субота, 22. август 2009.

Бранко Радун Национална модернизација

Бранко Радун


Национална модернизација

Прича о “националној модернизацији” може бити она кохезиона снага која би превазилазила постојеће поделе и може оном ко је успешно покрене донесе стратешку предност. Но за то су потребне свеже идеје, нови људи и нови типови организовања и повезивања.Уместо ригидних и суревњивих партија неопходне су (пост)модерно структуриране мреже сарадње и синергије, којима се превазилазе слабости својствених српском човеку. У том смислу, “патриоте” могу много да науче од ДС-а и његових медијско-политичких сателита.

СРБИЈИ ТРЕБА НАЦИОНАЛНА АЛТЕРНАТИВА

Бранко Радун


Србија се налази пред банкротом, како финансијским, тако и политичким и општедруштвеним. Но пре свега и изнад свега је наступио морални банкрот владајуће елите која у времену легализације отмице Косова и велике светске економске кризе не може да одговори на изазове тренутка.

НАКНАДНА ПАМЕТ НА ИНТЕНЗИВНОЈ НЕЗИ

Бранко Радун

Годинама смо уверавани од медија и политичара да је неолиберални концепт уређења друштва, а пре свега привредног живота, ако не најбољи од свих могућих а оно барем без реалне алтернативе. Мали је број медија гајио критичку мисао према неолибералној догматици, па би поред Геополитике, Нове Српске Политичке Мисли и Видовдан.орг-а могли навести само још неколико имена оних који су се дрзнули да устврде оно што је данас многима јасно – да је сујеверје да тржиште може да продуктивно регулише привредне токове, а нрочито да буде врховни арбитар у друштву, те да је насупрот хегемонији новца и тржишта потребна нова и проактивна улога владе.

НАРОДНА РУСОФИЛИЈА И МЕДИЈСКА РУСОФОБИЈА

Бранко Радун


НАРОДНА РУСОФИЛИЈА И МЕДИЈСКА РУСОФОБИЈА

Општепозната је чињеница да Срби традиционално гаје проруске емоције како због етничке и верске блискости тако и због сродног историјског искуства. Тешко је описати какве су све позитивне па и идеалистичке представе о Русији гајили Срби вековима, нарочито они из динарских и црногрских планина. Познато је да су комунисти четрдесетпрве ради пропаганде говорили и у Војводини и другде да „Руси долазе“ да би народ у што већем броју дао подршку њиховој револуционарној работи. Исто тако није непозната и она изјава Моше Пијаде да бу само један авион „пун Руса“ који би слетео у Црну гору исту целу подигао на устанак против италијанских фашиста. Тада се говорило „нас и Руса триста милиона“. 

ОБАМИЗАЦИЈА ЏЕКСОНА

Бранко Радун: ОБАМИЗАЦИЈА ЏЕКСОНА






Током хладног рата, биполарни свет је трошио огромне паре на наоружање. Огромни трошкови су били и за свемирске пројекте. Ти пројекти су били спојени са војним, јер је требало испитати колика је носивост интерконтиненталних ракета. У њих је временом товарена све тежа и компликованија технологија, не би ли се испитала њихова носивост, али и постигао престиж, пошто је убрзо човечанство с дивљењем пратило успехе и неуспехе свемирских летова.

Бранко Радун "Битка против Јужног тока" се наставља

«Битка против Јужног тока» се наставља ?

Таман када је јавност у Србији помислила да су се страсти око уласка руског капитала преко куповине НИС-а смириле, отпочеле су нове медијске контраверзе. Многи су се очигледно прерано понадали да је питање «Јужног тока» завршено потписивањем уговора између руске и српске стране и да се реализација овог и за Србију и за Русију стратешког енергетског пројекта сада може мирно чекати. Међутим, политичко-медијским притисцима амерички пројекат снабдевања европе природним гасом – Набуко, поново је оживљен као реална против опција Јужном току. Пројекту који за разлику од виртуелног Набука има обезбеђене сигурне изворе гаса за дужи период.

Медији и политички кругови у Србији, препознатљиви по великој «забринутости» због могућности уласка руског капитала на тржиште Србије преко приватизације НИС-а, који су раније покушали да подгреју сумње у реалност пројекта «Јужног тока», настављају и даље о томе да је продаја већинског пакета акција НИС-а руској енергетској компанији Гаспрому лоша и штетна по земљу.

Жестока кампања о негативним аспектима стратешких страних инвестиција ради «освешћивања јавности» потпуно је изостала приликом заиста ''специфичне'' продаје смедеревског Сартида, као и приликом такође ''специфичне'' продаје великог броја фирми из прехрамбеног и грађевинског комплекса. Благо је рећи да су неки «проевропски медији» имали два аршина кад је у питању амерички и руски капитал у Србији.

Ову кампању «упозоравања српске јавности» да је штетан руско-српски енергетски споразума и данас неуморно настављају поједини медији, политичари и ''случајно изабрани експерти''. Недавно је у Куриру изашао и чак и отворен захтев да се генерални директор НИС-а смени. Може се основано претпоставити да су након читања текста ''Смените га'' посвећеног оцени рада директора НИС-а а.д. (Кирил Кравченко), и најредовнији читаоци новина били веома изненађени. Имајући у виду економску ситуацију у земљи, као и чињеницу да дневна и периодична штампа у Србији свакодневно пишу о директорима и члановима управе који доносе лоше пословне потезе или закључују штетне уговоре, поставља се питање по чему се наведени текст разликује од многих који пишу о сличним темама. Поређења ради, тако ''храбар'' и отворен захтев усмерен према менаџменту на пример Ју-ес-стила, због гашења обе високе пећи ове године тешко је замислив.

АНОНИМНИ ИЗВОРИ И УРЕДНИК САЈТА

Наведени текст писан је по утврђеном обрасцу раније кампање против руског капитала у привреди Србије и тиме заслужује малу анализу. У наведном тексту се прво на основу анонимне особе (СИЦ) ''бившег руководиоца НИС-а'' тврди да дуг ово фирме износи једанаест милијарди динара'', два пута више од званичних тврдњи компаније. Након тога простор се уступа Сијки Пиштоловној, уредници сајта «Енерџиобзервер», која након тврдње да треба темељно преиспитати начин на који ову компанију води генерални директор Кирил Кравченко, додаје да кадрови попут Кравченка сигурно не би водили рачуна о интересима српске привреде и потрошача гаса, након чега дословно закључује да: ''Уколико нам пошаљу још оваквих кадрова, онда смо пропали''. Ни мање ни више него «пропали смо».

Просечни српски читалац, чија је пажња подстакнута овим енергичним закључцима израженим више него пробраним речима и аналитичким терминима, наравно тражи и налази сајт ''Енерџиобзервера'' на коме се у рубрици ''о нама'' истом читаоцу пружа прилика да сазна да је:

''Идејни творац и уредник сајта је Сијка Пиштолова, дугогодишњи економски новинар и аналитичар енергетских кретања у СЦГ и региону Југоисточне Европе. Каријеру је започела 1983. године у једином дневном економском листу у тадашњој Југославији, Привредном прегледу, садашњем Прегледу Ханделсблат.

Године 1997, када је у Србији направљен први дневни лист Блиц, на позив уређивачког тима постаје стални сарадник те редакције на рубрици Економија. Крајем 1998. године прелази у редакцију Радија Б92, са задатком да у информативни програм инкорпорира вести из области привреде и економије. После три године радијског новинарства, са формирањем ТВ Б 92, са истим задатком је премештена у телевизијску информативну редакцију, где је паралелно повремено уређивала и емисије Доста злочина, Јавна тајна и Инсајдер. Од октобра 2004. године бави се индивидуалним енергетским и медијским консалтингом и повремено пише за недељник Време и извештава из СЦГ за најгледанију македонску телевизију Антена.''

Просечан српски читалац остаје зачуђен зашто особа тако богатог радног искуства, није навела ни један податак о своме образовању, што је у озбиљној пословној или стручној комуникацији одавно уобичајено. Навођење врсте образовања уреднице дало би ауторитет енергетском сајту, а дало би и одговор на питање која је квалификација потребна за оцењивање и квалификацију рада менаџмента у нафтној индустрији. Међутим неспоран професионални ауторитет и углед «независних» медија (Б92 и Блиц) који су се истицали «бригом за национални интерес» и «интерес грађана» који ће бити оштећен српско-руским енергетским споразумом, брзо гуше сваку сумњу у стручност оцењивача рада директора једног од највећих српских компанија. Само докони циници би после овога могли приметити да за звање «експерта» није довољно водити један сајт какав се данас лако може направити.

Након свега остаје једино помисао да би уредницу енергетског сајта необичног имена и звучног презимена требало обавестити да директор Кравченко и није у могућности да води рачуна о интересима потрошача гаса у Србији, пошто делатност НИС а.д. (Нафтна Индустрија Србије) није природни гас као значајни привредни енергент, већ само течни нафтни гас ТНГ (ЛПГ-Light Petrol Gas) који се у Србији претежно употребљава за погон путничких моторних возила. Природни гас је делатност другог привредног субјекта - Јавног предузећа Србијагас. Просечан српски читалац се нада да ће на истоме сајту звучног имена Енергџиобсервер ускоро имати могућност да види енергетску анализу по којој цена ТН гаса, дакле гаса који производи НИС а.д, утиче на привреду.

ДОКТОРКА ПРОТИВ МЕНАЏМЕНТА

Затим се читаоцима обраћа Зорана Михајловић-Милановић, представљена као бивша саветница Мирољуба Лабуса и обавештава јавност да има поуздане унутрашње изворе информација у НИС-у -''...од људи у НИС-у сазнала сам да је нови директор Нафтне индустрије упутио захтев да му се одобри повећање цене рафинеријске прераде нафте на чак 60 долара''.

Након тога стручњак за енергетику читаоцима пружа редак пример примене научне методологије и терминологије. Прво разматра непотврђену чињеницу из анонимног извора, а затим изразом вероватно уобичајеним у напредној европској науци даје оцену ''теза да је прерађивачка цена ниска једноставно не пије воду''. Нема анализе цене, нема превазиђеног компаративног метода, довољно је ''не пије воду''. Након тога долази демонстрација економско правног знања и савет представнику мањинског дела капитала да од власника већег дела капитала, ни мање ни више него затражи (sic) промену менаџера. Затим се помињу ''пумпаџије'', монопол за прераду нафте, и на крају се у стилу ликова Бранислава Нушића закључује '' Баш да видим ко ће онда код њега прерађивати нафту...''. Не у рафинерији, већ ''код њега''.

Бивша саветница Мирољуба Лабуса и садашња блогерка Б92 на крају има императив и за надлежно министарство и каже и да у наредном периоду Министарство енергетике мора оштрије да реагује против оваквих Кравченкових захтева. Захтева који наравно непобитно постоје пошто је она то ''од људи у НИС-у сазнала'', а интерес јавности наравно налаже да се о томе расправља. На научном нивоу.

Зорана Михајловић Милановић на први поглед представља умеренији део шароликог табора који је отворено лобирао против енергетског споразума, и заступала је став да је гасни споразум по Србију позитиван, док је нафтни негативан. Међутим, понављање таквих закључака у суштини представља свесно игнорисање познате чињенице да је гасно-нафтни споразум ишао у пакету и да одвојено преговарање уопште није било могуће. Аргументација при којој се познате чињенице свесно игноришу је у ствари отворено изношење неистине ради довођења у заблуду, у овом случају најшире јавности.

И на послетку можда је апокалиптично упозорење уреднице сајта ''уколико нам пошаљу још оваквих кадрова, онда смо пропали'', заиста пророчански тачно. Можда ће долазак велике и успешне светске компаније у Србију заиста донети неку врсту пропасти за «стручњаке» и теоретичаре без праксе чији се економски лекови препоручују за директну употребу само на европском истоку, док су на организованом западу непознати, одбачени после истека рока трајања. Пропаст да, али лобија који се противи енергетском споразуму Србије и Русије и који своје противљење не образлаже озбиљније него што то чине анонимни извор, уредница сајта и универзални стручњак за све врсте енергије и енергенета. Пропаст за све оне којима је силазак са власти и одлазак из јавности једнак пропасти.

Таблоидне наслове, људи брзо заборављају, али штета нанета пословном угледу компаније остаје. Посебно по једној ствари текст заслужује да буде упамћен. Без других извора осим анонимних, без других стручњака осим универзалних, без других речи осим небираних, без других ставова осим сагласних текст износи веома тешке, личне и професионалне дисквалификације. Замислимо и да је дуг НИС-а заиста износи 11 милијарди динара, озбиљност би налижила да се наведе и чињеница да су српска предузећа и државни органи дужни НИС-у тридесетак милијарди динара. Да би се оценило пословање и успешност једне компаније неопходно је поред дугова сагледати и потраживања. Треба саслушати и другу страну. Изгледа да за пропагандистички настројене медије то представља тешко достижан стандард.

Pečat magazin

31.07.2009.

Бранко Радун: СРПСКИ „МОНТИПАЈТОНОВЦИ"

СРПСКИ „МОНТИПАЈТОНОВЦИ“

Многи се сећају енглеска телевизијске сатиричне серије „летећи циркус Монти Пајтона“ (Monty Python's Flying Circus) који је црнохуморно приказивало енглеско друштво из седамдесетих година прошлог века. Кроз оштру сатиру кратких скечева су се на ивици политички коректног приказивали апсурди модерног друштва, а нарочито противречности и бизарности модерне елите. На нашим просторима постоји легенда, која није оспорена а ни потврђена, да је Монти Пајтон заправо био енглески пилот из другог светског рата који је оборио највише савезничких, дакле својих авиона, јер је био кратковид.

Тако и наша несретна влада личи како на екипу пајтоноваца јер делује често тако неспретно и бизарно са међусобно противречним изјавама и наступима, те их можемо посматрати као серију апсурдних политичких скечева. Гледали смо чланове владе како се око разних питања надгорњавају и препуцавају (енергетски споразум, финансијска криза, војводина...) као да нису чланови једне владе већ неког сатиричног телевизијског шоу програма. Осим тога они су налик и на тог несретног „аса“ (ако је легенда истинита) по коме је тв шоу добио име, да верују да су успешни, а да заправо руше своје „авионе“.

Ово је влада која је срушила доста «својих» преко прихватања еулекса којим се легализује независност Косова, преко понижавајуће сервилног односа према Хрватској до неспремности и неспретности у суочавању са светском финансијском кризом те садашњег рогобатног предлога измена Закона о јавном информисању. Који је на жалост много више био катализатор унутрашњих трвења у влади но што је изазвао јасан и отворен отпор медија и онога што би требало да буде критичка јавност. Овакав рестриктиван закон би у свакој цивилизованој земљи створио фронт отпора од медија, новинских удружења, међународних институција које се баве медијима и слободомислеће интелигенције због очите намере да се ионако сужен медијски простор потпуно контролише од стране домаће политичко-финансијске олигарије и страног фактора.

Оваквим ригидним законом се на тактичком нивоу види намера Млађана Динкића да се реши свог медијског опонента Раје Родића. Осим Динкићеве фрустрације Куриром озбиљнија је намера да се медијски простор додатно дисциплинује пре политички и социјално кризне јесени. Иако се чини се да је довољна ова криза и да су многи медији пред банкротом па да се кроз „помоћ угроженим медијима“ ова сфера стави под потпуну контролу владајуће олигархије, неки очито не желе да ризикују. За многе медије је довољан и Закон о бонкроту да буду угашени или политички дисциплиновани, те да није толика потреба и за оваквим медијским законом у коме су по првобитном предлогу казне веће 20 пута.

Осим тога овом законском иницијативом се покушава повратити у делом изгубљена позиција Г17, позиција мале али моћне странке којој већи коалицони партнери не могу одбити скоро ни један захтев. Таква позиција је била угрожена зимус када се показало да Млађан динкић нема такав лобистички и уцењивачки капацитет да сруши или успори енергетски споразум између Србије и Русије. Владајући ДС је проценио да им је у политичком и економском интересу да „испоштују“ Москву а за то су имали подршку пре свега од стране министра Дачића. Очигледно је да је Тадић и његов тим озбиљно одлучио да се ослободи баласта Г17 и Динкића ако они и даље буду лобирали против енергетског споразума.

Сада око нечега, привидно много мање стратешки значајног – око предлога измена закона о информисању имамо другу рунду између министара Динкића и Дачића. Исхитрено и исфорсирано предлагање скупштини измена медијског закона, па онда блокада у раду скупштине и најава да ће се о томе гласати задњег дана августа нам говори доста ствари. Прво је да постоји оштра и јавна подела унутар владајуће коалиције, а да је закон пре повод но узрок тога. Друго да је ово ако не тренутна криза владе а оно сигурна најава политичких тумбања и ко зна чега за септембар. У свему томе најмање забрињава најављена блокада парламента од стране Г17 уколико не буде по њиховом. Иако сви говоре да је влада стабилна очигледно је да је ситуација прилично заоштрена и да нас очекују у наредном периоду како би то рекли аналитичари – период озбиљне политичке нестабилности.

Кад је постало јасно да «владајућа већина нема већину» по питању овог закона дошло је до правог медијског циркуса. Динкићева странка је оптужила Дачића да руши владу а ови им одговарају да отприлике никад више неће гласати за рестриктивне медијске законе, за шта су их годинама оптуживали они исти који сада доносе законе који доносе драконске казне медијима. На оптужбу да „некоректним и лицемереним понашањем“ Дачић угрожава владу социјалисти, одговарају да неће подржати овај закон из принципа.

Оно што се уочава на први поглед је да су многи који су се претходних година бусали у "груди демократске" показали су да им није стало до поштовања демократских стандарда и слободе медија, те је управо због тога сада медијска слика у неким сегментима лошија него што је била у старом режиму. Без сумње би овако скројен закон о информисању додатно сузбио ионако мало простора на исказивање другачијег мишљења. Медији који су учинили много да на власт дођу они који су дошли после Петог октобра ово од њих нису очекивали. Испада да су у режиму „омраженог Милошевића“ имали више слобода но што им ове измене закона спремају, те да их "њихови" више шамарају и спутавају него што је то чинио «бивши режим». Чак су и неки који прате дешавања у медијима Србије из Европе забринути због оваквог предлога закона о медијима, али пошто подржавају ову Владу неће много да сметају и да је терају да одустане од онога што је већ пустила у процедуру. Но врхунац монтипајтоновског преокрета је да је СПС сада дошао у позицију да једини брани медијске слободе и европске вредности у овој „проевропској влади“. Са друге стране оне странке, медији и нво који су се бусали у „европска прса“ сада јавно подржавају овакав недемократски и неевропски закон или пак уочљиво ћуте.

Први пут у помоћ владајућим партијама, и то баш око овог закона који гуши медијске слободе, отворено прискаче и ЛДП, што значи да је ствар више него озбиљна и да се сада спашава што се спасти може. С друге стране, подршка ЛДП, који овим добија на тежини («од Чеде зависи»)», не треба превише ни да чуди јер су и они, као и Г 17 плус, на почетку сви били или део ДС-а или окупљени око демократа. Садашње окупљање „бивших“ може да се тумачи и као опомена неким другима у Влади Србије да могу добити замену и да размисле да ли су себе преценили и преиграли. Но оно што опет даје монтипајтоновски тон целој медијској заврзлами је разлика у интерпретацији онога што је договорена између њих. Наиме „динкићевци“ кажу да је ЛДП легао на руду и да више неће глумити опозицију те да ће гласати за измену закона док „чедисти“ покушавају да изврдају те кажу да ће предложити нову варијанту измена и да ће консултовати са-ко-зна-киме око овог закона. На то им већ нервозни Г17 одговара да сада не може бити измена допуна или допуна измена закона, већ може бити само «узми или остави». Ко измишља није ни битно јер јавност то и тако не схвата превише озбиљно већ на све гледа таблоидним очима.

Овоме скоро па комичном рату саопштења чланова владајуће коалиције и оних који симулирају опозицију је као врхунац дошло саопштење Г17 у коме опомиње на „неверство према Вучићу“ Дачића приликом фомирања власти у Београду прошлога лета. То у игру увлачи и питање формирање локалне власти у београдској општини Вождовац. Но ипак верујемо да је највише монтипајтоновски апсурдна опструкција рада скупштине од стране владајуће позиције. Сада владајућа коалиција има месец дана да намакне већину или да „убеди“ неке посланике опозиције да буду „оправдано одсутни“ кад се буде гласало. Ето да се опозиција није заинатила да ће обавезно бити присутна на седници, владајућа коалиција не би имала потребе за овим перипетијама и новим непланираним «трошковима».

Одлагање гласања и тренутна пат позиција указује и на то да су сви помало постали и заробљеници своје реторике те да је сада тешко и Дачићу, а нарочито Динкићу да одступи од своје позиције и да сруши мит о себи као јаком човеку који кад хоће руши владе. Но Динкићево затезање конопца до пуцања није само покушај његовог повратка на позицији „од мене зависи“ већ и да одговорност за кризу и могући пад владе на јесен пребаци на СПС и Ивицу Дачића. То би му била и слатка освета за енергетски споразум који је прогурао. Динкић је од времена потписивања енергетског споразума незадовољан статусом у влади и захладнелим односом Тадића према њему. Јавна је тајна да су многи у ДС-у доживели Динкића као баласт кога би се радо решили да икако могу.

ДС у овој позицији између две ватре делује конфузно и пасивно. Они као да нису јединствени и да немају довољно одлучности да преломе. Чини се да је Тадићева позиција човека који је изузетно много популаран али који има изузетно мало реалне власти, па чак и контроле над јаким људима унутар своје странке, у овом моменту непостојања јединства владе прилично изражена. Зато би Динкићево инсистирање на закону по цену изазивања кризе владе могли схватити и као његову поруку да друга страна блефира или да је у овом моменту слабија но што је била зимус. Зашто је одабрао баш овај моменат за одмеравање снага са Дачићем, а преко њега и са Тадићем, вероватно само он зна, он и његови «моћни саветници».

Но како би то монтипајтоновци рекли „а сад нешто сасвим друго“... Наиме иза ових и оваквих ситних политичких надгорњавања и медијских препуцавања, који доконим аналитичарима дају материјал за причу, се дешавају озбиљније промене. Наиме не само у Србији већ и у другим државама „региона“ се дешавају смене влада, оставке премијера или кризе влада. Оно што је у тим променама уочљиво је да се на овим просторима у предвечерје велике и разорне глобалне кризе одиграва партија стратешког шаха између кључних глобалних и континенталних играча (САД, ЕУ и Русија). Нарочито су осетљиви простори преко којих пролазе садашње и будуће комуникације и енергетски путеви снабдевања. Довољно је бити иоле упућен у балканске токове новца и енергената па да многе ствари постану јасније, па да многи апсурдни политички скечеви добију свој смисао. Због изузетне стратешке позиције «региона» владе код нас нису долазиле у кризу због неиспуњених обећања или корупције политичара већ најчешће због фокусираних спољних притисака и нових односа снага у свету. Стога искуснији познаваоци прилика и овај „балкански летећи циркус“ виде тек нешто више од представе за масе док су прави играчи негде тамо далеко. Или другачије речено – „све било је и биће геополитика“.

Преносимо

Срби и антиамериканизам

PDF Штампа Ел. пошта
Џордан Грин и Бранко Радун
понедељак, 20. јул 2009.

(Политика, 20.07.2009)

Џордан Грин и Бранко Радун

Србија и Пакистан деле прво место на листи земаља чија јавност најчешће исказује негативне ставове према Сједињеним Америчким Државама, показало је недавно истраживање агенције Медијум галуп. Док се у већини земаља обухваћених истраживањем бележи побољшање ставова према САД, у Србији и Пакистану негативни ставови су још чешћи него пре три године – у Србији за 18 одсто, а у Пакистану за 13 одсто.

Међу земљама региона, Србија је убедљиво прва на листи у негативним ставовима, далеко испред Босне и Херцеговине, где има 30 одсто оних који исказују негативно мишљење. Истовремено, већина становника Албаније, Македоније и Румуније има позитиван став према САД.

Али, однос Срба према Америци је очигледно много комплекснији од резултата истраживања. Џордан Грин, двадесетчетворогодишњи квотербек и најбољи играч београдских „Вукова”, шампиона Србије у америчком фудбалу, на разговор је дошао с Гораном Нишавићем, младим председником клуба. Нишавић подсећа да је амерички фудбал почео да се игра после бомбардовања НАТО-а, углавном по парковима.

„Ми смо изузетно талентовани за овај спорт и можда звучи парадоксално, али ова игра је изузетно блиска нашем менталитету”, каже Нишавић.

Грин с још двојицом америчких саиграча „Вукова” живи у изнајмљеном стану у Београду. Звезда „Вукова” не осећа да живи у земљи у којој, статистички, не воле Америку.

Политички аналитичар Бранко Радун оцењује да треба правити суштинску разлику између расположење грађана Србије према политици САД, у односу на њихово мишљење о Америци и Американцима.

„Ако би етничка дистанца била мерило истраживања, мислим да код нас проценат антиамериканизма не би био изражен,” тврди Радун.

Политика: Према анкети коју је направио Галуп, 61 одсто грађана Србије има негативан став према САД. Какав однос људи показују према вама, а какав према Америци? Да ли ту постоји разлика?

Грин: Када ме виде, сви ми кажу да изгледам као Србин, тако да нико и не зна да сам странац, док не почне да прича са мном. И кад људи схвате да сам у ствари Американац, наилазим на веће одобравање, на бољи пријем.

Политика: Да ли више од половине људи које сте упознали у Србији има негативан став према Американцима и Сједињеним Државама, као што би се могло закључити по истраживању?

Грин: Ја то нисам осетио. Можда је разлог томе то што сам спортиста и никада не причам о политици.

Политика: Да ли претпостављате зашто Срби имају негативан однос према Америци?

Грин: Претпостављам да су проблеми настали због односа политичара две земље. Ни у Америци, нити било где, нико није сто одсто задовољан својим политичарима.

Политика: Шта сте знали о Србији пре него што сте дошли овде? Да ли бисте дошли у Србију да сте знали да је у том тренутку 48 одсто људи било против САД.

Грин: Нисам много знао тога о Србији до тренутка док нисам ступио у контакт с Гораном Нишавићем, председником „Вукова”. Тада смо почели да причамо о Србији. Онда сам почео да проучавам вашу земљу, да видим где ћу живети наредних година. Прочитао сам неке књиге и није било негативних ствари, углавном су позитивно говориле о Србији и Србима.

Радун: Из којих књига сте се информисали? Нисте читали о Југославији, о рату деведесетих, о бомбардовању или о Косову?

Грин: Углавном су то били туристички водичи. Тада сам мало читао о Косову и схватио сам зашто су Срби незадовољни. Допутовао сам у Београд на дан када је запаљена америчка амбасада. Нисам могао да претпоставим шта ће се десити тог дана. Изашли смо у град док су трајале демонстрације. Нишавић ме је водио да видим клубове, дискотеке. С нама у друштву је био још један Американац који игра у „Вуковима”. Он не само да је Афроамериканац, него је тог дана носио мајицу на којој је великим словима било исписано „УСА”. И није било никаквих проблема.

Радун: У Србији нема етничке дистанце. Људи из Србије и даље желе да иде у Америку и да живе тамо, не видим да је опала популарност америчке културе. Можда је у неким друштвима негативан став према америчкој политици и према америчком држављанину повезан, али је код нас то јако одвојено. Можемо да упоредимо антиамериканизам у Србији, где је један Американац могао да изађе у град а да не буде угрожена његова безбедност у моменту проглашења косовске независности за који је највише одговорна Америка, са антиамеричким осећањима, рецимо, у исламском свету и видећемо да су то сасвим другачије ствари. Антиамериканизам се подводи под једно, а треба мало финије разврстати однос према америчкој култури, политици, економији. У социологији постоји појам етничке дистанце. Она се испитује, на пример, питањем да ли бисте ступили у брак с припадником другом нације, да ли бисте комуницирали с њим. Али овде није о томе реч, овде је реч о односу према Америци као држави. Код Срба је увек постојао генерално позитиван став према Америци. Неки извор који говори о Војводини од пре 250 година каже да су Срби желели да иду у Америку још пре проглашења њене независности. Та прича о Америци као о земљи перспективе, слободе је више векова стара. Та американофилија се променила 1991. када су САД стале на страну република које су биле у конфликту са Србијом или народа који су били у конфлитку са Србима. Али и дешавања у Републици Српској, санкције, нису толико погодиле људе колико бомбардовање Србије. Мислим да би чак и бомбардовање било релативизовано да ригидна политика САД после 2000. није пружила подршку независности Косова. Та је политика учврстила негативан став према Америци.

Политика: Истраживање из 2006. је показало да 64 одсто грађана не воли америчку културу и начин живота. Али, на питање да ли гледају америчке филмове 87,8 одсто одговорило је позитивно, а да слуша америчку музику потврдило је 64,9 одсто. Скоро половина подржава америчке инвестиције у Србији. Како коментаришете ту противречност?

Радун: Негде у 19. веку, у доба када су стваране обе државе, неки амерички интелектуалци су поредили Србију и Америку као земље слободних људи. Постоји и један занимљив разговор између Његоша и капетана америчког ратног брода. Његош му је рекао да су Срби и Американци слични: теже слободи, теже независности... Американци су сличнији Србима, него Европљани – то би била поента Његошеве приче. Имамо, с једне стране, американофилију која траје деценијама, а с друге стране имамо америчку политику која је ишла насупрот српских националних интереса изазвавши негативан став према Америци као држави, њеној политици. Амерички медији су генерисали слику о Србима као примитивцима, негативцима и то је ове додатно иритирало овде људе. Чак је и Холивуд произвео десетине филмова који врло негативно приказују Србију. Људи код нас то знају и то их додато иритира. Кад кажете амерички начин живота онда то асоцира на неку холивудску декаденцију, на живот Мајкла Џексона, па неко има негативан став према свему томе. Али, мислим да Срби имају прилично позитивне ставове према америчком човеку. Рецимо, искуство мојих пријатеља који су дошли из Америке – њима се јако свиђају људи, обичан свет на средњем западу, који су сусретљиви, гостољубиви. А немају баш позитивне ставове према култури мегалополиса и некој културној декаденцији. Ту постоје неке разлике, шта се коме свиђа у Америци, јер Америка није једна, постоје ту разни сегменти, од неког Холивуда, до средњег запада.

Политика: Да ли постоји тај осећај код Американаца да нису вољени у другим земљама?

Грин: Политика је одвојена од људи, тако да нема везе с националношћу. Зависи какав је ко као човек. О антиамериканизму, политици се не размишља претерано. Другачији је систем живота. Имате живот који вам не дозвољава да филозофирате о политици, сем ако није неки велики проблем. Ритам живота је такав: размишљате где ћете да зарадите, који ћете кредит да узмете, мислите о обичним, животним стварима. Ретко ког Американца ћете наћи да седи и прича о политици.

Политика: Колико намеравата да останете у Београду?

Грин: Када сам кретао у Европу, почетна идеја ми је била да је што више упознам. Планирао сам да прво видим Србију, па да одем даље. После мог двогодишњег искуства и људи које сам упознао, сад не могу ни да замислим да одем негде другде. На крају крајева, и када би се нешто лоше десило, не би могли да ме отерају одавде. Интересантна је и прича везана за мог саиграча „Вукова” Вилијама Блокера. Пошто је клуб планирао да ове године имамо два страна играча, за Блокера није било новца из буџета клуба. Он је звао руководство „Вукова” и поручио им: „Ја ћу да дођем, нађите ми неки посао”. И човек ради као бармен, само да би био у Србији.

Радун: И ове приче потврђују да антиамериканизам код нас није етнички, уперен против другог друштва или појединца, није исламског типа, већ је уперен против америчке политике, медија, оних порука које шаље америчка елита. Те приче потврђују да су Србија и Београд можда најотворенији на Балкану за људе са стране. И та отвореност је можда највећа сличност са Америком. Да се вратим на Његоша, ми смо слични људи, желимо слбоду, отворени смо и тежимо независности. А можда је то и био узрок конфликта између са Америком, пошто она не може да поднесе неки народ који је сличан на Балкану, који тежи независности. Хоће контролу, не треба им неко сличан, него неко ко ће да одрађује посао без приче.

Политика: Да ли постоји разлика у односу према САД између наше елите и грађана?

Радун: Елита је заузела прозападни став. Она покушава да игнорише конфликте, као да се нису ни догодили или као да су се догодили неком другом, што баш и није добро. Обичан свет не гаји ту, да кажемо, илузију, можда чак реалније сагледава односе. Рецимо да ових година није полагао неке велике наде у поправљање односа око Косова. Унутар елите после петог октобра постоји разочарење јер је постајала нада да ће се добити подршка за нешто што би донело бољи живот. Људи су сада у великој мери разочарани у ту западну помоћ. Грађани су такође веровали, али у много мањој мери него елита. Рецимо, може да се каже да је елита разочарана, а становништво огорчено.

Политика: После победе Обаме и посете потпредседника Бајдена, многи у Београду су поверовали да ће се политика САД према Србији ипак променити. Видимо како је, после изјаве Бајдена „да Србија не мора да призна Косово да би ушла у ЕУ”, реално отоплио однос Брисела према нама. Мислите ли да ће Вашингтон заиста омекшати своју позицију према Србима?

Грин: Био сам гост на вечери коју је председник Тадић приредио за потпредседника Бајдена. Импресиониран сам Тадићевим говором, зато што је причао о српској отворености, о томе да је Београд највише отворен за странце. Тадић је направио добру поенту свега онога што сам видео и доживео у Србији.

Политика: Да ли сте разговарали с Бајденом?

Грин: Тек неколико речи, пошто је било доста људи. Бајден је иначе тренирао амерички фудбал, тако да је то био један од разлога зашто сам позван. Бајден је био изненађен да се амерички фудбал игра у Србији.

Радун: После победе Обаме, у једном проценту или мање, пре свега у нашој елити, јавила се нека нада да ће да се промени америчка политика према Србији. Мислим да Бајденова посета није донела ништа ново, неки нови нарочит преокрет.

Политика: Може ли антиамериканизам да добије радикалније димензије? Имали смо демонстрације и паљење амбасаде?

Радун: Мислим да не. Мислим да ће један негативан став остати, иако је он увек реактиван, никада није без неког основа. Увек се испољава као реакција на неки догађај, бомбардовање, проглашење косовске независности. У исламском свету постоје друштва која никад нису имала проблеме са Американцима, али имају изразито негативан став због идеолошког става.

(Разговарали Р. Станић– А. Апостоловски)

Политички живот

Јудеја се умирит' (не) може

Бранко Радун
понедељак, 22. јун 2009.

У тексту «Конзул у Јудеји» Ђорђе Вукадиновић је упоредио Америку са античким Римом, а Србију са тадашњом непокорном Јудејом. Морам признати да ме је на писање коментара покренула реченица: «Римски (про)конзул обилази традиционално непокорну, али сада већ трочетвртински пацификовану Јудеју». Дакако, за нас је аналогија Рим и Америка, те Јудеја и Србија много више од добре стилске фигуре, јер ова историјска аналогија пружа мноштво плодотворних увида: од историјских, преко геополитичких, до привредних и културолошких.

Мало историје...

Овде немамо довољно простора да се бавимо обимно историјским паралелама, али се може рећи да империјални наступ Новог Рима изузетно подсећа на онај антички, те сходно томе, бунтовни и устанички одговори Јудеје невероватно подсећају на српску новију историју. Осим тога, Србија и Јудеја, свака у свом времену и на свом месту има битну позицију на граници светова, континената и цивилизација, те је стога значајна овим светским освајачима који настоје да створе «светску државу».

У културолошком смислу ондашња глобализација у виду хеленизације и романизације, подсећа на модерну европеизацију и американизацију, те сходно томе сродни су и одговори Јудејаца и Срба (но, не само њих). Притиснути великом војном силом, «трочeтвртински пацификовани» они не само да су у позицији да губе државу, већ им је и традиционални начин живота и национални идентитет угрожен. Као и у данашњој Србији, и у ондашњој Јудеји постоји јаке поделe на «западњаке» и «конзервативце», на оне који би да се утопе у светске токове и на оне који би да сачувају оно што је остало од традиције у народу.

Ову историјску паралелу појачава и на први поглед ирационално придавање превелике важности од стране Рима и Вашингтона једној малој и сиромашној државици на «периферији» тадашње цивилизације. Чак и кад су Јудеји желели да као и Срби имају добре односе са светском веле силом то некако нису могли. Увек су били виђени као реметилачки фактор, што је имало за последицу да «западне силе» подржавају њихове противнике и непријатељски настројене народе. То је заправо рушило ону «кооперативну» и «прозападну» струју у елити и слабило њену позицију у становништву. На тај начин се овај мали народ гура у правцу у тешког избору између препуштања светском таласу и губљења идентитета или грчевите одбране свог биолошког и духовног идентитета.

Мало геополитике...

Занимљиво је да ни амерички стратези, аналитичари или добри познаваоци прилика «на Капитолу» попут Кисинџера не могу да објасне толико фокусирање империјалне спољне политике на Србију, као и то што се Србији не даје никаква шанса, чак ни она на частан пораз. Не само да је деведесетих држава у ембаргу и бомбардована, већ је и после доласка «хеленизованих Срба» на власт настављена, што не рећи антисрпска политика. Косово је отето, а да није остављен ни симболични привид српског суверенитета, Црна гора је подстакнута да се одвоји од Србије, а сада се врши притисак и да Војводина преко Статута добије федерални статус, са могућим одвајањем у перпективи. Нико није дао релан и рационалан одговор (рационализација наравно има) зашто се то ради са Србијом и после петог октобра када су на власти прозападне странке.

Империјална администрација Била Клинтона је имала задатак да доврши балканску причу, те да новој администрацији остави чист терен да би могла да се бави Блиским истоком и освајањем «нових провинција на Истоку». Они су имали две опције после бомбардовања: прва је да «демократским методама» руше Милошевићев режим, а друга по Србију, чинило се гора, да одмах осакате Србију проглашењем Косова и Црне Горе за независне државе, те да раде на одвајању Војводине. Остатак би био изолован и стављен под тежак ембарго, попут Кубе. Но, и после доласка прозападних и проамеричких политичара на власти, у Србији се није променила политика Вашингтона, само методе. План Б се заправо остварио, али у времену после Милошевића, још је остало питање Војводине, па да се и ту доврши план и процес деструкције и дефрагментације српског простора. Уместо брзог и насилног плана Б, ми смо сведоци постепеног и софистицираног остваривања истог.

Долазак Бајдена и одлазак Мантера пре краја мандата, може се тумачити као део покушаја Вашингтона да некако «заврши причу на Балкану». Групација око Холбрука покушава да потпуно угуши Републику Српску, те на тај начин отворено дестабилизују регион. Чини се да је господин Мантер око тог питања реалистичнији и да са терена схвата да је таква авантуристичка политика непотребна Америци данас, у предвечерје велике кризе и могућег колапса. Но, неки други очигледно мисле супротно. Наиме, ако Америка буде у великој були, а биће, потребно је брзо одрадити оно што се намеравало у свету, па тако и у «региону». Дакле, кризу и могући слом не могу дочекати неспремни, већ напротив морају брзо и агресивније да делују.

Мало економије...

Европска лабораторија за политичка предвиђања «Европа 2020»[1] је у свом билтену од октобра 2008. године предвидела почетак фазе раздвајања (како је они већ више од три године називају) глобалне системске кризе. У зависности од седам пажљиво одабраних критеријума, земље света подељене су у 6 група које ће, по њима, на различите начине бити погођене кризом.

Док су САД и Велика Британија стављене у групу која ће бити најтеже погођена кризом, регион западног Балкана је, неочекивано, стављен у шесту групу земаља у којима би директни утицај кризе био маргиналан и у којима ће удари кризе бити углавном посредни. С обзиром на то да је процена била брза, груба и са ограниченим бројем критеријума, дало се очекивати да се појаве и грешке.

Чини се да је по њиховој подели регион западног Балкана требао бити сврстан у пету – врло критичну групу земаља које политички, војно и финансијски зависе од земаља из прве групе тј. од САД и Велике Британије. У ту групу сврстали су Пакистан, Турску, Украјину, Тајван и још низ земаља којима предвиђају значајан пораст политичке нестабилности услед, на пример, значајног смањења војне помоћи (и присуства), смањења донација и финансијске помоћи и сл.

Процена америчког аналитичког центра Стратфор-а, с краја прошле године,[2] јесте да ће следећи талас тешке финансијске кризе погодити најпре Србију, Румунију, Бугарску, Хрватску и балтичке земље. Балкан је виђен као осетљива тачка у којој светска финансијска криза може да изазове економске ударе и политичке промене. Они су ту процену засновали на трговинском дефициту и дефициту државне касе, као и због велике зависности од ркедита. Наравно, домаћи политичари и режимски аналитичари су ове и овакве процене игнорисали, па су их чак и покушали дисквалификовати, назвавши их катастрофичким и окривили за «неоправдану панику» аналитичаре и медије.

Политичка конфигурација западног Балкана кројена је вољом САД и Велике Британије. Тачке које ће посетити Бајден су из овог угла одабране потпуно логично. Постдејтонска Босна и од запада потпуно зависно Косово су, по питању политичке стабилности, врло осетљиве тачке. Наравно, ту је и Србија са владом кројеном под директним англосаксонским утицајем и менторством. Прецизније речено, Мантер је ментор ове владе.

Чак и оваква, што рече Вукадиновић, трочетвртински пацификована Србија представља проблем, с обзиром на то да је системом историјски спојених судова повезана са готово целим регионом. Значајан пад (нико не зна колики) англосаксонске политичке моћи је нешто што ће неизбежно пратити очекивано радикалан пад у финансијској и економској сфери. Србија се под огромним дугогодишњим притиском изгледа није потпуно поломила. Можда се процењује да и поред свих НВО денацификација, Србија има потенцијал да се у доброј мери ослободи туторства. На готово неприметно смањење тог притиска чини се да реагује еластично, тј. постоје «симптоми аутономног понашања». Када се овај феномен «непотпуне капитулације» са свим манифестацијама, о чему је писао Вукадиновић, дешава са овом и оваквом «проевропском» владом на коју имају доминантан утицај, шта би се тек могло очекивати да су којим случајем владу формирале патриотске странке? Посматрано из овог угла «надолазећег финансијског цунамија» сасвим је логичан пад строгоће ММФ-а (и сходно томе и услова који нам се «нуде») када је у питању одобравања новог зајма Србији.

... и мало политике

У контексту горе реченог, чини се да изненадни долазак Бајдена и изненадни одлазак Мантера наговештава политички потрес већег интензитета у нашем малом, али важном «региону». Катализатор турбуленције могао би бити нови разарајући импулс глобалне кризе. Поред осталих, горе поменута Европска лабораторија за политичка предвиђања која је својевремено више месеци унапред предвидела пад хипотекарног тржишта у САД августа 2007, као и финансијску кризу прошле јесени, издала је недавно важно и уочљиво упозорење да је у току лета врло могуће потпуно урушавање америчког финансијског система, пуцање тржишта обвезница у којима је исказан амерички спољни дуг те де факто банкрот Новог Рима (ГЕАБ билтени 28 – 34). По нас је и интересатна прогноза да након овог следи значајно смањење америчког војно-политичког присуства у већем броја регионима света. Pax Americana je тиме опасно угрожена.

Ако је све ово и само малим делом оствариво пред Србијом и српским народом у целини је врло опасан период. Високи амерички званичници упорно понављају да посао на Балкану није завршен. Време за потпуно пафициковање и сламање Србије полако истиче, а како истиче тако се нагло повећава интензитет и малигност могућих средстава која би у ту сврху била коришћена. Иако је директна војна претња у овим и будућим околностима тешко замислива, на располагању је ипак широк спектар мера које могу послужити за остваривање овог циља.

Недавне исфорсиране иницијативе нато-лобиста предвођених Шутановцем и Драшковићем у вези што бржег учлањења у НАТО пакт, Чанков „закон о борби против фашизма“, најновији удар денацификације НВО сектора у виду кампања и тужби, систематски покушаји да се изазову Срби на северу Косова и у енклавама, јесу део шире кампање «завршавања посла на Балкану», а могуће и припреме коначних мера као што су на пример могућа мини Олуја на северу Косова и у енклавама, или пак изазивање унутрашњег сукоба у Србији и довођење на власт политичких снага које би хитно признале независност Косова, одрадиле улазак у НАТО, те толерисале гушење Републике Српске. Србија је по ко зна који пут на тешком искушењу, а следећи историјско искуство Јудеје можемо рећи да је једини пут опстанка да се издрже притисци и да се покаже минимум јединства око виталних интереса и идентитетског утемељења у традицији.

Добричин прстен и другосрбијанци


Добричин прстен и другосрбијанци

Бранко Радун
понедељак, 04. мај 2009.

Медији су на различите начине пропратили тужбу НВО-глобалиста против тзв. „оца нације“ Добрице Ћосића. Како таблоид помало непристојно каже: „тужиле бабе деду“ јер је пре десет година у време НАТО бомбардовања написао нешто лоше о Албанцима. После тог и таквог „тужићемо вас све“ наступа, домаћа јавност се поделила на оне који би да бране онемоћалог писца и оне који у његовој изјави виде непристојан и политички некоректан национализам и шовинизам.

Осим што се овим селективно ограничава слобода мисли и речи (јер не можемо замислити да би они исто тако третирали сличну реченицу у којој би талог Балкана уместо Албанаца били Срби) многима је одмах упало у очи да је тужба подигнута у оквиру тренутне кампање „сви у НАТО“ јер је потребно да се нагласи српска кривица и невиност ове војне алијансе за дешавања на терену 1999. године. Таргетиран је писац који је на ко зна који начин проглашен за „оца нације“, и као такав од дежурних денацификатора и НАТО лобиста био виђен као неко кога треба прикуцати на стуб срама. Дакле, ово није обрачун са остарелим писцем који је узгред буди речено стари пацифиста, левичар и интернационалиста, већ са остацима српског национализма који још вреба из прикрајака и тако спречава Србију да без „националне бриге и памети“ уђе у Евроутопију. Сматрају ови борци против српског национализма и борци за наметање ставова натовске пропаганде да је стари писац добра мета. Прво, стар је и неће се много бранити (чак су и његови ученици времешни), а довољно је велико национално име да ће да одјекне.

Може се рећи да нису погрешили, јер ако на симболичној равни отму писцу „прстен моћи“ који му је незаслужено давао титулу „оца нације“, они могу ту моћ да искористе против „великосрпскога национализма“. Добрица као левичарски дисидент са својим глобалистичким погледом на свет заправо је претеча другосрбијанаца и њихових кампања против српског национализма. Пре би смо могли рећи да је он отац друге Србије но „отац нације“. Стога се дрски напади НАТО лобиста из цивилног сектора на времешнога писца могу сматрати симболичким едипалним оцеубиством.

Уз то, није небитно ни што се тако на значају даје некоме ко заправо никада и није био прави српски националиста. Добрица је био комунистички интернационалиста да би после прешао у модернији глобализам, онај социјалдемократски и евроатлантски. Он је и даље остао убеђени левичар, интернационалиста, пацифиста и глобалиста. Што се тиче Косова које је по њему „баласт кога се треба решити“ на неки начин је био близак и Ђинђићу, што је осетљива тема за оне који би да се представе као једини прави наследници „покојног премијера“. Добрица је, писали смо о томе („Стара српска политичка мисао“), око Косова заступао дефетистичке ставове каквих би се и неки у ЛДП-у постидели, за шта је очекивао осуду са патриотске стране. Ако је неко нападао „митоманију“ око Косова онда је то био Добрица Ћосић, и ако је неко заслужио захвалницу „другосрбијанаца“ својом осудом и оних који су барем вербално одбијали да прихвате проглашење независног Косова, онда је то стари писац. Стога га је и изненадио и заболео напад са те стране. Са патриотске стране није ни могао доћи, јер су патриоте (са и без наводника) заћутале, или се баве својим јадом.

Ми наравно верујемо да „другосрбијанци“ нису толико политички неписмени да не виде да заправо нападају човека који им је ближи по ставовима (нарочито у вези с Косовом, четничким покретом, православљем и национализмом) чак од многих припадника ДС естаблишмента. Однос према српској „митоманији“ и према „трибaлном, варварском Балкану“ је код Ћосића другосрбијански, или је пак њихов близак ћосићевском, дакле пун негативних и, зашто не рећи, западњачких расистичких стереотипа према Балкану. Но, на страну структуралне идејне блискости између „оца нације“ и деце титоизма, које имају корен у једностраној интерпретацији „просветитељске идеје“ у коју сујеверно верују заједно са старим писцем. Они су, као што смо рекли, у кампањи „сви за НАТО“ циљали заправо „патриотски симбол“. Но, осим сукоба „малих разлика“, ту је очигледно по среди и озбиљнија политичка позадина акције „ухапсимо писца због оног што је написао“, јер се у њиховом табору не троши узалуд муниција.

Наиме, садашња политика председника Тадића, са потписивањем гасног споразума, затим са повишеном патриотском реториком Јеремића Вука (дакако за сада само реториком) и сличним, дошла је на тапет пронатовског НВО сектора. Тако се удар по Добрици и његовом левичарском „патриотизму“ може довести у везу и са кампањом коју исти воде против председника и министра спољних послова. То наравно никако не значи да су Ћосић или Тадић или Јеремић заиста национално опредељени људи и још мање да су спремни да се за то одлучније боре. Али, и само спомињање Србије или приказивање српске тробојке у ретушираном и политички коректном „србијанском национализму“ изазива нервозне реакције у пронатовски оријентисаним структурама цивилног сектора. Они као да кажу: „свесни смо ми да је тај патриотизам и национализам у великој мери симулиран, али он може да доведе до нежељених последица ако га јавност схвати озбиљно“. Процес денацификације је скоро довршен и сад им није потребан неко да им ту мрси конце, и тиме онемогућава имплантирање про-натовских ставова о српској кривици за све и свашта, почевши од „легендарне кривице“ за Први светски рат.

Тако се несрећна Србија често налази у позицији да бира између лажних алтернатива, у овом случају између јаловог патриотизма и отворене колаборације. Како год да изаберемо или на коју год страну се ставимо, сирота мала Србија је очигледан губитник. Нема излаза из историјскога ћорсокака докле год титоизам и његова чеда доминирају јавним мњењем Србије, докле год се не изађе из владајуће парадигме која потискује и маргинализује аутентичну Србију и њену традицију.

Дужничко ропство Србије и спасавање тајкуна


Дужничко ропство Србије и спасавање тајкуна

Бранко Радун
четвртак, 16. април 2009.

После недеља спекулација о томе колико ћемо се задужити код међународних банкара сазнали смо да је цифра негде око три милијарде евра. Провладини медији су то приказали као ко зна какву победу Србије предвођену „експертским делом владе“. Орвеловска медијска слика, пораз и стање пред банкрот у коме се очајнички узимају милијарде од међународних банкара представља се као успех, као плод напорног, озбиљног и стручног преговарања „наших, а светских експерата“. А упућенији у ствари виде да правих преговора није ни било, већ је из „централе“ у „периферију“ стигао пакет мера који се мора одрадити и одређена су средства за санирање катастрофално лоше економске политике последњих година. Србији је „званично“ обећана финансијска инфузија у следећим годинама. Осим тога, чини се да су западни банкари пожурили у Србију, јер су се уплашили могућности да наша земља уђе у повољнији финансијски аранжман са Русијом.

Неко би могао рећи да је Србија принуђена да узима кредит да би спасила буџет и динар и тако некако прегурала кризу. Ако би одговор на то био да наша влада није самостална у одлучивању и да не ради у интересу грађана, већ међународних финансијера и њихових банкара и тајкуна на терену, многи би рекли па шта – битно је да имамо плате и пензије, а за остало нас и није брига. Манипулацији медија о „успеху у задуживању Србије до грла“ иде и на руку индиферентност дела јавности спрам општег и стратешког интереса. Владајућа олигархија и игра на ту кратковидост дела становништва која као да каже „ми ћемо се задужити, а ко ће то враћати и под којим условима, није битно“. Прича о кредиту који треба да спасе Србију од банкрота јесте алиби како за власт, тако и за део јавности који подржава владу у таквом неодговорном и штетном задуживању.

Оно што је спорно у овом „финансијском аранжману са ММФ-ом“ је прво: под којим условима и када ћемо добити наведена средства, а друго: за шта ће бити потрошена. Осим магловите приче о томе како ће нас то извадити из велике финансијске кризе, чији удар још нисмо ни јаче осетили, те да ће то много значити за наш буџет и стабилност динара, ми нисмо добили иоле пристојну информацију где ће да скрцкају толике новце. Занимљиво је да их о томе не пропитују ни медији, а ни опозиција. Када се негде распише тендер за три милиона евра, мора се поднети детаљан и прецизан рачун где ће новац бити утрошен, а овде је реч о три хиљаде милиона евра. Дакле, ми као грађани, посредством недоговорне владе узимамо на себе дуг од три милијарде евра, а да нам се ни у грубим цртама не каже где ће бити потрошени и под којим условима су та средства добијена. Ту није реч само о „ниској и растегљивој камати“ (1, 47 до 3, 47 %) и о роковима који су исто тако у медијима растегљиво приказани, већ и о томе ко ће и колико добити финансијских средстава.

У чему је, дакле, превара у вези овог и сличних „финансијских успеха у задуживању“ министра Динкића и његовог „бенда“? Та финансијска средства заправо и неће ићи у реални сектор, како се сада назива привреда и производња добара, па чак ни на плате и пензије. Оно што се чита између редова магловитих експертских изјава о подршци приватном сектору „ако стране банке не прихвате да им рефинансирају дугове“ (Динкић) јесте закључак да ће овај нови дуг већим делом бити потрошен да би се санирала неликвидност тајкуна и страних банака у Србији од којих су многе у тешкој ситуацији, јер су шпекулативно куповале некретнине, земљиште и друга трајнија добра. Неки су тајкуни задужили код банака и сада не могу сервисирати кредите, па је држава та која ће „све то позлатити“. Тако „реална“ привреда која још није липсала, али и грађани неће „видети“ десети део од овог новца који ће, наравно, бити дуг свих грађана ове земље. Да поједноставимо ситуацију како је видимо – држава се у наше име задужује код међународних банкара да би одржала у животу „своје“ банкаре и тајкуне у Србији. Држава која троши кредите на банкарске и тајкунске пропале шпекулације и која арчи последње девизне резерве да би одбранила имагинарну одбрану „Монетарне кадињаче“ у виду нереалног курса динара који је одавно убио сваку извозну аспирацију привреде и нема никакву економску политику.

Други приговор би могао бити: да није свако задуживање лоше по себи и да је, на пример, могуће да би три милијарде евра кроз инвестиционе кредите препородило српску привреду и створило шансу за већи извоз. Но, нажалост, ово није реално, јер наша политичка олигархија није аутономна у односу на западне политичке и финансијске центре и једна је од најкорумпиранијих и у Европи, па јој је национални интерес и развој домаћег привредног потенцијала задња рупа на свирали. Они прво раде оно што им међународни банкари и центри моћи наложе (кроз наводне „услове“ око којих се „преговара“), а затим узимају оне кредитне линије у које се ко зна ко „уграђује“. У том деструктивном, по нас, савезу интереса страних финансијера и домаћих „извођача радова“ нема места за развој домаће привреде, за извозну оријентацију и развој нових привредних грана и технологија. Чак постоји и низ формалних ограничења којима се елиминише могућност да се добијени кредити искористе за развој домаће производње. Једноставно речено – глобалним центрима економске моћи није потребна наша производња и извоз, већ наше тржиште и ресурси.

Нажалост, у медијском мраку у којем се налази Србија, чини нам се да има мало разумног и храбријег света који би дигао глас против овакве финансијске колаборације „економског дела владе“ са глобалним банкарима која је штетна по све нас. (Можда се варамо?) Многи су насели на причу да је „дуг добар друг“ у времену рецесије, те не виде да је реч о „одбрани тајкуна и последњим данима“ (пре свега Мишковића) једне пропале економске политике која би земљу довела до банкротства и без глобалне рецесије која тек треба да покаже свој пуни деструктивни потенцијал. Други, пак, који виде о чему је реч – о економској капитулацији – не желе да ризикују и да се супротставе бахатом „експертском клану“ који својим противречним (министри једни другима противрече у готово свакој ситуацији што је јединствен случај у свету) и трагикомичним изјавама вређају интелигенцију просечног грађанина ове земље. Но, како за сада нема организоване алтернативе оваквој орвеловској пропаганди, она има одређеног успеха у збуњивању и слуђивању прилично забринуте јавности.

У овоме посебну улогу имају провладини или проммфовски економски аналитичари, који не само да подржавају овакво неодговорно и штетно задуживање, већ говоре о много већим цифрама попут Бајеца који говори о 5 милијарди дефицита на које би се по њему и сличним требала задужити наша земља. При томе се наводе вишеструко веће цифре задуживања „у региону“ са посебним акцентом на Мађарску и 25 милијарди долара које ће добити од ММФ-а. У светлу тих спинованих информација три милијарде и не изгледају тако много. Многи, попут Ђелића говоре да ми нисмо уопште много задужени (колико би могли или требали бити по њиховим „стандардима“). Дакако, нико од њих нема одговор како да се враћају те нове милијарде дуга.

Влада је овим енормним задуживањем, као и једностраном применом ССП-а којим се смањују приходи у буџету и повећава трговински дефицит угрозила економску стабилност земље и њену будућност. Рецесија ће због оваквих неодговорних и штеточинских потеза бити много дубља и са могућим катастрофалним последицама у социјалној сфери. Одговорност за то неће сносити анонимна „светска економска криза“, већ конкретни „експерти за задуживање“ који у Србији воде економске ресоре последњих година. Овде није реч само о овом кредиту од три милијарде долара и о другим кредитима који се најављују, већ о чињеници да се овако жртвују и последњи остаци економског суверенитета у односу на ММФ. Како без економског суверенитета нема просперитета, оваквим деловањем владе, будуће генерације ће бити осуђене на сиромаштво и апатију у једном великом гету званом Евросрбија.

НАТО кампања на годишњицу бомбардовања


НАТО кампања на годишњицу бомбардовања

Бранко Радун
субота, 28. март 2009.
Све смо могли очекивали кад је у домаћим медијима обележавана десетогодишњица бомбардовања: и игнорисање и минимизирање значаја ове болне теме, и романтичне индивидуалне приче (о пилотима) и приче о „Милошевићевој кривици“ и немушто-кукавне изјаве о „авио-кампањи“ и о „интервенцији која се могла избећи“ и штошта друго, али не и отворено заговарање уласка у НАТО од стране домаћих НАТО лобиста. Очекивали смо и кампању НВО сектора о злочинима српских формација над „невиним припадницима ОВК“ као и различите врсте спиновања с циљем да се скрене пажња са праве теме: ко је одговоран за бомбардовање, који су били поводи и узроци тог рата и шта се заправо дешавало иза медијских кулиса „хуманитарне интервенције“? Али, ипак, промоција НАТО пакта и његових „вредности“ на десетогодишњицу НАТО бомбардовања Србије превазилази све ове замене теза и манипулације. То није само безобразлук, већ и прст у око нашем народу, то је отворено потцењивање интелигенције и повреда трауматизованих (о)сећања.

НАТО линија поделе

НАТО лобисти су без имало осећаја за време и место пропагирали своју „фирму“ у моменту кад смо се сви присећали ужаса и понижења који нам је НАТО приредио 1999. (али и раније, бомбама на Републику Српску и логистиком протеривања Срба из Хрватске). Њихови аргументи су били у стилу: сви иду у НАТО, па морамо и ми, а убрзо ћемо бити окружени земљама које припадају овом војном пакту. Сличан аргумент се могао чути и 1941, око уласка у Тројни пакт: „сви око нас су у пакту“, „велика је то сила западна“, „не треба их љутити“ и томе слично. То што су друге земље у окружењу ушле у НАТО не значи да и ми морамо, нарочито стога што се то од нас и не тражи званично, нити је то услов за статус „вечитог кандидата за улазак у ЕУ“, чему наша власт толико ревносно тежи. Постоје земље које су у ЕУ, а нису у НАТО-у, као и оне које су, попут Швајцарске, неутралне и окружене НАТО земљама, па им то нимало не смета да буду богате и напредне. Данас, водити неутралну политику је знак мудрости.

Други аргумент је још слабији: уласком у НАТО, бићемо безбеднији и мање ћемо морати да улажемо у војску. Безбедност унутар овог војног савеза је прилично дискутабилна у турбулентном свету у коме НАТО редефинише своју улогу, то јест од дефанзивног савеза иде у правцу интервенционизма. Ући сада у НАТО значи ући баш у фазу кад овај војни савез може ући у различите конфликте на Истоку, а то значи и обавеза учествовања у њима. Да ли ико паметан данас на самом прагу велике економске кризе (које по правилу рађају конфликте) може да гарантује да наши момци неће учествовати у војним операцијама по империјалним ратиштима западне војне алијансе. О неком оваквом „аранжману“ би се евентуално могло размишљати ако би се дошло у позицију да се „тргује“ око статуса Косова и Републике Српске. Но, како о томе нема ни речи, ми и немамо никакав политички или стратешки интерес да размишљамо о уласку у НАТО.

