понедељак, 05. јануар 2009.

TADIĆEVA "POSREDNA" STRATEGIJA

Branko Radun

DS između uspona i pada

TADIĆEVA "POSREDNA" STRATEGIJA

Može se reći da se u analizama političke scene u Srbiji olako prešlo preko pojave "povratka DOS-a" na scenu u vidu "reformisane" Demokratske stranke. Iako su posedovali ogromnu vlast, moć i uticaj, i bez ujedinjene opozicije protiv sebe oni su izuzetno loše prošli na decembarskim izborima. A da nije bilo tragične smrti premijera Đinđića, koju su iskoristili za jačanje svojih pozicija i promena u vrhu DS-a, prošli bi znatno gore. A onda posle par meseci imamo novu pojavu – uspon Tadićeve DS, koja se završava pobedom na predsedničkim izborima i dobrim rezultatima na lokalnim i pokrajinskim izborima. Otkuda to?

Demokrate su očigledno uspele da personalnim promenama i novom slikom o sebi koju šalju u javnost ubede svoje potencijalne glasače da su oni "nešto zaista drugačije" u odnosu na bivši DOS. U kadrovskom smislu oni su isturili novog lidera i otarasili se mnogih likova iz DOS-a i DS-a koji su bili poznati po korupciji i glupostima. Što je još važnije insistirali su u javnosti na novom liku DS-a, bez obzira koliko je to realno. Osim toga ni njihovi politički protivnici nisu imali ništa protiv "promena" u taboru Demokrata. Šta više, Koštunica, Labus i Dinkić su dolazak Tadića na čelo DS-a i aktivno podržali, jer su sa "starom ekipom" imali mnogo neraščišćenih računa. A Radikale bez medijskog uticaja niko nije ni pitao šta misle. Tako je "plastična operacija" demokrata prošla sa blagonaklonim odnosom javnosti i jakom podrškom medija. A suština je bila da je jednu oligarhijsku grupu, doduše ozloglašenu, zamenila druga bez poznatih "repova" u javnosti, a da pri tom drugi ešalon kadrova i mnogi visoki funkcioneri nisu pomerani sa svojih pozicija.

Na taj način je i politička elita i šira javnost prihvatila priču o "novim" Demokratama, predvođenim mladolikim i "umivenim" Tadićem. Pokazalo se da je delotvorna površna i personalna promena sinhronizovana sa medijskom kampanjom kao logistikom "novog imidža". Relativnu promenu nastupa i retorike, kombinovane sa "novom slikom" koja se šalje u javnost su demonstrirali i Radikali sa naglaskom na socijalnu retoriku i sa vešto izdizajniranim urbanim nastupima Vućića i Gojkovićke. I Demokrate su vešto od prosečnog birokrate Bogdanovića napravili sposobnog "menadžera". Elita je zarad očuvanja dominacije spremna da sve prividno menja, da bi sve suštinski ostalo po starom.

Demokrate su iako gubitnici na decembarskim izborima ostale u izuzetno dobroj poziciji: imaju moć u mnogim gradovima, a nastupaju "rasterećeno" sa pozicija opozicije. Utiču na više medija no Vlada, imaju izuzetno bliske odnose sa NVO sektorom, a o bogatim i uticajnim "prijateljima" u zemlji i inostranstvu i da ne govorimo. Pošto je Đinđić još davnih devedesetih DS ustrojio kao političko preduzeće, to je i danas "holding" u kome akcije imaju lokalni lideri, a kontrolni paket drži beogradska oligarhija. Sada je novo vođstvo na tu strukturu nakalemilo "marketinšku agenciju" kojoj je jedini zadatak prodaja proizvoda zvanog Boris Tadić. Demokrati su stranka bez srpskog i narodnjačkog imidža, ali stranka koja najbolje zna kako funkcioniše politika u našem društvu. Razrađena politička mašinerija koja se redovno "podmazuje" postaje posle 2000-te najjača firma u Srbiji. Partija kao interesno-politička mreža u kojoj vlada surevnjiva konkurencija između klanova sa klijentelističkim mentalitetom se poklopila sa negativnim aspektima srpskog društva danas, i postala najveći "kočničar reformi". Ali, sa druge strane, svom političkom vrhu predstavlja izvor velikih prihoda, moći i uticaja. Na lokalu, naročito u većim gradovima te interesne mreže koje kontrolišu značajne institucije i tokove novca su uspele da vežu za sebe brojne uspešne i uticajne ljude i da ih iskoriste u političkoj borbi. Oni su regrutovali mlade, obrazovane i ambiciozne "japije" koji predstavljaju okosnicu njihove partijske strukture. Tako je DS ustrojena kao izuzetno moćna i efikasna organizacija – naročito kada su njeni interesi u pitanju. Tu naravno nije ništa promenjeno od kada je Tadić na čelu DS-a.

U strateškom smislu dve glavne partije iz izbora 2004. Demokrate i Radikali su primenili promenu pristupa biračkom telu. Nisu više delovali "direktno" kao njihovi prethodnici Đinđić i Šešelj, već su različitim strateškim i medijskim manevrima promišljeno "bočno napali" na neodlučno i konfuzno biračko telo. Tadić je u tom smislu definisan kao ličnost bez afera, koja je svima prihvatljiva: od ekstremista poput Čede i Čanka, ideološkog krila NVO sektora, preko umerenih koji samo žele mutno shvaćene "reforme" i "Evropu", do onih koji su patriotski orijentisani. Tako vešto i široko postavljena "mreža" uhvatila širok spektar birača i u velikoj meri ušla u biračko telo Koštunicinog DSS-a (i vladajuće koalicije). Čak su i neki bivši glasači SRS-a i SPS-a dali podršku Tadiću. To se postiglo uravnoteženom političkom retorikom koja je vešto izbegavala anacionalne i antinacionalne tonove bivšeg DOS-a. Šta više, Tadićeva kampanja je kombinacija elemenata Koštunicine i Nikolićeve kampanje iz decembra (uravnotežena spoljna politika – "i Istok i Zapad", borba protiv kriminala i korupcije). Može se reći da je ta "umivena" retorika državnog interesa bila efektnija od klasične priče lidera DSS-a i SRS-a.

Osim toga, štab demokrata je uz pomoć bliskih medija i NVO sektora ocrnjivao DSS i SRS, a i imao je "insajdere" u vladinoj koaliciji koji su podrivali ionako minimalne šanse njihovog predsedničkog kandidata. Za to vreme je "oficijalna" retorika DS-a bila tako podešena da privuče glasače i vrh DSS-a. Sa druge strane su i radikali pristupili sličnom manevru: umekšali su priču i okrenuli se političkom centru, pa čak počeli da daju "proevropske" signale. Oni su umesto klasične nacionalističke priče, naglasak stavili na socijalnu tematiku čime su pridobili nezadovoljne i neopredeljene. I oni su tako ušli veoma oštro ka pozicijama centra i Koštunicinom biračkom telu. A sve to im je svojom pasivnošću i konfuznim potezima dopuštao DSS. U političkim operacijama "zaobilaznog" karaktera je bitno izvršiti udar na pozicije koje su iz bilo kog razloga slabo branjene (nespremnost, nepostojanje volje ili resursa za aktivan otpor).

"MREŽNA STRUKTURA" U AKCIJI

Stoga je moderna politika sve manje klasična partitokratija u kojoj se za podršku javnosti bore birokratski ustrojene centralizovane organizacije. Vreme internih mastodonata i dinosaurusa je prošlo i ko to ne shvata nema mu mesta u političkoj areni XXI veka. Sada je vreme političkih struktura i operacija "trećeg talasa" u kojima brojne i male organizacije i ad hok grupe vrše specijalizovane i "maskirane" operacije. Ove organizacije i grupe su različite i teško ih je obuhvatiti jednom definicijom. Pored klasičnih partija, manjinskih vođa, i široke lepeze NVO organizacija u kampanji DS-a su bile aktivne mnoge neformalne grupe iz sfere kulture, festivali (EXIT), ali i pojedinci poput poznatih biznismena, glumaca, sportista, muzičara i sl. Jednom rečju u kampanji demokrata je učestvovala široka i prilično maskirana mreža moći i uticaja koja je pokrivala mnoge sfere koje se do sada nisu smatrale "političkim". A za sve ovo je bilo potrebno mnogo novca, dobrog planiranja i fleksibilne organizacije koja bi uspela da koordinira rad toliko brojnih i različitih subjekata.

Pored brojnih novih učesnika političke kampanje i nove razgranate organizacije u čijem centru nije Demokratska stranka, već medijsko-strateški štab oko Tadića, korišćeni su i novi kanali komunikacije. Shvaćeno je da novi mediji nose nove izazove, a da se i stari mogu iskoristiti za ciljeve kampanje, a da to od javnosti ne bude shvaćeno kao direktan "politički marketing". Novi mediji poput interneta (forumi) su bili neprekidno pod udarima (ne)formalnih "grupa za podršku" Tadiću ili "boraca protiv Radikala". Osim ovoga i stariji mediji kao što je ženska štampa je korišćena da se plasira privlačna slika o Tadiću kao "brižnom ocu".

I na zapadu je trend izmeštanja težišta političke promocije iz sfere klasično političkog u bolje maskirane sfere zabave. Tako politika ne samo da daje masama "hleba i igara", već i sama postaje jedna od "igara". "Opuštena" kampanja kakvu je sproveo Tadić je školski primer tog fenomena. Pored klasičnih političkih medija veliku ulogu u našem političkom životu ima "žuta štampa" jer na jedan ličan način obrađuje politiku i političare, a pri tom većini nije jasno iz čije "kuhinje" dolaze priče. Ko je zatečen različitim medijskim operacijama klasičnih i alternativnih medija i metoda, kao i pojavom novih "infoteiment" žanrova neće imati političku budućnost. U tom segmentu DSS i SRS u velikoj meri zaostaju za Demokratama, iako pokazuju neke znake buđenja jer su i neki među njima shvatili onu narodnu: da vredi jedno pojavljivanje u "Klopci" ili "Zamci" no stotinu u TV Dnevniku.

Delovanje mrežne strukture i novih medija i metoda političkog delovanja je u vezi sa važnošću brzine reagovanja (i manevra) kao i preciznog tajmiranja određenih poteza. Boris Tadić je krenuo u kampanju mesecima pre drugih, čak bi se moglo reći da je on imao kampanju dugu godinu dana. A što se tiče same kampanje za predsedničke izbore Tadić je prvi put preoteo Radikalima poziciju onog koji prvi startuje u trci. Ovim je odmah iz trke za drugi krug izbacio kandidata DSS-a (osim u slučaju da je to bio Koštunica). Princip aktivizma i pragmatizma koji vlada u DS-u kod običnog sveta ostavlja utisak da je reč o stranci sposobnih ljudi. Sva njegova kampanja je bila u znaku aktivnosti i živosti: od putovanja po svetu, pa do slikanja Tadića "u pokretu". I ne samo to, njegova strategija je bila prilagođena kampanjama političkih protivnika. Prvo se išlo na čerupanje glasačkog tela DSS-a i vladajuće koalicije, a zatim oštar manevar protiv "radikalske opasnosti". Prvo je dovelo do prelivanja glasova DSS-a, pa i iznuđene podrške Koštunice, a drugo do mobilizacije "proevropskih" građana protiv radikalskih "varvara". Pri tom je u većem delu kampanje mudro izbegnuto da se Tadić "prlja" napadima na "snage starog režima". To je prepušteno "objektivnim" medijima, NVO sektoru i pojedinicima.

Ovo nas vodi ka zaključku da je bit političkih organizacija mrežnog tipa sposobnost široke mobilizacije elite i masa "za" nešto ili "protiv" nečega. Tako su Demokrate agilnom retorikom uspele da u znatnoj meri uspostave monopol na "reforme" i "Evropu", a da im to ni najmanje nisu osporili ni DSS a o SRS-u i da ne govorimo. Tadić se velikom i promišljenom kampanjom nametnuo kao lider tzv. "demokratskog bloka". To su uspeli pre svega jer su mobilisali ono biračko telo koje se "primilo" na mit o Reformi iz vremena vladavine Zorana Đinđića. Zato danas DS ima ideološki motivisano – tvrdo biračko jezgro urbane "proevropske" i "reformske" populacije. Tadiću i njegovom štabu niko i ništa nije stajalo na putu potpunog preuzimanja "đinđićevskog nasleđa", ali bez onih negativnih dosovskih balasta (korupcija, nepatriotska politika...) koja je bivšu vlast činila izrazito omraženom u narodu.

I drugu stvar oko koje su objedinili znatan deo urbanog stanovništva je strah od "radikala". Tu prljavu kampanju su za Tadića obavili mediji, NVO i različite grupe i pojedinci. Ruženje radikala i plašenje naroda njihovom eventualnom pobedom je bio ključni momenat kampanje koji je uglavnom išao mimo DS-a. "Antiradikalska" kampanja, poput slične u SAD [1] ("anti-Bush") ima za cilj da privuče etničke i verske manjine, što se pokazalo uspešno jer su kod nas Mađari i Muslimani glasali protiv SRS-a, a za DS na predsedničkim, i u znatnoj meri i na lokalnim izborima. Ova "rasistička" kampanja je uspela i da mobiliše ono što se zove demokratska javnost i jedan popriličan broj urbane omladine da sa entuzijazmom krenu u borbu protiv "radikalske opasnosti". Ova pojava "izbornog aparthejda" unosi političke podele koje mogu imati i opasne posledice po stabilnost političkog života Srbije.

...

Sve ovo što smo rekli govori da su organizacija, strategija i stil kampanje Borisa Tadića bili na visokom zanatskom nivou, sa pojedinim majstorski veštim potezima. Ali politika nije samo pitanje veštine, već i vrline. A to znači da njena vitalnost zavisi od toga koliko je dosledna i poštena. Na tom ispitu pada Tadić, jer insistiranjem na "isporukama" za Hag i na tome da Srbi izađu na Kosovske izbore ruši "skupo" građen imidž čoveka koji se brine za nacionalni interes. A da istovremeno, od uravnotežene spoljne politike ("i Istok i Zapad"), borbe protiv korupcije i kriminalnih kadrova pre svega u svojim redovima, angažmana na stvaranju uslova za otvaranje novih radnih mesta i od sličnih obećanja - nema ništa, svima je jasno. Da li je sadašnji pad rejtinga DS-a samo trenutna kriza ili dugotrajan trend dosta zavisi i od samog DS-a u kojoj će meri uspeti da povrati poljuljano poverenje građana doslednijom politikom, ali i od sposobnosti njenih političkih protivnika (pre svega DSS-a i SRS-a) da kapitalizuju njene greške. Demokrate moraju mnogo toga da promene u svojoj politici da bi postali stabilna politička snaga. Ne mogu očekivati da će i sledeći put da upali plašenje naroda radikalima, kao ni prazna retorika "reformi" i "Evrope" bez ikakvih opipljivih rezultata. Važne su marketinške strategije zavođenja masa i različitih medijskih simulacija, ali bez uporišta u realnosti i minimalnog nivoa "iskrenosti" politika se svodi na opsenarstvo. I što je važnije takva virtuelna politika ne može imati trajniju podršku većine građana - pad neminovno sledi.



[1] Postoje brojne paralele između Kerijeve i Tadićeve "demokratske" kampanje. Osim što su imali iste plakate i slične parole, obojica su dva lika koje su za par meseci stvorili mediji i marketinški timovi sa, mora se priznati, izuzetnim demagoškim darom zavođenja masa. Sa njima u politiku ulazi veliki novac, podrška velikih medija i široka logistika NVO i kulturne sfere. U njihovoj političkoj promociji i strategiji su izuzetnu ulogu činili ljudi iz kulture i šou biznisa (glumci, muzičari, intelektualci…). Kao i u Americi i u Srbiji lidera demokrata podržavaju globalistički mediji (CNN i B92), NVO sektor, krupni kapital, urbana i obrazovanija populacija kao i liberalni intelektualci. U političkoj borbi se koriste novi mediji kao npr. Internet, ali i klasični kao npr. lokalni mediji, na nov i intenzivan način. Učešće uzimaju mnoge grupe za podršku, NVO, lobiji i agencije "za specijalne operacije", što dovodi do toga da se težište kampanje izmešta iz klasične političke sfere i obuhvata celokupno društvo – što predstavlja oblik totalne kampanje. Osim toga njihove personalizovane "ikonične" TV promocije kao "postpolitičke" obesmišljavaju svako pozivanje na racionalne argumente i raspravu o programima. Uvođenje "star sistema" u politiku, pokazuje primer ove dvojice, gde je u centru medijski "lik i delo" lidera toleriše značajne protivrečnosti u političkim ciljevima i metodama, ali i nedoslednost posle u praksi. Tadić i Keri vode ovoga leta žestok medijski rat koje polarizuje javno mnjenje u dva suprotstavljena tabora. Obojica onu drugu stranu manihejski predstavljaju kao "nazadnu" i "primitivnu". A "drugi tabor" im ne ostaje dužan, pa nastaje vrzino kolo međusobnih optuživanja i ocrnjivanja. Keri i Tadić najavljuju novo političko doba koje demagoški "lako" spaja protivrečna obećanja prohtevima masa i manjinskih grupa, sa interesima uskog kruga moćnika.

nspm

2004

Нема коментара: