понедељак, 05. јануар 2009.

PREDSEDNIČKI IZBORI I KRIZA VLADE

Branko Radun

PREDSEDNIČKI IZBORI I KRIZA VLADE

Nije prošlo ni 24 časa nakon održavanja predsedničkih izbora, za koje su mnogi mislili da će pre svega doprineti stabilizaciji državnih institucija i ukupnog političkog života, a Srbija je ušla u krizu vladajuće koalicije, uzrokovanu pre svega potezima EU (donošenje dokumenta “Zajednička akcija”) i političkim sporazumom koji je ponuđen Srbiji još u jeku predsedničke kampanje. Ono što je isprva izgledalo kao benigna (neki bi rekli i suštinski beskorisna) ad hoc zamena za odloženo potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koja je trebalo da posluži kao posredna podrška jednom predsedničkom kandidatu, nakon Tadićeve pobede pretvorila se u kamen oko vrata njegove politike “i Kosovo i EU”, preteći da potpuno uruši odnose unutar vladajuće koalicije.

Vrtoglavi razvoj događaja kao da stvara utisak da nema vremena, a ni smisla mnogo se baviti analizama „prohujalih izbora“. Ipak, da bi se shvatile trenutne pozicije tri i dalje ključna aktera na sceni – Tadića, Nikolića i Koštunice, odnosno njihovih stranaka, potrebno je osvetliti kako je ko zapravo prošao na izborima i zbog čega, uporediti trenutne pozicije i tek onda steći uvid u moguće perspektive koje se otvaraju sa aktuelnom krizom vlade.

Tadićeva pobeda na mišiće

Pobednička kampanja Borisa Tadića, naročito do prvog kruga izbora, bila je školski primer moderne kampanje – superiorna medijska forma u kombinaciji sa izlizanim, ili čak praznjikavim sadržajem. Pomalo otrcane fraze, bez konkretizacije, o „Evropi“ i „referendumu“ o istoj, kao što se lako moglo uočiti, nisu mogle da oduševe birače, i to ni u približnoj meri koja bi kandidatu establišmenta mogla da donese prednost na biralištima. Razlog je očigledan: profesionalno dobro pripremljena i “upakovana” kampanja nije preterano dodirivala nacionalne i socijalne frustracije većinske Srbije, ali nije imala ni propusta, negativnih poena, jer nije pravila ni neke vidljive greške. U načelu, bila je pametno strateški postavljena na liniji „i Evropa i Kosovo“, usmerena na najširi politički centar, uključujući i umerenije, narodnjački orijentisano biračko telo, ali je u kombinaciji sa suprotstavljajućom taktičkom pozicijom “ili-ili” prema glavnom protivkandidatu pretila da u nastavku kampanje, silama polarizacije, odbije jedan od delova političkog spektra, ideološki veoma udaljen i suprotstavljen. Primetno je bilo i da sama kampanja, i pored “uvežbane razmahanosti” pobedničkog kandidata, nije imala neku naročitu energiju, niti konkretnost u obraćanju biračima u svom afirmativnom, programskom delu. Naprosto, sve je izgledalo već viđeno i neinventivno, mada tehnički superiorno u odnosu na kampanje drugih kandidata.

“Drugi krug” je doneo očekivani strateški zaokret, ali ne u smislu pomeranja ka jednom od polova osovine programa “Kosovo i Evropa” (čime je umanjena opasnost polarizacije koja jedne privlači, a druge odbija), već u promeni strategije suprotstavljanja, a nakon što se pokazalo da su uobičajena sredstva u dotadašnjoj kampanji bila neadekvatna da se nadmaši podrška radikalskog protivkandidata. Nakon malog prestrojavanja, krenulo se u oštru, grubu, a na trenutke i prljavu kampanju.

U proteklih nekoliko dana više puta je rečeno da su glasovi manjinskih zajednica (pre svega onih najbrojnijih – mađarske i muslimanske) doprineli Tadićevoj pobedi, ali i da je u velikim gradovima značajan efekat imala i kampanja plašenja „povratkom u devedesete“, potkrepljena teško porecivim negativnim “repovima prošlosti” koje radikali imaju u nasleđu. Težište ove kampanje bilo je kreiranje “atmosfere straha”, uz buđenje traumatičnih iskustava iz devedesetih, pri čemu se stvarala slika o izboru između izvesnosti postojećeg stanja sa nekakvom pozitivnom perspektivom, i neizvesnosti promena koje bi mogle da odvedu u ponovno doživljavanje nevolja iz prethodne decenije. U formiranju ove predstave korišćeni su različiti (i oficijelni i neformalni) kanali komunikacije, sa ciljem da se u najširem delu glasačkog tela stvori željeno predubeđenje da će se desiti ko-zna-šta ako Nikolić pobedi. Pojednostavljena percepcija ovakvog izbora u najširim slojevima bila je sledeća: ako su pre prvog kruga birači mamljeni da izađu na glasanje, između ostalog i glasinama da neće dobiti „Dinkićeve akcije“ ako ne ubace listić u biračku kutiju, onda su između dva kruga „usmeravani“ da glasaju za Tadića ili pak, u protivnom, neće dobiti potencijalnih (a zapravo virtuelnih) 1.000 evra. Paralelno sa ovim glasinama, u medijima se značajno spekulisalo i sa padom dinara, skokom kamata na kredite, pa čak i sankcijama u slučaju Nikolićeve pobede, što je sve budilo sećanja na izolaciju i ekonomske nedaće iz prošlosti.

Ukupno uzevši, medijski kreirana atmosfera preneta na javno mnjenje imala je efekta u toj meri da je sa jedne strane motivisala Tadićeve simpatizere i brojne apstinente da izađu i podrže starog-novog predsednika, dok je potencijalne Nikolićeve birače među apstinentima zbunila i u jednom procentu odvratila od glasanja za radikalskog kandidata. Tako se i u ovoj kampanji pokazalo kao presudno to što demokrate suvereno dominiraju medijima (televizije, radio, novine & tabloidi, internet i sl.) i medijskim tehnikama, u čemu im radikali ni na jednom planu nisu mogli uspešno parirati. Pored agresivnije kampanje, demokrate su pokazale sposobnost da pojačaju tempo koji radikali, očigledno, nisu mogli da prate.

Poslednji dani kampanje pokazali su da su demokrate u stanju da iscede „suvu biračku drenovinu“ i da različitim metodama osiguraju izuzetno visok broj „sigurnih glasova“. Rad na uličnim štandovima, personalizovana pisma „ciljnim grupama“ (npr. „pismo predsednika mladima na selu“), kao i milioni telefonskih poziva, naročito u finišu kampanje i u vreme izborne tišine, pokazali su se kao efikasno mobilizatorno sredstvo. Udžbenički aksiom modernog političkog marketinga je da savremene medijske kampanje „opšteg usmerenja“ treba da prate i specijalizovane kampanje usmerene prema određenim grupama, kao i jake terenske kampanje koje imaju za cilj da se postigne visoka izlaznost „naših birača“. Čini se da je ključ uspeha drugog dela predizbornih aktivnosti demokrata bila ne toliko sistematska kampanja prema određenim grupama glasača, već pre svega pomenuta precizna tehnika evidentiranja, pozivanja i proveravanja izlaznosti sigurnih glasova. Zato je, kada se uporede kampanje radikala i demokrata između dva kruga izbora, primetna mnogo veća aktivnost demokrata ne toliko u klasičnom marketingu, već u PR akcijama, a naročito terenskom radu koji je prerastao u “rovovsku borbu” za svaki glas. Pri tome, treba imati u vidu da se danas, pre svega zahvaljujući internetu, sms-u ili telefonskom pozivanju „sigurnih“ glasova, kampanja nastavlja, pa čak i intenzivira, u vreme izbornog ćutanja. U savremenim uslovima više nije dovoljno imati samo bilborde po gradovima, spotove na televizijama i promocije u halama, već je i u „drugim disciplinama“ neophodan naporan i kompleksan predizborni posao. Kada su kandidati gotovo izjednačeni, po pravilu pobeđuje bolje organizovana stranka koja može da mobiliše što veći procenat birača. Uspeh demokrata nije bio samo u spoznaji ovih istina, već i u tome što su angažovali mnogo više ljudi (i volontera i plaćenih), više radili na terenu, obavili veći broj telefonskih poziva i, pojedinačno i ukupno uzevši, iskoristili sve proverene tehnike koje daju rezultate – pa su zato i pobedili.

Ipak, činjenica koja treba da zabrine tabor pobednika je što takva moćna, skupa i tehnološki “razuđena” kampanja, i pored tolikog truda i prenapregnutosti, ne bi donela pobedu da nije bilo manjinskih glasova i da nije ciljala na buđenje straha zaostalog usled preživljenih trauma stanovništva u prošlosti. Verovatno da zato pobednici i nisu osećali trijumf jačeg intenziteta (više su ga medijski simulirali), budući da su svesni da na lokalnim, ali i sasvim mogućim parlamentarnim izborima teško da bi mogli da “na mišiće” ponove pobedu nad radikalima. Iako trenutno na krilima pobede, stiče se utisak da Tadićev tim u stvari ne zna da li da, zbog toga što su radikali prešli “crvenu liniju” od dva miliona glasova, može i sme da dalje zateže odnose u koaliciji koja će dovesti ili do političkog prekomponovanja u vidu pada ove i formiranja nove vlade, ili do novih izbora. Među demokratama vlada sasvim osnovan strah da bi radikali na prevremenim parlamentarnim izborima mogli da ponove uspeh i dosegnu, pa i preskoče “magičnu crtu” od sto poslanika u skupštini, što bi ih dovelo do samog praga formiranja vlade. I upravo zato u taboru demokrata, iako ima poziva na “revanšističku marginalizaciju” Koštunice kao koalicionog partnera, postoje i razumniji tonovi koji stalno pokazuju prstom na Tominu izbornu „cifru“.

Nikolić – gubitnik, na korak do pobede

Brojni analitičari bili su, sa pravom, puni pozitivnih ocena spram Nikolićevih nastupa do prvog kruga izbora, pošto je njegova kampanja strateški bila izuzetno promišljeno postavljena da obuhvati najveći deo političkog centra kroz umekšavanje imidža „opasnih“ radikala i predstavljanje u umerenijem, narodnjačkom ruhu. Naglašeno mirni tonovi Nikolićevih nastupa, pogotovo u kontrastu sa agresivnim Tadićevim stilom, značili su prednost za prvog, ponajviše u konzervativnom delu biračkog tela. Zavidan napredak učinjen je i u vizuelnom imidžu radikala (spotovi, bilbordi, promocije...), ali su, i pored toga, u svim dimenzijama medijskog nastupa i marketinškim tehnikama primetno kaskali za nadmoćnim takmacima. Do prvog kruga glasanja radikali su pokazali možda jedino prednost u „kategoriji“ sms promocije, na šta su im demokrate između dva kruga uzvratile veoma efektnim sms „podsećanjem na devedesete“ („...stigao je zejtin pa sam stao u red... kod Rumuna po dve litre benzina... zameni penziju za pet evra... ...poslali su ga na ratište...“). Ovo je školski pokazatelj kako se sms kao medij koristi da se plasira bazična poruka u kampanji. Ova poruka implicitno poručuje: mi smo možda loši, korumpirani i nismo učinili ni blizu dovoljno za poboljšanje života građana, ali sa radikalima vam dolazi beda i siromaštvo poput onog u devedesetim. Radikali nisu imali ni medije, ni organizovane ljude, a ni resurse da uspešno odgovore na sveobuhvatnu kampanju “buđenja straha iz devedesetih”, u kojoj su veštom koordinacijom, neprestanim podizanjem intenziteta i učestalosti, uzeli unisono učešće kako političari i novinari, tako i „ekonomski eksperti“ i „analitičari opšte prakse“ iz “kruga dvojke”.

U tom svetlu, solidan, ali samo bazičan radikalski marketing iz prvog dela kampanje pokazao se nedovoljan da odgovori na eskalirajuću negativnu kampanju protivkandidata. Pokušaj da se uzvrati i potisne “kampanja straha”, pre svega od neopredeljenog, apstinentskog dela glasača, sve uz pomoć ad hoc sklepanog PR-a, a zapravo Vučićevih solo nastupa, samo je postigao kontraefekat. Što god da su uradili, radikali su bili na šteti – i da su ignorisali napade, ali i da su odgovorili na isti ili sličan način. Zapravo, Nikolićev štab je prvih nekoliko dana drugog ciklusa kampanje oklevao i čekao, sve jače izložen medijskim udarima iz suparničkog tabora, da bi posle prihvatio mamac, i nakon nekoliko sopstvenih propusta, nepažnji i medijskih negativnih poena, iziritiran, a inferioran u svakom pogledu, pohrlio da, čak i suviše direktno, uzvrati i “odgovori istim jezikom”. Bezuspešno. Ako je tok kampanje pokazao da su na području marketinga i promocije opšteg usmerenja radikali imali solidan profesionalni nivo, na planu PR-a oni su ostali daleko iza svojih suparnika (medijska insuficijencija, nedostatak profesionalnih PR timova i sl.). Pored nešto poena prikupljenih na TV sučeljavanju sa protivkandidatom i „puta u Moskvu“, Nikolić nije imao puno “dobrih mesta” između dva kruga glasanja, premda je drugi deo kampanje započeo obećavajuće, u pravcu specijalizovane kampanje prema određenim grupama glasača (mladi, žene...), ali sa prilično osrednjom realizacijom. Izgledalo je ili kao da je Nikolićev štab pomalo uspavao dobar „prolazni rezultat“ u prvom krugu, ili da mu je nedostajalo snage da izbornu utakmicu odigra do kraja u punom tempu. Zato su u finišu postali očigledni svi nedostaci Nikolićevog izbornog marketinga.

