понедељак, 05. јануар 2009.

KOŠTUNICA I KARIĆ – SUKOB DVA "PRINCIPA"

Branko Radun

KOŠTUNICA I KARIĆ – SUKOB DVA "PRINCIPA"

Omiljen intelektualni zahvat je da se politički sukob, koji je možda i obična borba za vlast, predstavi kao sukob dva principa. Od kojih je naravno "naš" emanacija svega pozitivnog i progresivnog, dok „drugi“ predstavlja samu negativnost i primitivnost. Tako bi neko sa osećajem za demokratiju i državu bio u iskušenju da vladu, povodom sukoba sa Karićem, proglasi za poslednju branu prava i pravde pred nadirućom moći velikog novca.

Ovakvo viđenje sukoba države sa tajkunom je uprošćavanje, dok besmislenu medijsku halabuku "boraca za slobodu i demokratiju" protiv progona Karića od Koštuničine tiranije ne možemo ni da komentarišemo. Stvari u životu nisu jednostavne, pa tako dok je Karić branio samo svoju imperiju, vlada brani pre svega samu sebe, a tek potom i državu. No, u istoriji je često bivalo tako.

Rizikujući da skliznemo u još jednu dualističku sliku političke scene, mi ipak vidimo Bogoljuba Karića kao jedan politički, a rekli bismo mentalitetski pol, a Vojislava Koštunicu kao drugi. Ovim ne potcenjujemo značaj aktuelnog raskola na dve Srbije koje deli Haški kanjon, a radikali i demokrate ga samo produbljuju, već želimo da pokažemo kako ova polarizacija toliko dominira medijskom sferom da potiskuje druge parametre koji su možda i važniji.

Odnos ključnih političkih aktera prema državi i institucijama verovatno je značajniji za realniju procenu političke scene. Na tako zamišljenoj skali, na jednom kraju bio bi Karić koji politiku shvata kao porodični biznis istočnjačkog stila, a na drugom Koštunica koji državu i društvo doživljava kao nekakav metafizički entitet. Prvi je čisti predstavnik političkog orijentalizma, koji se ogleda u paternalističko-klanovskoj teoriji i praksi, dok drugi nastoji da državu shvati filozofski, apstraktno i moralistički. Prvi bi dolaskom na vlast pretvorio državu u porodičnu firmu, dok drugi nastoji (bez obzira na to koliko uspešno) da transformiše Srbiju u pravnu državu zapadnog tipa. Prvi je predstavnik ne toliko domaćeg patrijarhalizma već pre orijentalnog odnosa prema vlasti, dok drugi pokušava da sa institucionalnim idealizmom vlada na brdovitom Balkanu.

Kada se tako stvari postave, dolazi se do, na prvi pogled, čudnih rezultata. Na toj "institucionalnoj" skali pokojni premijer Đinđić bi, zahvaljujući svom "revolucionarnom voluntarizmu", bio bliži Karićevom no Koštuničinom polu, dok je Tadić bliži ovom drugom. Stoga i ne čude simpatije koje Čeda i drugi komesari bivšeg režima imaju prema Bogoljubu. Moglo bi se primetiti da u odnosu na politički orijentalizam Karića radikali deluju skoro kao neka ozbiljna evropska desno konzervativna stranka.

BOGOLJUBOV SPAHILUK

Zašto je Karić predstavnik orijentalnog stila u biznisu i politici a ne, recimo, "običnog srpskog patrijarhalizma" jednog Velje Ilića? Kosovski kulturni bekgraund uticao je da takav porodični način funkcionisanja štrči i među paternalistički nastrojenim srpskim političarima i tajkunima. Dolazeći iz južnjačke sredine u kojoj su porodično-rodovske veze i osmanlijsko nasleđe okosnica društvenih odnosa, on je nastojao da ih primeni i u Beogradu. Porodični klan Karića je u prestonici uspeo da istočnjačkim metodama (institucije bakšiša i ćefa) dođe do poslovnog vrha, pa čak i da krene protiv vrha vlasti, a da se pritom nije "socijalizovao". Karići, naime, nemaju poverenja ni u kog osim Karića. Van porodice je "socijalni vakuum" koji se popunjava novcem ili obećanjima. To ilustruje i kadrovska politika njihove poslovne imperije, ali i to kako su braća zauzela ključna mesta u stranci. Ovo je, rekli smo, previše i za, nepotizmu vrlo sklono, srpsko društvo. Srpski standard u ovoj sferi je da se na bliska mesta postavljaju prijatelji, kumovi ili, eventualno, ljubavnice, ali ne i rođena braća.

Takav nivo nepotizma i paternalizma bio bi preteran i za tradicionalno patrijarhalno srpsko društvo, a kamoli za postkomunističko sa "tranzicionom porodicom" u haosu. Ovo je pojava kulturološkog jaza između južnjački klanovskog poimanja života i (ne)patrijarhalne realnosti naše prestonice. Jake krvne veze obezbeđuju im čvrsto međusobno poverenje i jedinstven nastup naspram socijalne okoline, a time i mogućnost uspeha u društvu slabih socijalnih veza. Ali ih sa druge strane izoluju od te iste sredine. Slično tome, "socijalna ostrva" predstavljaju npr. albanske porodice i slične etnorođačke zajednice u atomizovanim zapadnim društvima. Sociolog Edvard Benfild, proučavajući zaostalost juga Italije, ustanovio je da je to u vezi sa nedostatkom društvene solidarnosti, one koje prekoračuje kućni prag.

Ovakvo asocijalno ponašanje skoro nimalo ne uvažava stavove šireg socijalnog okruženja. Nije nam važno da li su u pitanju milioni ili stotine miliona evra, da li je reč o proneverama, pranju novca, izbegavanju plaćanja poreza ili nečem još gorem, već to kako je Porodica, ne mareći na reakcije okoline, grubo kršila, ionako relativizovane, moralne standarde srpskog društva. Ne samo da se nije prikrivalo ogromno bogatstvo, već se njime paradiralo: od desetina hiljada kvadrata luksuznog stambenog prostora do svadbi veka. Pri tome je sve, kao u nekoj španskoj sapunici, bilo neprekidno pred očima javnosti jer je Porodica maksimalno koristila “ svoju“ televiziju, novine i novinare za sopstvenu kič promociju. Glamuroznom sjaju karićevskih nagrada i promocija nisu odolele ni intelektualne perjanice "borbe za slobodu i demokratiju". Milioni evra su curili iz Mobtela za sponzorisanje Karića pevača, pisaca kuvara i njihovih marketinških ideja. Telekom je milionskim iznosima sponzorisao BK TV i BK univerzitet. Možda je najbizarniji račun od 4,7 miliona evra za nabavku nepotrebnog softvera namenjenog za "sprečavanje negativnih posledica milenijumske bube". Jednom rečju, nije se imalo mere ni u finansijskim operacijama ni u medijskoj samopromociji, već su se otvoreno spahijski ponašali na dodeljenom posedu.

KOLIKO "KOŠTA" SRPSKA ELITA?

Zašto se nisu ni trudili da prikriju otvoreni nepotizam i očite korupcionaške mreže? Kao da ne znaju da je Beograd mali i da se sve brzo sazna?! Orijentalna svest ni ne poznaje institucije javnosti i opšteg interesa, pa stoga nema ni potrebe da se licemerno prikriva, kao što je to slučaj sa sofisticiranom korupcijom na Zapadu. Orijentalni tip čoveka je uveren da je moralna sfera samo prazna tlapnja, on poznaje samo grubu moć vlasti i novca.

Kako je naše društvo, a pre svega elita, bilo nesposobno da žigoše takve i slične pojave, braća su uspešno prebrodila i (post)titoističku, miloševićevsku i dosovsku vladu tako što su pridobili sve koje je trebalo kako bi legalizovali svoj imetak. Naime, istočnjačka mentalna struktura vidi samo ljude koje treba "obraditi" da bi se došlo do nečega ili da bi se to sačuvalo. Svako ima svoju cenu, a u Srbiji je ona najčešće mala, a nekima je čak bilo dovoljno škrto obećanje u stilu Kir Janje da će ih se "setiti". Nažalost, gotovo uvek su dobro određivali cenu.

Porodica se spolja modernizovala, postala je „poslovna“ i "urbana", ali neke stvari ipak nije razumela. Pre svega, da se u ovoj i ovakvoj Srbiji novcem ipak ne može baš uvek sve kupiti. Naročito poverenje i poštovanje ljudi sa kojima živite i radite. Naravno, Bogoljub to nije ni tražio od onih koje je "sponzorisao".

Ali, to ga je, a da nije bio ni svestan, činilo ranjivim čim je ušao u političku arenu. Naime, iako se politika u ogromnoj meri komercijalizovala, ostalo je ipak nešto "socijalnog kapitala" u smislu minimuma ideološke bliskosti i autoriteta koje neki političari imaju među ljudima. Ljudi su, naravno, u politici pre svega radi interesa, ali i zbog toga što u nešto ili nekog veruju. Bogoljub Karić je sa ovakvim ideološkim hendikepom krenuo u napad na vladu Vojislava Košunice, koga javnost smatra poštenim i ozbiljnim, i - izgubio. Prirodno je što su se ozbiljniji ljudi političkog establišmenta i državnog aparata u sukobu vlade i ambicioznog oligarha opredelili za ove prve. Karić je mogao bučnom socijalnom retorikom privući deo tranzicionih gubitnika, ali ne i ljude koji znaju "šta je šta".

DA LI JE REČ O KULTUROLOŠKOM NESPORAZUMU?

Ljudi poput Karića ne mogu da veruju da ima ljudi koji se ne mogu kupiti. Nažalost, naša realnost daje im pravo da tako misle. Kada neko odbije "ponudu", oni pomisle da nisu ponudili dovoljno ili da taj nije normalan. To je za njih iracionalno ponašanje koje ih zbunjuje, a ako dolazi od moćnika, onda ih i plaši. Tu nije dovoljna orijentalna servilnost prema moćnicima (Lekićka je jedared rekla da je njegov manjak padeža bila i lukava kamuflaža pred npr. Miloševićem). Tada se osećaju nesigurno i u dilemi su šta da čine.

Tako je na putu ka samom vrhu srpskog društva Karić naišao na Koštunicu koga je pokušao "obraditi ”. Za ovu priču nije najbitnije da li su neki u vladi prihvatali "darove od pokornog podanika" Bogoljuba, već to što očigledno nije „prošao“ kod predsednika vlade. Po izjavama jednog funkcionera DSS-a, nudio se da im pokloni nameštaj u stranci, što je odbijeno jer nije shvaćena simbolika gesta. Za razliku od prethodnih vlada, on sa ovom nije bio siguran da je legalizovao svoje bogatstvo (svaka promena vlasti u orijentalnom poretku zahteva novu potvrdu) jer sam vrh vlasti nije dao „blagoslov".

Kako je vreme prolazilo, Bogoljub je zbog ovakvog "ignorantskog odnosa vladara" postajao sve nervozniji. Mi ne ulazimo u druge, i verovatno ozbiljnije, motive koji su ga nagnali da sâm, uz posrednu logistiku demokratske opozicije, krene da podriva i ruši vladu. To mogu biti finansijski problemi i razbuktale političke ambicije, ali i uticaj sa strane (iz zemlje i inostranstva). Ko je sve uticao da se Karić "nahuška" na vladu baš u vreme početka pregovora oko Kosova, nije tema ovog teksta, već psihološki profil koji je bio pogodan za ovakav upliv. Dakle, srpski oligarh je neprihvatanje "darova" od "dvora" verovatno pogrešno protumačio kao svoj pad u nemilost. Stoga je, sumnjajući da će mu ova vlast kad-tad doći glave, sklon da krene putem sukoba sa vlašću. Ostatak priče nam je poznat.

"SINTEZA" ORIJENTALNOG I ZAPADNOG

Kada govorimo o Kariću i Koštunici kao o čistim predstavnicima dva politička principa, mi veberovski idealtipski ignorišemo "kontaminacije" u vidu "orijentalnog" ponašanja nekih članova vlade i ljudi iz Koštuničinog okruženja (Dinkić, Ilić, Nikitović). Može se reći da je kohabitacija između državotvornog idealizma i balkanskog pragmatizma sačuvala vladu od prevremenih izbora, ali na duže staze ne donosi korist. Iako je ova vlada u odnosu na svoje prethodnike mnogo ozbiljnija pa liči na prvu normalnu vladu, to nikako ne znači da treba da se opuste. Primer bivšeg režima, koji je pod maskom reformizma brutalno praktikovao "orijentalne metode" i stoga se urušio pod teretom sopstvene korupcije, treba da bude upozorenje i sadašnjoj vladajućoj garnituri.

Karikatura "Srpske reči" u vreme vladavine DOS-a, u kojoj se "reformisti" predstavljaju kao turske dahije, i pogrdni naziv "dosmanlije" koji koriste radikali govore mnogo više nego što na prvi pogled izgleda. Naime, čitava naša politička elita je obolela od orijentalizma koji se sastoji od nesputane pohlepe i sebičnosti, azijatske lukavosti i surovosti. Tu nema mesta brizi o teškom životu tranzicione sirotinje raje. Na pitanje zašto nema iole snažnijeg otpora tom bahatom orijentalizmu, Jovan Cvijić bi verovatno, da je živ, rekao da je u pitanju "rajinski mentalitet" urbanog stanovništva.

Koliko vidimo, najveće štete našem društvu naneli su upravo oni koji su simulirajući demokratiju i modernizaciju zapravo zemlju tretirali kao svoju prćiju. Ne treba trošiti reči na "šibicarsku privatizaciju", već se možemo samo prisetiti pokušaja linča političkih protivnika u ime "reformi", a zapravo zbog niskosti i osvetoljubivosti orijentalne palanke. Stoga, naši evropejci imaju malo srodnosti sa suštinskim vrednostima evropske civilizacije, a mnogo više sa "Azijom". U Srbiji, prepunoj apsurda, skoro ništa nije onako kako izgleda.

Pri svemu tome ne mislimo da zapadnjački konstitucionalizam u balkanskom ruhu predstavlja čisto pozitivnu i naprednu pojavu, dok bi istočnjački paternalizam trebalo da, po definiciji, bude stvar primitivizma i prošlosti. Iako težnja ka izgradnji pravne države predstavlja vitalnu potrebu srpskog društva, ona može da se pretvori u jalovu političku metafiziku ako pokriva jednu neuspešnu vlast. Slično tome, i "familijarizam" u ekonomiji i politici ne mora, sâm po sebi, biti negativan i štetan. Tako su azijatske ekonomije, sa najvećom stopom rasta, izraženo "patrijarhalne" i "konzervativne". Najproduktivniji privredni koncerni na planeti su nastali na "primitivnim", porodično-klanovskim odnosima. Štaviše, sami Japanci i Korejanci tvrde da je ključ njihovog uspeha u kombinovanju zapadne tehnike i njihove tradicionalne etike.

Nažalost, kod Karića i ostalih tajkuna dominiraju neproduktivni savezi, i koruptivni odnosi su po pravilu štetni po opšti interes. Već je Monteskje govorio o tome kako u orijentalnim društvima korupcija i neproduktivna potrošnja dovode do večitog siromaštva. U tom smislu, Srbija, "uhvaćena u zamku siromaštva", predstavlja hibrid površno ideologizovanog zapadnjaštva sa raširenim orijentalnim "praksisom". Ipak, kada na jedan tas stavimo neodlučni konstitucionalizam, a na drugi otvoreno "osmanlijski" korupcionizam "evro-pašaluka", moramo se ipak odlučno opredeliti za ovo prvo.

nspm
2006

Нема коментара:

Моја листа блогова