понедељак, 05. јануар 2009.

IVICA ILI „MARICA“

ranko Radun

IVICA ILI „MARICA“

Jedna dosetka koju smo izrekli novinarima o tome kako sada mnogi u Srbiji „imaju izbor ili da pridobiju Ivicu ili da rizikuju ‘maricu'” našla se na naslovnim stranama dnevnih novina. Ma kako bila efektna ova „bajkovita paralela“, postavlja se pitanje koliko je ona danas realna. Mi verujemo da ona najbolje oslikava trenutnu političku situaciju u kojoj gotovo svi akteri tranzicione Srbije imaju izbor da pridobiju Ivicu da ne bi rizikovali otvaranje nekih dosijea i pokretanje krivičnih procesa koji, naravno, započinju „maricom“. Dakle, u ovoj trgovini sa SPS-om osim uloga vlasti, moći, mogućnosti sticanja bogatstva i medijskog uticaja važan faktor je i nastojanje političko-tajkunskih krugova da zaštite interese i pozicije. A tu spada i ono osnovno – ostati u „tranzicionoj igri“ pretpostavlja pre svega ostanak na slobodi – ostati van dometa „marice“. Ovo naročito važi za stranke koje su posle 5. oktobra učestvovale u privatizacionom mutljagu i čiji su se „prijatelji“ najviše obogatili.

Pri svemu ovome mi ne zanemarujemo ni uticaj ideoloških i političkih bliskosti nekih aktera sa SPS-om, o čemu se sada dosta spekuliše na jedan komičan nušićevski način, gde su se svi odjednom setili da su „rođaci“ sa naslednicima. Naravno da je u priči oko „Ivi č inog izbora“ značajno i to koliko je koja opcija i koaliciona kombinacija politički (ne)prihvatljiva. Pri tome, to ne mora da znači neku političku simpatiju ili antipatiju, već konkretno kako bi stranački organi, članovi stranke i simpatizeri reagovali na koalicioni sporazum sa „ovima“, a kako sa „onima“.

Po pitanju političke bliskosti SPS-u je mnogo prirodnija koalicija sa DSS-om i SRS-om. Naime, glasačko telo SPS-a bi se, da ne postoji SPS, u ogromnom broju podelilo i otišlo u pravcu „patriotskih“ stranaka (to potvrđuju i istraživanja „drugog izbora“). Sa radikalima SPS deli istorijsko iskustvo koalicije tokom devedesetih, a za DSS ih veže tolerantniji odnos Koštunice nakon 5. oktobra kada je sprečen politički progon „ozloglašenih socijalista“, a od 2004. je tu i svojevrsna legalizacija socijalista kroz podršku manjinskoj vladi. Pored toga, ove tri stranke imaju gotovo isti odnos prema Kosovu, o čemu svedoči i njihova „patriotska“ predizborna retorika. Kada je reč o odnosu prema NATO, Hagu, Kosovu i „devedesetim“, biračko telo SPS-a je radikalnije od samih radikala.

Međutim, važniji od te političke bliskosti sa SRS-om i DSS-om je agresivan i netrpeljiv ton koji je od 5. oktobra dolazio od aktera „proevropskog bloka“. Treba se samo prisetiti šta su o socijalistima govorili Dinkić, Drašković i ljudi iz vrha DS-a, pa shvatiti koliko bi Ivici bilo teško da ignoriše DSS i SRS i da ode u zagrljaj Tadićeve ekipe, koja ih je godinama politički satanizovala. Sada kao da je u medijima nastupila politička amnezija, pa je preko noći SPS od „zločinačkog udruženja“ postao gotovo potpuno reformisana evrolevica, od „sila mraka i prošlosti“ most prema svetloj evropskoj budućnosti. Utisak o takvom ideološkom preokretu u odnosu prema SPS-u (ali ne i prema radikalima koji su prejaki za takvo tetošenje) najbliži je nekakvoj stilskoj kombinaciji orvelovskog novogovora, u kojem se preko noći menjaju neprijatelji u saveznike, i nušićevske balkanske političke prevrtljivosti.

U to „pranje“ SPS-a uključili su se i mediji i neki medijski eksponirani intelektualci koji su iz naftalina izvukli nušićevsku tezu o „rođačkim vezama“ DS-a i SPS-a preko tetke iz Socijalističke internacionale. Nikom pri tome ne smeta činjenica da DS ni nema elemente levice (naročito nakon Đinđićeve pogibije), već je zajedno sa G 17 u Srbiji glavni eksponent neoliberalne tranzicione paradigme koja nema nikakve veze sa levicom. „Radnička klasa“, ili ono što je ostalo od nje, kao najveće zagovornike divljeg kapitalizma i tranzicione pljačke vidi upravo predstavnike proevropske koalicije.

Isto tako, nikom ne smeta ni to što SPS „samo zbog“ odnosa prema Miloševiću i recimo Hagu nije deo tog „levičarskog bratstva“ koje nema ni približno takvu težinu kakva mu se pripisuje u beogradskoj čaršiji. U priču o značaju faktora „člana biblioteke“ u soc-internacionali ne veruju ni oni koji je izgovaraju. Možda bi i deo vrha SPS-a želeo (ili kako neko reče „žudeo“) da bude u koaliciji sa proevropskim snagama, ali ima ozbiljne kočnice u samoj stranci. Tako bi nastojanje da SPS postane „fensi levičarska partija“ (ili pak da se neki u vrhu „ugrade“) moglo da ih košta pobune i raskola u samoj stranci. Naime, glavni odbor i lokalni odbori su listom za patriotsku koaliciju, sa ogorčenjem gledaju na mogućnost da uđu u koaliciju sa onima koje smatraju odgovornim za isporučivanje Miloševića i za političku satanizaciju socijalista posle 5. oktobra. Funkcioner, član ili simpatizer SPS-a bi koaliciju sa DS-om i sa ljudima poput Dinkića, Draškovića i Čanka smatrao izdajom svojih političkih uverenja, što bi i pored „medijskog peglanja“ razorno delovalo na samu stranku.

Zato, sa strane gledano, čini se da SPS i nema nekog izbora, te da je prirodno mnogo bliža koaliciji sa SRS-om i DSS-om, nego sa DS-om, da ne govorimo o LDP-u. Kako da prosečan član SPS-a podnese koaliciju sa Čankom, koji je i pred ove izbore govorio kako se nekada zalagao za zabranu SPS-a, ili pak Draškovićem, koji je do sada izricao više nego teške reči o socijalistima. Da, mogli bismo se lako kladiti na tu „patriotsku koaliciju“ da se kod nas stranke samostalno dogovaraju bez mešetarenja i pritisaka od tajkuna i stranih sila. Naime, „tokovi novca“ i strateški interesi velikih sila mogu dovesti i do drugačijih koalicionih kombinacija, o čemu svedoče i neočekivani preokreti u postizbornim pregovorima pre godina dana.

Stoga, iako se čini da je patriotski blok prešao značajan deo puta u pravcu postizanja koalicionog dogovora, izjave članova Dačićeve i Tadićeve koalicije govore da oni ozbiljno rade „na dva koloseka“. Moguće je i da se pregovorima želi dobiti na vremenu, ne samo da bi se tvrdio pazar, već da se zamorom javnosti i pripremom svoje „stranačke strukture“ pripremi teren i za neku drugu koalicionu kombinaciju. Naredni dani će pokazati koliko su pojedini akteri „patriotskog bloka“ ozbiljni u nameri da formiraju vladu.

Period nakon toga će nam pokazati koliko je Tadić spreman da poštuje pravila demokratske igre i da dopusti mogućnost da vladu formira neka druga poslanička većina. Mislimo da nije potrebno reći kako bi ignorisanje skupštinske većine koja nije predsedniku po volji destabilizovalo zemlju i uvelo Srbiju u opasnu političku završnicu, koja bi mogla da liči na „ukrajinski scenario“. Ono što dodatno zabrinjava je da do nas dolaze glasovi da i na zapadu postoji spremnost da Tadićeva koalicija vodi politiku „osporavanja izbornih rezultata“.

Zbog te i takve ideološko-političke polarizacije u Srbiji, nemamo političke snage koje je sposobna da premosti očit jaz – naša zemlja se nalazi na ivici litice sa koje lako sama (ili gurnuta sa strane) može da padne u ambis međusobnih sukoba sa posledicama koje se ne mogu sagledati. Stoga, naslovi poput onoga „Srbija na Ivici“ imaju mnogo dublji i dramatičniji smisao nego što su toga svesni oni koji su ih dali. Ivica Dačić ima, dakle, ne samo poziciju „najpoželjnije udavače“, već i nenadano istorijski odgovornu poziciju da Srbiju – ako može – svojom odlukom ne gurne preko opasne ivice. Zato se onaj izbor sa početka „Ivica ili ‘marica'“ ne odnosi samo na korumpirane tranzicione političare i njihove tajkune, već, nažalost, i na celu Srbiju.

nspm
2008

Нема коментара: