понедељак, 05. јануар 2009.

SRPSKO-HRVATSKI SADO-MAZO

Branko Radun

SRPSKO-HRVATSKI SADO-MAZO

Odnosi Srba i Hrvata bili su generator kako stvaranja, tako i rasturanja obe Jugoslavije, naravno uz značajnu “podršku iz inostranstva”. Sticaj istorijskih okolnosti, geopolitičkih interesa i ideoloških tokova doveo je do stvaranja jedne zaista čudne multi-kulti državne tvorevine, koja je, kako se vidi, unapred bila osuđena na propast. U njoj je trebalo da paralelno postoje i koliko-toliko skladno egzistiraju i zapad i istok i orijent, katoličanstvo, pravoslavlje i islam, “Evropa”, “Balkan” i “Azija”. Različite vere i kulture, istorijske tradicije i shvatanja države i društva nekim čarobnim štapićem morali su se povezati i uklopiti. Pri svemu tome, nije bilo jakog integrativnog faktora u vidu jedne imperijalne nacije ili religije-ideologije, ili pak moćnog kapitala koji bi rušio unutrašnje barijere.

Osovina te multikulturne tvorevine koju smo zvali Jugoslavijom bio je odnos Beograda i Zagreba. Ta relacija i odnosi prema zajedničkoj državi u velikoj meri su određivali sudbinu onoga što se danas zove zapadni Balkan. Način na koji je država formirana, pre svega snagom srpske vojske i voljom srpske vlade, uticao je i na “kohabitaciju” ova dva naroda. Nema potrebe da ovde pretresamo poznate teze kako su Srbi videli tu državu kao ostvarenje nekakvog sna (kako nacionalnog, tako i nadnacionalnog), dok su Hrvati u njoj videli samo privremeno rešenje dok ne minu istorijske bure i pretnje. Ono što nas više interesuje su dublje kulturološke razlike koje su dovele do formiranja tako različitih, pa i oprečnih stavova, a koje i danas uslovljavaju naše odnose.

Pre svega, u srpsko-hrvatskim odnosima imamo posla s kompleksima više i niže vrednosti. Istorijski značaj Srbije i “srpskog oružja” kod hrvatske elite stvarao je određen kompleks i niže i više vrednosti. Dobar primer je, recimo, Krleža. Naime, Hrvatska sebe smatra delom zapadne katoličke Evrope, dakle civilizovanog sveta, dok su Srbi pripadnici jedne inferiorne kulture. Kad se tome doda i viševekovno tursko ropstvo, može se “slobodno govoriti” o orijentalnim i primitivnim “bizantijskim Srbima”. Istovremeno, ti “balkanski seljaci” stvorili su svoju slobodnu državu, koja je uz to i oslobodila svoju “civiliziraniju sabraću”. To je zaista bilo preveliko iskušenje za “europejski Zagreb”. Dodamo li tome i versku netrpeljivost koja se tradicionalno gaji prema “grkopravoslavcima” u tamošnjim klerikalnim i nacionalističkim krugovima, ne iznenađuje što kao posledicu takve psihopatologije dobijamo genocid nad Srbima u Drugom svetskom ratu.

I kod Srba, međutim, imamo pomešane komplekse više i niže vrednosti u odnosu prema Hrvatima. S jedne strane, uočljivo je da “mi” imamo državu i istorijsku misiju oslobađanja balkanskih naroda, dok, s druge, “oni” predano služe svoje “bečke gospodare”. To što je Srbija, zahvaljujući vojničkim pobedama u ratu i pripadništvom pobedničkoj koaliciji, bila tvorac zajedničke države izazivalo je sujetni nacionalni ponos koji se najčešće ispoljavao u vidu “busanja u prsa”. To je u redovima hrvatske elite izazivalo neproporcionalno veliku konsternaciju, što je za posledicu imalo i jačanje destruktivnog odnosa prema Srbima i Srbiji. Srbi, očito, toga nisu bili svesni, pa su se neretko ponašali grubo i samovoljno, što je pogoršavalo odnose ionako kontaminirane kulturološkim nesporazumima.

Pored tog “istorijskog kompleksa više vrednosti” prema srednjovekovnoj istoriji i novijim “državotvornim dostignućima”, kod urbanih Srba stvarao se i određeni kompleks prema Zagrebu kao civilizovanijem i modernijem u poređenju s Beogradom. Nekako se činilo da Srbi, naročito beogradska elita, na Zagreb gledaju kao uzor koji treba dostići, kao prema “kapiji” odakle nam dolaze civilizacijska dobra sa Zapada (i materijalna i duhovna). Tako se malograđanskoj eliti – ne uvek i ne sasvim pogrešno – činilo da je sve što dolazi iz Zagreba nekako modernije, kulturnije i civilizovanije nego ono što nastaje “kod nas”. Naročito se primećuje i ističe ono u čemu je Zagreb očigledno “napredniji”: čistoća, red, organizacija, tačnost… Kad smo nedavno boravili u Zagrebu, jedna Beograđanka je o ovom gradu komentarisala: “Pa nije on toliko čist i uređen kako se priča u Beogradu!” Dakle, iako je očito da je Zagreb zbog kulturološke tradicije i istorijskih okolnosti (nije bombardovan) uređeniji i uljuđeniji od Beograda, razlika ipak nije “kakva se očekuje”. Naravno, po pravilu, ne primećuje se ili se potcenjuje ono što bi bila “komparativna prednost” Beograda.

No, kako je vreme prolazilo, sećanje na “srpske istorijske pobede” izlapilo, a došle i katastrofalne devedesete, srpsko-hrvatski odnosi su iz ratnog konflikta izašli opterećeni novim nabojem kompleksa i netrpeljivosti. Posledica tih još nezalečenih ratnih rana je i pomalo nastran odnos Beograda i Zagreba. Iako je Hrvatska u Drugom svetskom ratu počinila genocid nad Srbima i iako je 1995. izvršeno najveće etničko čišćenje posle 1945, Hrvatska se predstavlja kao “žrtva srpske agresije”. Iako bi se dugo moglo raspravljati o ulozi JNA u raspadu SFRJ, o tome koliko je ona bila ili nije bila pod srpskom kontrolom, krajnji ishod – proterivanje Srba i zločini nad civilnim stanovništvom – ne može se ignorisati. I pored svega, Hrvatska elita vrlo drsko i uporno, a uz podršku Vašingtona i Brisela, insistira na isključivoj srpskoj krivici za rat i na nepravdi koja joj je naneta.

To i nije ono najčudnije. Najviše začuđuje to što je veći deo srpske elite podlegao u procesu “proizvodnje pristanka”, te je sklon da defetistički ili kapitulantski prihvata stereotip o isključivoj srpskoj krivici za “sve ono što se dešavalo devedesetih”. Dakle, premda je svakom iole razumnom jasno da su Srbi u Hrvatskoj najveće žrtve tog rata jer su u velikom procentu proterani ili nastradali, Hrvatska to ignoriše insistirajući na “srpskoj krivici” i “izvinjenju Srbije”, na šta, nažalost, značajan deo srpske političke elite pristaje.

JEDNA SRPSKA NEISPRIČANA PRIČA

Ne samo da je veći broj Srba proteran iz Hrvatske leta 1995, već se i danas oseća da su preostali Srbi građani drugog reda. Oni koji žele da se vrate imaju velike probleme i prepreke, a oni koji su ostali najčešće nemaju osećaj da je Hrvatska i njihova zemlja. Nedavno smo posetili Zagreb i tom prilikom se susreli s tamošnjim predstavnicima srpske zajednice. Tužno je bilo pričati s ljudima koji u vremenu “evrointegracija” ne smeju da se legitimišu nacionalno, a o negovanju svoje kulture i ćirilice – da i ne govorimo. Oni su pod takvim konstantnim i perfidnim pritiskom da se njihova deca najčešće ne izjašnjavaju kao Srbi (da li zato što ne žele ili ne smeju, drugo je pitanje). Postavlja se pitanje koliko uopšte Srba ima u Hrvatskoj, naročito u svetlu činjenice da hrvatskoj vlasti ne odgovara da ih ima 6 odsto jer tada dobijaju drugi status. Česta je pojava etničke mimikrije u koju spada i promena imena iz “srpskih” u neka “neutralnija”. Nisu retki slučajevi da se izlaz iz takve geto situacije (naročito posle ubistava porodice Zec) traži u emigraciji ili čak promeni vere.

Teško je i zamisliti kroz šta su sve prošli pripadnici srpske zajednice u gradovima Hrvatske, kao i u kakvoj su danas situaciji. Nažalost, Beograd za tu tužnu priču nije zainteresovan, i to naročito oni krugovi kojima bi ovakva tema samo rušila “mit o civilizovanom Zagrebu” ili bi pak – što je još gore – mogla biti podstrek za “bujanje srpskog nacionalizma”.

Koliko je stanje i danas žalosno u “zaboravljenom srpskom getu”, pokazuje i priča o kulturnoj saradnji srpske nacionalne zajednice u Hrvatskoj s letnjom školom u Kruševcu. Ponuđeno im je da pun autobus dece pošalju u Srbiju gde bi besplatno proveli deo letnjeg raspusta. Međutim, nastao je problem – iako srpska zajednica u Zagrebu broji približno 30.000 članova, oni su na jedvite jade skupili desetoro dece. Uzrok otpora kod roditelja, a još više kod dece bio je strah da bi odlaskom u Srbiju bili prepoznati kao Srbi, što bi im stvorilo različite probleme. Bilo je čak i slučajeva konflikta između roditelja i dece od kojih su neka odbijala da idu u Srbiju jer “su Hrvati”. Slabljenje srpskog identiteta, asimilacija i autoasimilacija prirodne su posledice jedne represivne politike i destruktivne društvene klime, koja, nažalost, još postoji, naročito u manjim mestima. Možemo samo reći da smo ipak ponosni što se u Beogradu, Novom Sadu ili Subotici Hrvati ne osećaju kao Srbi u Hrvatskoj, tj. što i na tom planu Beograd nije “civiliziran” kao Zagreb.

Tako je sudbina napuštene i prepuštene same sebi srpske zajednice u Hrvatskoj bila i ostala jedna neispričana priča (izuzetak je roman Sime Mraovića o Konstantinu bogobojažljivom ) jer to nije odgovaralo nikome u Srbiji, kako Miloševićevoj vlasti, tako i onoj posle njega. Dakle, da se ne bi postavila odgovornost kako Zagreba, tako i Beograda, a posredno i Brisela, ta traumatična priča neće biti na naslovnim stranama.

Poražavajuće zvuči to što beogradska intelektualna elita, koja je mogla da se solidariše i sa žrtvama vijetnamskog ili nekog drugog rata, nema volje i hrabrosti da to učini kad je u pitanju njen sopstveni narod zato što to nije “politički korektno”. Beograd – kako onaj miloševićevski, tako i antimiloševićevski – očigledno “srpskim suzama ne veruje”. Naša vlada ne želi da iskoristi priliku kad je Zagreb kandidat za EU da izvrši pritisak na hrvatsku državu da reši pitanje “povratnika” i srpske imovine u Hrvatskoj (stanovi građana i crkvena imovina). Umesto toga, pasivno se prepušta inicijativa Zagrebu, koji istovremeno igra ulogu i “lošeg policajca” kroz haške tužbe “za genocid”, ali i “dobrog policajca” preko Mesića, koji se od ultranacionaliste proustaške provinijencije preko noći transformisao u “dobroćudnog demokratu i zagovornika multikulturalizma”. Da Srbija tako olako prihvati baš ovog “bivšeg” HDZ jestreba kao “promotera mira i tolerancije”, nije dovoljno kratko istorijsko pamćenje. Potrebno je i dosta nacionalnog mazohizma.

SRPSKI MEDIJSKI MAZOHIZAM

Tako dolazimo do priče o prirodi nastranog sado-mazo odnosa u kome Hrvatska neprekidno kinji Srbiju bilo tužbama u Hagu, bilo nikad završenim medijskim ratom u kome se ponavljaju floskule o “agresiji Srbije” i “genocidu”. Pri tome, sa srpske strane imamo pasivnu reakciju, trpljenje ili čak nekakvo bizarno uživanje u tom šikaniranju od dobrog dela naše političke i intelektualne elite. Obe strane se ne ponašaju racionalno. Hrvatska bi trebalo da zna da njen preteran pritisak na “genocidnu” Srbiju stvara nepotrebne frustracije na drugoj strani, što bi moglo imati za njih negativne ekonomske posledice ako bi na vlast došla “patriotska opcija”. Oni su ostvarili svoj “tisućletni san” o nezavisnoj državi, koja je uz to i “etnički očišćena” od Srba, i sada bi mogli da igraju (iskreno ili licemerno) ulogu “dobrog suseda”. Srbija, koja je umorna od ratova i poraza, bila bi spremna da prihvati takvu ponudu.

S druge strane, beogradska elita prihvatanjem takvog istorijski pogrešnog i po nas opasnog stereotipa “o isključivoj srpskoj krivici” zapravo samo slabi svoj autoritet u Srbiji i “radi u korist sopstvene i naše štete”. Na taj način, naše društvo nepotrebno prihvata breme istorijske krivice, što doprinosi radikalizaciji domaće javnosti. Kampanja o “Srebrenici kao Aušvicu” samo je pobudila nacionalni inat i donela nove pristalice radikalima. Izjave poput one Čankove da “krv i pepeo Srebrenice” padaju na dušu onih koji su doneli tu očito “preblagu” osudu, kao i slične scene iz NVO sfere, predstavljaju više nego nacionalni mazohizam. Trajno međuetničko pomirenje – ako je nekome uopšte do toga stalo – ne može se graditi na nepravdi i neistini, pa makar se svi pretvarali da je to tako.

Osim u sferi političkog, taj perverzni sado-mazo odnos prelama se i kroz druge sfere: ekonomiju, kulturu, medije i zabavu. Svugde imamo primere otvorenog “ulagivanja, podilaženja, dodvoravanja i posebne vrste snishodljivosti prema tzv. kulturnim i političkim uticajima koji dolaze iz otmenog Zagreba” ( Marinko M. Vučinić “Građanska snishodljivost i hrvatska kultura”). Gospodin Vučinić lucidno zapaža da tu nije samo reč o nekom obliku jugonostalgije, već je to izraz “osećanja manje vrednosti u odnosu na iskonstruisan srednjoevropski kulturni krug” prema kome naša malograđanska elita gaji divljenje i gde locira svoje evroforične aspiracije.

Treba se samo prisetiti kakav doček u Beogradu ima hrvatska muzika (dok se prema sličnoj “pinkovskoj” gaji urbani prezir), hrvatski glumci, intelektualci i drugi. Bilo je recimo “dirljivo” posmatrati navalu na Igora Mandića na nekom predstavljanju njegove knjige u Beogradu. Videlo se da je i on sâm bio iznenađen takvim euforičnim dočekom. Sećamo se priče pevačice Viktorije kojoj se poverio Dino Dvornik kako je “lako uspeti u Beogradu kada dolaziš iz Zagreba”, naravno s dozom osnovanog cinizma. Čak se kod nekih domaćih predstavnika “palanačke, a svetske” inteligencije smatra nekako pomodnim da se koriste pojedini kroatizmi u govoru i pisanju. Najbolji primer te “urbane kroatizacije” beogradske elite predstavlja intervju Ružice Đinđić zagrebačkom Globusu o tome kako sa svojim prijateljicama “proslavlja katolički Božić, poslije ponoći obavezno gledamo na HTV-u božićnu misu”, te da je pokojni Đinđić bio “katolik u metaforičnom smislu”. Stara disciplina “biti veći katolik od pape” ima mnogo novih takmičara.

Ovim primerima nije potreban nikakav komentar osim da je teško zamisliti suprotnu situaciju – da se neko iz Zagreba tako odnosi prema nekome ko dolazi iz Beograda. Kad se naši ljudi nađu u Zagrebu, javno ili privatno, bivaju podvrgnuti pritisku da se “odrede o srpskoj agresiji”. Bilo je mnogo medijskih nastupa u kojima su poznate ličnosti iz Srbije pokušale da “izvrdaju” agresivan pokušaj hrvatskih voditelja da im “iščupaju izvinjenje”, najčešće neuspešno. Često se ima utisak da je više reč o TV isleđivanju, nego o promociji nekog umetnika. Tako je, na primer, razočaravajuće bilo gledati na hrvatskoj televiziji uvek agilnog Ramba Amadeusa kako zbunjeno “prima priznanje” što je među prvima digao glas “protiv bombardovanja Dubrovnika”. Njegovo objašnjenje da nije ni znao gde su se vodile borbe, te da je maltene slučajno govorio o Dubrovniku delovalo je neuverljivo. Ipak, Rambo je samo ilustracija agresivnog nastupa hrvatskih medija prema Srbiji i pasivno-izvinjavajućeg odnosa onih koji Srbiju predstavljaju.

Takav neprirodan odnos nikako ne može da se nazove međunacionalnim pomirenjem, već nastavkom rata drugim – medijskim sredstvima, što dugoročno ne može biti dobro ni za Hrvatsku ni za Srbiju. Pravo pomirenje moguće je samo na temeljima istinitog i pravednog uvida u tragediju devedesetih, a ne kroz nastavak hrvatske medijske inkvizicije prema Srbima (podržane od nekih zapadnih centara moći), a još manje kroz licemerno ili mazohističko “posipanje pepelom po glavi” koje praktikuje značajan deo beogradske elite. Ozbiljna politika se ne gradi na inatu celom svetu, ali još manje na “nepodnošljivoj lakoći mazohizma”, kojem je očigledno podlegla domaća politička i intelektualna elita. Kad se stanje u srpskoj javnosti uravnoteži negde između ovih krajnosti, onda će biti moguće da se na zdravijim odnosima definišu srpsko-hrvatski odnosi.

nspm
2007

Нема коментара:

Моја листа блогова