понедељак, 05. јануар 2009.

Lokacija "izgubljenog raja"

Branko Radun

Lokacija "izgubljenog raja"


Kada bi vas neko upitao zašto idete na odmor, najčešće negde na more, verovatno biste ga pogledali kao da je čudak jer je taj “običaj” postao nešto normalno i uobičajeno. Ipak, nije uvek bilo tako jer je turizam pojava vezana za moderno doba i zapadnu urbanu civilizaciju. Doduše, njegova geneza je, istorijski gledano, znatno starija. Ako zanemarimo pojavu antičkog “praturizma”, o kome svedoči recimo i Apulejev Magarac (“rimski road movie”), njegovi počeci se detektuju u vreme renesansne tranzicije masovnih “hadžiluka” u moderna turistička hodočašća.

Sama ideja “turističkog raja” – “paradiza” – mnogo je dublja nego što se, na prvi pogled, čini. Turizam je pokušaj povratka u “rajsko stanje”, ili pak ponovna izgradnja “raja na zemlji”. Marksisti bi rekli da je budući komunizam istorijsko ponavljanje besklasnosti “prvobitne zajednice”. Takav levičarski hilijazam je moderni derivat “levih religijskih pokreta” srednjovekovnog društva. Savremeni turizam nosi taj pokušaj povratka “rajskoj nevinosti”, kao i hodočasničkog nastojanja da se ode negde drugde i postane neko drugi. On je stoga i simulacija društvene jednakosti (na plaži su svi isti) i privremeno bekstvo od represivne društvene i poslovne kulture (socijalni ventil). No, ključno je da se “izgubljeni raj” doživljava kao mesto ostvarivanja čulne sreće i materijalnog blaženstva (kao u islamskom dženetu).

Ideologija turizma shvata se kao pokušaj da se ponovo pronađe ili stvori prostorno-vremenski lokalizovan zemaljski raj. Zato je prirodno što se slike turističkog “ideala” nastavljaju na religijske predstave rajskih vrtova koji su locirani u egzotičnim predelima “orijenta” i “južnih mora”. Krajem srednjeg i početkom novog veka bili su “u modi” mnogobrojni opisi egzotičnih dalekih zemalja, mitskih “rajskih ostrva”, “zlatnih gradova” i “izvora večne mladosti”, za kojima se tragalo i koji predstavljaju arhetipska mesta turističke “sakralne geografije”. Mesta na obali koja imaju toplu klimu, dobroćudne stanovnike i druge preduslove za uživanje kvalifikuju se na izboru za postmoderni raj koji više nije geografski definisan.

Kroz prosvetiteljski mit o “dobrom divljaku” koji živi na nekom egzotičnom ostrvu, postavljaju se temelji turističke mitologije naturalističkog eskapizma. U devetnaestom veku Gogen svojim „bekstvom iz civilizacije“ na egzotična ostrva, na kojima slika „svoju“ mladu tahićansku lepoticu od trinaestak leta, daje najlepše „turističke razglednice“. U novije vreme na tom povratku prirodi i “rajskoj nagoti” naročito insistiraju zagovornici nudizma i “turistički levičari” koji slede “naturalističke tradicije” zapadnih anarho-jeretičkih pokreta i hilijastičkih učenja. Međutim, svima je jasno da je “turizam kao ostvarena utopija” kratkotrajna iluzija u kojoj, kao u nekoj predstavi, svi učestvuju. Naročito oni koji od toga imaju koristi, pre svega industrije turizma i zabave, ali i establišment koji zna i oseća da je masama potrebno dati “hleba i igara”.

Kada biste opet preciznije postavili pitanje “zašto idete na more”, dobili biste mnogo odgovora. Od onih da čovek zaista ima potrebu da se odmori i da je to dobro za zdravlje, da pobegne iz uzavrelog grada, zabavi se, pronađe nekoga ili doživi nešto (expirience), do toga da ponovo okupi pomalo rastočenu porodicu ili “vezu”. Sve ovo mogu biti realni razlozi ili racionalizacije nekih dubljih motiva, poput želje da se barem malo okusi od “paradiza” ili da se bude deo “društvenog događanja”.

Masovna kultura, nimalo slučajno, promoviše turizam kao nešto bez čega se ne može zamisliti savremeni život, pa se tom “imperativu” liberalne materijalističke paradigme milioni povinuju po inerciji ili, srpski rečeno, “kad idu svi – moramo i mi”. Turizam je zapravo najjasnije manifestovanje malograđanske kulture življenja, a potamnela koža, suveniri i fotografije sa letovanja najčešći materijalni izraz.

SRPSKA TURISTIČKA GEOPOLITIKA

Ono što nas ovde prevashodno zanima jeste srpska varijanta turističke ideologije. Pored univerzalnih osobina postmoderne turističke “ideologije”, kod nas postoje neke specifičnosti ili su bar neke karakteristike više ili manje istaknute. U tranzicionoj Srbiji turizam je nešto više od “modnog imperativa”. On je i drugde – a kod nas naročito – pokazatelj socijalne uspešnosti ili neuspešnosti. Tranzicioni gubitnici su oni koji nemaju dovoljno novca da priušte pristojno letovanje, dok oni koji sebe vide kao “tranzicione dobitnike” idu na bolje i egzotičnije turističke destinacije. Nekada su radničko-sindikalni turizam i niske cene vanpansionske potrošnje omogućavali i običnom svetu “da uživa” u čarima domaćeg mora, planina ili banja, dok je tako nešto danas, sa dominacijom tržišne orijentacije, za mase osiromašene ratovima i tranzicijama postalo teško dostupno. Stoga su mnogi, da bi se ipak predstavili kao neko ko nije “gubitnik”, spremni da tokom godine štede i zadužuju se kako bi otišli desetak dana “negde na more”.

Prema socijalnom statusu i slici koju o tome žele da ostave, ljudi biraju destinacije. Oni sa najplićim džepom idu na crnogorsko primorje u “privatnoj varijanti” ili kod “nekih prijatelja”. U igri je i Bugarska, ali i pred i postsezona u Grčkoj. Oni koji su tranzicioni dobitnici ili pak žele da ih tako posmatraju najčešće idu u Grčku (ostrva po mogućstvu) u bolje apartmane ili hotele, ili i u Tursku. Oni koji pripadaju malom procentu zaista imućnih (ili onih iz “srednje klase” koji žele da ih tu pribroje) idu na ostrva, najbolje egzotična, na krstarenja i slično. Uvek je prisutna, kao uostalom i na Zapadu, težnja nižih klasa da oponašaju one više od sebe (bar za jedan nivo) tako što će se okititi njihovim statusnim simbolima, u koje spadaju i egzotične turdestinacije.

KAPUĆINO NA STRADUNU

Pored socijalnog statusa, i drugi faktori utiču na izbor mesta letovanja. Nama su interesantni oni koji su determinisani stavovima i stereotipima koje jedna zajednica ima o drugoj. Dakle, pozitivan ili negativan odnos prema nekoj zemlji, njenom narodu i tradiciji doprinosi odabiru mesta letovanja. Prema rečima jednog poznanika, on pripada retkoj srpskoj porodici koja nije želela da letuje na hrvatskom primorju osamdesetih jer su imali rođake koji su stradali od ustaškog terora. Dakle, traumatično istorijsko iskustvo srpskog naroda u Hrvatskoj i BiH nije značajno uticalo na „izbor mora“. Posle tragičnog iskustva ratova iz devedesetih, kada su Srbi „etnički očišćeni“ iz Hrvatske, situacija se znatno promenila u pogledu slabog prisustva srpskih turista u Hrvatskoj. No, i tu je, čini se, više u pitanju hrvatski animozitet prema građanima Srbije koji se zato ne mogu tamo osećati opušteno, nego dejstvo „srpskog turističkog nacionalizma“.

Uočava se i napor da se nekako „reafirmiše“ hrvatsko primorje, što ide od pozivanja na jugonostalgiju do pomodnog „multi-kulti“ dijaloga i „integrativnih procesa“. U tom malograđanskom veličanju „dubrovačkog Straduna“ prednjače neki navodno „veliki evrosrbi“. Njima se čini da je hrvatsko nekako sve bolje, lepše i evropskije od srpskog, pa je tako i more lepše od, recimo, grčkog. Ovde se meša žal za „starim dobrim vremenima“ od pre nekoliko decenija sa popularnim mitom kako je Hrvatska u svemu „naprednija“ od Srbije.

To što građane Srbije u Hrvatskoj dočekuje Tompson, u očima domaćih kroatofila, poput Gorčina Stojanovića, vidi se tek kako mali „dečji ustašluk“, koji ne može da se poredi sa „razlivenim nacizmom“ koji im se priviđa kod nas. Tako govoriti o letovanju u Hrvatskoj gotovo da predstavlja znak raspoznavanja među anacionalnim pripadnicima urbanog Beograda i, recimo, Novog Sada. To što automobili sa srpskim tablicama ni sada nisu dobrodošli na hrvatskom primorju i što po Dubrovniku piše da nemaju „parče pice“ jer to zvuči nekako srpski, njih nimalo ne zabrinjava. Ako su činjenice u sukobu sa ideologizovanim stavovima i stereotipima – utoliko gore po činjenice.

„CRNA GORA POBEDITI MORA“

„Drugo more“ koje izaziva kontroverze kod srpskih turista jeste crnogorsko. I pored toga što je Crna Gora od pre godinu dana „nezavisna od Srbije“, neki će i dalje tamo ići na odmor što zbog tradicije, što zbog rođačkih i prijateljskih veza, ili pak zbog nekretnina naših građana i preduzeća. Pored tih „prozaičnih razloga“, na pozitivnu odluku da se putuje u Montenegro utiče i činjenica da tamo živi narod nama po svemu blizak i da se približno trećina građana te nove države izjašnjava kao Srbi.

Da se „srodno privlači“, kako kažu antički Grci, dokazuje i turizam u kome religijska, kulturološka i istorijska bliskost ima ulogu u odabiru turističke destinacije. Tako ne čudi što, recimo, Rusi vole da letuju u pravoslavnoj Crnoj Gori, Grčkoj i na Kipru (kao i Srbi uostalom). I ne samo to, Rusi ulaze u Crnu Goru sa velikim kapitalom, kupujući preduzeća i dobar deo obale. Tako u Paštrovićima odnedavno postoji više od sto milionera koji su to postali prodajom kuća i zemljišta „braći Rusima“. (Neki kažu da je to bolje nego prodaja obale Albancima, kao u slučaju kontroverznog iznajmljivanja Svetog Stefana na više od trideset godina singapurskoj firmi iza koje stoji albanski kapital.)

Sa druge strane, „odvajanje“ Crne Gore od Srbije prirodno je izazvalo i određeni animozitet dela našeg stanovništva. Tako stav „nema šanse da im dođem na more“ dele i urbani „evropejci“ koji su nezadovoljni uređenošću života i nivoom uljudnosti na crnogorskom primorju sa domaćim „patriotama“ koji Crnogorcima ne mogu da oproste „izdaju“. Agresivna dukljanizacija crnogorske istorije, u kojoj se Srbija nastoji predstaviti kao „okupator“, i podrška Podgorice albanskom projektu nezavisnog Kosmeta samo dolivaju ulje na vatru anticrnogorskih stavova kod domaćeg „srbijanskog izolacionizma“. Stiče se utisak da neki politički krugovi i intelektualne kuhinje kojima se u državnoj zajednici Srbije i Crne Gore priviđao ostatak „velikosrpskog projekta“ dodatno potpiruju anticrnogorska osećanja, što utiče i na odabir turističke destinacije. Ipak, teško je proceniti koliko je na manji odlazak građana Srbije u Crnu Goru uticao raspad srpsko-crnogorskog „braka“, a koliko pojava atraktivnijih i jeftinijih turističkih ponuda u Grčkoj i Turskoj. Kao komentar možemo samo ponoviti onaj vic u kome „Srbin“ kaže „Crnogorcu“ da ide u Tursku na more, a ne u Crnu Goru, jer je jeftinije, kvalitetnije, a „uostalom, i duže smo bili u zajedničkoj državi“.

„UPLATIO GRČKU“

Sve ovo govori o tome da je turizam značajan civilizacijski, kulturološki, ekonomski, pa i politički fenomen. Ozbiljne države usmeravaju svoje turiste prema onim državama sa kojima imaju bliske i partnerske odnose, pa se na taj način i „prebijaju neki dugovi“. No, kod nas turizam (kako domaće, tako i strane destinacije) dugo neće biti deo ozbiljne razvojne strategije, već samo povod za taktička prepucavanja. Da je to tako, pokazuju i nedavna „trvenja“ u srpskoj vladi oko toga da li će ići ili ne na odmore. Nije prošlo ni dva meseca od formiranja vlade a već se pokrenulo pitanje godišnjih odmora. To ne bi bilo problematično da neki članovi vlade, poput potpredsednika Đelića, u predizbornoj kampanji nisu obećavali da nova vlada ima toliko posla da ni neće ići na odmor. S pravom neki mediji postavljaju pitanje da li vlada treba da ide na odmor kada se ovih meseci očekuje razrešenje konačnog statusa Kosova, a tu su i drugi nagomilani problemi, zbog čega vlada ima lošu startnu poziciju na mnogim frontovima.

Tako se i ovo benigno pitanje kod nas koristi za stranačka nadigravanja i odmeravanja snaga. Potpredsednik vlade Đelić je, naravno, protiv letnjeg odmora, dok je njegov politički i „turistički“ oponent ministar Dinkić već, kako kaže, uplatio Grčku. Da ne bi ispalo da nemamo razumevanja za naše „umorne“ političare i da oni ne bi trebalo da idu na „zaslužene odmore“. Pošto su velikim tranzicionim uspesima omogućili građanima Srbije da letuju na egzotičnim mestima, zašto i vladini funkcioneri ne bi mogli malo da se odmore? Pa i oni, valjda, imaju dušu.

nspm
2007

Нема коментара: