понедељак, 05. јануар 2009.

Basarino „gnostičko jevanđelje“

Branko Radun

Basarino „gnostičko jevanđelje“

Dok je jedva prikrivena pretnja kroz izjavu nemačkog ambasadora Andreasa Cobela ustalasala i homogenizovala srpsku javnost u izražavanju opravdanog protesta, na srpskoj javnoj sceni se svega nekoliko figura oglasilo “nasuprot” dominantnoj struji opravdanog ogorčenja ovakvim nediplomatskim ispadima pravdajući pojedine argumente nemačkog diplomate ili suprotstavljajući se, na ovaj ili onaj način, njihovim kritičarima. Dakle, interesantnije od same kontroverzne, a zapravo „ništa novo na Zapadu“ izjave nemačkog ambasadora su reakcije nekih „kontraških“ krugova u domaćoj javnosti, gotovo uvek na štetu naše zemlje i naroda.

Ovo se u prvom redu odnosi na pojedine zvaničnike koalicije okupljene oko LDP-a, koji su u prvom saopštenju insinuirali da se vodi hajka protiv nemačkog ambasadora na osnovu lažne izjave plasirane u medije, da bi potom – nakon što je Cobel potvrdio autentičnost izrečenih stavova koji su mu stavljeni na teret – povukli prethodno pripremljenu izjavu. Ali, gde LDP-ovci ne htedoše da istraju, istrajao je Svetislav Basara, bivši Cobelov kolega-ambasador, koji nam je još jednom pokazao i dokazao da kao “antiprotivni”, a zapravo veoma političko-korektni enfant teribl srpske publicistike, može da ide korak dalje, kao što je, ne tako davno, u Srbiji prizivao liberal-demokratsku diktaturu (doduše u šali, ali, kako kažu, u svakoj šali ima malo i – šale).

Laureat NIN -ove nagrade i novopečeni kolumnista ovog političkog nedeljnika u tekstu “O Kosovu još jednom” ne samo da je ponovio ranije iznete stavove već je, sasvim u skladu s već dobro poznatom potrebom, uspeo da uklopi svoj „demohrišćanski pogled na svet“ s promovisanjem veoma poželjnih, a možda i korisnih stavova. Tako se ovaj postmoderni hrišćanski mislilac (ma šta to značilo) upleo u metafizičko i teološko obrazlaganje „neminovnog“ gubitka Kosova, pa se, svesno ili ne, uključio u društvo onih koji na ovaj ili onaj način zagovaraju nezavisno Kosovo ili pak opravdavaju oduzimanje dela teritorije naše zemlje. Ovde se naš eks-ambasador našao na istom zadatku s nemačkim ambasadorom, ali i s anglosaksonskim ambasadorima. Dakle, lepo i vrlo moćno društvance.

Postavlja se pitanje da li je domaćim i stranim zagovornicima i lobistima nezavisnog Kosova potrebno „pravoslavno“ (sa ili bez navodnika) obrazlaganje „nebeske pravednosti“ srpskog gubitka južne pokrajine. Čini se da svetskoj sili koja gura na sve moguće načine kosovsku nezavisnost nije naročito neophodna pravoslavna egzegeza pored svih do sada izbačenih argumenata („Milošević“, „zločini“, „stanje na terenu“, „zločini i kršenje ljudskih prava“), naročito ako se ima u vidu glavni argument – vojna sila na Kosovu. Zato im je više nego dovoljno pozivanje na faktičko stanje. No, kako se čini da su se Srbi počeli nekako odjednom opirati ovakvom scenariju, a uz to i Rusija „mrsi konce“ u želji da se na velika vrata vrati na svetsku scenu, nije zgoreg imati i „teološke“ argumente uz sebe.

Nećemo ulaziti u to koliko je gospodin Basara svestan toga da ide naruku onima koji nam oduzimaju Kosovo, već ćemo se pozabaviti njegovom moralističkom propovedi u NIN -u. Gotovo po pravilu, Basara se oglašava kad je potrebno da kao „moralista“ svoje argumente i jaku retoriku koristi, gotovo isključivo, povodom Srbije i spram Srbije. Iako su nam devedesetih dojadili oni nacional-romantičari koji su govorili o „nebeskom narodu“ i time sugerisali da u svemu što nam se dešava nema naše krivice, još teže nam je slušati NVO moraliste koji govore o „suočavanju s prošlošću“ i grehovima iz prošlosti, čemu i gospodin Basara daje svoj postmoderni „pravoslavstvujušći“ doprinos. Tako se u sekularnoj i nekako suvoparnoj moralistici NVO propovednika novog globalnog „vjeruju“ ističe Basara kao egzotičan retrokonzervativac (ma šta to značilo). Predstavnice ideološkog krila NVO sfere govore da ih zanimaju samo „naša odgovornost za ratove i zločine“, a naš pisac tu dodaje jednu notu religijske sholastike i postmoderne mistifikacije. Valjda zato što se na Zapadu “smrt Boga” odigrala davnih dana, pa ni njihovi postupci ne podležu nikakvom drugom sudu osim sudu pragmatičnog ekonomizma.

U njegovom retorički jakom i religijski obojenom, a ipak politički korektnom i dobro tajmiranom (s ambasadorskim triom) diskursu napada se nacionalna retorika o Kosovu kao „najskupljoj reči“. Daleko od toga da se ne slažemo da je tokom povratka Srba tradiciji u vremenu propasti komunističke paradigme bilo mnogo preterivanja i nacionalnog „busanja u prsa“ i nacional-romantičarskog pozivanja na Kosovo. Problem je kad se ode u drugu krajnost. Tako umesto „rodoljubaca“ iz devedesetih, imamo evroreformske „pokondirene tikve“ koje se stide i odriču svoje nacionalne istorije. Da li se pri tome koriste argumenti palanačke filozofije „moramo biti kao svet“ ili nešto egzotičniji religijski poput Basarinog „srpskog etnofiletističkog greha“ – manje je bitno. Ishod je isti: nacionalno se ignoriše, a Kosovo tretira kao neki religijski tabu (doduše negativan) koji se ne izgovara.

Da ovo nije samo površna sličnost između levičarskih i antidržavnih stavova nekih radikalnih reformista čedističke orijentacije s pseudokonzervativcima poput Basare (ili njegovog bivšeg partijskog šefa Batića), pokazuje ne samo to što su se u njegovom bivšem časopisu Zemlja sakupljali i jedni i drugi, već i sâm autor. Kad govori o stanju disolucije ovih prostora, permanentnom državnom udaru koga izvode „satrapi“ ovdašnjeg “patriotskog” režima koje kvalifikuje za nosioce suvereniteta, kad zbori o virtuelnom prostoru srpske kvazidržavnosti i potrebi za “uljuđenjem” koja se poima kao svođenje u realnost i normalnost zapadnog civilnog društva, jasno je da su tabui kojima se saobražava i idoli pred kojima se klanja upravo oni koje načelno, patetično i demonstrativno odbacuje – progres, individualistički humanizmi koji stoje ugrađeni u temelje hrama evroatlantskih integracija.

Ali ne, himere “orijentalne despotije” i “domaćeg bašibozuka” (makar i delimično stvarne, a koje iziskuju i potrebe njihove osude i prevazilaženja, prvo u samom sebi), očigledno mu ne daju mira, pa nas gađa već istrošenim, nepodnošljivo teškim frazama. Nedostatak patriotskog osećanja da se sopstvene slabosti kritikuju kako bi se prevladale, a ne da bi se na osudi njih klanjalo tuđim idolima, sigurno puno govori o tome koliko ovaj političko-korektni hrišćanski mislilac ima, kao fundament sopstvenog bića i temelj “čvrste vere”, ljubavi prema svojim bližnjima i svom narodu. Ali to je tako. Drvlje i kamenje ionako prvi bacaju oni koji su isti s onima na koje ciljaju.

O svemu tome najviše nam svedoči Basarin politički realizam spram kosovskog pitanja, koji se – ako bolje pogledamo – ni za dlaku ne razlikuje od cobelovskog argumenta “ne može se izgubiti nešto što se ne poseduje”. Odakle, onda, uopšte potreba da se ovaj nepostojeći gubitak objasni i opravda, i to s teoloških pozicija? Da li je reč o stilskoj vežbi postmodernističkog slobodnog reinterpretiranja “notornih” činjenica, ili je naš liberal-demokratski tradicionalista umislio da može da se stavi u ulogu Božjeg glasnika i da poput starozavetnih izrailjskih proroka objavi “božanske razloge” našeg postradanja i dublji smisao našeg gubljenja Kosova, kao i nacionalno pedagoške, te lične pokajničke funkcije koje mirenje s faktičkim stanjem treba da izazove?

Ne samo da Basara govori kako nam je Bog Kosovo oduzeo jer smo se kao narod pogordili i poverovali u krilatice poput „nebeska Srbija“, „nebeski narod“ i „sveti narod“, već je potrebna i katarza da se taj greh okaje. On ide dalje i navodi da su Srbi „profanisali sveto“ i „apsolutizovali relativno“, što je, smatra on, smrtni greh koji se teško može oprati i trostrukom „denacifikacijom“. Realno, naš narod je mnogo grešio, ali ne u onom što Basara vidi kao „prvorodni srpski greh“, već u mnogim drugim stvarima. No, na stranu to, i pored svega ovaj narod sigurno nije zaslužio da bude toliko mrcvaren i satanizovan kao što se to radi ovih godina i decenija. To Basaru, očigledno, niti zanima, niti dotiče. On tera po svome i kaže da nam „Bog šalje signal da ukoliko istrajemo na stranputici, možemo lako ostati i bez zemaljske (Srbije). Ta opasnost je sasvim realna. Šta više, ona je nešto najrealnije sa čime u ovom momentu raspolažemo.“ Tako on, na religijski ili religiozni način, samo potvrđuje ono što su nam gospoda ambasadori već rekli.

Ono što je od šireg značaja u ovom slučaju jeste da on predstavlja školski primer kako se jedan nesumnjiv talenat stavlja u službu dominantne paradigme. Doduše, na stilski neuobičajen način. Isto tako, kod nas je opšte mesto da se palanačka filozofija saobražava ne samo globalnim trendovima već se snishodljivo odnosi i prema stavovima koji idu na štetu našeg naroda. Razumemo da je teško odupreti se imperijalnoj mašineriji i globalnoj medijskoj priči o „zlim Srbima“ koji zaslužuju da im se oduzme Kosovo, ali ipak ne možemo prihvatiti olako saglašavanje s takvim stavovima, pa makar bili uvijeni i u hrišćansku oblandu. Pogađa nas ta nepodnošljiva lakoća identifikacije s negativnim stereotipima o sopstvenom narodu i neotpornost na medijske manipulacije od centara globalne moći i uticaja.

Druga zabrinjavajuća tendencija koju ilustruje basaristička moralistika je trend u nekim domaćim pravoslavnim krugovima da se gaji neko apstraktno, pacifističko i internacionalno pravoslavlje, koje je na svoj način „političko korektno“ u odnosu na reformsku i globalističku paradigmu (iako i kao takvi izazivaju netrpeljivost u NVO sektoru). Oni dele s Basarom skoro pa netrpeljivost prema nacionalnoj tradiciji, a često ignorišu ono što se naziva svetosavljem (ma šta pod tim podrazumevali). Njihov „univerzalizam“, „aistoričnost“ i „anacionalnost“ sasvim se uklapaju s basarističkim postmodernim pravoslavljem (iako jedno drugo isključuje). Takvo shvatanje pravoslavlja koje ide linijom manjeg otpora može se nazvati „pink pravoslavljem“. Oni su saglasni da je srpsko društvo, delom i crkva, zaglibilo u nacionalizam i etnofiletizam (nema „nebeske Srbije, ima samo nebeski Jerusalim“, ističe Basara), te Srbe treba nekako „denacionalizovati“ ili, što bi rekli u NVO sektoru, „denacifikovati“. Odbacivanje nacionalne istorije ili bar njeno ignorisanje ide ruku pod ruku s postmodernom relativizacijom svih vrednosti (i moderne i predmoderne), a tako i s ekumenističko-globalističkom orijentacijom domaće „palanačke filozofije“, bilo sekularnog ili religijskog opredeljenja.

Basara, doduše, nije reprezentativan predstavnik ni jedne ni druge „škole mišljenja“, već predstavlja nekakvu čudnu mešavinu konzervativnih, postmodernih i „euforičnih“ stremljenja domaće intelektualne scene. Njegov opus se stoga i stilski i idejno može okarakterisati kao srpska „gnostička jevanđelja“ koja govore jezikom tradicije, a zapravo tu istu tradiciju razlažu i dekonstruišu u postmodernom ključu.

Da to „gnostičko“ nije samo obična stilska figura već dublja karakterizacija Basarinog opusa, svedoči i njegova pseudopropovednička retorika manihejskog stila i mišljenja. Tu je i nekakva nju-ejdž retorika koja je kao preslikani izraz iz genonističkih shema o disoluciji hijerarhijskih poredaka, koja se politički-korektno traži isključivo na strani ovdašnjih navodnih “zatočnika nacionalnih mitova”, koji uzgred uglavnom bez ikakvih iluzija, svesni toga kakvoj se sili protive i s kakvim realnim izgledima da je sačuvaju, brane realnu teritoriju, stanovništvo, državnu i privatnu imovinu, dakle nešto nimalo “spiritualno” i virtuelno, dok se s druge strane gradi “teologija oslobođenja od Kosova” zarad mitova o sve daljim evrointegracijama. Kao i kod svih koji nastupaju s takvim religijskim ili „spiritualnim“ diskursom, česta su preterivanja i jednostranosti. Ali kako su te jednostranosti uvek na našu štetu, a priklanjaju se onoj poželjnoj „globalnoj istini“ koja je postala dogma i kod ovdašnjih kvazibuntovnika – to je posebno pitanje.

 

nspm

2007

polemika sa Basarom 


Branko Radun

KAŠIKARA POD PROZOROM NSPM-a

Čitajući tekstove gospodina Basare, ali i prateći kratkotrajni život “Zemlje koju je izdao”, stiče se utisak da u Srbiji nema većeg problema od tamo nekih “patriota” saNSPM -a i njima sličnih “jednoumnika”. Ne samo da je prevelik značaj davao jednom sajtu na kome se mogu naći tekstovi šaroliki i po usmerenjima i uverenjima, nego je čak i gotovo čitave brojeve Zemlje posvećivao “inkriminisanoj” Novoj srpskoj političkoj misli. Kako ni to nije bilo dovoljno, gospodin Basara je u svojoj opsesiji otišao toliko daleko da je čak optužio NSPM da je naša priča o “trećem putu” zapravo dovela do napada bombama na novinara Vremena Anastasijevića.

Ovakvi niski udarci i podmetanja uveliko prevazilaze uobičajenu basarističku kafansko-orijentalnu retoriku, spram koje tvrdnje da napisi na sajtu NSPM -a “podsećaju na udbaške denuncijacije” (čiju netačnost može svako da proveri na www.nspm.org.yu) predstavljaju laku kategoriju, jer spadaju u klevetu koja bi u svakoj civilizovanoj (Basara bi rekao “uljuđenoj”) zemlji bila osuđena od intelektualne javnosti, a bogami i sankcionisana od suda. Pošto i mi i gospodin Basara znamo da živimo u “orijentalnoj Srbiji” u kojoj gotovo svaka drskost i bezobrazluk prolaze, gde se bez velikog rizika mogu podmetati “kašikare” (prave i medijske) ispod prozora onih koji misle i pišu drugačije, zadržali smo se ne toliko na odgovoru na ovakve klevete, koliko na njegovoj politički korektnoj “teologiji” kojom se pokušava opravdati eventualni gubitak Kosova.

Problem gospodina Basare je što neke svoje sklonosti projektuje na one koji su meta njegove kritike. Tako on koji se postavlja u “poziciju božjeg glasnika” s pravom da sudi i presuđuje, ali i da sa visine baca kletve na Srbe jer su navodno pomešali “sveto i profano”, kaže da su “ NSPM -ovci” ubeđeni da su posednici i branitelji jedinog ispravnog mišljenja. Istina je, zapravo, potpuno drugačija. Basara treba da se malo zagleda u svoje “Napuklo ogledalo”, gde će videti “proroka” iz Bajine Bašte kome se priviđaju “ideološke komisije”, koje navodno prete njemu i njegovim ambicijama da deli pouke oko sebe, pa neka se zapita zašto u svakoj drugoj kolumni ne može a da ne spomene NSPM u izrazito negativnom kontekstu. Bazično nastojanje ljudi okupljenih okoNSPM -a jeste da se održi kao redak srpski forum otvoren za različita mišljenja (levica i desnica, proglobalisti i antiglobalisti…), pa čak i za “denuncijantske tekstove” poput Basarinih koje redovno prenosimo.

Druga projekcija kojoj je laureat NIN -ove nagrade sklon jeste da kod drugih kao osnovnu motivaciju da se bave pisanjem učitava svoju “volju za ambasadorovanjem”. Gospodin Bivši Ambasador očigledno veruje da se smisao “skibentskog posla” na orijentalizovanom Balkanu svodi na to da se nekom “preporučujemo” (tako što nekog denunciramo) kako bismo došli do ambasadorskog ili nekog drugog zgodnog položaja (“počasni konzul Nikaragve”). Gledajući orijentalizovanu političku scenu, možda je i u pravu. Mi pak verujemo da ima još ljudi koji pišu iz, koliko je to moguće, poštenih i iskrenih motiva.

No, bilo kako bilo, želimo mu da se preko “cinkarenja cinkaroša” sa NSPM -a ponovo preporuči za neko ambasadorsko mesto ili neku od donacija za rad na temu “teološko opravdanje nezavisnog Kosova”. Priča se da je ove sezone ta tema hit. Ako ništa drugo, mogao bi u obzir da dođe barem neki fensi “blog”.

Ono što ipak najviše iritira u nastupu gospodina Basare jeste još jedna zamena teza ili, preciznije rečeno, potpuna zamena pozicija. Možda on sebe ubeđuje u suprotno, ali čovek koji je posle 5. oktobra deo establišmenta pre svega kao Ambasador & Laureat (a tu treba dodati njegov i angažman kao “partijskog pisca” u jednoj od stranaka tada vladajućeg DOS-a), koji se uz to lepo uklapa u globalističke matrice političke korektnosti i planove moćnika za Srbiju, uporno se predstavlja kao “žrtva sadašnjeg režima” koju denunciraju “ideološke komisije” poput NSPM -a. Kada se tome doda “teorija zavere” po kojoj je njegov časopis Zemlja propao maltene zbog “zakulisnog delovanja” NSPM-ovaca a ne zbog previsoke cene – “umetnički dojam” o orijentalizmu i “čvorovićevskoj” percepciji gospodina Basare postaje kompletan. Takvih i sličnih basarizama ima mnogo, ali bi njihovo prezentovanje u većem broju imalo smisla samo u okviru rada koji bi se bavio “orijentalizovanom postmodernom” u kojoj se meša vešto prežvakani Bodrijar sa kafanskim bezobrazlucima, a “urbana teologija” sa politički korektnim opštim mestima.

Ipak, da bude jasno – mišljenja smo da je Basara vrlo inteligentan čovek i nadaren pisac, koji je, nažalost, svoj talenat (kao i neki drugi pisci) protraćio na “napise koji podsećaju na udbaške denuncijacije” ili pak na, neretko duhoviti, kafanski ekstremizam “verbalnih kašikara” (posvećen "partizansko-četničkim trojkama", književnim žirijima, "frustriranim, pohlepnim i guzatim babama" iz nevladinih organizacija i sl.). On, koji je osamdesetih, pa i ranih devedesetih godina predstavljao intelektualno osveženje i mogao postati značajna intelektualna pojava, spao je, nažalost, na to da kao ogorčeni eksambasador u domaćoj javnosti promoviše “neminovnost nezavisnog Kosova” svojim pseudotarabićkim natpisima. Tako se, na žalost svih onih koji su poštovali njegove rane radove, Basara pretvorio u večitog intelektualnog kavgad ž iju koji je ostao na vetrometini, na pola puta između balkanske kafane i nevladinog sektora. Ako je i od gospodina Basare – mnogo je, ako je i zbog ambasadorskog mesta – previše je.

nspm

2007

polemika sa Basarom 

Branko Radun

POSLEDNJE PISMO „VEČITOM“ AMBASARI

Čitaoci NIN -a su prateći našu raspravu sa laureatom i “večitim ambasadorom” Basarom mogli sami da se uvere u to kako se jedan dijalog političkih i ideoloških neistomišljenika, nažalost, pretvorio u verbalnu kaljugu u kojoj je svako od učesnika pokazao svoje pravo lice. Tužna činjenica da je Basara svoju kolumnu pretvorio u opsesivni pokušaj obračuna sa NSPM -om i svim onim “patriotama” koji ne veruju u cobelovsko-basaristička “otkrovenja” iziskivala je reakcije, ne toliko zbog prozivki i diskvalifikacija, koliko zbog toga što je argumentacija poput one o „božanskom planu za Kosovo“ zasluživala da bude ako ne baš razobličena, a ono sigurno osporena. Međutim, na svaki naš argument Pisac je odgovarao samo podmetanjima, uvredama, zamenama teza i potonjim isticanjem svog velikog spisateljskog i diplomatskog Ja. Tako su neke stvari, makar i neželjene, isplivale na površinu. Ako već nismo uspeli da sučelimo ozbiljne argumente, eto bar neke koristi od naše nimalo zavidne “skribentske polemike”.

No, ova rasprava možda će imati i druge koristi. Najava pisanja drame protiv dva politička neistomišljenika možda će našem cenjenom Piscu povratiti presahlu kreativnost i pomoći mu da prestane da reciklira samog sebe i prežvakava svoja pređašnja dela. A možda će mu – iako to poriče – ipak pomoći da nađe dodatno medijsko uhlebljenje, recimo na blogu B92. U tom cilju, mi smo spremni da podnesemo žrtvu i budemo predmet „stvaralačke sprdnje“, samo da to urodi plodom od značaja za srpsku kulturu, što bi kreativna revitalizacija našeg večnog Ambasare sigurno i bila. Neka mu zato sve muze iz NGO sfere budu od pomoći. Međutim, s obzirom na njegove dosadašnje ostrašćene kafansko-balkanske reakcije, male su šanse da će se to dogoditi. Njegova je kreativnost očigledno isparila u jeftinom politikantstvu i brojnim čašicama, od onih kafanskih do onih na ambasadorskim prijemima, koje je, kako se sada vidi, naš Pisac podizao najčešće samom sebi u čast.

Ali nije problem Ambasara, niti je on pravi razlog našeg upuštanja u polemiku, već jedan mnogo dublji i značajniji fenomen. Ambasarine primedbe da smo zapali u kontradikcije jer smo ga opisali u isto vreme i kao “politički korektnog tradicionalistu, i kao kafanskog postmodernistu i liberalnog hrišćanina i mondijalistu” možda bi i predstavljale apsurd da u srpskoj realnosti te prividne antinomije ne oslikavaju tužno stanje neutemeljenosti i tumaranja srpske kvazielite koja se povija između krajnosti pod dejstvom sujete i konformizma. U tom se bauljanju (bukvalnom i metaforičnom) ogleda tragedija celog srpskog društva u tranziciji, koje bi i da ponovo pronađe svoje pravo ja, ali i da ide linijom manjeg otpora i uslužno se upodobi “globalnim, suviše globalnim” trendovima. Srpska postmoderna elita pati od slabog imuniteta jer moralni i idejni relativizam, da ne kažemo i nihilizam, slabi otpornost na izazove i onemogućava gotovo svaki ozbiljniji poduhvat. Tako se bez solidnog vrednosnog sistema dobija elita koja nema ni minimum ozbiljnosti, poštenja i hrabrosti. Postmodernizam na ovim prostorima nesumnjivo služi da se obavi dodatna mistifikacija ovog duhovnog tumaranja, pa i da se ista predstavi i sebi i drugima kao veliko intelektualno dostignuće. Gospodin Basara je tu, kao živopisan egzemplar rurbanog mondijalizma, verovatno najbolja „ilustracija fenomena“. Naročito nakon rezimiranja ove „polemičke kaljuge“.

Zbog svega sa naše strane ranije iznetog zaključujemo ovu polemiku sa željama da se egzistencijalno tumaranje i naše pseudoelite i našeg “večnog Ambasadora” završi ne teškim rečima, već suočavanjem sa samim sobom, i potonjim pronalaženjem istinskog uporišta kojim bi se ove protivrečnosti prevazišle ne u jednoumnoj isključivosti, već u otvorenom dijalogu i plodotvornoj sintezi, u kojoj bi svako od nas, i svi mi zajedno, i pisci i anonimna lica, pronašli pravog sebe.


nspm 

2007

polemika sa Basarom

Нема коментара:

Моја листа блогова