Pored medijsko-organizaciono-terenske inferiornosti, u drugom delu kampanje počinjene su i neke suštinske greške u izbornoj strategiji radikalskog kandidata, ponajviše kroz propuštanje da se pojačaju nastupi u pravcu bitnih, a nedovoljno potenciranih tema. Pre svega, radikalski glavni propust u sadržinskom smislu bio je taj što se nije dovoljno potencirala priča o Kosovu, i naročito njihova anti-NATO pozicija, pomoću koje je bilo moguće demonstrirati “kultivisaniji patriotizam” i na taj način dobiti daleko obimniju podršku narodnjačkog biračkog tela. Da je svoju kampanju Nikolić samo nastavio tamo gde su stale kampanje DSS-a oko „nezavisnosti“ Kosova i NATO-a, primorao bi i Tadića da se više izjašnjava o njemu vrlo neprijatnim i osetljivim temama. Nametanjem “borbe za Kosovo” kao centralne teme izbora bi se, od demokrata isforsirani „referendum“ oko Evrope, pomerio u pravcu izjašnjavanja građana Srbije pre svega o tome šta učiniti kada dođe do „pokretanja procesa proglašavanja nezavisnosti Kosova“. Tu bi Nikolić bio u dvostrukoj dobiti: bio bi na „svom terenu“ i uz sebe pridobio po ovom pitanju i većinu glasača narodnjačke koalicije i apstinenata, dok bi Tadićeva početna strategija “i Kosovo i Evropa” bila dovedena u pitanje. Ovako, stvari su često na prvi pogled izgledale protivrečno – Tadićeva kampanja je delovala na mahove „patriotskije“ od Nikolićeve, u njoj je bilo mnogo više nacionalnih zastava, “priča o Kosovu” (doduše uvek uz “priču o Evropi“), pevanja himne “Bože pravde” i slične ikonografije.

Kada se saberu i oduzmu svi faktori, iskorištene i propuštene šanse, stiče se utisak da su uticaji negativne antiradikalske kampanje u vidu zastrašivanja, inferiornost, ali i pasivnost radikala u drugom delu kampanje, kao i strateško propuštanje prilike da se Kosovo pozicionira kao ključna tema (mada se, već dan posle održavanja izbora, ponovo pokazuje da ono to jeste), presudili da Nikolić na kraju zaostane za Tadićem.

Koštunica u procepu

Suženi prostor delovanja premijera Koštunice, reaktivni potezi pre i tokom kampanje, posledica su pre svega postupaka dve druge političke grupacije koje su ga dovele u situaciju koja se može opisati kao manevrisanje u prostoru zarad održavanja dosadašnje pozicije. Iznuđenost pojedinačnih povučenih poteza (odnosno uzdržavanje od istih) racionalno je objašnjiva njegovim dovođenjem u procep, ali je u svojoj ukupnosti odavala nepostojanje strategije da se iz ove pozicije izađe. Koštunica je, naime, pokušavao prvo da odloži raspisivanje izbora „kad im vreme nije“, više zbog opštepolitičke situacije, nego zbog sopstvenih stranačkih poena, mada mu je bilo jasno da bi i tu samo mogao da pretrpi veću štetu, nego da zadrži postojeći uticaj. Međutim, kako je u međuvremenu došlo do dogovora radikala i demokrata o učešću u izborima, on bio prinuđen da se saglasi sa njima. Pri tome je neobično to što se Koštunica mnogo više opirao održavanju izbora u ovom trenutku, za razliku od radikala koji su olako prihvatili za njih nepovoljan izborni tajming. Očigledno je da bi da su kojim slučajem izbori bili odloženi za nekoliko meseci, izgledi Nikolića na pobedu bili znatno veći. Bilo kako bilo, Koštunica se našao u problemu šta da radi sa neželjenim predsedničkim izborima na kojima zapravo nema svog favorita, pa je, nakon izvesnog perioda kolebanja, podržan Velja Ilić, više zato da se izbegne politička šteta koju bi prouzrokovao utisak o povlačenju, pa i iščeznuću narodnjačke koalicije spram dve sve dominantnije političke opcije. Ilićevo pozicioniranje na trećem mestu u prvom krugu predsedničkih izbora delom je otklonilo ove bojazni.

Sa približavanjem drugog kruga izbora, postavljalo se pitanje koga će Koštunica (i Velja Ilić) podržati, tj. Tadića ili nikoga (sa ili bez bojkota), s obzirom na to da bi javna podrška Nikoliću uzrokovala urušavanje koalicije i pokretanje medijskog linča od prodemokratskih (u stranačkom smislu) medija. Procene su pokazivale kako je svaka opcija loša po Koštunicu pošto mu – na kraće ili duže staze – donosi više štete nego koristi. Podrška Tadiću bi ga konačno stavila pod „demokratski kišobran“, u kome bi postepeno došlo do potpunog erodiranja identiteta DSS-a (ma šta on u stvari bio i kako se prema njemu odnosili). Podrška Nikoliću bila je suviše rizična u svetlu uzrokovanja trenutne destabilizacije koalicije, dok bi na duži rok narodnjake bacila u radikalski zagrljaj, gde bi predstavljali manjinu koja bi se s vremenom utopila u talase radikalskog jačanja, pogotovo ako oni idu u pravcu evoluiranja ka umerenom centru.

Zato je, usled manjka manevarskog prostora, ponovo izabrano najmanje loše rešenje – da se niko ne podrži. Ovakav potez se može pravdati procenom da nije bilo interesa da se podrži Tadić, a nedovoljno snage da se podrži Nikolić, mada je ovakvoj odluci doprinelo i shvatanje da bi, pošto je narodnjačko biračko telo podeljeno usled većih simpatija prema opcijama jednog od dvojice predsedničkih kandidata, oni koji bi glasali za jednog kandidata bili najzadovoljniji ako bi Koštunica podržao „onog drugog“. Bilo bi zanimljivo primetiti da je jedinu realpolitičku dobit po narodnjake, doduše uz značajan rizik, mogla doneti podrška Nikoliću jer bi njegova pobeda u postojećem odnosu snaga Koštunicu održala na poziciji centralne političke figure koja bi nastavila da balansira u odnosima između centara moći – između (i unutar) vlade, parlamenta i predsednika. Samo naizgled paradoksalno izgleda tvrdnja i da bi vlada u kojoj nad DSS-om dominira DS bila stabilnija da je pobedio Nikolić, jer bi tada koalicioni partneri bili prinuđeni da potisnu nesuglasice, smanje sopstvene pretenzije i usmere se da zajednički pariraju narasloj moći radikala. Ovu procenu je malo ko smeo da iskaže u atmosferi užarene izborne polarizacije, a sada se pokazuje kao ispravna.

Uticaj izbora na krizu vlade

Ovako, vaga političke moći pretegnula je u drugu stranu, stvarajući od Tadića trenutnog pobednika, od Nikolića trenutnog gubitnika i dugoročnog dobitnika, a od Koštunice trenutno gubitnika sa tendencijom ostanka u procepu. Da obrt bude drastičniji, stvoreni disbalans moći je, usled drugih, spoljnih okolnosti, doveo do još jednog zaokreta na političkoj sceni Srbije. Usledio je „evropski hladan tuš“ u najavi slanja misije na Kosovo, što je uzrokovalo duboke podele vezane za potpisivanje političkog sporazuma sa EU. Time je napravljen spoljni „udar“ na srpski politički sistem u trenutku prekomponovanja. On je trenutno ojačanu, ali prenapregnutu Tadićevu poziciju stavio pod znak pitanja, konfrontirao ga spram oslabljenog koalicionog partnera, kome je otvorio manevarski prostor i gurnuo ga u pravcu osnažene radikalske opcije.

Predsednik Tadić nije stigao ni da proslavi izbornu pobedu a vlada, u kojoj je i pre izbora bio bar brojčano nadmoćan, našla se u krizi. Tadićeva pozicija je preko noći oslabljena, pre svega zbog toga što je njegova bazična strategija “i Kosovo i Evropa” iz kampanje urušena, a on doveden u situaciju koja suštinski isključuje istrajavanje na stanovištu za koje se zalagao i na osnovu koga se legitimisao u pobedničkoj kampanji. Istovremena teška održivost “i–i” pristupa, moguća pobednička arogancija koju prati samouverenost da je dobijen mandat (kroz navodno referendumsko izjašnjavanje) da se podrži samo jedna polovina njegove politike i pomoću nje minorizuje koalicioni partner, može preko noći da istopi, odnosno prepolovi dobijenu podršku, i to baš po liniji Kosovo–Evropa.

Nikolić, čija je stranka dosta dobila ovim izborima mada je bio tesno poražen, dobio je od svojih rivala pravi poklon da premosti „krizu identiteta“, kao i priliku da u budućnosti igra značajniju ulogu na političkoj sceni. Njegova politika, strateški dosledna stavovima iznetim u kampanji, a ojačana korektnim i konstruktivnim držanjem u trenutku priznavanja izbornog poraza, sada se pokazuje kao kapital koji dobija na vrednosti i otvara puteve ka – na ovaj ili onaj način – osvajanju dela vlasti. Koštunica pak, koji je u „tihovanju“ proveo izbore, nakon kojih su mu demokrate namenile marginalnu poziciju, u najkraćem roku uspeo je da se trgne i preokrene situaciju. Usled arogantnog odnosa koalicionog partnera i evropskih “danajskih darova”, dobio je manevarski prostor za kojim je čeznuo, i to upravo na polju politike u kojem je bio najistrajniji – Kosova.

U kom se pravcu kreće Srbija nakon predsedničkih izbora i aktuelne krize vlade? Ako bi se politička kriza nastavila i produbila (što je gotovo izvesno) i došlo do raspada vladajuće koalicije, veoma je važno oko čega se dešava raskol i kako se on interpretira u javnosti. Budući da se sve ovo događa u senci eskalacije kosovske krize, sasvim je izvesno da će se i posledično pregrupisavanje političke scene Srbije kretati u skladu sa ovim dešavanjima. Evropske integracije, bar što se tiče političkog sporazuma, sve više poprimaju ulogu “dimne zavese” u širem sklopu političkih aktivnosti vezanih za Kosovo i protivpravno slanje civilne misije EU, pa je evidentno da one neće moći da – čak ni u najubedljivijoj medijskoj interpretaciji – predstavljaju autonomno sredstvo za političke mobilizacije i pregrupisavanje u Srbiji.

U tom smislu, na političkoj sceni Srbije moguće su tri situacije. Prva je premošćavanje raskola i trenutni opstanak vlade, neodrživ na duže staze, i zbog rezultata izbora i zbog spoljnopolitičkih okolnosti. Druga situacija je pad vlade i raspisivanje parlamentarnih izbora, koji bi, nakon postizbornog obrta, kao rezultat imali nesumnjivo jačanje radikala, slabljenje DS-a i njoj bliskih opcija, i, po svemu sudeći, povratak narodnjaka iz “izborne krize” u nešto malo oslabljenom ili identičnom izdanju u odnosu na rezultate iz januara 2007. godine. Treća, takođe verovatna opcija jeste pad sadašnje vlade, stvaranje nove skupštinske većine i formiranje nove vlade okupljene oko sprovođenja državne politike spram Kosova, uz otvorenu mogućnost da bude i manjinska, oročena na vremenski rok vezan za kosovska dešavanja, uz naknadno raspisivanje izbora. Za radikale sve opcije su manje ili više povoljne, jer oni jačaju i čekaju svoj trenutak, a ne rizikuju da zadobiju negativne poene. Za DS prva situacija predstavlja pat-poziciju, muku bez veće dobiti, a druge dve opcije noćnu moru. Za DSS, u sadašnjoj situaciji, opstanak vlade samo je taktičko pitanje sa propratnim teškoćama, dok im dve druge opcije šire manevarski prostor i održavaju ih u daljoj političkoj igri sa mogućnošću ne samo da spreče dosadašnje slabljenje, već i da se stabilizuju, a možda i ojačaju. Pitanje je samo da li su spremni da preuzmu rizik.

nspm
2008

Нема коментара: