понедељак, 05. јануар 2009.

VLADA CVETKOVIĆ-DAČEK

Dragomir Anđelković i Branko Radun

VLADA CVETKOVIĆ-DAČEK

Da bi stvarno razumeli sadašnjost i sagledali šta nam donosi budućnost, ne smemo da zanemarimo istorijsko iskustvo. Današnja Srbija, u mnogočemu i podseća na onu iz tridesetih godina. Uostalom, tadašnji svet opterećen teškom recesijom, agonijom demokratije i usponom totalitarizma, na neki način generalno pobuđuju asocijacije i poređenje sa savremenim svetom. I tada je jedna velika sila promovisala „evrointegracije“ i stvarala „novi svetski poredak“. I tada nije dobro prolazio onaj ko se tome opirao.

POVRATAK U TRIDESETE

Kao i sada, i tridesetih godina 20. veka, naša zemlja se koprcala da opstane na nestabilnoj geopolitičkoj raselini. Srpsko-hrvatski odnosi, a od njih je na „ovim prostorima“ mnogo toga zavisilo, bili su na niskom nivou. Beograd je uvek bio spreman na ustupke, za razliku od Zagreba. Radi iluzija o jugoslovenskom jedinstvu, Srbija je propustili šansu da stvori svoju nacionalnu državu, koja bi obuhvatila veći deo srpskog prostora. A Hrvati, „raspoloženi“ za „bratstvo“, u okolnostima koje su za njih bile nepovoljne, pokazali su pravo lice čim su se one promenile. Pokazali su ono isto lice, koje su naši preci mogli da vide 1914. godine, kada je rulja u Zagrebu vikala: „Srbe na vrbe“, a hrvatske pukovnije poletno kretale u boj protiv Srbije.

Mnogima se tih 30-ih godina učinilo da su srpske pobede i velike žrtve bile uzaludne. Delovalo je da su moćni krugovi na Zapadu, iako su se u jednom momentu taktički poigrali sa idejom stvaranja ujedinjene srpske države, suštinski bili protiv koncepta jakog srpstva. Kao što su to, uostalom, i danas. Obe Jugoslavije raspale su se u sukobima, s tim što je prva bila uništena direktno od zapadnih vojnih formacija, dok je u slučaju druge zapadni faktor bio „samo“ katalizator destrukcije.

Kao i danas, i krajem 30-ih godina brzo su se menjale spoljnopolitičke okolnosti. Francuska, dotadašnji glavni oslonac Jugoslavije, za nju je sve manje marila. Pred nemačkom opasnošću tražila je pribežište u savezu sa Italijom, i radi toga je bila spremna da žrtvuje svoje srpske saveznike. I tu nije bio kraj nevoljama. Zbog napada na Abisiniju, Društvo naroda je novembra 1935. godine zavelo ekonomske sankcije Italiji – glavnom spoljnotrgovinskom partneru Jugoslavije. Velike sile nisu morale prilježno da sprovode sankcije, no od drugorazredne države kakva je bila naša, očekivalo se da poštuje odluke „međunarodne zajednice“! Tako se Jugoslavija našla na rubu ekonomske propasti. Kao i tada, i danas naša zemlja mora da sprovodi mnogobrojne naloge međunarodnih finansijskih institucija; naloge koji je sputavaju ili joj čak nanose i direktnu štetu. Takođe, i sada se nalazimo na ivici ekonomskog sunovrata i potpunog bankrota.

Teška recesija i politička nestabilnost dovele su vladu u bezizlaznu situaciju. Knez Pavle je prihvatio intenziviranje ekonomskih veza sa Nemačkom, jer je shvatio da ničemu pozitivnom ne možemo da se nadamo od anglosaksonske politike i liberalne ekonomije. Kada su se knez i predsednik vlade obratili Londonu, sa molbom da se zbog teške krize tržište Britanske imperije otvori za naše proizvode, i da se poveća nivo britanskih investicija u Jugoslaviji, dobili su odgovor kakav se i danas od Anglosaksonaca dobija: „U Engleskoj važi pravilo da trgovci kupuju tamo gde sami žele“. Dakle, izlaz se morao tražiti na drugoj strani, kao što se i danas sve ozbiljnije razmišlja o ekonomskim partnerima mimo SAD i EU (Rusija, Kina, Japan, Indija, arapski svet...)

Paralele sa tridesetim godinama su brojne. Posle ličnosti od autoriteta poput kralja Aleksandra i Miloševića, koji su olako i pogrešno proglašeni za velikosrpske nacionaliste, dolaze uglavnom slabi i neodlučni političari. Knez Pavle je bio svestan koliko je zemlja rastrzana i nestabilna, pa iako je bio anglofil, uvideo je da je umereni geopolitički zaokret ka Nemačkoj jedini način da se zemlja sačuva. Međutim, nije bio dovoljno jak da blagovremeno istraje u sprovođenju politike, za koju je shvatio da je korisna. Tako je i pokojni premijer Đinđić, neposredno pred smrt, razočaran u „saveznike“ razmišljao o promeni i spoljnopolitičkog kursa. Nažalost, nismo bili u prilici da vidimo šta bi iz toga proizašlo. Ovde se vidi kako teška spoljnopolitička iskušenja utiču na to da srpski lideri idu i nasuprot svojim uverenjima.

Energični Milan Stojadinović, shvativši poruku, brzo se (poput mnogih drugih u Evropi) okrenuo Nemačkoj. Rezultat nije izostao – Jugoslavija je doživela privredni bum. Prema istraživanjima zapadnih ekonomskih istoričara, pred Drugi svetski rat imala je, u poređenju sa zapadnim zemljama, osetno viši Bruto domaći proizvod po glavi stanovnika nego SFRJ, u odnosu na te iste zemlje na vrhuncu svog razvoja 1987. godine!

Sa današnje pozicije, lako je osuđivati ekonomsku saradnju sa nacističkom Nemačkom, ali se treba setiti da su sa njom imali najjače ekonomske odnose upravo zemlje, koje su predstavljale „kolevke demokratije“. Ni London ni Pariz, a ni Vašington, nisu bili gadljivi na profit koji je donosila privredna saradnja sa Berlinom. No, za razliku od Stojadinovića, koji je ostvario impozantne privredne rezultate, naša proevropska elita posle Petog oktobra, uspela je samo da rasproda privredu i da dodatno zaduži zemlju. Stojadinovićev pragmatizam je bio u službi države, dok su mnogi baštinici tekovina DOS-a, državu stavljali u funkciju svog ličnog pragmatizma.

Anglosaksonci nisu hteli da tolerišu gubljenje političke i ekonomske kontrole nad našim, za njih strateški važnim, prostorom. Prosto se stiče utisak da su tada, kao i danas, možda i podstaknuti našom ranije ispoljenom političkom naivnošću, očekivali da se krotko žrtvujemo tuđim interesima (dajemo mnogo, a zauzvrat dobijamo samo nadu da ćemo biti prihvaćeni od „međunarodne zajednice“). Stoga su dali sve od sebe da odstrane pragmatičnog srpskog političara, koji je svojoj zemlji dao pravo da radi ono što je za nju korisno. U tome su i uspeli uz pomoć kneza Pavla, uplašenog zbog porasta moći Milana Stojadinovića.

Nije to bio o prvi put da su nas međusobni politički sukobi, neretko podstrekivani sa strane, dovodili u istorijski ćorsokak. Postavlja se pitanje šta bi se desilo da su srpski lideri onda, kao i danas, imali malo više političke mudrosti, i da su manje bili podložni stranim uticajima. Kako bi izgledala politička situacija da nije došlo do sukoba Đinđića i Koštunice, Stojadinovića i kneza Pavla ili, pak, do sadašnjeg razlaza Koštunice i Tadića. Nažalost, lične sujete i političke omraze, zajedno sa naivnom verom u Zapad, često su vodile naše političare u poziciju da prave mnoge greške i srljaju, skupa sa zemljom, u katastrofu.

SRPSKO-HRVATSKI I DRUGI ODNOSI

O političkoj naivnosti i gluposti Srba može se napisati čitava enciklopedija. Srpska politička elita je pred Drugi svetski rat, kao i danas, gajila iracionalnu nadu u mogućnost uspostavljanja dobrih odnosa sa Hrvatima. Pri tome, bili su spremni da idu daleko u povlačenju poteza štetnih za naše vitalne, nacionalne i državne interese, ponižavajući tako i sebe, i nas.

Na sličan način je i princ Pavle, posle svog negativnog iskustva tokom dotadašnjeg zajedničkog života, poverovao u iluziju da je realno očekivati da se odnosi između dva naroda suštinski poprave, a zemlja učvrsti. Samo je potrebno da „tvrdoglavi Srbi“ izađu u susret hrvatskim zahtevima. Naravno, ni onda, kao ni danas, ono što bi Beograd uradio radi pomirenja, a bio je spreman na teška poniženja i žrtvovanja, nije imalo pozitivnog efekta u Zagrebu. Naprotiv, Hrvatska je želela nove i nove, često iracionalno zahtevne ustupke, kao i nova poniženja Srbije. Srpsku kooperativnost je tumačila kao slabost.

Stojadinović je bio tvrd i pragmatičan pregovarač, tako da su ga i Anglosaksonci i Hrvati žigosali kao „srpskog nacionalistu“, i doživljavali kao smetnju „normalizaciji“ srpsko-hrvatskih odnosa. Uz to otvaranje hrvatskog pitanja, uz ubeđivanje kneza Pavla da je njegovo rešavanje važno za opstanak zemlje, za Engleze je bilo zgodno – kako bi se ratosiljali Stojadinovića i ojačali svoj uticaj. Znali su da će on biti uporan u odbrani srpske pozicije i nespreman da Zagrebu čini nerazumne ustupke. Scenario se i ostvario, a Stojadinović je bio primoran da se povuče sa mesta predsednika vlade. Njegov pad je izazvan sinhronizovanom akcijom domaćih i stranih centara moći. Zvuči poznato.

Kako to već kod Srba često biva, nož u leđa Stojadinoviću zabila je njegova verna „desna ruka“. U pitanju je bio Dragiša Cvetković. Za lojalnost prema knezu, nagrađen je mestom predsednika vlade. Odmah se bacio na povereni zadatak, na „normalizaciju odnosa u regionu“, a pre svega srpsko-hrvatskih odnosa. Za takav „veliki cilj“ srpski kooperativni političari nisu žalili srpske zemlje i srpske interese. Uostalom, drugačije sporazum sa Hrvatima i nije mogao da se postigne. Za njih je kompromis podrazumevao – dati im skoro sve što traže. Kao što i danas smatraju, da ka pomirenju vodi naše prihvatanje njihove verzije prošlosti, i u skladu s tim, ispoljavanje krivice i mazohističko kajanje,a uz zaboravljanje svih srpskih velikih stradanja (prema istraživanjima hrvatskih statističara ona su neuporedivo veća od hrvatskih stradanja).

„Kompromisni“ sporazum sklopljen je 26. avgusta 1939. godine, par dana pred izbijanje Drugog svetskog rata. Hrvati su ušli u jugoslovensku vladu (poznatu kao vlada Cvetković-Maček), a Jugoslavija je faktički postala asimetrična federacija tj. novostvorena Banovina Hrvatska, dobila je status federalne jedinice sa velikim nadležnostima: samostalna zakonodavna delatnost i pravosudni sistem (nije bilo više sudske instance van banovine), finansijski suverenitet, unutrašnje poslove, pravo hrvatskog bana da direktno opšti sa krunom… S druge strane, hrvatski poslanici i ministri na jugoslovenskom nivou učestvovali su u odlučivanju o svim tim pitanjima na prostoru van Banovine Hrvatske. Prosto se stiče utisak da je taj presedan bio inspirativan za Kardelja – nametanje modela po kome su slična prava u odnosu na tzv. užu Srbiju dobile naše pokrajine. Istorija se ponavlja, kao što reče čika Marks – kao farsa, a u našem slučaju – sa tragičnim „pečatom“.

Kao i onda, ni danas srpska politička elita nema pravi odgovor na neprekidne hrvatske (a i druge) aspiracije na srpske prostore, kako političke tako i ekonomske prirode. Kako sa srpske strane nije bilo artikulisane nacionalne politike, Hrvatima je, protivno realnom odnosu snaga, polazilo za rukom da ostvare svoje maksimalističke planove. Hrvati su drsko, čak i ne iznoseći smisaone argumente, tražili za njihovu banovinu i teritorije sa srpskom većinom, na koje su Hrvati polagali istorijsko pravo (npr. Lika, Banija, okolina Knina), i one istorijski srpske teritorije gde su većinsko stanovništvo predstavljali katolici, koji su se tada deklarisali kao Hrvati (npr. Zapadna Hercegovina, delovi Centralne Bosne, Dalmacija južno od reke Cetine). Štaviše, tražili su i oblasti na koje nisu polagali istorijsko pravo, niti su Hrvati u njima predstavljali većinu, kao što su Srem, Bačka i Dubrovnik. U Dubrovniku i okolini većinsko stanovništvo su činili Srbi katolici. Srem nikada nije bio deo nezavisne srednjovekovne Hrvatske, a Banovina Hrvatska i Slavonija, u čiji sastav je dospeo, predstavljala je samo ugarsku adminstrativnu jedinicu. Čak ni na taj način, Bačka nije bila povezana sa Hrvatskom.

Nažalost, bilo je srpskih političara koji su u doba Kraljevine Jugoslavije bili radi da Hrvatima daju sve što žele. Kao što i danas, u Srbiji postoje političari poput Čanka, koji odlaze na hrvatske nacionalističke skupove na kojima se promoviše ekstremistička ideja „Srijem Hrvatskoj“. Interesantno je i to, da su srpski političari Hrvatima dali mnogo više, no što je ikada „njihov“ Beč bio spreman da im da. Vodeći austrijski i ugarski krugovi, ni pod kakvim okolnostima, nisu dopustili da se ujedine tadašnja Banovina Hrvatska i Slavonija – sa Dalmacijom. Austrijanci i Mađari su bili svesni da time neće biti kupljena hrvatska lojalnost; naprotiv, biće podgrejani hrvatski apetiti.

Uz to, austrougarske vlasti nisu htele da revoltiraju habzburške Srbe, tako što će njihovi interesi biti ugroženi zadovoljavanjem hrvatskih pretenzija. Ali, zato su srpski političari, Cvetković i princ Pavle, Hrvatima dali gotovo sve što su tražili! Dobili su uz Hrvatsku, Slavoniju i Dalmaciju, i Zapadnu Hercegovinu, delove Centralne Bosne, bosanske Posavine, i zapadni deo Srema. Pri tome, nije se vodilo računa što su mnogi krajevi pretežno (bili) nastanjeni Srbima. Kažu, da se usled hrvatske nezajažljivosti tokom pregovora iznervirao i kooperativni Dragiša Cvetković, i upitao: „Pa na osnovu kojih kriterijuma sve to tražite?“. Neko od Hrvata mu je odgovorio: „Treba nam životni prostor“. I srpski političari, radi sopstvene vlasti i karijera, ali i zbog iluzija o „bratstvu“, „mogućem jedinstvu“ i „zapadnim vrednostima“ – taj životni prostor su im i dali!

Uspostavljena hrvatska banovinska administracija, poslužila je kao temelj buduće NDH. Ta kvislinška država, dobila je već gotov upravni aparat, policiju, zakonodavstvo. Hrvati su od 1939. godine počeli nesmetano stvarati i paravojne jedinice, koje će tokom aprilskog rata 1941. napadati jugoslovensku vojsku i tako još više pogoršavati i onako očajno stanje. Uz to, klica državnosti i mehanizmi za propagandu, olakšali su izbijanje hrvatskog „maspoka“, u vidu masovnog dezertiranja i pojedinih pobuna, tokom aprilskog rata, čime je umanjen odbrambeni kapacitet Jugoslavije. Sve u svemu, srpski političari su svojom kapitulantskom politikom, omogućili stvaranje infrastrukture, koja će poslužiti za sprovođenje genocida nad srpskim narodom zapadno od Drine. O tome je jasno i nadahnuto pisao Jovan Dučić u spisu: „Jugoslovenska ideologija, istina o ,jugoslavizmu' “. Ova zbirka tekst?va je i danas toliko aktuelna, da je svakako treba iznova isčitavati.

SVE ZA EVROPU, A EVROPA DALEKO...

Kako stvari stoje, dobili smo novu socijal-evropejsku vladu. Moguće je da će u istoriju ući kao vlada Cvetković-Dačić. Kažu, prevazišli su političke razlike (ili ih negiraju), kako bi poveli našu napaćenu zemlju putem evropskih integracija. I nema sumnje da bismo od takvih integracija mogli imati više koristi nego štete, ukoliko bi one vodile Srbiju u pravcu evropskog razvoja, otvaranja novih radnih mesta i stvaranja „socijalno odgovorne“ države. Uostalom, u Srbiji nijedna politička stranka to ne spori, i ne zastupa drugačiji kurs od „evropskog“. Bez obzira na racionalno sagledavanje moguće koristi od pristupanja EU, neverovatno je da u Srbiji ne postoji ni jedna evroskeptički opredeljena stranka, ni jedna partija koja se opire evropskim integracijama. Možda je dobro što je tako, ali je čudno, s obzirom na bombardovanje, otimanje Kosova i Metohije i sve drugo što su nam pojedine evropske sile učinile tokom 90-ih godina.

Međutim, nisu svi spremni da prihvate činjenicu, da radi evropskih integracija Srbija mora da plati bilo koju cenu. Možda ne eksplicitno, ali nesumnjivo implicitno, od nas se zahteva da „tolerišemo“ secesiju Kosova i Metohije. Za sada formalno ne moramo da je prihvatimo, ali od nas se traži da prihvatamo određene odluke koje mic po mic vode u tom pravcu. Od nas se očekuje i da budemo kooperativni, da ništa ozbiljno ne preduzimamo, da ne bismo slučajno pomrsili račune onima, koji su istinski projektovali i sproveli secesiju naše južne pokrajine. Uostalom, brzo ćemo biti u prilici da vidimo hoće li se vlada u formiranju opirati „silovanju Srbije“. Videćemo, takođe, da li će uslediti tužbe protiv nekih zemalja koje su priznale secesiju, i obraćanje Generalnoj skupštini OUN. Na kraju, videćemo i da li će naša nova vlada preduzeti mere koje bi preduzela čak i lukava proamerička vlast, ako joj do Kosova i Metohije i nije ozbiljno stalo, ili ćemo uskoro pognute glave vratiti povučene ambasadore u Vašington, Brisel, London …

Kako sada stvari stoje, ma šta pričali zagovornici proširivanja EU na prostor tzv. Zapadnog Balkana, pitanje je šta će se dešavati. Vidimo na osnovu irskog „Ne“ da je mnogim „ujedinjenim Evropljanima“ preko glave već i dosadašnji nivo jedinstva i širenja unije. A još manje žele da „bogate zalogaje“ dele sa siromašnim Balkancima. Sarkozi je rekao da nema proširenja bez rešenja pitanja „lisabonskog ustava“. Otuda moramo reći, iako za to malo ko brine, da nije razumno odricati se nečega što je naše, a za uzvrat dobiti samo menicu za koju se ne zna da li ima pokriće. Ako razmislimo hladne glave, a ne „uzavrelim evropskim strastima“ i „gladnim stomakom“, u ovom trenutku deluje da su naše evrointegracije na dugom štapu.

Čitajte englesku štampu sa početka 20. veka, i cinično ćete se nasmejati. Pisalo se tada i o večnom miru među evropskim narodima, i o tome da su epohe velikih ratova konačno prošle! A ono … Zato, ko pametan i odgovoran može da proguta priču o tome da granice nisu više od značaja? Ko razuman može da kaže da treba da se odreknemo nečega što je naše zbog neizvesne budućnosti? Državne međe „nisu od značaja“ kad nisu u pitanju granice već postojećih članica EU ili neke druge samosvesne i moćne zemlje. Setite se samo nedavnog skandala koji je izazvao Vašington, i to samo zato što se u jednoj reklami za „Tuborg“ pivo pojavila karta Meksika sa početka 19. veka, a tada je ta zemlja obuhvatala Teksas, Novi Meksiko, deo Kalifornije, da bi joj sredinom 19. veka SAD otela i te oblasti.

Konačno, koliko god da se svet menjao – neke stvari se nisu, niti će se promeniti: normalni ljudi vole svoju decu, svi želimo da živimo u blagostanju, i trudimo se da zaštitimo svoje interese. Možda ne tako često kao naši stari, ali ipak odemo da posetimo grobove onih kojih više nema, a bili su nam bliski. Selimo se, ali teško da se bar ponekad sa setom ne setimo kraja grada ili zemlje u kome smo rođeni. I teško ćemo za nekoga reći da je „čovek na mestu“, ako prodaje dedinu grobnicu da bi otišao na odmor ili izdaje prijatelje radi obećanja da će dobiti povišicu. Bez mnogo razmišljanja, zaključićemo da nije normalan ni onaj ko prodaje sopstveno dete, da bi kupio kola ili nešto drugo. Za nekoga ko to uradi sa tuđim detetom, sigurno ćemo reći da je najgori ološ i kriminalac! Pa zar je onda normalno da kao narod i pomislimo o nečemu sličnom!? Zar je normalno da tolerišemo slično ponašanje nekih političara u vezi sa interesima našeg naroda?

Zar je normalno da kalkulišemo u vezi sa mogućom koristi koju ćemo imati ako se odreknemo Kosova i Metohije, i naših tamošnjih sunarodnika!? Uostalom, ako tu logiku prihvatimo, kako ćemo znati da sutra neće doći na red Subotica, Novi Pazar ili mesto u kome živimo? A nek svako ko ima i trunku iluzije zna – onima kojima treba naša zemlja ne trebano mi! Kao što će Hašim Tači & ekipa pokušati da dovrše stvaranje svoje „neovisne države“ kojoj će kumovati srpski defetizam, kukavičluk i pasivnost. Kao što je predratna srpska politička elita svojom popustljivošću samo jačala ambicije i polagala infrastrukturne temelje za stvaranje „neovisne države“ poput NDH, tako danas saučestvujemo i u stvaranju tzv. države Kosovo.

Zadnjih meseci postalo je jasno ono što se i ranije dalo naslutiti, a to je da pristalice teorije da Evropa nema alternativu, i da je svaka cena prihvatljiva radi evropskih integracija, nisu spremne baš mnogo da se bakću oko takvih stvari kao što je teritorijalni integritet naše zemlje. No, socijalisti su i pored svog podozrenja, mnogima od nas priredili neprijatno iznenađene. U okolnostima koje su makar donekle rehabilitovale SPS u očima običnog naroda za greške i poraze činjene 90-ih – njeno vođstvo kreće putem koji je trasirao NATO! Ono se odlučuje da paktira sa onima koji su im isporučili bivšeg predsednika i da „sarađuje“ sa silnicima koji nas mrcvare i oduzimaju nam Kosovo. Čini se da je vrh SPS-a potpuno „legao na rudu“, jer kako drugačije objasniti zapadnu podršku ulasku „Miloševićeve partije“ u vrh vlade, i to na vrlo važne pozicije (bezbednost i energetika). Uzgred, depresivna pasivnost nacionalno opredeljenih stranaka, pokazuje da su se i one umnogome pomirile sa „nepravednom sudbinom“, ako nije i nešto gore u pitanju.

VLADA SRPSKOG DNA

Kao i 1939. godine, Srbija se nalazi na dnu, bez ikakve suvisle pokretačke ideje, i bez imalo hrabrosti da se suoči sa neprijatnom istinom i teškim izazovima. Dobili smo vladu od koje njeni „zapadni prijatelji“, u sprezi sa domaćim tajkunima, koji su mnogo učinili za njeno formiranje, gotovo sigurno očekuju da odradi „neke bitne stvari“. Neprekidni ustupci i popuštanja, predstavljaju ono, što je novoj vladi stavljeno u zadatak (Hag, Kosovo, ali i NATO, Vojvodina...), isto kao i onoj iz 1939. godine. Moguće je da ljudi koji će činiti ovu vladu imaju i dobre namere, i da kao i naši ministri iz 1939. godine iskreno robuju iluzijama podgrejanim od strane mentora, ali sve to ne znači da će u manjoj meri trasirati put do potpunog nacionalnog poraza.

Na prvi pogled, najveći problem za političke snage koje su formirale novu vladu, predstavljaju obećanja koja su tokom kampanje široke ruke delili u vezi sa munjevitim napretkom i osetnim boljitkom za najšire slojeve stanovništva. Čak i ako evrointegracije budu išle povoljnim tokom, u šta sumnjamo, mnogi će još dugo morati da se bore za golu egzistenciju. Nema ni govora o državi blagostanja „na brdovitom Balkanu“, a nju sada mnogi lažima ohrabreni građani očekuju.

Međutim, za nove vladajuće strukture nešto može da bude i gore, bar u kombinaciji sa već rečenim. Nema tog marketinga koji će prikriti žrtvovanje vitalnih nacionalnih interesa, a pre svega prihvatanje kosovske nezavisnosti. Nemoguće je zadovoljiti zahteve zapadnih sila, a da građanima naše zemlje ne bude jasno da smo poraženi i poniženi. Sa frustracijama koje će iz toga proisteći, ne bi se lako suočila ni ozbiljna, a kamoli ova, i na ovakav način formirana vlada.

Mnogima se čini da je svaka vlada gora od prethodne, i da smo samim njenim formiranjem dotakli dno. No, ona za svog mandata bar u nečemu često uspe – ubedi nas da je gora nego što smo mislili, i da je uspela da probije dno i produbi „jamu“ u kojoj se nalazimo. I kada se tako ponovo podsetimo da uvek može biti gore, oni političari koji su učinili da tako i bude, računajući na naše probuđene strahove, počnu da nas plaše svojim konkurentima! Po principu: „Mi ne valjamo, ali bar sa nama više nema neizvesnosti“ ili „mi jesmo nezamislivo korumpirani i nesposobni, ali ovi će da vas uvedu u izolaciju i vrate u bedu devedesetih“. No, kvalitet ove nove vlade je u tome što će joj teško uspeti ovakva igra (koja joj je inače pomogla da dođe na čelo države). Ono što se od nje očekuje, jeste priznanje poraza na više polja i to sa dalekosežnim potezima. Ona će morati da udovolji svojim stranim i domaćim mentorima, pa neće biti te medijske vode koja će je „oprati“ pred narodom. A ako ne udovolji očekivanjima mentora, bez njihove kakve takve podrške, neće moći opstati duže na vlasti.

Pred novom vladom stoji paklena dilema: da li da vodi nacionalno odgovornu politiku (posle neodgovorne kampanje) i da se suoči sa svim izazovima koji će iz toga proizaći, ili da bude zapamćena kao vlada potpunog nacionalnog i istorijskog poraza (ili barem finalizacije istog). Možda (lično) pragmatične političare i ne plaši mesto koje će im dodeliti istorija, te neće biti ni svesni odgovornosti koju ova vlada ima. No, nadamo se da ih ipak zabrinjava kakve će imati posledice politika „nepodnošljive lakoće popuštanja“ brojnim pritiscima iz sveta i zemlje („lobiji“, klanovi i tajkuni), i evidentna uloga onih koji će morati da „potpišu kapitulaciju“ – po njih lično i po njihove stranke. Ipak, sagledavajući u celini vladu, kao i način na koji je formirana, teško će im biti da izmere šta je, makar samo za njih, manja šteta.

nspm
2008

Нема коментара:

Моја листа блогова