tag:blogger.com,1999:blog-6193564438369927332024-03-13T04:56:56.150-07:00Бранко РадунБранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.comBlogger186125tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-74124110261630229932015-06-28T15:20:00.000-07:002015-06-28T15:21:46.304-07:00За регионалну резолуциjу о свим злочинима<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">
Србија је била под притиском да донесе Резолуцију о злочину у Сребреници у којој би се Србија оптеретила историјском одговорношћу за медијско-пропагандно креиран „општински геноцид“. Расправљати о геноциду који није планиран, у коме се злочин састоји од борбрених операција и стрељања неидентификованог броја ратних заробљеника, од којих су неки чинили злочине над цивилним становништвом, заиста је бесмислено са позиција поређења са историјским појмом геноцида. Поредити стрељање ратних заробљеника, (релевантне процене броја стрељаних се крећу од неколико стотина до око хиљаду), каквих је у ратовима деведесетих било доста на свим странама, у коме нису страдали цивили, са планским уништавањем милиона људи у конц логорима попут Аушвица, Дахауа или Јасеновца је увредљиво за жртве ових геноцида. То је скрнављење сећање на милионске жртве нацистичког и фашистичког геноцида.
<br />
<a name='more'></a><br />
Но како глобална сила Бога не моли и како не мари много за истину и правду, Србима је запала казна да се посипају пепелом по глави прихватањем жига срама и злочина. Шта стоји иза ове иницијативе? Преко резолуције о Сребреници се настоји довршити америчко империјално „прекомпоновање“ Балкана. Наиме српским саможигосањем се легализују медијске оптужнице и пресуде, те се као природна последица тога прихвата одузимање Косова и гушење Републике Српске као „геноцидне творевине“. Таквом резолуцијом Србија оправдава сецесију Косова као „плату за злочин“. Као што је Црна гора забила нож у леђа Србији признањем независности Косова тако то исто би Србија резолуцијом учинила Републици Српској. Тиме се настоји завршити епилог балканског поглавља у стратешким плановима Вашингтона. Све ово у контексту предстојећег другог таласа глобалне кризе и очекиване промена односа снага у неким деловима планете.<br />
Србија је данас у изузетно тешкој позицији, не само у вези притиска око ове резолуције. Но тај притискак не амнестира власт, чак и под условом да нису свесни да прихватањем овакве резолуције нама као народу и држави потврђују судбински жиг срама и историјску одговорност. Прихватање такве резолуције је злочин према историјској истини и према будућности овог народа. Тим би смо ми легализовали све историјске неправде и злочине који су над нама учињени, а себе представили као најгори народ на свету. Да овде не говоримо о могућој одштети или о другим погубним последицама овакве одлуке по национални интерес. Србија јесте на коленима, али ће оне који прихвате овај неправедни жиг срама бити жигосани од садашњих и будућих генерација као они који су је гурнули у блато.<br />
Шта онда да се ради – са једне стране имамо притисак од страног фактора и њихове колаборације у земљи да се ово прихвати – а са друге имамо несагледиве негативне последице такве одлуке. Како је очигледно да је наша сервилна елита неспремна да се директно одупре оваквим притисцима, ствари је онда више него икад потребно поставити на принципијелном нивоу.<br />
Први је принцип – принцип историјске истине. До ње би се могло доћи формирањем скупштинске комисије, али и међународног тела независних експерата за ову тему, која би настојали да дођу до онога шта се стварно десило у Сребреници. Организовање међународног скупа са релевантним светским стручњацима који имају објективан и избалансиран приступ овој осетљивој проблематици је оно што би требала и морала да уради држава Србије. Ми немамо разлога да се плашимо истине и историјских чињеница, јер је прича о 7.000 жртава Сребренице медијско-политички мит у који не верују ни они који га промовишу. Овако једнострана и на ратној пропаганди заснована резолуција би зацементирала једну историјску неистину као „чињеницу“ око које не може бити расправе.<br />
Други принцип је равноправност жртава – дакле не истичемо само своје жртве, али не потцењујемо ни туђе. Верујем да у овој ствари је Србија у великој предности над Сарајевом и Загребом који имају проблем да признају туђе жртве. Истицањем Сребренице се потенцирају само жртве муслиманске заједнице, а занемарују православне и католичке. Дискриминација жртава ма са које стране долазила није праведна и мора се превазићи. Занимљиво је како се НВО „хашки лоби“, као и њихови ментори, декларативно залажу против дискриминације, а у овом случају управо на томе инсистирају. У складу са првим принципом би било да се све жртве поброје, али да се у складу са једнакошћу жртава не инсистира на томе „којих је више“.<br />
Трећи принцип је регионални приступ овом питању. Дакле потребно је и да Србија и Хрватска, Босна, али и Словенија осуде заједнички све злочине у ратовима деведесетих. При томе да сви осуде и злочине које су „починили наши“. Само таквим заједничком осудом свих - према свим злочинима (побројаним или не) се може доћи до нормализације односа и до „помирења на тлу бивше Југославије“. Ако једна страна осуђује само једну страну злочина, само туђе злочине над својима или како се намеће Србији само осуда српских злочине над муслиманима, онда не долазимо до жељеног помирења. Тако се и даље гаје опасне фрустрације и подгрева међуетничке нетрпељивост на обе стране.<br />
Стога онај ко са стране гура натура такве неправедне, неистините и једностране „историјске резолуције“ заправо не жели помирење међу тим етничким заједницама. Такве у бити неистинита и неправедна резолуција није ни у интересу муслимана јер огорчује Србе са којима настоје да живе у једној држави. Ако босански Муслимани заиста верују да су Срби злочинци и геноцидан народ зашто хоће да живе са њима у истој држави. На овај начин се не само сужава простор за суживот већ се ствара нова зла крв на Балкану.<br />
Коме год је до историјске истине а и до нормализације односа у подржао би ово о чему говоримо. Они који схватају да је ово и наш национални интерес вероватно не морају бити убеђивани додатним аргументима. Са једне стране непристрасан суд међународних стручњака који нису интересно повезани са заинтересованим странама у конфликту из деведесетих, а са друге заједничка регионална резолуција која би истовремено осудила све злочине почињене на територији бивше Југославије. То би значило да би у истом дану, пре свега скупштине у Београду, Подгорици, Загребу и Сарајеву донеле исту или сличну регионалну резолуцију о осуди свих злочина почињених током деведесетих. Само тако би тако би се сви суочили са свим оним лошим што се дешавало током тих несрећних година, са злочинима које су чиниле све зараћене стране. Само тако би суочавање са баластом прошлости имало позитиван ефекат на наше међусобне односе и помогло зацеливању рана из блиске прошлости.<br />
<div style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Фонд стратешке културе</div>
</div>
Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-50031658086466959252015-06-28T15:14:00.003-07:002015-06-28T15:17:09.494-07:00Председник је мало нервозан<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">
Избори у Аранђеловцу узбуркали су политичке страсти несразмерно значају ванредних избора у овој вароши. Иако је Аранђеловац лакмус папир за то како ће гласати Шумадија, суштина је у нечему другом. Очит је велики напор владајућих структура да не дозволи да опозиција оствари резултат који би јавности послао поруку како популарност владајуће коалиције и ДС-а опада, и како њихово време пролази. Зато су се министри из владе убацили у предизборну трку и обилазили Аранђеловац, безобзирно арчећи државне ресурсе за кампању обећавајући и манипулишући грађанима ове осиромашене општине. При томе се богатије и владајуће странке не либе и да директно купују гласове у општини која је као и многе друге, губитник транзиције.<br />
<a name='more'></a>
<br />
<div style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
<br />
ПОЛИТИЧКИ СТРИПТИЗ</div>
<div style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Морална беда српске политике састоји се у томе да они који су кривци за тешку материјалну ситуацију на изборима купују гласове за бедних хиљаду-две динара. Све је подређено вештачком подизању рејтинга владајућих странака, са којим се после, ако је успешно, манипулише у режимским медијима.<br />
Министар Динкић је по ко зна који пут обећавао „стратешке инвеститоре“ пропалим предузећима, а Вук Драшковић је буквално изуо и скинуо свог кандидата да покаже како се Београд односи према провинцији. Но, очигледно је да људи више не верују политичарима који десет година воде економске ресоре, а само пред изборе се сете да постоје и српска пропала предузећа, чијем су посртању и кумовали. Исто тако цинично изгледа Драшковићев „политички стриптиз“ јер он као део београдског режима, напада тај исти режим, пребацујући му да се маћехински односи према остатку Србије.<br />
Дакле, и поред свих медија и бројних турнеја министара и политичара владајуће коалиције и ресурса које немилице арче на локалне изборе да би доказали да их народ и даље подржава, они нису остварили завидан резултат. У том светлу и резултат у коме владајући ДС значајно заостаје иза опозиционог СНС-а заправо је још један показатељ пада поверења у владајућу коалицију. То је сада свима очигледно.<br />
Но, осим осипања подршке која има владајућа коалиција за звоно на узбуну је потребно и да се опозиција представи као реална алтернатива. И то се сада десило – више од милион потписа за расписивање превремених избора, разговори о обједињавању опозиције у један блок, изазвали су видну нервозу у владајућим структурама. Благу панику у ДС-у изазива и прелазак неких „кадрова који много знају“, попут Цвијана, али и лоши резултати на локалним изборима. Стога се и обраћање председника Тадића на скупштини пензионерске странке (коју је гле чуда назвао странком „свежих идеја“) не може другачије тумачити него као анксиозна реакција на могућност формирања опозиционог блока против све слабије, корупцијом и штетним потезима (Еулекс, Статут Војводине и срамна Резолуција о Сребреници) раслабљене власти.</div>
<div style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
КО ЈЕ ЗАПАЛИО БЕОГРАД?</div>
<div style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Председник Тадић је пред пензионерима „свежих идеја“ наступио не као председник државе већ као острашћени страначки лидер, па чак и горе од тога – претећи се односио према опозиционим странкама рекавши „да не постоји та енергија коју није спреман да да да би спречио да опозиција“ дође на власти и да „гурне Србију у суноврат, нове сукобе и неспоразуме“. Овај скандалозни иступ пун нетолеранције и нетрпељивости не доликује ни страначким почетницима у жару предизборне кампање а камоли човеку који би требао да буде председник свих грађана. Но у позадини ове медијске претње је слабост – то је говор несигурног и уплашеног човека који брине за своју власт. На жалост, са таквим наступима се не може очекивати да нас нико у Европи и свету схвати озбиљно.<br />
Председник је већи део свог говора посветио нападима на опозицију и „упозорио“ грађане који могу бити заведени од опозиције у неке „опасне промене“. При том је изрекао и тешке речи да је „горео Београд“ кад се опозиција последњи пут састала, те да је „произвела људске жртве у Србији тих дана“. На страну то што све ово изречено није тачно, јер те ратне 1999. године неки од они који су данас у опозицији, нису ни тада били у власти. Делује бизарно и национално неодговорно оптужити Коштуницу, Илића и Николића да су криви за то што је „Београд горео“. Но како иза те више него нервозне и претеране реакције стоји реални страх од удруживања патриотске опозиције, онда је јасније што се прибегава оваквим заменама теза.</div>
<div style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
КРАЈ ВАЈМАРСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ</div>
<div style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
<br />
Ипак, питамо се о каквој „провалији“ и „суноврату“ председник говори, а којима прети људима који су без посла или раде за минималац, а да при томе они и њихова деца немају никакву перспективу у „европској Србији“. Да су којим случајем запослили оне стотине хиљада људи које су обећали, да су искоренили корупцију и похапсили дилере који деци потурају дрогу, те да су Србију учинили мало безбеднијом, они сада не би морали да прете опозицији, и грађанима опозицијом. Евролаже више не пролазе ни код наивних. Како је многима јасно да од уласка у ЕУ и од изласка из кризе нема ништа, те да је ова власт неспособна да се суочи са изазовима, они се враћају опробаном средству – оцрњивању опозиције. Но, оно што је пролазило пре неколико година – кампања која је делила и дестабилизовала Србију – више не може да даје резултате.<br />
Рећи да опозиција може да одведе Србију у пропаст, и да је „Београд горео“ када је прошли пут била заједно, није само израз агресивне нетолеранције и скандалозног странчарења, већ је и потенцијално опасно. То је пре свега знак краја вајмарске демократије у Србији, јер то претпоставља да се против опозиције могу употребити и нека „оштрија“ недемократска средства.<br />
Није довољно што владајуће странке контролишу ток новца и имају монопол медија, већ би могли као марионетски режим да и „активније“ сузбијају опозицију и другачије мишљење. У великим медијима више се готово не може чути критичка и опозициона реч, али очигледно ни то није довољно јер престаје дејство „европејског“ медијског бенседина. Србија се буди, а председник и његови дежурни комесари уплашили су се тога и желе да спрече било какве промене.</div>
<div style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Печат мај 2010</div>
</div>
Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-56350548212366480012015-06-28T15:11:00.000-07:002015-06-28T15:11:50.922-07:00ЖИГОСАЊЕ ПАТРИОТИЗМА<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">
Већ више од пола године траје агресивна кампања предвођена НВО сектором, делом медија и деловима владајућег режима против онога што они називају „национализмом“ и „екстремизмом“. И пре тога је свако ко брани националне интересе или је „недајбоже“ православац у јавном простору ризиковао етикету екстремисте, антиевропејца, па чак и фашисте. Но сада се кренуло корак даље – покренута је акција са циљем да се „националисти“ дисквалификују као противници напретка, као насилници и противници основних цивилизацијских норми. Стога се настоји да се прогнају са медија и са официјелне сцене: да се онемогуће у деловању, па чак и да се забране са оправдањем да су опасност по државу и јавни ред и мир. Исто тако се медијски жигошу чак и они политичари, новинари и интелектуалци који су означени као „националисти“ и „патриоте“.<br />
<a name='more'></a><div class="article-tools clearfix" style="background: rgb(255, 255, 255); border: 0px; color: #444444; font-family: Arial, Helvetica, sans-serif; font-size: 13px; line-height: 23.3999996185303px; margin: 0px 0px 15px; outline: 0px; padding: 0px;">
<div class="article-meta" style="background: transparent; border: 0px; float: left; margin: 0px 0px 10px; outline: 0px; padding: 0px; width: auto;">
<span style="background-color: transparent; line-height: 23.3999996185303px;"><br /></span></div>
<div class="article-meta" style="background: transparent; border: 0px; float: left; margin: 0px 0px 10px; outline: 0px; padding: 0px; width: auto;">
<span style="background-color: transparent; line-height: 23.3999996185303px;">Већ више од пола године траје агресивна кампања предвођена НВО сектором, делом медија и деловима владајућег режима против онога што они називају „национализмом“ и „екстремизмом“. И пре тога је свако ко брани националне интересе или је „недајбоже“ православац у јавном простору ризиковао етикету екстремисте, антиевропејца, па чак и фашисте. Но сада се кренуло корак даље – покренута је акција са циљем да се „националисти“ дисквалификују као противници напретка, као насилници и противници основних цивилизацијских норми. Стога се настоји да се прогнају са медија и са официјелне сцене: да се онемогуће у деловању, па чак и да се забране са оправдањем да су опасност по државу и јавни ред и мир. Исто тако се медијски жигошу чак и они политичари, новинари и интелектуалци који су означени као „националисти“ и „патриоте“. </span></div>
</div>
<div class="article-content" style="background: rgb(255, 255, 255); border: 0px; color: #444444; font-family: Arial, Helvetica, sans-serif; font-size: 13px; line-height: 23.3999996185303px; margin: 11px 0px; outline: 0px; padding: 0px;">
<div align="justify" style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Једна од тактика овог фашисоидног удара на демократско и народно право на исказивање слободног мишљења је да се изједначе навијачке групе, патриотске организације, странке патриотске оријентације као и интелектуалци који су блиски „српском погледу на свет“. Сва је прилика да у предвечерје новог таласа кризе власт не жели да ризикује да се ове групе и организације обједине са таласом социјалног незадовољства у један озбиљан фронт који би у кризи могао угрозити марионетски естаблишемент.</div>
<div align="justify" style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Осим настојања да се забране или маргинализују неке групе које би могле постати језгро отпора режиму који улази у све дубље живо блато кризе, овом кампањом дискредитације се настоји и да се те групе и оргнизације међусобно изолују и одвоје од патриотских странака и интелектуалних кругова. Но можда натегнутим гурањем у исти кош свих њих и подстакну њихово приближавање и повезивање. Када се неко толико оцрни и учини политички „неподобним“, онда се по провереном бољшевичком и нацистичком рецепту људи клоне да га подрже, па чак и да нормално комуницирају са њим.</div>
<div align="justify" style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Стога ћемо ризикујући да нас доведу у везу са „естремистима“ рећи и нешто о прогону и суђењима којима се подвргнута српска патриотска омладина. Никако у исти кош не трпамо оне који су се борили за националне циљеве одмерено и оне који су склони да направе и неки инцидент. Но не знамо шта су и ти и такви навијачи и „естреми“ толико опасни да буду проглашени за државне непријатеље број један. Као да на југу земље немамо сецесију, терористе и нарко картеле, као да немамо криминалне групе и кланове који деци дилују дроге, као да немамо тајкуне који игноришу законе, као да нам држава није склона паду, већ као да су нам једини проблем навијачи и „националисти“. Испада да су они једина препрека уласку Србије у Европу, што је наравно будалаштина и подметачина. </div>
<div align="justify" style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Јавна је тајна да Србијом господари невладина влада која стоји иза ових кампања против српских патриота. Они све који су били против одржавања геј параде или су против уласка у НАТО или су пак против срамне резолуције о Сребреници којом се цео српски народ жигоше као злочиначки, схватају као непријатеље у свом идеолошком рату. Свако ко покаже мало куражи да се одупре новом глобалистичком једноумљу ризикује медијско жигосања, а ако настави у том правцу и судски процес. Није без основа тврдња да је због незадовољства Брисела и ЕУ због неодржавања геј параде неко морао бити „жртвени јарац“</div>
<div align="justify" style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Невладина влада је покренула у квору „хајке на националисте“ више судских процеса против оних које је детектовала као опасне елементе које треба ућуткати. Тако се 23. овог месеца одржава суђење Миши Вацићу портпаролу организације 1389, која је позната по урбаном и „уличном“ испољавању патриотизма. Они су огранизовали више видовданских маршева где млади гандијевским методом изражавају протест против неправде која се наноси Србима на Косову. Оптужница против лидера ова омладинске националне организације има две тачке: оптужба због расне и верске дискриминације ЛГБТ популације (лезбејке, педери, бисексуалци и транссексулаци) у својим изјавама, и због неовлашћеног држања оружја. У деловању ове организације и Више Вацића нисмо нашли елементе расне и верске дискриминације, као ни елементе „говора мржње“ против хомосескусалаца иако је јасно био против одржавања геј параде.</div>
<div align="justify" style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
Јасно је да је овако „танка“ оптужба морала бити појачана „поседовањем оружја“ за које одбрана тврди да је подметнуто, а индикативно је да је пронађено пет дана после хапшења. Но било како било, утисак је да је овде очито реч о политички мотивисаном и монтираном процесу у коме се настоје застрашити сви они који су сметња режиму са „патриотске стране“. Порука младима треба да буде – немојте организовати мирне демонстрације против независности Косова или мирне видовданске маршеве, будите политички коректни учланите се у неку проевропску странку па можда и добијете неки привремини посао или пак идите у Европу добили сте „бели Шенген“. Ако сте патриота ризикујете медијско жигосање или пак затвор као да деци испред школе дилујете дрогу – то је порука коју власт шаље младима у Србији којима је још стало до своје земље. Они су изокренули ону Шантићеву и као да кажу: не остајте овде... сунце нашег неба неће вас грејати као што греје европско сунце, горки су овде залогаји хлеба, овде где нема европског раја...</div>
<div align="justify" style="background: transparent; border: 0px; margin-bottom: 5px; margin-top: 5px; outline: 0px; padding: 0px;">
април 2010</div>
</div>
</div>
Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-83369529966477193922011-04-16T10:14:00.000-07:002011-04-16T10:14:02.249-07:00ЈЕРЕМИЋ ПОСЛЕ ЈЕРЕМИЋА<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on"><br />
Сложили би смо се са министром да је то био велики и сјајан датум српске историје, чак би и ми као и он цитирали речи Патријарха који је рекао „Изабрали смо пут Голготе и напојили свет нашом храброшћу. Бог је чуо глас и молитве наше, и спасао нас од странпутице и скретања". <br />
<a name='more'></a><br />
<br />
<br />
Министар спољних послова Вук Јеремић отворио изложбу „Антифашизам – историјски избор“ која говори о догађајима између 25. и 27 марта 1941. године. Једне дневне новине су у целини пренеле његов антифашистички говор са патосом. Наравно свако нормалан ће рећи да је 27 март био израз српске историјске храбрости и непристајања на неправду. Сложили би смо се са министром да је то био велики и сјајан датум српске историје, чак би и ми као и он цитирали речи Патријарха који је рекао „Изабрали смо пут Голготе и напојили свет нашом храброшћу. Бог је чуо глас и молитве наше, и спасао нас од странпутице и скретања". Сложили би смо се са министром Јеремићем да велики српски отпор фашизму и оно што представља 27 март обавезује садаше генерације. Како рече министар имамо „апсолутно право да будемо бескрајно поносни на наше претке, али самим тим и обавезу да негујемо вредности у одбрану којих су они жртвовали своје животе, тако да би и они данас могли да буду поносни на нас“.Та мученичка српска епопеја која почиње са 27. мартом обавезују на дела ако не баш достојна ових великих видовданских датума – врхова српске историје, а оно барем на дела којих се нећемо срамотити пред прецима и потомцима. А ни таквих дела нема у овој и оваквој влади у којој седи Вук Јеремић.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Исто тако се слажемо са онима који су поставили ову изложбу, па и са министровом интерпретацијом да је потребно се данас надахњивати се тим храбрим и непокорним српским народом који је смогао снаге да се тада успротиви најјачој сили Европе која је кренула у свој светски поход. Исто тако је тачно да тај пут не да није лак већ да је то најтежи од свих – пут мучеништва за правду и идеале једног народа. Можемо се и сложити да смо због наших иделошких и страначких зађевица запоставили и игнорисали славну антифашистичку традицију, који би сваки паметан народ неговао.<br />
<br />
<br />
<br />
Но шта би данас било следити славне видовданске и антифашистичке традиције отпора злу и неправди. То сигурно не значи да оставимо свој народ на милост и немилост на Косову и да толеришемо сецесију кроз прихватање преговоре са Приштином што оперативно спроводи Борко Стефановић и министарство спољних послова Вука Јеремића. Преговарати са Приштином па још у организацији министарства спољних послова на равној нози јесте прихватање сецесије и налога великих сила. Дух 27 марта никако није срамотно повлађивање агресорима на Либију, нарочито на ову земљу која је била редак случај муслиманске земље која нас се подржава током деведесетих и онда када смо ми били бомбардовани од „коалиције“. Следити завет предака и 27. марта никако није 9. септембар када је наша спољна политика капитулирала са њом Тадић и Јеремић, када су потписали од других написану резолуцију у УН-у. Исто тако нас не би чудило да наша власт кукавно отезајући пропусти прилику и да капитализује геополитичку позицију Србије кроз изградњу Јужног тока или пак да се нађемо једног дана у НАТО-пакту.<br />
<br />
<br />
<br />
Морамо стога закључити да и поред патриотског патоса министра Јеремића и његовог преговарача са Албанцима ништа у тренутној српској политичкој реалности нема везе са 27 мартом. Напротив код нас је тренутно кључни датум „25 март“ јер се наша власт као и она из 1941. кукавички попустљиво спрема да прихвати реалност у виду „независног Косова“ или „неминовности уласка у НАТО-пакт.<br />
<br />
<br />
<br />
Шта је заправо суштина иза наводно „техничких преговора“ између Београда и Приштине. Прво да се тиме посредно прихвата Косово као држава и призна „реалност на терену“. Друго да се кроз те преговоре албанској страни предаје комплетна архива, од матичних књига рођених до земљишних папира, а то се ради само у односима према некој сувереној држави коју признајемо, што нас подсећа на процес који је пратио односе новонасталих држава на тлу бивше Југославије. Осим тога овим преговорима ће се албанској страни снабдевање струјом и да се користе медицинским услугама које на Косову обезбеђује Србија. Дакле осим посредног прихватања косовске сецесије овим преговорима које воде људи из министарства спољних послова Вука Јеремића на челу са „координатором“ Борком Стефановићем српска брига за снабдевање струјом и потребном документацијом сецесиониста је у функцији комплетирања „државе Косово“. Србија више не сама да толерише сецесију већ активно помаже опстанку сецесионистичке творевине и јачању институција ове лажне државе.<br />
<br />
<br />
<br />
Тако смо чини се уместо Вука Јеремића све више близу тога да добијемо његовог „наследника“ Борка Стефановића који настоји да одржи илузију да Србија не прихвата сецесију Косова иако се у преговорима са сецесионистима држе капитулантске резолуције УН-а од 9. септембра у којој се од Србије прихвата мишљење МСП-а о томе да проглашење сецесије није нелегално. Може министар да држи говоре какве год жели и где жели, али конкретно деловање његовог министарства и његовог првог сарадника говори другачије. Ако се којим случајем не слаже са нечим у тренутној политици Србије и око преговора са „државом Косова“ он може то и да каже јавно. Ако је желео да буде веран „идеји 27. марта“ он је требао 9 септембра да поднесе оставку и да тако скине са себе одговорност за прихватање срамотне резолуције. Но очигледно је да је превагнуо калкулантски „рачун“ њега и његових саветника. Но било како било јасно је да се данас политичка елита Србије не инспирише јуначким 27. мартом јер још живи у кукавном 25. марту који „прихвата реалност“. Само два дана деле та два историјска датума, али су то заправо два погледа на свет и два далека света.<br />
<br />
<br />
<br />
Извор: Фонд Стратешке Културе<br />
<br />
<br />
12.04.2011.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-72346223515515934422011-04-16T09:48:00.000-07:002011-04-16T09:48:07.007-07:00Тајни ултиматум Америке Србији<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Захваљујући тајном америчком ултиматуму упућеном 2006. године српској власти сазнајемо зашто је подржавана коалиција око Тадића, зашто је Коштуница склоњен са места премијера, на који начин је спречена патриотска коалиција Коштуница-Николић<br />
<a name='more'></a>Захваљујући „Викиликсу“ на „видело“ је испливало више дипломатских преписки које потврђују да Србија има власт која је спремна да жртвује националне и државне интересе зарад доласка или опстанка на власти. Како је то нешто што смо знали, остаје да осмотримо како функционишу механизми условљавања са Запада према врху власти у Србији, са циљем прихватања наметнуте позиције дежурног кривца.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
УСМЕНО И У ПОВЕРЕЊУ<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Један од тих докумената датира из 2006. године. Реч је о тајном америчком ултиматуму упућеном српској власти у виду захтева за извршавањем 11 задатака, у вези са потрагом и хватањем преосталих Срба које тражи Хаг. У документу се не спомиње какве ће последице претрпети наша земља ако се ти захтеви у неком року не испуне. Резултат тих усмених дошаптавања су и медијске „прљаве кампање“, претња опозицијом, тек „узгредно“ помињање „финансијских аранжмана“, то јест кредита којима се крпи буџет, или отварање питања „независног Косова“, „проблема Рашке“, централизације БиХ, гушење Српске, федерализације Србије преко „Војводине републике“.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
У поменутом документу који долази из америчке амбасаде у Београду ултиматум је одбијен од стране тадашњег премијера Коштунице, а прихваћен од тадашњег и садашњег председника Тадића. У том, али и у светлу контекста инсценираног самопроглашења „косовске независности“, постаје јасније како су се дешавале промене у Србији протеклих година, како је од стране Запада учињено све да се подржи коалиција око Тадића, зашто је Коштуница склоњен са места премијера, односно на који начин је спречена патриотска коалиција Коштуница-Николић.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
СЕРИЈА УЛТИМАТУМА<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Задржимо се на садржају налога у 11 тачака. Коштуници је упућен захтев да се обрати јавности и позове на хапшење Ратка Младића, да то прогласи националним приоритетом, а оне, пак, који опструирају тај задатак да смени и отпусти. Такође, затражено је да се јавно обзнани да ће све снаге безбедности на целој територији земље бити укључене у лов на „најпознатијег српског генерала“ и да се за ту прилику објави телефонски број на који би цинкароши могли да пријаве бегунце. Ту је и „предлог“ да се изврши притисак на СПЦ да подржи хватање хашких „бегунаца“. Овај дипломатски извор наводи да је од Србије затражено да испоручи списак свих јатака који би одмах морали бити ухапшени, а у вези с тим помињан је и нови закон којим би се драконским казнама санкционисало помагање „хашким оптуженицима“. Коначно све то би надгледала посебна агенција у оснивању, чији задатак би био искључиво потрага и хватање „озлоглашених“.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Наравно све то подразумева сарадњу наших и америчких органа гоњења, што значи долазак америчких инспектора и агената у Србију, који би се у договору са нашим службама упустили у лов на главе. Занимљиво је да је Аустроугарска имала сличан захтев упућен Пашићевој влади, у погледу истраге позадине убиства хабзбуршког престолонаследника. Наравно то је Србија тада одбила, иако свесна да је тим чином ударила шамар једној царевини и на тај начин угрозила сопствени опстанак. За разлику од 1914. године, сада нико није спомињао рат или санкције, али је данас српска елита много мање спремна да се бори за народ него онда. Коштуница је одбио, али је Тадић прихватио или барем обећао да ће захтеве испунити.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Догађаји који су уследили после промене власти у Србији потврђују постојање оваквог или сличног ултиматума (или серије ултиматума) упућених српској власти. Тако једна друга дипломатска депеша, датирана 22. 10. 2010. године, говори како је сарадња српске владе са Хагом кренула „драматичним корацима после јулског формирања нове владе, што се показује хапшењем српског ратног лидера из Босне Радована Караџића.“ Ту стоји да нова Влада сада ради, неометана од стране званичника некооперативне ДСС, који су заузимали положаје у БИА и МУП-у, те да се „показује способна да лоцира бегунце и делује на основу дојава“. Следи и похвала проевропској Влади јер је на самом почетку свога рада успела да испоручи две од четири преостале тражене српске главе, Стојана Жупљанина и Радована Караџића. Тако смо сазнали да је у Србији цинкарење и хапшење оних који су се учешћем у рату „замерили“ моћницима овог света мера европејства. Ипак, чини се да је овакво кукавно понашање наше власти доследна негација европске идеје и историјског искуства, који почивају на идеји националне државе и борбе за реалне националне интересе по цену жртве.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Извор: Печат<br />
11.03.2011.<br />
<br />
<br />
</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-72271963041136526942011-04-16T09:41:00.000-07:002011-04-16T09:45:27.423-07:00Хазардна игра са сигурним губитком<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Одлука Међународног суда правде да је једнострано проглашење сецесије Косова није у супротноти са међународним правом је велики пораз Србије и актуелне владе, а пре свега председника Тадића и министра Јеремића. Показало се да је неуспешно одиграна једна најблаже речено хазардерска игра у којој да је којим случајем био нешто по нас повољнији исход ми не би смо ништа добили јер би ситуација остала статус кво, а у случају негативне одлуке – што је био случај – ми много губимо. На то су упозоравали неки свеснији посматрачи ове ризичне операције попут епископа Атремија, но очигледно је да у такви гласови разума били игнорисани.<br />
<a name='more'></a><br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Одлука Међународног суда правде да је једнострано проглашење сецесије Косова није у супротноти са међународним правом је велики пораз Србије и актуелне владе, а пре свега председника Тадића и министра Јеремића. Показало се да је неуспешно одиграна једна најблаже речено хазардерска игра у којој да је којим случајем био нешто по нас повољнији исход ми не би смо ништа добили јер би ситуација остала статус кво, а у случају негативне одлуке – што је био случај – ми много губимо. На то су упозоравали неки свеснији посматрачи ове ризичне операције попут епископа Атремија, но очигледно је да у такви гласови разума били игнорисани. <br />
<br />
<br />
<br />
Овај велики дипломатки пораз Србије је заиста погодио оне који су патриотски оријентисани и осетљиви на светску неправду која се наноси нашем народу. Огорченост се умерила како против неспообне власти која је и инцирала судски процес акоји се по нас очекивано завршио поразно тако и против међународног суда и његовог монтираног процеса. Владајући кругови су упрви мах били изненађени, а вероватно и шокирани, јер су очекивали колико толико повољнију одлуку по Србију. После првог шока и изгубљености, схватили су ситуацију и дошли до оног „шта је ту је“ - морају се одржати у седлу и створити слику како они и даље знају шта раде. Но иако је очигледно да „не знају где ударају“ они крећу у медијску контраофанзиву да би минимизирали штету и смањили ерозију подршке коју имају у јавности. <br />
<br />
<br />
<br />
Но иако неспособни у реалној политици на светској сцени они се окрећу старом добром домаћем политичком маркетингу. Прво су се у медијима смењивали политичари, режимски аналитичари и „стручњаци“ који су минимизирали штету од овакве одлуке суда, убеђујући нас како одлука заправо и није битна јер се не односи на суштину – сецесију, већ само на чин проглашења. Затим је следило ритуално закљињање да „никада никада нећемо признати косовску сецесију“, као да неко уопште од Србије тражи да потпише и печатира „независност Косова“. Од на се тражи да „нормализујемо“ односе са Приштином и да их на међународним скуповима толеришемо као „независне“. У томе су већ учињени озбиљни кораци попут оног када су у Сарајеву наш и „косовски министар спољних послова“ седели један поред другог, додуше не још и са званичним таблицама испред на столу. <br />
<br />
<br />
<br />
Но реалност је једно, а медијска слика друго. Владајућа гарнитура успева и даље да убеди довољан број људи да се „боре за Косово“ пре свега захваљујући путешествујућем председнику и министру спољних послова, те њиховој патриотској реторици. Одлука МСП-а јесте велики ударац за овај двојац, за ДС и за владајућу коалицију, но они се труде да то превазиђу како умањивањем значаја одлуке суда („саветодавна“) тако и обећањем да се борба наставља и у УН-у. Тиме шаљу поруку узнемиреној јавности и онима који страхују шта ће бити са Србима на северу Косова јер ова одлука даје крила Албанцима – да они иду даље без обзира на то што се десило. Некада је једна фолк певачица сличну позицију опевала са стиховима „изгубила све сам битке, ал још водим рат“. Но да не би било забуне и да нико не би погрешно „прочитао“ њихову патриотску реторику – они по ко зна који пут понављају тару песму да ће “ратовати за Косово“ искључиво дипломатским средствима. <br />
<br />
<br />
<br />
Владајући режим је претрпео два велика удара – први је да Србија нема европску будућност и други а одлуком МСП-а губи и на плану очувања форме и сенке суверенитета над Косовом. Дакле од позиције „и Европа и Косово“ дошло се до позиције ни Европа ни Косово. Такав стратешки пораз на два главна правца и политички ћорсокак не би преживела ни једна влада у Европи. Но овде је могуће да се власт провуче са привремеим колебањем рејтинга, да би и даље наставили да мирно владају. Поледица овога заиста јесте слабљење подршке владајућим демократама, председнику и министру, но они и даље могу остати најпопуларнији политичари. То је ваљда могуће само у Србији. Исто тако ни висок рејтинг не гарантује министру Јеремићу и високу функцију у ДС-у (као и позицију „престолонаследника“) јер за разлику од Шутановца он никад није препознат као човек страначке структуре.<br />
<br />
<br />
<br />
Порази режима неће имати толико брзе и негативне последице по њега јер они и даље имају на својој страни медије и тајкуне, те успевају вештим манипулацијама да убеде грађанство да „Србија и даље иде ка ЕУ“, да су „нам Турци најбољи пријатељи“, да ће статут Војводине „донети бољи живот грађанима покрајине“, те да се и даље „одлучно боримо за Косово“. Иако све то српска невесела реалност демантује не постоји медијски простор и агилан уједињен опозициони блок који би успешно парирао манипулацијама владајућег режима. Осим ригидне медијске контроле и сужавање слободе речи, разједињености и слабости опозиције и непостојање аутономне и критичке јавности омогућавају режиму да и даље манипулише и купује време. <br />
<br />
<br />
<br />
Но иако они држе медијске и друге дизгине у рукама свесни су да нестанком илузије о „европској будућности“ и пораз око Косова због неповољне одлуке МСП-а доноси у перспективи слабљење позиције владајуће коалиције. Стога су у врху власти у окружењу председника Тадића одлучили да поново активирају план Б – могућа коалиција са напредњацима. То је до сада често била батина којом су се мање или више успешно смиривале превелике амбиције малих коалиционих партнера у влади. Но иако су се у влади односи стабилизовали пре свега на релацији Тадић – Динкић, опет е озбиљно размишља о увлачењу СНС-а Томе Николића у владу као начину да се ојача позиција владајуће структуре и да се на тај начин лакше преживе овакви порази којих ће у будућности на жалост бити још. <br />
<br />
<br />
<br />
Но могуће је да се поновним подгревањем приче о могућој коалицији СНС и ДС настоји и пацификовати опозиција. У моменту таквих пораза и геополитичких закрета) власт је изузетно осетљива на критике и нападе из опозиције. Замислимо да СНС заједно са другим опозиционим странкама крене у оштру кампању против неуспешне власти која Србију уместо ка „европским води ка османским интеграцијама“ и која губи битке на свим фронтовима. Тиме би се режим заиста уздрмао и можда и присилио на превремене парламентарне изборе. Но то се не дешава. То је објашњење више него млаке реакције већег дела опозиције поводом пораза и стратешких грешака владајуће коалиције. Док већина тактизира, ова власт остаје оваква каква јесте, одржава се статус кво и ствари иду војим током – током који је очигедно лош по Србију. <br />
<br />
<br />
<br />
Печат<br />
<br />
13.08.2010.<br />
<br />
</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-37282655705657017852011-04-16T09:39:00.000-07:002011-04-16T09:39:36.970-07:00"И КОСОВО И ГЕЈ ПАРАДА"<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Србија је одустала од Косова прихватањем диктата ЕУ и САД – то је оцена срамотног дипломатског дебакла око предлога српске резолуције у УН. Наша дипломатија је још једном поражена (не само претходном одлуком МСП-а) али се у нашој спољној политици ништа не мења – ни персонално а ни концепцијски. У свакој нормалној држави после овакве дипломатске капитулације би министар спољних послова поднео оставку, а и председникова фотеља би била угрожена. Свугде осим у Србији.<br />
<br />
<a name='more'></a><br />
<br />
<br />
Безусловна капитулације и “парада поноса” <br />
<br />
Србија је одустала од Косова прихватањем диктата ЕУ и САД – то је оцена срамотног дипломатског дебакла око предлога српске резолуције у УН. Наша дипломатија је још једном поражена (не само претходном одлуком МСП-а) али се у нашој спољној политици ништа не мења – ни персонално а ни концепцијски. У свакој нормалној држави после овакве дипломатске капитулације би министар спољних послова поднео оставку, а и председникова фотеља би била угрожена. Свугде осим у Србији.<br />
<br />
<br />
<br />
Потребно је бити свестан размера и последица овог спољнополитичког пораза Србије. Мноштво коментатора и упућених аналитичара је ове оценило као пораз. Дајана Џонсон је рекла (Rt.com) да је Србија у УН одбила да оспори независност Косова, те да је Србија избацила део резолуције у којој се каже да је сецесија Косова “неприхватљива и неодржива” и да је то безусловна капитулација Србије пред ЕУ. Јасно и болно прецизно. Оваквом политиком је Србија дошла у ћорсокак и изгубила је и на унутрашњем плану последње остатке достојанства али и на спољњем плану било какво поштовање и на истоку и на западу. Западу смо се показали као сервилни бескичмењаци а истоку, пре свега Русији, као превртљиви и непоуздани. Сад смо ми као онај момак који је село плашио вуком па кад је вук заиста наишао нико му није веровао. Наиме и ако би сад којим чудом се постојећи политичари променили или дошли неки други који би водили реалну патриотску политику – нико нам не би веровао. Кредите смо одавно потрошили. <br />
<br />
<br />
<br />
Парадокс српске политике је да су људи изузетно незадовољни лошом и корумпираном владом, политичарима који доживљавају неуспехе и поразе на светској и домаћој сцени а опет нема спремности да се нешто мења. Чини се да би Тадић и Јеремић могли да овако забрљају још неколико пута а да и даље буду популарни. Исто тако владајућа ДС важи за корумпирану клику која је у тој дисциплине ако не европски а оно сигурно балкански шампион, а та странка је и даље популарна. Дакле нико није задовољан са постојећом влашћу, многи су огорчени због пораза које трпимо и беде у којој живимо, али опет би да су избори данас гласали слично онако како су и гласали на претходним изборима. <br />
<br />
<br />
<br />
Објашњење за овај парадокс, не само српске политике, није једноставно. Јавност је апатична и не верује да се нешто може променити, опозиција је слаба, разједињена и добрим делом кокетира са влашћу. Медијска доминација и маркетиншка вештина је на завидном нивоу те се у медијима не може чути другачије мишљење, осим дозирано и политички коректно. Довољно да се “власи не досете” и да се очува привид слободе медија. <br />
<br />
<br />
<br />
Тако се око ове дипломатске капитулације у домаћим медијима могло чути изјаве од будаластих “ово је победа Србије” па до наводно реалистичних “нужан компромис ради европске будућности” или пак “није добро ал је могло и горе”. Дакле ретко се могла чути једина реална оцена – да је ово велики пораз и историјска срамота те да би неко за то морао да сноси одговорност – пре свега председник Тадић и министар Јеремић. <br />
<br />
<br />
<br />
Но очигледно је да је председник недодирљив за критику, а млади министар се вешто чува и ослобађа одговорност јер је ето он заговарао “тврђи став”. А суштина је да је он потребан као претендент на председничку фотељу јер има симпатије “патриотског бирачког тела”. Стога нас не би чудило да неко ко није одговоран за овај дипломатски дебакл – попут премијера Цветковића буде колатерална штета и жртвени јарац. Но овако нешто – да одговорни не буду ни озбиљније прозвани, па чак и да даље имају подршку јавности, је могуће само у Србији медијског једноумља и слабе опозиционе политичке и интелектуалне сцене.<br />
<br />
<br />
<br />
Медијским садржајима илити “покривалицама” је ситуација држана под контролом. Тако смо убрзо после једног од највећих дипломатских пораза у српској историји имали малу утешну лекцију о патриотизму. Гледали смо промоцију најмлађе генерације официра Војске Југославије и председника који је по ко зна који пут поновио да “никада, али никада нећемо признати независно Косово” као да неко од нас уопште и тражи формалан потпис. Председник је рекао да усвојена Резолуција “чува право Србија да мирним и дипломатским средствима брани интегритет и легитимне интересе на Косову и Метохији”. Занима нас како та резолуција брани наш територијални интегритет кад смо у њој прихватили одлуку МСП, кад у њој нема захтева за преговорима о статус Косова и кад се није тражило изјашањавање скупштине УН о нелегалној сецесији Косова. <br />
<br />
<br />
<br />
Осим тога ако смо се определили за искључиво „гандијевску“ мирољубиву политику без насиља, као једина држава на свету која није спремна да војном силом брани свој територијални интегритет, за шта нам служи уопште та наша војска. Тако смањена и пацификована она није ни сенка оне која је бранила земљу 1999. Године. Она може да служи само за симулацију патриотизма или пак да се спремају контигенти наших младића који би ишли по светским ратиштима зарад туђинских интереса. <br />
<br />
<br />
<br />
Уместо да се инсистирало на примени резолуције 1244 и кумановског споразума и захтевао повратак хиљаду наших војника на Косова наша земља се унапред одриче ангажмана снага безбедности на очувању територијалног интегритета. Истовремено се не одриче употребе силе кад је у питању највиши тест европскости Србије – организације геј параде. <br />
<br />
<br />
<br />
Како каже Александар Павић режим неће користити сва расположива средства у одбрани суверенитета и интегритета “али за одбрану вредности агресивног хомосексуализма које „Парада поноса“ пропагира, исти режим ће и те како бити спреман да користи сва расположива средства једне суверене државе. Има ли јаснијег доказа до којих је вредности садашњем марионетском режиму у Србији стало?”(vidovdan.org) Иако покушавају да нас убеде да воде политику “И Косово и геј парада” очигледно је да им је ово друго много значајније. Ако желите некога да тачно процените – не слушајте толико шта прича већ за шта се реално бори, шта је спреман да брани и до које мере. <br />
<br />
<br />
<br />
Наша власт је одустала од одбране Косова, али је спремна да зарад “европских вредности” које наводно оличава геј парада да ризикује сукобе на улицама и огорчење грађана. Капитулантска политика око Косова и капитулације пред ЕУгеј лобијем заправо део једне те исте неморалне и садо-мазо настране политике. Ту љигавост је модерни песник лепо изразио стиховима “мала, мала група педера дуго нам је вала сметала…” а то није толико “сексуална оријентација” колико морална квалификација. Због једначина српска влада – геј парада морамо се тој "малој групи" супротставити и изаћи на црту. <br />
<br />
<br />
<br />
Видовдан <br />
18.09.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-67549172081090105632011-04-16T09:33:00.000-07:002011-04-16T09:33:34.756-07:00Еврогеј влада и пензионерска парада<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Власт је ускладу са социјално одговорном политиком одлучила да одговори на притиске који долазе од стране међународних финансијера и да штити стране банке у Србији и да уведе мере штедње код широких народних маса. До сада је социјално одговорно социјализовала шпекулативне губитке страних банака и домаћих тајкуна, а у складу са тим предлаже социјално рестриктивне законе. Социјално одговорна значи да је одговорна према ММФ и да ће се одговорно односити према могућим социјалним немирима кад започне друго драматичније полувреме глобалне кризе. <br />
<a name='more'></a><br />
<br />
<br />
<br />
Власт је ускладу са социјално одговорном политиком одлучила да одговори на притиске који долазе од стране међународних финансијера и да штити стране банке у Србији и да уведе мере штедње код широких народних маса. До сада је социјално одговорно социјализовала шпекулативне губитке страних банака и домаћих тајкуна, а у складу са тим предлаже социјално рестриктивне законе. Социјално одговорна значи да је одговорна према ММФ и да ће се одговорно односити према могућим социјалним немирима кад започне друго драматичније полувреме глобалне кризе. <br />
<br />
<br />
<br />
Стога су они социјално одговорни према својим менторима изнели предлог закона о изменама и допуна Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Они су предложили подизање старосне границе за одлазак у пензију за оба пола са 53 на 58 година, подизања стажа осигурања за жене са 35 на 38 година те промене начина усклађивања пензија што ће имати за последицу заостајање просечне пензије за просечном зарадом. Ту су још и неке друге мере које ће погрошати положај пензионера и оних који остварују пензију кроз бенефицирани радни стаж.<br />
<br />
<br />
<br />
Овим и оваквим предлогом закона, и по мишљењу синдиката, је јасно да су губитници пензионери и они који би то требали да постану јер ће до пензије бити теже доћи и јер ће оне бити реално ниже у односу на плату. Осим тога угрожене су и групе особа са инвалидитетом које су у радном односу јер се инвалидитет дефинише као потпуни губитак радне способности, а не признавање смањене радне способности као услова за остваривање инвалидске пензије. Угрожени су и запослени јер се постепено подиже граница одласка у пензију па ће или мање уживати пензију или је неће ни доживети. Исто тако и незапослени јер ће на овај начин ће теже долазити до посла. <br />
<br />
<br />
<br />
Иако је премијер Цветковић обећао да ће просечна пензија бити до и око 70% од просечне плате, а и потпредседник владе Кркобабић да ће се „пензије усклађивати са кретањем зарада“. Но ако се узме шта је све Динкић обећао ова обећања делујуе некако бенигно и невино, па нико озбиљно ни не прозива „потенцијалног кандидата за нобелову награду из економије“. <br />
<br />
<br />
<br />
Као реакција на све ово млако су најављени и протести неких синдиката али то неће имати већег ефекта јер медији и политички естаблишмент игнорише такве захтеве. Осим тога вођства синдиката су изгубила поверење „базе“ јер су се често њихови протести завршавали трулим компромисима. Већина странака не жели да се замера светским и домаћим банкарима па се и од њих ово питање систематски занемарује. Иако би опозиција могла на овом да поентира она је пасивна јер очиглено или не види значај овог питања или јек пак „замољена“ да се не меша. <br />
<br />
<br />
<br />
. Нарочито су угрожени пензионери над којима се врши транзициони „лапот“ и млади незапослени људи којима се шанса нуди само негде „преко гране“. Последица ове политике је да Србија постане земаља без образованих и младих који ће да оду у свет, а у њој ће остати претежно стари и неспособни које ће власт моћи лакше контролисати. Колико је то део планираног социјалног инжењеринга са циљем стварања „европске Србије послушних грађана“а колико је то последица обичне балканске корупције у односу према њиховим западним менторима и финансијским центрима тешко је рећи. Реч је колико видимо о комбинацији оба фактора. <br />
<br />
<br />
<br />
Када се схвати да је социјално одговорна политика владе део глобалне транзиције које преживљавају не само посткомунистичка друштва, и да је таква глобализација и пројекат и процес коме је готово немогуће стати на пут поставља се питање шта је могуће учинити. Нарочито је проблем што већинска Србија, народна, сиротињска и нормална очигедно није успела да артикулише своје ставове и да изнедри своје аутентичне представнике. Данас проевропски естаблишмент или игнорише интересе и традиције свог народа или отворено ради против њих. Степен отуђења од сопственог народа и његове традиције је често пропорционалан количини новца и нивоу образовања.<br />
<br />
<br />
<br />
Шта онда да раде пензионери, социјално угрожени, незапослени и отали према којима се ова држава понаша маћехински. Па шта да онда да ради та ојађена, осиротела и напуштена ћутљива српска већина. Како да се бори за своја права у времену неправде. Како да се обесправљени пензионери, незапослени и сиромашни борити за своја минимална права кад против себе имају цео естаблишмент. Очигледно је да би један народни патриотски покрет који каналише социјално незадовољство био дочекан на нож. Потребно је да сви они који су понижени и угрожени од стране социјалног инжењеринга који се своди на формирање друштва у коме има неколико процената добростојећих а остатак чини обесправљена сиротиња повежу и организују на нов начин. Стога је једини начин је да се иде посредним путевима организовања и отпора владајућој олигархији која је у служби одржавања неправедног система и неоколонијалног статуса Србије. <br />
<br />
<br />
<br />
Чини се да једино шансу за успех протеста сиромашних и обесправљених је да се узме форма нечег политички коректног. Ако пензионери и они који су опљачкани у транзицији не желе потпуну маргинализацију, те да добију подршку медија морају имати протест који је у „тренду“. На жалост сва је прилика да нашим пензионерима и сиромасима једино преостаје да организују пензионерску геј параду против владе која смањује пензије и угрожава опстанак старијих генерација. Пошто се власт не брине за милионску армију пензионера и незапослених већ само за безбедност промоцију у подршку београдском педербалу ово је можда успешан начин изражавања отпора. Замислимо само велику геј параду пензионера и српске сиротиње против које ништа не би могао ни агресивни геј лобиста Марко Караџић, шта више вероватно би јој се предружили и кркобабићи у кожној галантерији, то би заиста могло да угрози опстанак евро геј владе. А све по оној народној – клин се клином избија.<br />
<br />
<br />
Видовдан<br />
7.10.2010.<br />
</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-62899042129843750482011-04-16T09:30:00.000-07:002011-04-16T09:30:36.402-07:00Православни свет у вртлогу глобализације<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Трауматично искуство фашистичке агресије и комунистичке тоталитарности се наставља и у транзицији која је источни и православни део Европе гурнула на маргину и у тешку беду. Православни и словенски свет је доживео друштвени слом, економски колапс и тешку духовну пометеност. Најтеже од свега је то што је дошао на ивицу самонегације и самозаборава. <br />
<a name='more'></a><br />
Пише: Бранко Радун и Предраг Николић <br />
<br />
Свима је познато да је у времену драматичног и трагичног двадесетог века православни и словенски свет био највећа жртва тоталитарних идеологија и страних завојевача. Десетине милиона страдалих у ратовима, етничким чишћењима и логорима су само део великих страдања православног света. На духовној равни је православни свет преживео још теже ударе који су претили да уништа саму суштину православног културног кода. Трауматично искуство фашистичке агресије и комунистичке тоталитарности се наставља и у транзицији која је источни и православни део Европе гурнула на маргину и у тешку беду. Православни и словенски свет је доживео друштвени слом, економски колапс и тешку духовну пометеност. Најтеже од свега је то што је дошао на ивицу самонегације и самозаборава. Но то је истовремено било и велика шанса за духовну обнову и повратак традицији, који се и десио у значајној мери. <br />
<br />
<br />
<br />
Данас се тај и такав православни свет налази пред новим и тешким искушењима, пре свега реч је о опасном пројекту неолибералне глобализацији који нивелише разлике и потире све идентитете осим оног свог – крајње индивидуалистичког и потрошачког псеудоидентитета. Глобализације је гробница свих идентитета. Глобализација (политичка, економска и духовна) је претња опстанку свих религија и националних заједница. <br />
<br />
<br />
<br />
Шта је то православље данас? Да ли се може уопште говорити о православном свету или православној цивилизацији. Велики аналитичари биографија цивилизација, попут Леонтјева, Данилевског, Шпенглера, Тојнбија и Хантингтона, мање више сложно говоре о постојању посебне православно-словенске цивилизације која је у модерном времену у подређеном положају у односу према западној цивилизацији. Она је, да се изразимо терминима Тојбија, изложена културној радијацији западне културе. Тај доминантан утицај који се зове и процес европеизације и вестернизације православних народа је само друга медаља процеса глобализације. <br />
<br />
<br />
<br />
Деценијама па можда и дуже је православни свет, или свет друштава у којима је православна традиција кључни део историјског и националног идентитета, у превирању. Глобализација која је и процес и пројекат, је ставила православне народе пред опасне изазове који прете опстанку православног света какав смо некада познавали. Угрожен је и идентитет православних народа и простор на коме се налазе. <br />
<br />
<br />
<br />
Православни свет се простире од Бања Луке до Владивостока, али је питање у којој мери је тај свет свестан себе као таквог. Доста је било помодних учења који су потцењивали значај простора, а православни простор је огроман и значајан. Исто тако многи су говорили да у постиндустријском свету ни идентитети нису значајни, но видимо да то није тачно. Простор и идентитет православног света су од изузетног значаја како за саме православне неароде тако и за читав свет. <br />
<br />
Ми православни народи и појединци се суочавамо с озбиљним питањем духовног и националног идентитета који се сажима у садржају овог „ми“. Да ли постоји то „ми“ данас и ако постоји шта је то у односу на оно што је то било у прошлости пре процеса секуларизације. Православни свет има духовни идентитет укорењен у православној вери и више националних идентитета који произилазе из заједничке етничке прошлости и судбине. У процесу глобализације су исто угрожени и православни и национални идентитет, на удару је често и црква која је неретко чувар и једног и другог. Нарочито је то присутно код Срба где је светосавље оригинална синтеза православне вере са националном традицијом у својеврсном „несливеном јединству“. <br />
<br />
<br />
<br />
Одговор на изазове глобализације, како је то схватао и Тојби, мора бити адекватан и правовремен. Када неки културни организам не може да одговори на изазове који су пред њим он престаје бити историјски фактор, престаје бити субјект и постаје историјски објект утицаја других културних и духовних ентитета. Да би учествовали у глобалном културном простору морате бити утемељени у својој култури и традицији. <br />
<br />
Излаз из ћорокака глобализације и одговор на друге изазове модерног света је у повратку традицији и повратку традиције у живот појединаца и народа. Да би смо могли да уђемо у дијалог са другима морамо бити сигурни у оно шта смо ми, морамо бити утемељени у сопственој традицији и историјском искуству. Услов за мултикултурну размену искустава и идеја је јасан монокултурни идентитет. Они који не знају ко су, одакле су и куда иду не могу ни ући у плодан дијалог са другима нити другима понудити нешто заиста ново. <br />
<br />
Све је у изграђеном идентитету и све је изграђено на идентитету. Идентитет је осећај појединца, група или народа о самом себи, дакле слика коју имамо о себи. Иако је идентитет нешто нејасно и неухватљиво, нешто што је тешко прецизно дефинисати, ипак представља кључ за објашњење већине феномена модерног доба. Како у смислу растакања традиционалних идентитета тако и у трансформацији постојећих форми и облика. Модерни човек често потцењује значај духовног идентитета, али га реалност демантује. <br />
<br />
Духовни и национални идентитет православних народа је угрожен. Иако смо свесни одређеног и умереног повратка традиције и историјске свести, стање никако није задовољавајуће. Дубока и дуготрајна криза православног идентитета и идентитета православних народа се може превазићи само кроз синтезу врлине традиције и вештине модерног доба. Са тим да та и таква синтеза не буде површна и кич комбинација обичајности и мода савременог доба, већ да заиста сведочи врлине и вредности наше традиције на нов и модеран начин. Само таква промишљена, одмерена и мудра комбинација традиционалног и модерног може донети наду народима који осећају последице свеопште кризе, која је пре свега духовна и егзистенцијална. <br />
<br />
Мултикултурализам је традиционално присутан у православном свету који је у много већој мери био отворен за спољашње утицаје но милитантне културе запада и оријента. Модерни мултикултурни пројекат на западу, за који Мерклеова и други политичари и интелектуалци кажу да је пропао, је требао да ублажи подвојеност и шизофреност у западним друштвима. У Америци је то вишедеценијска борба за права црних грађана Америке која је форсирана од политичке елите или пак настојање западних држава да асимилирају муслиманске заједнице. Овде видимо да је мултикулти пројекта често био средство политике интеграције и асимилације мањинских група, што неретко значи и мрвљење њиховог идентитета.<br />
<br />
Док се данас, на западу мултикултурализам проглашава пропалим пројектом, он се нуди источноевропским и православним друштвима. На жалост и овде се идеја мултикултурализма користи као инструмент растакања већ угрожених националних и верских идентитета, форсирањем мањинских и виртуелних идентититета у тим друштвима. Тако се стандарди мултикултурног суживота и људских и мањинских права неретко користе као средство притиска на источноевропске народе, да би се у већој мери подвргли контроли и пацификовали. Тако је мултикултурализам иако у суштини позитивна идеја суживота и прожимања култура и традиција постаје нови вид глобализацијске стратегије која има за циљ растакање националниих и религиозних идентитеа субнационалним, регионалним, псеудорелигијским и виртуелним „идентитетима“. <br />
<br />
Одговор на изазове глобализације мора бити утемељење у сопственој идентитетској матрици – у овом случају православној. Тек онда постаје смислен улазак у отворен и плодан дијалог који води креативној и међусобној корисној културној размени. Дијалог мора бити успостављен пре свега у оквиру сосптвеног културног круга – православног света. Православне интеграције међу православним народима су потребне ради развоја народа ћирилометодијевске културе, али и ради јачања православног идентитета у сваком од њих. <br />
<br />
Мултикултурни дијалог може бити користан само ако обе стране знају ко су и шта желе од тог дијалога. Православни свет после фазе укорењивања у својој традицији треба мерилима врлина и вредности своје традиције да мери и оцењује шта јој је потребно или корисно у другим културним традицијама. Културни трансфер мора бити такав да не угрожава постојећи идентитет, што до сада није био случај, јер су се неретко некритички преузимали са запада погледи на свет, обичаји и моде. То може бити постигнуто само ако мултикултурни дијалог буде подређен очувању и јачању културног и националног идентитета православних народа. То није битно само за саме православне народе већ и за читав свет који се губи у вртлогу нихилистичке глобализације и коме су више него потребне „благе речи“ православне и ћирилометодијевске цивилизације. <br />
<br />
Са конференције Фонда јединства православних народа која се ове године одржала у Дубровнику. Тема овогодишње конференције је „Резултати пројекта муликултуралности у Европи и проблеми духовног идентитета народа“.<br />
<br />
Видовдан <br />
22.02.2011.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-56943970787288880932011-04-16T09:25:00.000-07:002011-04-16T09:25:49.764-07:00Ко је убио Ђинђића и ко хоће да уништи Коштуницу?<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on"><br />
Дакле осам година после убиства и три године након што је тужилаштво за организовани криминал најавило покретање истраге о политичкој позадини убиства, стиже најава баш сада да ће се нешто покренути по том питању. <br />
<a name='more'></a><br />
<br />
Најава саслушања Војислава Kоштунице на годишњицу атентата на Зорана Ђунђића је била медијски пропраћена као ретко која друга вест у последње време. Републички тужилац је најавио да ће лидер ДСС-а бити позван на саслушање у преткривичном поступку о политичкој позадини убиства премијера Ђинђића. Дакле осам година после убиства и три године након што је тужилаштво за организовани криминал најавило покретање истраге о политичкој позадини убиства, стиже најава баш сада да ће се нешто покренути по том питању. <br />
<br />
Обични грађани се питају зашто баш Коштуница и зашто баш сада после свих ових година? Ниједан озбиљна власт не најављује саслушање, па макар било о политичкој позадини атентата, уз такву медијску помпу и то још опозиционог лидера осим ако све то нема јасну политичку позадину. Тиме се само демонстрира политичка воља да се оцрни опозиција у моменту привременог изласка из кризе владе и уласка у изборну годину. Најава и истраге о неким “махинацијама” у које би наводно требао бити умешан Веља Илић која коинцидира са овом најавом “саслушања” Kоштунице јасно говори у прилог тези да је реч о политички мотивисаној кампањи против опозиције. Власт се осећа да јој слабе позиције и пада рејтинг, а избори су врло близу, те је потребно нешто урадити да се тренд пада заустави. <br />
<br />
Како изгледа није могуће да владајућа коалиција нечим покаже грађанима да је способна нешто да уради позитивно по живот обичаног човека и заједнице у целини, те јој преостаје једино негативна кампања против опозиције. Дакле како су они схватили да не могу убедити људе како би још једном поверовали у бајке о “хиљаду евра” о “брзом уласку у ЕУ” и о “200.000 нових радних места” онда се фокус ставља на кампању “опозиција је гора од власти”. Дакле основни разлог за сада темпирану кампању против опозиционих лидера и странака је приближавање избора на којима владајућа коалиција нема са чим да изађе. Изневерена обећања и неспособност власти, уз повремене кризе власти, па и посредно признавање Косова кроз “разговоре са Приштином” није нешто са чим се може ићи пред бираче, макар то били и савремени српски “реалити” бирачи. <br />
<br />
Стога је негативна кампања против опозиције која треба да у очима обичног света потпуно маргинализује опозиционе лидере њихов главни адут за прдстојеће изборе. Но ипак се поставља питање зашто баш Коштуница и зашто баш “саслушање” које може прерасти и у оптужбу за умешаност у атентат на Ђинђића? Па иако су главне две политичке снаге ДС и СНС, није занемарива ни тежина ДСС-а, а ни утицај Коштунице на будуће формирање коалиционе владе. Дакле ова политички мотивисана судско-медијска кампања као да жели да поручи Коштуници: “или ћеш радити оно што ти кажемо или ћеш бити избачен из игре”. <br />
<br />
<br />
<br />
Други психополитички ниво ове кампање је и потреба проевропских снага за “кривцем” на кога се сваљује кривица за све лоше што нам се дешава. Некад је то био Милошевић, а после Петог октобра је то уз прекиде најчешће био Коштуница. Но нама је овде занимљиво нешто сасвим друго – понашање Чеде Јовановића, проамеричког Б92 и њима блиских људи који предњаче у харанги против Коштунице. Чеда је затражио да се потпуно “расветли политичко-правна позадина убиства Зорана Ђинђића. Када то кажем, мислим на Војислава Коштуницу и његову партију, на директора РТС Александра Тијанића, генерала Ацу Томића, хашке злочинце, ратне свештенике и све који су направили лавину која је убила Ђинђића”. На тај начин се Чеда Јовановић укључио у кампању “независног” судства и “независних” медија попут Б92 у политичку дисквалификацију оних који нису по њиховој вољи и који би могли да “сметају” на све ближим изборима. <br />
<br />
Но зашто нам је изјава Чеде Јовановића запала за око? Због тога што је Чеда Јовановић управо због изјаве бившег америчког амбасадора у Србији Монтгомерија одлучио овога да тужи због наводних клевета и лажи које је овај изрекао на домаћим медијима. После гостовања америчког амбасадора половином новембра у емисији "Сведок" на РТС-у, а у којој је на питање о могућности учешћа неких западних структура моћи у атентату, између осталог, рекао да би о убиству Ђинђића Јовановић требало да исприча све што зна, пошто очигедно зна доста. Разлог за тужбу бивши амерички амбасадор види у покушају да се избегне одговор на то “да ли ће Чедомир Јовановић открити детаље односа које је имао са Милорадом Уелемком Легијом и земунским кланом”. Дакле да открије свој однос са онима, који су по званичној верзији атентата, убили Ђинђића. Чеда Јовановић је узвратио да је бивши амбасадор САД (а тиме и сама Америка) учествовао у рушењу Зорана Ђинђића, ипак не идући тако далеко да их оптужи за учешће у атентату. Јер ипак се зна ко је Велики Брат, чак и у жару међусобних оптуживања. <br />
<br />
<br />
<br />
Ипак оно што је јасно иза ове прошлогодишње размене медијских удараца остаје јасан утисак да су обојица у праву када говоре о оном другом, као и да знају много више о убиству покојног премијера него што говоре. Ако би говорили о политичкој позадини убиства Зорана Ђинђића морамо бити свесни да је такав атентат пре свега политички чин, чин иза кога не могу стајати локални криминалци. Иако је тешко дати одговор на питање ко је наредио или допустио да се деси атентат, ипак је после свих ових година нешто јасно. <br />
<br />
Прича о “патриотској завери” против “хероја реформи” је толико танка да је готово напуштена (иако се због избора може реанимирати). Која друга опција постоји – па она о којој је говорио у облику питања новинар РТС бившем амбасадору САД. Да је промена односа Зорана Ђинђића према Косову која се десила три четри месеца пред смрт, а о којој сведочи и књига Добрице Ћосића о Косову изазвала негативне реакције код оних који нису желели да Србија смета процесу стварања “независног Косова”. Не мерећи нечији реални патриотизам и не поредећи ове политичаре ми само желимо да кажемо да кад год српски лидери почну одлучније да воде државни брод и да у изнудици пробају да штите националне интересе – а нарочито када је у питању Косово добијају врло опасне и немилосрдне противнике. Када је Милошевић одлучио да се у Рамбујеу не прихвате нови и поразни услови који би водили независности јужне српске покрајине за три године пала је пресуда да се Србија бомбардује и да Милошевић оде. <br />
<br />
Тако исто када је Ђинђић покушао да промени своју политику око Косова, ма шта то значило, постао је мета атентата. Исто тако када је почетком 2008. Коштуница одлучио да се Србија ипак супротстави једностраном проглашењу независности Косова (и инсталирању сепаратистичких институција кроз Еулеx) одлучено је, тамо где се већ о свему одлучује, да он мора да оде из владе. Тако се реч песника о Косову као “грдном судилишту” показује као судбински пресудна не само за наш народ већ и за људе који га воде. Једно је јасно - није лако бити Кнез Лазар па дати главу за “Царство Небеско”, али није лако ни Бранковићима који носе жиг издаје јер су “прихватили реалност”. Овде дефинитивно ником није лако. <br />
<br />
Видовдан <br />
18.03.2011.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-82114329486945935722011-04-16T09:20:00.000-07:002011-04-16T09:20:20.992-07:00Путин по други пут међу Србима<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Шта је циљ посете Владимира Путина и у каквој вези су актуелна политичка криза владе и долазак руског премијера у Београд?<br />
<a name='more'></a><br />
Владимир Путин, премијер РФ и неспорни лидер Русије, долази у посету Србији вероватно 23. марта, непосредно уочи годишњице НАТО бомбардовања наше земље. Занимљиво је да ту информацију није дало Министарство спољних послова, већ је она „процурила“ у медијима. Као да власт не зна шта да ради са доласком руског лидера или, пак, да је ова посета плод руске иницијативе која би за владајући режим могла бити проблематична.<br />
<br />
<br />
<br />
ДАЛЕКО ЈЕ КАИРО<br />
<br />
Иако је Путин изузетно популаран у Србији, вероватно као ниједан други страни лидер у некој другој земљи, то вероватно није разлог за зебњу код наше власти. Иако би Путин хипотетички због своје велике популарности могао да победи и на изборима у Србији или, пак, да на Тргу Републике окупи више људи него неки други српски лидер, то ипак није оно што представља проблем за Тадићев режим. За њих је проблем порука коју Путин носи Београду.<br />
<br />
Шта је заправо циљ посете Србији руског лидера? Поред различитих ставова, сви аналитичари слажу се у оцени да Путин није човек који долази због нечег мање битног, као и да није као наш председник који воли да путује чак и када то нема неку нарочиту сврху.<br />
<br />
Неки су помислили да је можда реч о покушају актуелног режима да крене у правцу добијања руске подршке, и то у тренутку када им се чини да их је Запад „пустио низ воду“ или намерава то да учини. Иако је тешко замислити актуелну проевропску и пронатовску структуру на власти како почиње да нас убеђује да Србији нису потребне европске већ евроазијске интеграције, нико не зна шта несигурна будућност носи. Нарочито у светлу последњих сцена из „вреле афричке зиме“ у којој се незадовољство маса користи да се режими дестабилизују или промене.<br />
<br />
Очекивање новог деструктивног таласа светског финансијског цунамија и геополитичка стратегија контролисаног хаоса глобалних центара моћи забрињава многе режиме у свету. Данас нико не зна ко је следећи „на реду“. Ако би домаћи властодршци дошли у позицију да ризикују „нови Каиро“, они би можда и били спремни на озбиљнији договор са неком алтернативном балансирајућом силом – у овом случају са Русијом. Но, иако ситуација није сјајна за постојећи режим, који тренутно има мањинску владу (без Динкићевог Г17 Плус), тешко да је окретање Београда Москви реална опција у скоријој будућности.<br />
<br />
<br />
<br />
БИТКА ЗА ЈУЖНИ ТОК<br />
<br />
Како се у политичку кризу владе, коју је озбиљно начео проамерички Г17 Плус, уклапа најава посете руског лидера Владимира Путина? Готово извесно да је реч о руској процени да таква нестабилна и угрожена влада може бити осетљива на притиске, па би могла да изневери договоре постигнуте са Москвом. Пре свега реч је о енергетском споразуму – изградњи „Јужног тока“ који је од виталног значаја и за Русију и за Србију, али и за ЕУ. Иако је Москви битно да успори пузеће нато-интеграције Србије, очигледно је да им је Јужни ток приоритет.<br />
<br />
Криза владе може да угрози оперативну реализацију Јужног тока коју су кадрови, нарочито они из Г17 Плус, покушавали да блокирају и опструирају. Како се пројекат „Набуко“ показао нереалним, решење се нашло у покушају стратешке саботаже овог конкурентског пројекта који је трн у оку Американаца. Србија је стратешки „одабрана“ Англосаксонцима, као место на којем би требало пресећи „Јужни ток“. И то зато што је Србија виђена као земља која би потенцијално у будућим хаотичним променама могла постати кључни партнер Москве на Балкану, па би се овим потезом тај ризик вишеструко смањио. Тиме се у очима САД-а смањује и „ризик“ од руско-европског стратешког партнерства.<br />
<br />
Због тога и Саша Гајић, анализирајући разлоге зашто ће Запад баш овде да руши стратешки руско-европски енергетски пројекат, закључио да је Србија Стаљинград „Јужног тока“, а да борба за њега „неминовно постаје и истрајавање у борби за Србију и њену будућност, јер би се његов успех одразио на цео регион и одвео га у други, повољнији геоекономски и геостратешки положај у најширем смислу те речи“ („Шест разлога зашто ће Запад напасти Јужни ток баш у Србији“, www.видовдан.орг). Ако би се овде десио такав погубан преокрет – то би значило нову капитулацију Србије која би изгубила шансу за будућност, а на ширем плану то би успорило приближавање Русије и ЕУ.<br />
<br />
Стога је логично да у Србију – која је у политичкој и економској кризи због дипломатске капитулације пред захтевима САД и ЕУ, те од тада једва да показује отпор пред налозима Запада – дође лидер како би обезбедио руске и европске интересе. Наша власт ником више не улива поверење, њој не верују ни на истоку ни на западу, па је зато потребно начинити притисак како би извршила преузете обавезе. У сваком случају, једно је сигурно: када се сретну Тадић и Путин, један од њих двојице ће радити у стратешком интересу своје земље. Погодите који. <br />
<br />
Pečat <br />
25.02.2011.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-47791889469416160802011-04-16T09:15:00.000-07:002011-04-16T09:15:51.038-07:00ДС system is down<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Избори у Демократској странци показали су да страначки барони контролишу и странку и кључне ресоре, а да председник фигурира као енглеска краљица у британском политичком систему<br />
<a name='more'></a><br />
Владајуће Демократе, а са њима и Србија, преживели су још једну Изборну скупштину која није донела готово ништа ново, али је доста ствари показала и демонстрирала. Председник је остао председник, а потпредседници су постали они очекивани. Но, избори у ДС ипак нису протекли без занимљивости.<br />
<br />
Демократе су као „европеизатори“ Србије најавили громогласно нови електронски систем за гласање, чиме је ваљда требало да демонстрирају како су они модерни и напредни у сваком смислу. Но, систем је пао усред гласања, што симболички представља и резиме модернизације и исфорсиране европеизације Србије. Нешто се громогласно најављује, о томе се много прича, ко зна колико кошта, а у пракси баш и не функционише. Или, што би рекао Паја Патак у оном старом цртаћу „чему ово служи, а уз то и не ради“.<br />
<br />
<br />
<br />
КО ЈЕ СМЕСТИО ВУКУ ЈЕРЕМИЋУ<br />
<br />
Пале су, међутим, још неке маске. Пре свега доведена је у питање легалност изборне скупштине јер је гласање прекинуто напола, а избори нису били поновљени. Овакву бламажу себи не може да допусти ни локално удружење пецароша или пензионера, а камоли странка која влада земљом и има „мисију да Србију уведе у Европу“.<br />
<br />
После пада система и преласка на „ручно“ гласање, Јеремић је видно узнемирен истакао да је монструозно покраден. У објављеној, па повученој изјави са интернета („Ало“), писало је како се квар догодио у тренутку док је Јеремић, наводно, био у вођству у односу на остале кандидате. Јеремић је у тој изјави изјавио: „Ово је најмонструознија крађа која се икада десила! Када су видели да њихови кандидати неће проћи, покрали су ме на најстрашнији начин! Када је гласало око 50 одсто људи и када су видели да мимо свих њихових очекивања водим и имам највише гласова, лажирали су све и донели нове листиће, па сада гласају како им падне на памет!“<br />
<br />
Ипак, убрзо је министар Јеремић спустио лопту, а изјаве су повучене са интернета, иако су већ биле пренете и на друге сајтове. На крају ништа није јасно – да ли се Јеремић предомислио или су га поново предомислили, па је био принуђен да зарад о(п)станка на челу министарства повуче своје изјаве. У сваком случају Јеремић је још једном понижен а да није знао како да адекватно одговори. Очигледно су и овим поводом, као и много пута до сада, људи око њега проценили да им се не исплати прећи на „опозициони хлеб“, па су млађаног министра саветовали да се не истрчава.<br />
<br />
Било како било показало се да Јеремић нема довољну подршку у странци (или бар нема контролу бројања листића), али ни политичког шлифа кад му се у неколико месеци дешава да излеће са изјавама које касније демантује или повлачи без коментара. Иако има одређену популарност, шеф дипломатије очигледно не може да направи договор са водећим људима ДС. Вероватно је остао и без подршке председника Тадића, досадашњег ментора, који га је и довео на место министра спољних послова.<br />
<br />
<br />
<br />
ЛИДЕРИ И БАРОНИ<br />
<br />
Ови избори показали су да се председник ДС није ни мешао у изборе за потпредседнике, а чини се и да је желео да не би имао довољно моћи да наметне неке друге кандидате. Ситуација је таква – нико не оспорава Тадићу лидерску позицију, а он се са друге стране не меша Пајтићу, Шутановцу и Ђиласу у посао. Страначки барони контролишу и странку и кључне ресоре, а председник фигурира у ДС-у као енглеска краљица у британском политичком систему.<br />
<br />
Но слабљење Тадићевог ауторитета долази највећим делом од фактора изван странке. Очигледно је да више није миљеник странаца и тајкуна или у најмању руку није једини миљеник. После дебакла око предлога српске резолуције у скупштини УН у септембру, када смо уместо резолуције писане нашом руком, предали на писарници УН-а резолуцију коју су нам други писали, ерозија ауторитета српске власти изгледа незаустављива. О томе сведочи и председникова изјава на „маргинама“ страначке скупштине, да би и поред Мартијевог извештаја о монструозним злочинима над Србима, спроведених од стране Тачија, Србија и даље требало да види у очигледном злочинцу легитимног преговарача. Штавише председник је рекао, а и после потврдио, да ће разговарати и преговарати са Тачијем док се не докаже да је овај злочинац. Дакле у моменту кад је европска и светска јавност коначно добила увид да је тренутна власт у сецесионистичкој покрајини у рукама злочинаца какве свет није видео, Србија ствар „смирује“ и посредно даје подршку приштинским сецесионистима. Чини се да Тачи има тренутно више разумевања и подршке код председника Србије, но код већине других политичких вођа Европе. Стога се може рећи да Србија не мора да призна сецесију Косова, већ да прихвати сецесионистичке институције и да им помогне да стану на ноге. А то је срамотно чак и у очима већине оних који припадају Демократској странци, или њој гравитирају. <br />
<br />
Pečat <br />
23.12.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-78146227884971791572011-04-16T09:10:00.000-07:002011-04-16T09:10:25.143-07:00СПС Од 8 седнице до 8 конгреса<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Чега се то нови социјалисти одричу из своје прошлости, и како ће старије и конзервативно бирачко тело СПС прихватити прилично радикалне промене имиџа социјалиста?<br />
<a name='more'></a><br />
<br />
У недељу је одржан Осми конгрес СПС, на којем је очекивано потврђена лидерска позиција Дачића, али и нови проевропски курс странке озваничен, још раније, уласком у коалицију са ДС-ом. Странка је по његовим речима променила оријентацију из социјалистичке у социјалдемократску. Овај конгрес СПС-а је заправо значајан као званично исказивање дисконтинуитета са неким елементима старог СПС-а и „отварање нове странице“ у историји странке. „Направили смо радикалан рез са прошлошћу, рашчистили све дилеме и поносни смо на све добро што смо учинили“, рекао је Дачић и додао како је ЕУ приоритет странке.<br />
<br />
Чега се то нови социјалисти одричу из своје прошлости?<br />
<br />
<br />
<br />
ВЕЖИ КОЊА ГДЕ ТИ ГАЗДА КАЖЕ<br />
<br />
По речима Дачића, странка више никада не жели да буде повезана са наводно лошим економским положајем људи, санкцијама, ратовима или политичким убиствима. Садашњи проевропски курс „без алтернативе“ који заступа и СПС, заиста је велики заокрет у односу на Милошевићеву политику, па чак и на политику социјалиста после 5. октобра. Иако то није директно рекао, Дачић је заправо послао поруку да се социјалисти одричу ако не целокупног дела Милошевића, а оно сигурно неких његових кључних елемената. Но Дачићева победа „над Милошевићем“ је била остварена много раније.<br />
<br />
Ивица Дачић се показао као политичар који је успео да се наметне странци као лидер, и поред противљења „милошевићевског крила“, јер се представио као човек који ће одржати партијску структуру. Направио је успешно савезништва са људима из новог режима, чиме се унутар странке стабилизовао на месту лидера. Но, пре свега, успео је да страначке људе убеди како је управо он прави избор, и како СПС само са њим може имати политичку будућност. То је, наравно, захтевало значајне промене и уподобљавање „новом времену“. Осим спремности на сарадњу са владајућим структурама у земљи, подразумевало се и да СПС постане прихватљив и доминантним силама на Балкану, пре свега САД-у и ЕУ. А то није могло да се догоди да социјалисти нису ревидирали ставове, и да од патриота милошевићевског типа нису постали проевропска социјалдемократска странка. Једном речју, да нису завезали страначког коња тамо где им је глобални газда рекао.<br />
<br />
Но, поставља се питање по коју цену је то пристајање могуће оправдати, шта остаје, када се крене путем опортунизма, од темељних уверења и стратешких циљева. Тешко је избећи крајности самомаргинализоване ригидне и екстремне позиције и претеране попустљивости, у којој појединац или нека групација губи свој идентитет зарад могућности успеха. Очигледно је да је СПС предвођен Дачићем избегао прво искушење, али се чини да ће тешко избећи да буде жртва другог.<br />
<br />
<br />
<br />
ВЛАСТ ЈЕ МЕЛЕМ ЗА МНОГЕ РАНЕ<br />
<br />
На легендарној Осмој седници ЦК СК Србије била је побеђена „социјалдемократска струја“ од стране струје која се представљала као патриотска опција и наметнула је Милошевића као српског националног лидера. Данас се под притиском нових околности и доминантне евроамеричке парадигме, СПС опет враћа на позиције мекше социјалдемократске линије. Европски политички тренд протеклих деценија био је да се левичарске, социјалистичке и радничке партије трансформишу у политички коректне социјалдемократе „нове левице“. Она се уместо тврдог заступања интереса сиромашних и света рада, уклања са пута свету капитала и више воли да се бави помодним темама (мањинске групе, екологија, салонски антифашизам, који, заправо, више ни не потоји у свету).<br />
<br />
Тако се потенцирањем познатих личности (глумци, спортисти, режисери), као и увођењем нових људи, попут Срђана Драгојевића или Бориса Милићевића, геј активисте, социјалисти желе позиционирати као „нова“ и „модерна“ странка на политичкој сцени. Сам представник геј лобија објаснио је да они подржавају своје припаднике да се политички ангажују и боре за своје интересе. Овим је СПС урадио оно што до сада није нико учинио – директно је укључио у врх странке не само декларисаног хомосексуалца, већ и оног ко је ангажован у борби за „геј права“, чиме је, барем делом, прихватио и неке постулате ЛГБТ идеологије. Како ће старије и конзервативно бирачко тело СПС прихватити ове прилично радикалне промене имиџа социјалиста, показаће тек нови избори.<br />
<br />
Прво велико искушење за нови СПС је био период када су желели да се еманципују од личности свог оснивача Милошевића и његовог утицаја док је био у Хагу. Друго искушење је било напуштање неких постулата милошевићевске политике и прелазак у табор ДС-а. Формирање владе са, до тада у редовима социјалиста омраженим демократама, који су и испоручили Западу главу њиховог покојног председника, није био лак ни безболан. Али је ново вођство на челу са Дачићем већ имало контролу над странком, па су незадовољства ефикасно сузбијена, а изгледне користи од уласка у власт, као и „потпуне легализације“ до тада проказаних социјалиста, ублажиле огорчење. Власт је, потврдило се то и овога пута, мелем за многе ране.<br />
<br />
После тога је Дачић на месту потпредседника владе и министра полиције демонстрирао своју политичку вештину и успео да испегла лоше стране коалиције са ДС-ом. У томе му је помогла подршка медија и способност сналажења, али и српска склоност ка опраштању онима који су на власти. Страначка структура је после дугих година на маргини поново дошла на власт. Не толико због проевропске и лепршаве социјалдемократске приче, већ због комбинације „пендрека“ и ПР борбе против криминала. СПС је „поново у игри“. Дачић је успео да се наметне као донекле агилнији и способнији министар, што у овој влади и није неки успех, па је његов раст рејтинга подигао и странку изнад цензуса. Таман толико да се лакше дише, па чак можда и да се поднесе губитак Драгана Марковића Палме, познатог „хомофоба“ који би због геј лобиста у врху СПС-а могао да дође у искушење да промени страначки дрес. <br />
<br />
Печат <br />
16.12.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com2tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-72734686250440841492011-04-16T09:00:00.001-07:002011-04-16T09:00:48.579-07:00МУФТИЈА ЗУКОРЛИЋ Преко Сарајева до Санџака<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Које би све ефекте могао, а које већ изазива захтев муфтије Зукорлића упућен Сарајеву да подржи његове максималистичке аспирације? <br />
<a name='more'></a>Муфтија Зукорлић, коме је виша сила изван Србије, чак и изван Балкана, дала прилику да се разгалами о вековној угрожености свога народа сада је затражио од званичног Сарајева да помогне Бошњачком националном вијећу, чије формирање нису признали ни власти у Србији, ни две листе муслимана из Рашке. Он је најавио да ће од члана Председништва БИХ Бакира Изетбеговића и инспиратора и финансијера екстремизма реис-ул-улеме Мустафе Церића, тражити подршку за интернационализацију проблема кршења права његових сународника у Србији.<br />
<br />
<br />
<br />
ТЕСТ ЗРЕЛОСТИ<br />
<br />
Чињеница да легитимност конституисања Бошњачког националног већа нису признали надлежни органи државе Србије на радикалног верског лидера муслимана очигледно није имала велики ефекат, будући да муфтија и овај пут наступа као лидер муслиманске заједнице. Но ова иницијатива упућена Сарајеву превазилази оквире личних незаситих аспирација муфтије, будући да представља озбиљан тест зрелости како за Сарајево тако и за Београд, дакако на различите начине. Уколико би и поред свег ризика муслиманско Сарајево подржало екстремне захтеве верског лидера муслимана у Рашкој, отвара се могућност стварања конфликтних ситуација и подизања тензије у целом региону. Такав потез Сарајева срушио би мит о добросуседским односима и, уједно, представљао пораз помиритељској спољној политици Бориса Тадића и Вука Јеремића. У воду би пале и фразе о „турским пријатељима“ који помажу нормализацији односа између Сарајева и Београда. Како је Зукорлић, па и Сарајево (политичко и верско) под великим утицајем Истамбула, овакав покушај дестабилизације Србије и региона не би прошао без прећутне сагласности „турских пријатеља“.<br />
<br />
Али шта то тачно мучи муфтију? Док говори о угрожености муслимана, муфтија мисли на план реализације „муслиманског ентитета“ у том делу Србије. Често екстремне изјаве које даје уперене против државе Србије нису наивне, већ су начин да кроз дестабилизацију односа православних Срба и муслимана намакне позицију лидера у Санџаку, а вероватно и шире. У којој мери санџачки муфтија манипулише са историјским чињеницама, зарад јачања анимозитета између Срба и муслимана, сведочи и то да је у недавном интервјуу арапској „Ал џезири“ рекао да у Србији постоји „екстремни националистички програм од пре сто педесет година под називом „Начертаније“. Према овом писаном програму Србија мора да се обрачуна са муслиманима на три начина: трећина да се убије, трећина да се истера, а остали да пређу у хришћанство“. Ову апсолутну бесмислицу хладнокрвно је пласирао пред стотине милиона муслиманских гледаоца најгледаније муслиманске телевизије.<br />
<br />
ГЕОПОЛИТИЧКА САБЉА<br />
<br />
Са одласком Силајџића са политичке сцене постојало је наивно уверење да је могуће релаксирање односа унутар БиХ, као и односа између Сарајева и Београда. Но, и после Силајџића имамо нове Силајџиће. Изетбеговићев син чак и да не жели, тешко може да не иде стопама оца који је био најодговорнији политичар за отпочињање сукоба у БиХ 1992. године. Поред Изетбеговића, подршку Зукорлићу активно дају верски вођа босанских муслимана Церић и политичар-тајкун у успону Фахрудин Радончић. Званично Сарајево сада се налази пред дилемом јер као одговорно за регионалну стабилност, уколико подржи агресивну реторику муфтије Зукорлића, ризикује кварење односа са Београдом, међуетничку стабилност и степен помирења у самој БиХ.<br />
<br />
Са подршком формирању „муслиманског ентитета“ у Србији, Сарајево отвара и могућност да се легитимишу и захтеви из Бањалуке за референдумом о статусу Републике Српске, при чему је једна од опција и распад Босне. Тешко би било предвидети како би у таквој ситуацији реаговао Милорад Додик. Као могућност не искључује се ни домино ефекат сепаратизама, али оно што је сасвим извесно јесте тежња муфтије Зукорлића да у контролисаној дестабилизацији задобије инструмент контроле понашања Србије и других у региону.<br />
<br />
Ма колико се све ово чинило као авантуристичко мешетарење амбициозног муфтије, ствар је далеко озбиљнија. Наиме пројекат трансформације Рашке у Санџак, где су укључене и моћне силе ван региона, подразумева даље слабљење Србије кроз регионализацију, а заправо федерализацију. Исто тако стварањем муслиманског ентитета се у перспективи реализује продор геополитичке сабље – зелене трансверзале, за коју се наивно веровало да је ствар прошлости или још један „српски мит“. Но, као једини истински српски мит опстаће фраза да „Европа нема алтернативу“, под руку са политиком „извињавамо се, много се извињавамо“. <br />
<br />
Печат <br />
9.12.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-41404596337513074262011-04-16T08:58:00.000-07:002011-04-16T08:58:23.466-07:00ТАДИЋ У ВУКОВАРУ Жалобни пјев председника Србије<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Посета Бориса Тадића Вуковару израз је, између осталог, и немогућности српске елите да се еманципује од малограђанског комплекса мање вредности у односу на „европску тисућлетну културу“ Хрватске<br />
<a name='more'></a><br />
<br />
Председник Србије Борис Тадић посећује Вуковар, за Хрвате симбол „борбе против српског агресора“, заједно са хрватским председником Ивом Јосиповићем. Наравно, Тадићева посета наставак је политичке дефанзиве Србије и прихватања наметнуте медијске слике о српској кривици за распад бивше Југославије и ратове који су уследили током деведесетих. Она је, такође, и продужетак агресивне хрватске ратне пропаганде где су Срби оцрњени и приказани као „злочиначки народ“. И резултат спољњег притиска на Србију, која се посипањем пепела по глави, наводно, приближава Европској унији. Свакако – практична потврда негативних стереотипа о нашој земљи, створених деведесетих година, као истинитих.<br />
<br />
Међутим, једна изјава нашег председника, дата у склопу припрема Бориса Тадића на пут у вуковарску Каносу, може нам помоћи да схватимо још једну нијансу ирационалности тренутне српске политике активног мазохизма. Наиме, председник је у интервјуу хрватским медијима рекао како на свом „иподу“ има много хрватске музике и да се „буди уз Северину“. Занимљиво, уз Северину, а не, рецимо уз Јосиповићеве композиције за клавир и виолину, попут чувене „Жалобни пјев“, чији би назив, на симболичком нивоу, могао да илуструје путешествије нашег председника.<br />
<br />
Шта нам то говори? Да је Борис Тадић, као и читава генерација београдских „златних дечака“ који су стасавали у сумрак СФРР, тежио лагодном животу коме је идеал био продужени „годишњи одмор“ на Јадрану. Идеја „утопијског комунизма“ некима се остварила у „првобитним заједницама“ нудистичких плажа, а другима на корчуланским школама или радничким одмаралиштима Јадрана. Ово је идеал оне генерације која се није борила у рату на „правој страни“ а није ни „изграђивала социјализам“, већ је хтела само да ужива, путује и дружи се. Многи синови београдске елите, припадници те „промашене генерације“, могли су годинама да живе на тај начин, и да одржавају илузију могућности остварења хедонистичког „летњег идеала“. Идеал пасивног паразитског „опуштеног“ живота, заправо је и суштина нашег односа и очекивања од евроинтеграција.<br />
<br />
<br />
<br />
Прича нашег председника о томе како слуша хрватску музику, лајтмотив је српске проевропске елите која се на тај начин легитимише као модерна и западњачка. Али, не уз звуке Јосиповићевих нота за клавир и виолину, него уз мелодију Северине<br />
<br />
А за остварење такве утопијске слике будућности, није велика жртва изрећи ни нека извињења „цивилизованијим Хрватима“. Прича нашег председника о томе како слуша хрватску музику, лајтмотив је српске проевропске елите, на тај начин легитимисане као модерне и западњачке. Овде је реч о једном малограђанском комплексу, који српска елита гаји према Хрватској „тисућлетној култури“. Загреб је у очима доброг дела српске елите симбол нечег уређеног и углађеног, нечега што је „европско“. Стога је тон наших људи који одлазе у Хрватску, не само нашег председника, врло често понизан и извињавајући, без обзира на историјске чињенице, на геноцид и етничко чишћење које су Хрвати над Србима спровели у Другом светском рату и 1995. године.<br />
<br />
На тај начин се председниково извињавање Хрватима и „буђење са Северином“, уклапа у један целовит београдски синдром мазохистичког односа према Загребу. Док год се српска елита не еманципује од малограђанског комплекса мање вредности, Србија ни не може водити нормалну политику. <br />
<br />
Печат <br />
3.11.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-2618373267327552272011-04-16T08:55:00.001-07:002011-04-16T08:55:49.023-07:00Уместо на Газиместану, Срби у Авганистану<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Због чега Американци врше тако јак притисак на БиХ и Србију, да и пре формалног чланства буду део натовских структура?<br />
<a name='more'></a><br />
Врло значајна посета Хилари Клинтон Београду, прошла је у сенци параде хомосексуалаца и протеста српске омладине. Њена посета БиХ после избора, виђена је као добар тренутак да се притисне гас на процес централизације Босне и на њен улазак у структуре НАТО-а. Све то одвијало се у оквиру планираних притисака на Републику Српску, како би представници српског народа попустили и пристали на уставне реформе. По плану Вашингтона за Балкан, потребно је да се Бања Лука одрекне позиција стечених Дејтонским споразумом и статусом ентитета. Хилари Клинтон је заправо дошла да доврши задатак који је, деведесетих година прошлог века, извршавао њен муж на позицији председника САД – успостављање контроле над целим Балканом.<br />
<br />
<br />
<br />
ЦЕО БАЛКАН У НАТО<br />
<br />
Посета америчког државног секретара „поклопила“ се и са најавом преговора Србије и „Косова“, који су изненада одложени. Није најјасније, због чега се Американцима и Албанцима не жури да Србија „испоштује“ сецесију Косова. Постоје три теорије. Прва је да желе да омекшају Београд, како би на преговорима Приштину третирао као независну државу, друга да чекају да прођу могући превремени избори у Србији, и трећа да верују да ће успети да сломе отпор косовских Срба уз помоћ Запада. Највероватније је реч о комбинацији све три.<br />
<br />
Посета државног секретара је имала за циљ да обезбеди да Београд буде потпуно кооперативан око „сарадње са Хагом“, „новог“ статуса Републике Српске и око преговора са „независним Косовом“. Српски речено – да пусти косовске и босанске Србе низ воду.<br />
<br />
Међутим, глобално гледано, балканска турнеја америчког државног секретара има за циљ да обезбеди империјални мир у „покореним провинцијама“ на међуцивилизацијском лимесу. Да се подрже слабији и притисну јачи, те да се на тај начин одржава равнотежа под њиховом контролом и туторством. Деведесете су у америчкој агенди биле у знаку овладавања Балканом – почеле су распадом СФРЈ, а завршиле бомбардовањем Србије и свргавањем Милошевића „демократским средствима“; циљ тог деловања био је покоравање овог геополитички значајног простора који спаја континенте, културе и религије.<br />
<br />
Да би се то потпуно обезбедило од могућих изненађења, која су на Балкану могућа, нарочито са Србима, САД настоји да ојача своје присуство и да „легализује“ оно што им је током деведесетих пало у руке као стратешки плен. Најсигурнији начин да се смањи ризик од изненађења, јесте да се све овце утерају у један тор – НАТО. Дакле, посета државног секретара је, осим, ових горе наведених оперативних задатака, имала и стратешки циљ – цео Балкан у НАТО-у.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Посета Хилари Клинтон имала је, између осталог за циљ и то да убеди Београд да уласком у НАТО структуре пусти косовске и босанске Србе низ воду: Хилари Клинтон и Драган Шутановац<br />
<br />
ОБИЛАЗНИЦА ДО КОСОВА<br />
<br />
Због чега се Американцима толико жури и зашто форсирају улазак и БиХ и Србије у атлантски пакт? Чини се да је њихов притисак на режим у Србији непотребно претеран и понижавајући, чиме брзо еродира његов ауторитет у народу. Исто тако логично делује, да је са позиције америчке стратегије ирационално толико кажњавање Срба и непрекидна подршка њиховим непријатељима или противницима. Но, ако се узме у обзир чињеница да су Срби вековима уназад виђени као експоненти руске политике на Балкану, онда та ирационална бојазан добија рационализацију у америчкој политици на Балкану. У предвечерје другог таласа глобалне кризе који ће, очекује се, бити далеко разорнији од првог, Срби се морају по цену нових понижења ставити под контролу преко „пакта“. Тиме се Срби, хтели или не хтели гурају према Русији. И онда је могуће, да се баш због анимозитета америчке политичке класе према Србији и догоди оно чега се прибојавају.<br />
<br />
Зато је некако „природно“ да из таквих стратешких премиса следи и притисак на Србију да уђе у атлантске интеграције, и да, и пре формалног чланства, буде део натовских структура. То добрим делом већ јесте, но очигледно да сарадња онога што је остало од наше војске са „гардом Охаја“ није довољна. На дневном реду су нови кораци који Србију увлаче у НАТО. Тако су нас 26. октобра, на Међународној конференцији у Београду, посвећеној односима Србије и НАТО, немачки и амерички амбасадори убеђивали да је нормално и потребно да уђемо у НАТО, те да је чланство у овом војном пакту ипак у вези са нашим могућим чланством у ЕУ. Амерички амбасадор Мери Ворлик, похвалила је сарадњу наше војске и Гарде Охаја и додала да ће самит НАТО-а у Лисабону бити прилика за редефинисање односа и „успостављање новог партнерства и са Србијом, и позвала Београд да искористи ту могућност“. На скупу натовских дипломата и нато лобиста, Соња Лихт је рекла да је „НАТО неопходан политички и безбедносни кишобран за све земље региона“.<br />
<br />
Толика журба да се Срби шаљу у Авганистан уместо „на Газиместан“, како је договорено 1999. године, говори нам да се у свету дешавају тектонске промене и нови односи снага, који најављују нову епоху. Због тога што је наша политичка елита несвесна тих епохалних промена, а уз то је и корумпирана, чини се да ће Срби до Газиместана морати „обилазницом“ преко Авганистана. <br />
<br />
Печат <br />
28.10.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-66990262222924496332011-04-16T08:53:00.000-07:002011-04-16T08:53:13.920-07:00Ванредно стање у вајмарској Србији<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Увођење ванредног стања које се као могућност помињало на седници Савета за националну безбедност, могло би бити актуелизовано приликом неког „новог насиља“ – као алиби за суспензију демократских слобода у Србији<br />
<a name='more'></a><br />
<br />
Агенција „Стратфор“ изашла је са „анализом стања у Србији“, направивши паралелу са Вајмарском Немачком. Српска демократија је у кризи и њој прете патриотске групе и навијачи, те сходно томе, нужно следи из ове анализе, Србија би требало да се обрачуна са „екстремистима“ – док није касно. Ова аналогија није нова и коришћена је с обе стране „српске барикаде“. Српски глобалисти, попут ових стратфороваца, виде у патриотској опозицији или пак у патриотским организацијама и навијачким групама, наравно уз неке безбедносне структуре, реалну претњу „проевропском путу Србије“ те налазе да би их требало сузбити, забранити или на неки други начин елиминисати из политичког живота.<br />
<br />
<br />
<br />
НА ЛИНИЈИ ПОДРШКЕ ЗАПАДА<br />
<br />
Она друга група аутора која се послужила паралелом Србија-Вајмарска Немачка, сматра да српској демократији не прете хулигани на утакмицама већ они на власти, који имају новац, моћ, утицај и подршку Запада. Страх пред гневом народа, пре свега српске омладине, фрустриране националним понижењима и социјалним безнађем, био је готово опипљив на лицима представника власти који су се са њим суочили 10. октобра. Тај осећај несигурности мотивисао је власт да се сурово обрачунава са младим гневним људима, па сходно тој чињеници режим и њему подређени медији нису сматрали да је неопходно да направе разлику између антирежимског протеста и малог броја оних који су се понашали хулигански, већ је свим грађанима који су се у недељу нашли на улици залепио етикету екстремизма и вандализма.<br />
<br />
<br />
<br />
КРАЈ ДЕМОКРАТИЈЕ<br />
<br />
То је био згодан повод да се драстично сузе политичке и медијске слободе у Вајмарској Србији. Власт је произвела толику количину хистерије са намером да утера страх у кости свима, па су кривци пронађени у омладини, навијачима и патриотским организацијама. Прича подсећа на крај вајмарске демократије у Немачкој и почетак фазе репресије и гушења слободе речи и опозиционог деловања.<br />
<br />
Стога се кренуло са дисциплиновањем медија, пре свега електронских, што подразумева значајно виши степен (ауто) цензуре и контроле. Конференција за штампу алтернативних медија ( „Печат“, „Видовдан“, „Двери“, „Стандард“ и Фонд „Слободан Јовановић“) која је упутила заједнички протест против хапшења оних који су протествовали против режима, није наишла на одјек медија. Емисија са учесницима конференције скинута је са ТВ „Палме плус“. Исте вечери забрањена је и трибина у Новом Саду, под изговором „безбедности присутних“ коју су организовали „Видовдан“, „Српски културни клуб“ и „Двери“, под називом „Породица и савремено српско друштво“.<br />
<br />