Напротив, имамо много разлога да будемо против уласка у војни савез који нас је жестоко бомбардовао. Пре свега, реч је о очувању минимума националног достојанства које би пред собом, прецима и потомцима, изгубили таквим сервилним понашањем. Да ми молимо њих који су нас засипали бомбама да нас приме и да и тиме потврдимо прихватање своје кривице за бомбардовање и губитак Косова је дно дна и морално и људско. Такав акт власти би у већем делу јавности био, с правом, дочекан као акт колаборације са окупаторима Косова и довео би до велике поделе. Тако би се продубили стари и генерисали нови српски расколи, што нам сигурно није потребно. Чак и да су заговорници Нато-интеграција у праву: да би улазак у овај војни савез поправио наше шансе за улазак у ЕУ и да би нам нешто значио у смислу безбедности, у шта не верујемо, он би донео велики осећај стида и огорчење јавности. Ране нису још зацељене. А свака политика која потискује истину и генерише расколе, нарочито оне непотребне, јесте лоша и непродуктивна. Она Србију блокира и не може никако водити напретку и добру.

Поводи и узроци рата

Да бисмо били свесни своје позиције у односу према НАТО-у и према Америци која га контролише, морамо разумети узроке рата 1999. Узроке треба одвојити од повода, учи нас прва лекција историјског знања. Као повод, више не фигурира онај инсценирани Рачак. Остало је у западним медијима прилично широко постављена теза о репресији српских органа власти над „недужним Албанцима“. Да би се та теза ојачала и Хашки суд пресуђује драконски српским официрима и војницима, а амнестира албанске терористе. У ту кампању доказивања српске кривице, преко денунцирања српских полицајаца, ових месеци се укључило и неколико пронатовски оријентисаних НВО организација и медија.

Но, без обзира на све, то никако не представља узрок рата. Онај ко мисли да је „угроженост Албанаца“ покренула империјалну машинерију, нема шта да тражи у политици и у промишљању феномена модерног рата. Узроци овог рата, као и других ратова које покреће запад предвођен Америком су озбиљни: пре свега економски, стратешки и геополитички. Америка је овим ратом дисциплиновала НАТО (тј. чланице ЕУ), направила нови продор на исток (после Дејтона и Босне), запосела стратешку „косовску тврђаву“ у центру Балкана и посредно подвргла себи Србију. Секретар за енергетику САД је у време бомбардовања рекао да је Србија нападнута, јер се не може допустити да на стратешким путевима и енергетским комуникацијама буде непослушна земља. Нигде није споменуо Косово и угрожене Албанце и није лио „крокодилске сузе“ за њима као британски премијер. За овај рат су лобирали и војноиндустријски комплекс, заинтересовани финансијски кругови и шверцерско-мафијашки картели, који имају јаке везе са корпоративним и безбедоносним структурама. Као и сваки рат који води САД, он је конвергента интереса доминантних инсајдерских лобистичких група које припуштају и понеког аутсајдера (рецимо албански нарко-картел) који је под њиховом контролом.

Због чега је данас битно бити свестан правих узрока рата (о којима се мало прича у домаћим медијима, јер то није политички коректно)? Због тога што прави узроци и мотиви и даље постоје и они су трасирали политику САД и после 1999. Агресија на Србију се наставила и после 1999, али неоружаним средствима. Притисци, уцене, медијски рат и финализација процеса одузимања Косова кроз симулацију преговора је наставак агресије према Србији која и данас траје. Притисци око прихватања Еулекса, око формирања „подобне владе“ и око „војвођанске аутономије“, као и око „довршавања сарадње са Хагом“ јесу део истог процеса сламања отпора Србије и легализације агресије из деведесетих. Када Србија коначно прихвати кривицу за бомбардовање кроз медијско испирање мозга, кад „хашка истина“ постане непорецива, кад власт прихвати институције „независног Косова“ (и без формалног признања), кад почнемо молити за улазак у НАТО, онда и нећемо имати права кажемо да је то био неправедни рат и да је на снази окупација дела територије Србије.

Сваки сукоб, војни и невојни, јесте сукоб две воље у коме једна побеђује када друга буде сломљена, и када с друге стране нема више значајнијег отпора. Сукоби и ратови, видљиви и невидљиви, јесу сукоби духова, и започињу и завршавају у духовној сфери. Стога НАТО победницима није било довољно што су Србију натерали да се повуче са Косова и да толерише окупацију, већ су желели да се кроз преговоре, хашко судилиште и медијске кампање сломи отпор Србије према окупацији Косова и наметнутој глобалистичкој „истини о деведесетим“. Ситуацију око рата 1999. је најбоље описао један тадашњи коментар у Вашингтон посту где се, отприлике, рекло да Америка није победила Србе и српску војску која је била спремна и даље да се бори, али је победила српску, пре свега београдску елиту, која није била спремна ни да у склоништима борави, нити да се одрекне лагодности путовања и летовања. Последњих десетак година се покушава и то „исправити“ кроз „реформу војске“ и медијско деловање на свест грађана Србије с циљем прихватања „стања на терену“ као једино могућег и непромењивог или кроз наметања осећаја „српске кривице“ да би се легализовала отмица идентитетски кључног простора – Косова.

Џејми Шеј је рекао да НАТО може спокојно бомбардовати Србе, јер ће ови то брзо заборавити. Нажалост, слушајући нашу политичку и интелектуалну елиту и гледајући неке медије или насловне странице новина 24. марта (рецимо Блиц то није имао на насловној страни ни као мању вест) видимо да је Џејми био скоро у праву. Ми смо у великој мери потиснули сећање на ово бомбардовање или пак покушавамо да амнестирамо агресора немуштим изјавама водећих политичара о „ваздушним кампањама“, ваљда да би нам „Ђура опростио што нас је тукао“.

Сећање на бомбардовање и отмицу Косова од стране НАТО-а се показује као изузетно важно, не само да бисмо сачували оно мало националног достојанства, него и да бисмо, можда, некада у будућности били у прилици да оспоримо „независност Косова“. Оно је од виталне важности, јер 1999. и Косово могу бити идентитетски камен темељац националног окупљања и јединства у веку глобализације која укида посебности (индивидуалне, културне и националне). Уласком у НАТО би се обавезали на погубни заборав и на прихватање сецесије Косова. Насупрот томе, сећање на 1999. и на Косово јесте она нит која повезује наше људе у земљи и расејању и може имати улогу двомиленијумског сећања на „изгубљени Јерусалим“ које је интегрисало Јевреје широм света, те на крају довело до обнове државе Израел. Народи који се не сећају својих кључних датума и својих светиња престају да буду заједнице, те тиме себе добровољно искључују из историје. Памћење онога што нас одређује, а ту је кључно историјско искуство, јесте услов опстанка, па и напретка једне заједнице.

Велики ружичасти брат


Велики ружичасти брат

Бранко Радун
уторак, 17. март 2009.

О Великом брату се може писати из различитих „дискурса“, рецимо као о новом покушају медија да се „хиперреалистички“ приближе свакодневном животу кроз директни воајеризам, или о томе како је овај програм парадигма модерног човека у тржишној утакмици и његовог страха да не буде „номинован и избачен“. Међутим, овом приликом желели смо нешто да кажемо о једној ужој и само на први поглед баналнијој теми – учешћу Неше Чанка у Великом брату.

Неко је од политичара рекао да Чанково учешће у Великом брату на телевизији Пинк представља одбацивање његове досадашње политичке каријере. Реч је управо о супротном – овај ријалити је заправо медијска потврда његовог политичког стила. На страну то што се тиме додатно понижава институција скупштине (и генерално политичке делатности) у којој се расправља о оваквом једном нушићевском случају („неплаћеном“ одсуству). Нећемо ни о томе колико је за такву одлуку господину Чанку било битно колико ће добити новаца и медијског публицитета, који му је сада јако потребан, јер је маргинализован од „господара Војводине“ Пајтића, па је, ваљда, принуђен да се преко Београда и Великог брата „бори за војвођански идентитет“. Све нам то није толико битно колико природна блискост учесника медијског пројекта Великог брата, Пинка и Ненада Чанка.

Постоји дубока идеолошка повезаност ових „медијских феномена“. Ријалити шоу Велики брат се својим називом позива на Орвела, при чему се овај феномен преокреће у глорификацију воајерског надзора појединца и тријумфа социо-дарвинистичког такмичарског духа. Политички врло коректно и у складу са глобалном неолибералном парадигмом. Исто тако је и Пинк, пролазећи кроз фазе јефтине фолк-забаве, па преко „Јул је кул“, до промотера евроатлантских вредности, увек форсирао анационалну и глобалистичку идеју на брдовитом Балкану. Верујемо да је идеолошка нетрпељивост према Пинку од промотера „урбаности“ и „европејства“ управо оманула, јер (свесно или не) превиђају да је Пинк заправо одрадио много већи посао „за њихову ствар“ него рецимо „хардкор“ Б92. Он је незаслужено био жигосан од неких еврофанатика као израз балканског и антиевропског културног модела, а заправо је баш Пинк локализовао глобалистичку анационалну парадигму у културно-медијској сфери. Сада представља важан, ако не и најважнији медијски стуб проевропског естаблишмента (поред РТС-а и Б92). Стога би, као и Чанку, и господину Митровићу због огромних заслуга за „светску и европску ствар у Србији“ најмање требало спочитавати тако ситан грех као што је кокетирање са народњацима или низак ниво комуникације.

Појављивање Чанка у Великом брату „неумитан“ је врхунац (а можда и почетак краја) његове медијске каријере и његово природно уточиште. Неша Чанак није уопште негирао своју политичку каријеру и идеју наступом у „медијском трешу“ Великом брату, јер је то и стилски и идеолошки његова „природна средина“. Да није постао политичар, вероватно би био водитељ и шоумен на некој телевизији, по могућству на некој попут Пинка. Његов политички имиџ је сасвим у стилу америчких водитеља другоразредних шоу-програма где се саговорници вређају и цинично понижавају, а при томе намећу себе другима.

Од ових сличности важније нам је то што Чанак – ВБ – Пинк чине, заправо, целовит идеолошки пројекат са циљем да се кроз јефтину, а веома гледану воајерску забаву промовише политички коректно мишљење. То данас значи да се форсира анационално, индивидуалистичко и наивно европејство које „ће све позлатити“. Пинк је на свој начин, као и Чанак, дао велики допринос промоцији „евроатлантских интеграција“. Они су увек пазили да буду на идеолошкој и свакој другој линији коју прописује глобалистички Велики брат. Све све, само да не би ризиковали судбину свог народа који је преживео „номинацију“ и „избацивање“ из куће Великог брата.

Еврофашизам у вајмарској Србији




Еврофашизам у вајмарској Србији




Бранко Радун
понедељак, 09. март 2009.

Србија је нажалост по ко зна који пут на опасној прекретници и раскрсници, изложена тешким унутрашњим и спољашњим искушењима. Прети јој се споља "независним Косовом", али и исељавањем преосталих Срба; не само "гушењем Републике Српске" већ и тежом кризом око ње; не само успоравањем евроинтеграција, већ и њиховим заустављањем и поред тога што је по свим тим питањима Србија била сервилно кооперативна. Што се тиче Косова допустили смо инсталацију Еулекса којим се посредно и практично примењује ахтисаријевски план о неовисном Косову, а Србима на северу угрожава опстанак. Када су у питању евроинтеграције, "једнострано и ничим изазвано" смо применили ССП (али не само њега) којим отварамо наше тржиште за европске производе и ризикујемо колапс домаће производње због дампинга узрокованог надолазећим глобалним финансијским колапсом. Посебна је претња сама та криза која ће се сигурно ломити преко леђа мањих и сиромашнијих земаља. Сем тога, Србија је до сада ћутке посматрала како се подрива позиција Републике Српске и тиме угрожава постојање исте, те посредно мења "дух Дејтона" на штету наших националних интереса. И на крају, али не и најмање важна јесте и претња федерализацијом Војводине, коју као "дежелу" заговара и Кацин у име неких кругова ЕУ и САД.

Поред тих и таквих спољнополитичких изазова са којима би се тешко носила и нека јача и озбиљнија држава имамо и унутрашње претње политичком поретку и ономе што је остало од српске демократије. Еврореформски кругови који су дошли до власти, што вештом и на моменте прљавом кампањом, а после лобирањем домаћих тајкуна и страних амбасадора, и сада показују своје право лице. Преузимају готово све институције у намери да контролишу све и да угуше сваку опозицију (политичку, идејну, културну). Скупштина се што намерно, што коришћењем околности расцепа радикала и сукоба око "наслеђа", свесно и систематски компромитује и потискује. Користе се инциденти у скупштини да би кампањом намерно смањили ауторитет ове демократске институције и по могућству искључили ТВ пренос исте (или га контролисати). Скупштина ионако није место одлучивања, па што јој не би «искуључили» и микрофон. У земљи је завладало медијско једноумље наглашене еврореформске оријентације. У велики медијима не можете чути глас евроскептика који кажу да није паметно срљати у ЕУ "грлом у ССП" или еврореалиста који говоре да су наше шансе за улазак у ЕУ мале и на дугом штапу. Поред тога, врши се масовно испирање мозга српске јавности око тога да "Европа нема алтернативу" да "криза неће нас угрозити" да је "НАТО наш пријатељ" и "Хаг наша судбина". Тешко је остати разуман поред такве медијске лоботомије.

Сваки глас разума или глас критике оваквог евроједноумља и недостатка осећаја за реалност се блокира, маргинализује, а неретко и сатанизује као примитивно, назадно, расистичко, националистичко или чак фашистичко. Нови фашизам је, како каже Орвел дошао са причом о борби против фашизма, то јест своје опоненте лако дисквалификује таквом или сличном етикетом. Најагресивнији и најпримитивнији су кругови који гравитирају ЛДП и НВО пропагандној машинерији који свако другачије, а пре свега умерено патриотско мишљење називају екстремним, фашистичким, расистичким, примитивним, антиевропским и томе слично.

Такви медијско-политички кругови наступају у складу са свим правилима фашистичке и бољшевичке пропаганде и не бирају средства и речи у дрском дисквалификовању својих политичких и идеолошких опонената. Они који се усуде да устврде да Европа има алтернативу, да има живота и ван Европе или пак да нам нису близу врата уласка у ову ЕУтопију, ризикују да буду харангирани у медијима као примитивци, екстремисти или фашисти. Нови фашизам који се крије иза «антифашистичке» и «европејске» приче жели да угуши сваку слободну и независну мисао у Србији (што значи да су суштински тоталитарно и антиевропски настројени). Нажалост, у томе су готово и успели, јер осим неколицине људи који се опиру овом новом једноумљу, већина људи од пера или речи не може или не жели да ризикује да буду етикетирани као политички неподобни. Иако јавност не дели ставове медијско-политичке елите о ЕУ, Хагу и НАТО-у, а нарочито не дели ставове са онима који би у име колаборације са глобалним центрима моћи да денацификују и преваспитају Србе (као и сви тоталитарни покрети).

Сада, када медијско небо контролишу «евроунијати» у тој мери да не може преко њега да прелети ни једна "евроскептична птица", када су опозиционе странке подељене, маргинализоване, а неки њени лидери и корумпирани и када је скупштина понижена и облаћена, остају само неки "џепови отпора" новом тоталитарном глобализму и еврофанатизму. Остаје само мали број људи који води своју борбу за истину, без помоћи са стране, и који су заправо глас вапијућег у медијској пустињи. Но, како су нови еврорадикали жељни тоталне контроле и гушења последњих упоришта слободног, патриотског и демократског мишљења, они воде своје агресивне и прљаве кампање против тих медијских герилаца. Они желе да угуше и последњи трачак светла у Србији, у смислу потпуне медијске маргинализације оних који и даље истрајавају у борби против идеолошког глобалистичког једноумља и штетне ЕУфоричне политике. При томе се не бирају средстава која иду од директне јавне кампање омаловажавања и блаћења тих који се боре против новог тоталитаризма, па све до "приватних добронамерних упозорења".

Један од тих џепова отпора је НСПМ, где се окупљају људи који имају потребу да кажу нешто против овога што се ради са нашом земљом и народом, а што не може да се прочита у мејнстрим медијима. НСПМ није идеолошко и политички профилисана група интелектуалних радника, већ је то група људи различитих уверења и ставова које ипак спаја забринутост за Србију, жеља да се слободно мисли о нашим изазовима и елементарни осећај патриотизма. Поставља се питање што би један прилично усамљен сајт који окупља различите људе који немају "јединствен став" о сваком питању, као њихови идеолошки опоненти, био схваћен као велика претња евроатлантским интеграцијама и разноразним идеолошким денацификацијама? Откуда потреба да се троши толико медијске муниције, не против неке моћне странке или неког утицајног медија, већ против интернет сајта који окупља једну, приличну шаролику, скупину људи од пера. Чини се да се тако НСПМ-у даје много много већи значај него што га он заправо има. Но, није баш тако, морамо бити свесни да су истина и правда категорије квалитета које могу често да превагну над квантитетом моћи и утицаја. "Глас вапијућег у пустињи" често постаје и глас народа када лаж и обмана моћних и утицајних негирају реалност. Зато је потребно да се обрачунају са онима који мисле другачије, а нарочито са онима који у времену идеолошког и медијског једноумља говоре да је "цар го". Истина има снагу да руши поредак моћи заснован на лажи и превари грађана.

Стога ни не чуде отворени напади на људе који говоре оно што мисле и на оне који се супротстављају евроунијатској парадигми, а нарочито са онима који улазе и у окршаје са круговима који покушавају да машановски "преломе мозак" гађана Србије. У ту категорију ниских удараца спада и писаније извесног Небојше Миленковића у Политици, у којој директно дисквалификује "двојац Вукадиновић – Антонић", где се због помињања боје Обамине коже, овај први дрско дисквалификује као полурасиста, квазипатриота који користи говор мржње, те се у ЛДП-овском и НВО стилу говори о "митоманству, изолационизму и примитивизму". Но, поред ових ниских подметања, следе и озбиљније оптужбе: замера му се евроскептицизам као и изједначавање десног и левог (или глобалистичког) екстремизма. Е, ово су већ праве јереси у односу на глобалистичку догму Вукадиновића, а тако и Антонића, па и других који пишу за НСПМ, а које њихови комесари не могу опростити. Опростили би они све, само да ови људи барем једном кажу "ЕУ нема алтернативу", "Хаг је праведан и легитиман" "НАТО нам је пријатељ", а са Русијом не треба да сарађујемо. Не мора баш све ово да се каже, али би било довољно изрећи барем неке од ових еврореформских и натољубачких мантри.

А пошто тога нема, онда следи прави разлог писања «протестног писма»: захтев за елиминисање ових људи из медија, те конкретно именовани тражи избацивање неподобних из Политике. Да је ово појединачан и усамљен инцидент он не би завређивао пажњу, али како је ово део кампање против оних који мисле својом главом и који желе да промовишу минимум патриотизма – на то се мора одговорити. Најмањи проблем су Миленковићи који пише денунцијантска писма, већ оно што је заправо у позадини приче. Некада су, у време комунистичког једноумља, оваква писма објављивана пре избацивања "инкриминисаних аутора" са посла, па и пре него што би их хапсили. Сада је што кажу "демократско време", па се овакве ниске дисквалификације пуштају као алиби да се неком укине могућност да говори и пише у медијима који имају тежину. Ово је вероватно пробни балон оних који желе да потпуно онемогуће све оне који мисле другачије од еврореформске догме, те да то мишљење и искажу и да буду читани. Стога, такав потез листа Политика у коме се пушта лични напад на колумнисту исте, може тумачити и као алиби за гашење колумни Вукадиновића, па и Антонића, јер оне очигледно многима боду очи. Или је у блажој варијанти реч о једној врсти упозорења да припазе шта пишу и шта говоре.

Оно што је најбитније је да ако сви буду ћутали пред оваквим притиском на медије и на оне који у њима покушавају да изграде простор слободног мишљења, онда ће нови тоталитаризам тријумфовати без отпора. Пашће слободе у Србији к'о некад средњовековна Босна «шапатом». Ако смо само окренути својим личним интересима и ако не можемо да устанемо против гушења слободе, онда ми ту слободу као народ и не заслужујемо. Ако се против овакве харанге не устане и не одбрани не одређени појединац, већ право на слободно и независно мишљење, онда ми више и немамо шта да причамо о слободама, демократији и држави. Ћутањем, небитно да ли из незаинтересованости или страха да не би нашкодили својим уско схваћеним интересима, ми заправо подривамо своју будућност. Они који ћуте, јер се боје за свој посао или каријеру, заправо дугорочно угрожавају и себи и другима и посао и просперитет. То велико ћутање оних који не би требали да ћуте биће један од симптома краја вајмарске Србије и почетка ноћи новог тоталитаризма на чијем небу нема ни сунца ни месеца, већ само светлуцање жутих звездица.

нспм