti ispitana?

Nigde, a naročito u srpskoj politici, stvari nisu crno-bele pa da je vlast nešto naročito pozitivna, a Karić čisto negativna pojava. Kao što nije ni obrnuto. Naravno da vlada koja nastavlja pogubnu neoliberalnu ekonomsku politiku prethodne, koja nije napravila reviziju sumnjivih privatizacija već je nastavila dosovskim stopama, koja se nije obračunala sa krupnom korupcijom, koja nije ni pokušala da razvije posebne veze sa Republikom Srpskom i da spreči njeno gušenje, koja ni ne nastoji da vodi kampanju za zajedničku državu, ne može da bude proglašena za realno uspešnu.

De facto, njen najveći uspeh je bilo njeno formiranje i opstajanje tokom dve godine, uz saznanje da bi svaka druga vlada bila gore rešenje, koja bi se ponašala isto ili gore u svim gore navedenim slučajevima. Ovo je konstatacija a ne apologija: svaka vlada koja bi došla posle dosovskih komesara (Beba, Čeda, Živković, Batić i Čanak) bi izgledala kao oličenje zakonitosti, a kamoli ona koju vodi istinski legalista Koštunica. Dakle, da je ova vlada bolja od prethodne ili one koja bi formirao Karić, nije nikakav kompliment. Istine pak radi, mora se priznati i da je ova vlada učinila jednu stvar od istorijskog značaja, jer je zaustavila političku polarizaciju koja je pretila unutrašnjim sukobima i dobrim delom stabilizovala političku scenu jer je u sebe uključila umerenije stranke "centra", a van ostavila DS i SRS kao dotadašnje polove polarizacije „dve Srbije“. Sa uključivanjem socijalista u vladajući blok, ona u stvari predstavlja nekakvu "mini-koncentracionu vladu" koja premoštava političke podele i raskole.

Majko Srbijo, Bogoljubova latifundijo

Da se vratimo na Karića i srpske tajkune. Ne treba biti naivan: i drugi bogataši se bave politikom, ali na posredniji način – i sam Karić je, pre nego što je osnovao stranku, plaćao političare iz raznih stranaka i uticao na donošenje političkih odluka, u prvom redu onih koji su se ticali njegovih poslovnih planova. Ovakvo ponašanje je deo same prirode i pozicije tajkuna u modernom društvu. Ne treba nikada smetnuti sa uma da i sama reč "tajkun" označava ne samo bogatog, već i moćnog i uticajnog čoveka koji je vrlo blizak vrhu vlasti.

Stoga je krajnje površno misliti da, ako jako bogati ljudi nisu direktno prisutni na javnoj sceni, ako nisu osnovali svoje stranke ili preuzeli druge, moć njihovog novca nema važnu reč pri formiranju ključnih političkih odluka. Veliki novac ulazi u srpsku politiku na mnogo načina, i nepobitna je činjenica da osim Karića postoje brojni oligarsi koji su se toliko infiltrirali u ovdašnje stranke da više nikome nije jasno ko tu koga kontroliše i ko na koga ima veći uticaj. Pored toga, najštetnije je to što određeni tajkuni, već „ukotvljeni“ između ključnih političkih aktera, istovremeno vezani i za određene strane centre moći, te predstavljaju polugu ostvarivanja njihovog uticaja, bilo u vidu nagrada, bilo pretnji i pritisaka, a sve u cilju ostvarivanja stranih strateških ciljeva na ovim prostorima.

Od opasnog upliva velikog novca na političare nisu imuni ni stranke vlasti, ali ni stranke opozicije, jer je taj rastući uticaj sveprisutan. Pitanje je samo obima u kojom sivi finansijski tokovi (domaći ili strani) presudno utiču na rad ovdašnjih partijskih centrala. Iako se posmatračima srpskog višestranačja do sada činilo da su na primamljivi „zov tajkuna“ najviše imuni stranački vrhovi DSS-a i SRS-a, prava je nepoznanica kakva je sada realna situacija, o čemu će nam važan indikator biti i njihovo ponašanje ne samo po pitanju državnog preuzimanja „Mobtela“ i „istrage Karića“, već i ukupan odnos prema velikom novcu i krupnim korupcionaškim aferama.

Pa ipak, u kritici vlade spram nedopustivo pasivnog prepuštanja političko-medijskog polja za mešetarenje moćnih pojedinaca i grupa, kao i očite nesposobnosti da reši brojne nasleđene afere ne treba moralistički preterivati, već treba realno sagledati stanje u kojem se nalazi Koštunica kao osovina vlade. Pre svega mislimo na suženi manevarski prostor koji mu ostavlja spoljni faktor, koalicioni partneri i nasleđena slabost državnog aparata. Ne treba zaboraviti da su svi pokušaji vlade i nadležnih državnih organa da procesuiraju aktere pojedinih afera (šećerna afera, slučaj Banđur, afera Batić) zlurado dočekivana od strane „demokratske“ javnosti, a da ne spominjemo unutrašnje sabotiranje i medijsko torpedovanje. Mnogi su se ponašali po logici "da Koštunici crkne vlada". Iako nisu opravdanje, ovakva iskustva i sistemske slabosti teško mogu dovesti do očekivane široke akcije u borbi protiv korupcije i bahatosti drugih oligarha, koji po pravilu imaju zaleđe i u stranom faktoru. Zato je, nadamo se, represija prema Kariću i pokretanje sudskih procesa zbog "najveće pljačke u poslednjih 15 godina" (Dinkić) početak šire ofanzive protiv krupne korupcije.

Zbog čega je, zaista, uz sve ograde i sumnje, potrebno podržati aktivnosti aktuelnih vlasti protiv "domaćina" Bogoljuba i njegove rastrošne familije koja se navikla da uz državni monopol „gazduje“ i (dobrim delom) tuđom imovinom i preliva ih u svoje džepove? Kao prvo, Karić je u trenutku uključivanja u stranački život imao realnu šansu da promoviše domaću varijantu programa „narodnog kapitalizma“, da okupi oko sebe bogate i stručne ljude, pa da barem kao "ogledno dobro" preuzmu neke industrijske pogone čiju bi proizvodnju obnovili i unapredili. Ali je on sve ove ideje banalizovao i iskompromitovao. Umesto toga, njegova se politika, na žalost, svela na jeftini populizam, demagošku retoriku i skupe zakulisne operacije koji imaju za isključivi cilj rušenje sadašnje vlade

Karić, ne zaboravimo, nije samo tajkun koji se obogatio tokom zadnje dve decenije i koji danas juriša na vlast – on je van svake sumnje faktor političke destabilizacije jer preko svoje stranke, ali i "honorarnih saradnika" u političkom i medijskom životu ima veliku moć koju koristi samo radi obaranja vlade, a da bi spasao svoje poslovno bogatstvo i uvišestručio ga kroz participiranje u budućoj vlasti. Sa rušenjem postojeće vlade uz pomoć novca i formiranjem nove uz pomoću istog, kolateralna šteta će biti srpska demokratija, a i država. Njih bi Karić svojim mentalitetom i poslovnim navikama pretvorio u latifundiju, bio on toga svestan ili ne. Verovatno je budući trijumf novca nad demokratijom istorijska neminovnost globalnih razmera, a sa tim i tajkunizacija politike, ali to ne znači da proces metastaziranja treba podržati i ubrzati, već suzbijati i odložiti, dajući koliko-toliko zdraviji prostor i demokratske uslove za život pokolenjima koja dolaze.

Možda se vlada svojevremeno trebala nagoditi sa njim, ali sada je izgleda kasno – rat je objavljen. Kada je rat počeo – mešetarenjem u skupštini gde je svojim "ponudama" napravio haos kao Roman Abramović na evropskom tržištu fudbalera, ili oduzimanjem licence „Mobtelu“ – sada i nije važno. Nije toliko problem u tome da li će Karić uspeti ili ne da u narednim mesecima obori vladu, već što se to dešava u momentu početka "godine raspleta" oko Kosova i Crne gore, i što se time evidentno slabi naša pregovaračka pozicija. Ispada da, za spoljnopolitičke pozicije Srbije, pitanje "nezavisne Crne gore", ali i ambicije "demokratsko-karićevske" opozicije da se dočepa vlasti, predstavljaju potencijale za moguće ucene srpskog pregovaračkog tima oko Kosova. Jednostavnije rečeno, u prevodu sa jednog stranog jezika koga govore gotovo svi naši bajni eksperti, poruka je sledeća – ako budete previše zatezali oko Kosova mi ćemo pritisnuti dugme u vidu podrške "uspehu" crnogorskog referenduma, ali i dati zeleno svetlo demokratsko-karićevskoj opoziciji da krene u rušenje vlade. Karić zato predstavlja ne samo opasnost po vladu, već i po našu pregovaračku poziciju jer može biti iskorišćen kao "pretnja" Koštunici da ne bude previše "principijelan".

Karić – naličje u krivom ogledalu reformske Srbije

Sukob na relaciji Karić–Koštunica ili Karić–Vlada se nikako ne uklapa u ideološke podele koje nameću apologete "demokratskih snaga". Ako postoje "dve Srbije" koju reprezentuju demokrate i radikali, gde su tu onda Koštunica i Karić? Stoga je demokratama (ali i radikalima) i ideološki i taktički nezgodno da se opredele za "ove ili one" u ovom slučaju. Ako bi Tadićeve demokrate, pored logističke podrške i javno podržale Bogoljuba, onda bi konačno pale u vodu njihove velike "reformske priče" i njihova doslednost u borbi protiv "ostataka miloševićevog režima". Sa druge strane, iz ideoloških (pre svega kod "čedista" i onih koji im naginju) ali iz pragmatičnih razloga (pad vlade), Demokrate nikako ne mogu ni da stanu na stranu vlade. Stoga se javno prave nevešti, dok iza kulisa prave antivladin front sa Karićem.

Za one koji još nisu svesni da je ovaj front politička činjenica treba ukazati na pokrajinsku koaliciju u vojvođanskoj skupštini: Tadić-Karić-Kasa-Čanak koja je jedan probni balon za neku buduću "postkoštunicinu vladu", a koja je (ako je to moguće) lošija nego što imena koja tvore koaliciju govore, jer su njeni vojvođanski akteri finansijski vezali za Karića, a da se pri tome nisu odrekli svojih nedosanjanih snova o „suverenoj Vojvodini“. Ako politički preživi ovaj udar države ne bi nas čudilo da Pajtić i Karić preuzmu štafetu "vojvođanstva" od Čanka koji odlazi na školovanje u Ameriku.

Ni radikalima nije jednostavno da se opredele, iako zbog manjeg ideološkog naboja spram Karića (pogotovo u odnosu na "demokratske snage") oni imaju širi manevarski prostor. Za razliku od DS-a koji ima ideološke kočnice za ulazak u punu (preizbornu) koaliciju sa Karićem, SRS ima pretežno pragmatične motive koji ga sputavaju. Radikali su veoma svesni da je Karić duboko zašao u njihovo biračko telo (kako ono koje je već njihovo, tako i ono što bi moglo biti) i stoga su ga neko vreme žestoko napadali. Osim toga jasno im je da on teško može da ih posle narednih izbora uvede u novu vladu, jer je vezan za DS. Da li je to što su u međuvremenu prestali sa oštrim rečima upućenih Bogoljubu može da znači da su se pomirili sa novom političkom realnošću ili nešto više? Izgleda da je došlo do, formalnog ili ne, u praksi ostvarenog "pakta o nenapadanju" kojim su Radikali želeli da ojačaju svoj slab "koalicioni kapacitet", ali i da oslabe pozicije vladajuće koalicije. Da li je bilo i nekih drugih dogovora i obećanja, može se samo nagađati.

No, sve to ne treba da bude argument da se u sukobu između Karića i Koštunice, ljudi iz „demokratskog“ ili „patriotskog“ bloka i njima pripadajuće političke orijentacije opredele za ovog prvog. No, i pored toga, izgleda da su se mnogi već tako opredelili. Treba biti svestan da taj kratkovidi izbor može Srbiju skupo da košta. Dakle, sada se ne bira između podrške vladi i moćnom oligarhu iz koga stoji "demokratska opozicija", već između kakve-takve države i latifundije, između polovne demokratije i čiste plutokratije. Izbor je pred nama: ta i takva vlada, koja vodi veoma lošu ekonomsku i spoljnu politiku, koju prate brojni skandali ili vlast oligarha u kojoj će novac biti merilo svega, a glas građana i poslanika samo roba na tržištu koja ima svoju „upotrebnu vrednost“ za zadovoljenje megalomanskih ambicija pseudodomaćina kome je još davnih dana za oko zapalo Slobino kanabe. Ili opstanak demokratije ili pobeda "tržišnog principa" nad državom.

Srpska, još nerazvijena demokratska javnost je podeljena ili pasivno čeka na ishod sukoba, čime se legitimiše i pokazuje u svom pravom svetlu – ne kao aktivni subjekt političkog života, već kao "dvorska" javnost (domaćeg ili stranih dvorova, svejedno) bez obzira na to ko će da pobedi. Nema ni svesti o opasnosti koja se nadvila nad naše društvo, a i ni hrabrosti da se protiv toga ustane. I ne samo da neće laureati karićevskih nagrada poput Marića, Lekićke, Suše i Vasića dići glas protiv Bogoljubovog vlastoljublja, već to neće učiniti ni mnogi drugi, koji se diče svojim integritetom. Pored takvih dežurnih "boraca za demokratiju i ljudska prava", Karić i slični tajkuni mogu mirno da ruše i postavljaju vlade, da trguju mandatima, dobrima i državnim interesima. Čak su i oni koji su do pre koju godinu bili najglasniji u zahtevima za "reformskom osvetom" nad Miloševićevim ekstraprofiterima, sada su naprasno ućutali. Nedostatak šireg otpora tajkunizaciji politike pokazuje da naša je intelektualna javnost potpuno podlegla malograđanštini, ideološkoj zadrtosti i potkupljivoj ambiciji. No, najveća odgovornost ostaje na ovoj vladi jer nije do sada ozbiljno nastojala da na principijelnim osnovama formira konsenzus javnog mnjenja po pitanju obuzdavanja osionih bogataša, kako u stranačkoj politici, tako i u političko - privrednoj delatnosti. Ovo joj je poslednja šansa jer joj se, ako ovu ne iskoristi, druga neće ukazati...

nspm
2006

Нема коментара:

Моја листа блогова