На мети власти, поред медија, нашле су се и друге „ризичне тачке“. На седници Савета за националну безбедност, одржаној на иницијативу председника Тадића, како је процурело у јавност, озбиљно се разматрала и опција увођења ванредног стања у земљи. Чини се да су за сада одустали од те идеје, али би неко „ново насиље“, могло да буде узето као алиби за суспензију демократских слобода у вајмарској Србији. Но, према важећем кривичном закону, предвиђена казна за ометање или спречавање јавног скупа је до две године затвора, што значи да би Ганди са својим ненасилним отпором (седање на путу) у Србији 2010. могао да заглави робију. Осим тога праксом од 10. октобра, уведена је мера притвора која се учестало и произвољно даје и кад за то нема оправдања (осумњичени би могао да омета истрагу, да побегне из земље или да понови кривично дело).<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Да се којим случајем Ганди нашао у Србији 2010. године својим ненасилним отпором (седања на путу), према важећем кривичном закону, заглавио би робију у трајању од две године<br />
<br />
НЕПРИСТАЈАЊЕ НА ГЛОБАЛИЗАМ<br />
<br />
Енормно висок проценат оних којима је произвољно одређен притвор је очигледно последица политичког притиска. Притворени су били сви који су се само нашли на улици јер „су били у некој групи“, иако није редак случај да су се чак и оптужени за убиство бранили са слободе.<br />
<br />
С друге стране, медијска пресија која је у старту осудила ове младе људе, направила је директан и посредан притисак на суд, па можемо рећи да је реч о редуковању политичких и људских права и слобода, и то у земљи у којој власт као мантру понавља да живи у духу „европских стандарда“. Ако је истина, а постоје жалбе, да је некима истекло полицијско задржавање од 48 часова пре него што су саслушани код истражног судије, онда је то озбиљна ствар – кршење закона о кривичном поступку.<br />
<br />
Коначно уз репресивне режимске приче иде и најава измена кривичног закона, по којем би се задржавање у притвору продужило са осам на тридесет дана за „дела насилничког понашања“. Изменама закона режим би демонстрирао своју репресивну моћ над осумњиченима. Режим који се осетио угрожен од омладинског бунта је очигледно одлучио да на мала врата уведе ванредне мере које подразумевају пресинг на медије, судство и опозиционе кругове. Нас управо брине „забринутост Стратфора“ за политичку будућност Србије, јер то заправо значи да је вајмарски пут Србије у пресудној мери диктиран од Великог Брата. Но оно што нам улива наду је српска младост, која је својим непристајањем на глобалистички пројекат, у који спада геј парада, освестила многе. <br />
<br />
Печат <br />
24.10.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-36857660595111100762011-04-16T08:50:00.000-07:002011-04-16T08:50:48.844-07:00Пут у меку диктатуру<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Власт иако губи ауторитет и популарност није угрожена, јер опозиција, неспособна да се уједини, није у стању да искористи њену слабост<br />
<a name='more'></a><br />
<br />
Многи су упозоравали да су сукоби на улицама Београда, у случају одражавања „Параде поноса“, више од извесности, али је власт одбацила „гласове разума“, одлучна да иде до краја. Инертност коју је власт показала прво око Косова, што је финиширано дипломатским дебаклом, није била довољна нити у довољној мери задовољавајућа за очекивања ЕУ и Америке. На глобалистичкој листи остало је још пуно услова – од геј параде до уласка у НАТО пакт.<br />
<br />
ПОУКЕ И ПОРУКЕ<br />
<br />
Какве су поуке и поруке дешавања у недељу? Као неоспоран намеће се закључак, да је власт једва изашла на крај са навијачким групама. Друго, очито је да иза ове групе није стајао нико релевантан. Навијачка, национална и православна омладина (најчешће одвојене и са различитим мотивима) храбро је изашла на линију политичко-медијском естаблишменту, који је на њу послао готово све своје безбедносне ресурсе да се обрачуна са њима. Нешто раније застрашене, или непосредно пред „параду“ блокиране, многе групе се нису придружиле овом омладинском протесту, али и као такав, показао је снагу младалачке бунтовне енергије Београда. Но, оно што је као горак укус остало, после сукоба противника параде и полиције политичког режима, јесте лицемерна харанга (иако не и безопасна), коју су против младих гневних људи покренуле петооктобарске јуноше, револуционари и „отпораши“, исти они који су палећи Скупштину дошли у позицију да данас буду на власти.<br />
<br />
<br />
<br />
НЕВИДЉИВА БИТКА<br />
<br />
Ако је судити по реакцијама водећих политичара ДС-а, очито је да су претрпели значајан ударац и изгубили ону невидљиву битку, чија је поразна последица губитак ауторитета код оних који су их подржавали. Неспособни да одрже контролу над главним градом, били су спремни да по цену људских жртава одрже геј параду, којој се противи и већина њених симпатизера. За ДС ово је био губитак равнотеже на танком леду – иако већина њених бирача жели у ЕУ – ипак добар део њих је резолутно против услова, које подразумевају прихватање сецесије Косова, улазак у НАТО или промоцију хомосексуализма као нечег нормалног, па и помодног. Тако су улични борци, који из сукоба са полицијом нису изашли као победници, успели да покажу право лице режима – уместо Европе, овај пут алтернативу није имала геј парада. Да није било гнева ових људи, никада се у толикој мери и тако јасно не би показала ненародност и рањивост власти. Из те перспективе се логичним чини и најава представника режима, да нас чека „жестока“ и „језива“ реакција власти.<br />
<br />
Масивно ангажовање најмање 5.500 полицајаца, у три прстена обезбеђења геј параде, носи са собом још једну поруку „Косово нећемо бранити али ћемо бранити хомосексуалце“. То је јетко запазила она већина ћутљивих грађана, која је била и против организовања геј параде, нарочито по цену насиља.<br />
<br />
Каква је природа омладинског бунта у недељу? Да ли је то био обичан навијачки патриотски отпор геј паради, или пак нешто више од тога – побуна против режима? Чини се да је ту било свега по мало, и иритираности због агресивне медијске промоције хомосексуализма на националним медијима (РТС и Б92) и антирежимског става, који се изражавао кроз песму „педери и полиција – жута коалиција“. Демонстранти су показали да мета њиховог гнева нису хомосексуалци, већ режим који је у очима младих гневних људи узрок њихових националних и социјалних фрустрација. Ова власт је по њиховом уверењу лоповска и издајничка, власт која је напустила свој народ како на Косову тако и у Београду. Стога се недељна дешавања могу сматрати и првим оштрим антирежимским протестима, против нове „Европа нема алтернативу“ власти.<br />
<br />
<br />
<br />
ПОСЛЕДИЦЕ ПО РЕЖИМ<br />
<br />
Ако говоримо о последицама недељних сукоба око геј параде, онда се као прва намеће да је режим озбиљно начет. Из изјава Драгана Ђиласа и Ивице Дачића јасно је да им све то „није било потребно“, те да су љути на Европу која им је увалила врућ геј кромпир. Јавност, с друге стране, и поред медијске демонизације младих демонстраната, сматра режим одговорним за хаос и насиље („ето вам Европа – ето вам геј парада“). Но значајно је да је бунт младих био неартикулисан и политички непрофилисан. Опозиција није наступила оштро против режима око организације геј параде, а могла је на томе политички да профитира. Стога власт иако губи ауторитет и популарност тренутно није угрожена, јер опозиција, неспособна да се уједини, не може да искористи никакву њену слабост. Свака власт је јака не само колико је она сама снажна, већ и колико је снажна њена опозиција. Садашњи режим у Србији и после катастрофалне економске политике и ћорсокака у спољној политици, за сада „нема алтернативу“. И не само то, него ће се послужити овим немирима као поводом да сузи политичке и медијске слободе, те да се крене на гушење легалне опозиције и патриотских организација. Постоји бојазан да Србија клизи у једну врсту меке постмодерне диктатуре, у којој би све „било под контролом“. На тај начин би незадовољство, које очигледно расте, постало антисистемско и потпуно политички неартикулисано. Каква је данас ситуација? Тешко да ће неко и поред све јаловости и слабости успети да смени ову власт и да, што је још важније, донесе не само персоналне већ и стратешке промене. Но како се очекује нови велики разорни удар светске економске кризе – она ће бити генератор и промена у Србији. На боље или на горе – од нас зависи. <br />
<br />
Печат <br />
18.10.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-88811991691410703332011-04-16T08:47:00.000-07:002011-04-16T08:47:57.762-07:00Престројавање у Страдији<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Каква померања је дебакл у вези са КиМ донео на политичкој сцени Србије, и у којој мери ће састанак и договор између ДСС-а и СНС-а ослабити тренутне позиције владајућих странака?<br />
<a name='more'></a><br />
Пораз и понижење који су преживели Тадић и Јеремић, донео је одређена померања на политичкој сцени. Ослабио је „патриотски имиџ“ овог демократског двојца. Они једноставно одустају од Косова и Метохије, и спремају се за разговоре са Приштином о „отвореним питањима“.<br />
<br />
АПСУРДИ СРПСКЕ ПОЛИТИКЕ <br />
<br />
Но, оно што је генерално парадокс српске политике, јесте то да и поред пораза и понижења која нам власт приређује, партије коју је врше и даље имају солидну подршку јавности. Таква ситуација, међутим, потпуно је у складу са још једним апсурдом, карактеристичним за Србију. Наиме, грађани су већински опредељени за ЕУ, истовремено се крајње негативно односећи према репрезентима политике „Европа нема алтернативу“ (Солана, Ахтисари, Карла дел Понте). Наравно, одржавање високог рејтинга владајућих странака и политичара не значи да је српска јавност задовољна политиком која је Србију осиромашила, ојадила, поделила, ослабила и понизила. Искуство опозиционе борбе из деведесетих година прошлог века, показује да је режим могуће победити само ако се опозиција уједини, ако има јасан циљ, те уколико има има неке заједничке ставове које пласира кроз одређене медијске канале.<br />
<br />
европа има алтернативу Све ово схватају у српској опозицији, стога су и кренули путем ближе сарадње и преговора о заједничком притиску на власт. Очигледно је да се већ више месеци осећа нервоза у редовима СНС-а, јер је постало јасно да су они до сада били тек нешто више од монете за поткусуривање унутар владајуће коалиције; прецизније, њих је ДС користио да дисциплинује коалиционе партнере. Осим жеље да се што пре распишу избори, барем док СНС има тако висок рејтинг, мотив за покретање разговора са ДСС-ом крије се и у жељи напредњака да се јавности представе као лидери опозиције који једини могу победити власт. Са друге стране Коштуница није желео да одбије разговоре са Николићем јер је и намера ДСС-а да се ојача опозициони фронт. Но, Коштуница није желео да се договор постигне само око иницијативе за расписивање превремених парламентарних избора, већ и да се унутар патриотске опозиције постигне минимални концензус око става да „ЕУ има алтернативу“.<br />
<br />
Николић је са састанка са Коштуницом изашао, за многе, са изненађујућим прихватањем става да „ЕУ има алтернативу“. Рекао је да се „треба борити против политике да Европа нема алтернативу“, нагласио да „није било спорења између две странке” и истакао да „само Србија нема алтернативу“. Лидер напредњака рекао је и то да су црвене линије СНС-а и ДСС-а, које су дефинисане, одбрана територијалног интегритета и суверенитета Србије. Додуше, Николић је још једном поновио да је СНС проевропска странка.<br />
<br />
НИКОЛИЋ У КЛОПЦИ<br />
<br />
Међутим, после тога уследио је контраудар ДС-а, који је Николићево саопштење назвао антиевропском политиком. Демократе су се осетиле угроженим од могућег окупљања опозиције, и то баш на ставу да „ЕУ има алтернативу“, те да власт води политику напуштања Косова.<br />
<br />
Николића доводи у неугодну ситуацију и то што је француски амбасадор у Београду жан Франсоа Терал изјавио како више верује речима којима му се Николић обрати лично, него изјавама које даје српским медијима. А те речи, по Тералу, недвосмислено потврђују европско опредељење СНС-а.<br />
<br />
Очигледно је да се Томислав Николић нашао у клопци – хтео би да пошаље поруке јавности како је и даље патриота који критикује капитулантску власт, али и да умири Брисел како он неће скренути са европског пута. Чак је звучао и помало очајно говорећи како се пред такав „избор“ не ставља ни актуелна власт. У том контексту треба посматрати и интервју Александра Вучића, дат „Данасу“ дан после састанка са ДСС-ом, у којем он правда неочекивани став напредњака да „ЕУ има алтернативу“: „То је погрешно схваћено. Рекли смо да је за нас дозвољено да кажемо да само Србија нема алтернативу. То значи да ако нам неко сутра каже нећете бити чланица ЕУ, не морамо због тога да скочимо кроз прозор“.<br />
<br />
Сличне конфузне и противречне поруке напредњаци су давали и око предлога резолуције – прво су тражили да власт попусти пред захтевима ЕУ, а касније, када су попустили, нису пропустили да их критикују за неуспех. Ипак, питање је колико ће то утицати на рејтинг Николића и његове странке, јер смо ми познати као народ који брзо заборавља и много негативније појаве. Уосталом, ако се пређе преко срамотног и кукавичког дебакла Тадића и Јеремића, зашто би онда били кажњени Николић и Вучић за неспретно балансирање између домаће јавности и Брисела и Вашингтона? Међутим, треба бити свестан и тога да долази време када се свако мора определити – којем ће се царству приволети. <br />
<br />
Печат <br />
23.09.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-29134275736316748892011-04-16T08:44:00.000-07:002011-04-16T08:44:36.258-07:00Патриотска капитулација и „пројекат Јеремић“<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Западним менторима наших „државотворних патриота“ не пада ни на памет да српским властодршцима омогуће частан пораз или извлачење из ове срамотне позиције, па зато шаљу своје министре са задатком да нашим квазипатриотама на власти покажу где им је место. А место им је: у ћошку<br />
<a name='more'></a><br />
Спољна политика Србије коју репрезентују Борис Тадић и Вук Јеремић, после велике одлуке МСП-а да стане на страну албанске сецесије – што је иначе велики пораз због кога би неко у нормалној земљи поднео оставку – кренула је у нову губитничку авантуру која се зове предлог српске резолуције у УН. Чини се да се у ово није ушло стратешки смишљено већ пре да се онај претходни пораз остави по страни. Стога је уз свесрдну подршку медија, опозиције и режимских аналитичара овај предлог проглашен за озбиљан и јуначки, што сигурно није. Није – јер не оспорава одлуку МСП-а и не тражи нове преговоре око Косова, нити пак тражи ишта што је конкретно. Но, ајде да их разумемо – глупо су изгубили пред МСП-ом, очекујући да ће проамерички суд досудити одлуку против албанске сецесије, па су сад покушали да тај пораз мало ублаже и сачувају брижљиво негован имиџ Тадића и Јеремића као „државотоворних патриота који у овим условима чине максимално колико је могуће“.<br />
<br />
КАПИТУЛАЦИЈА КОЈА ТЕЧЕ<br />
<br />
Очигледно је међутим да су се преиграли, јер је ово питање исувише значајно за САД и ЕУ да би њима допустили да на домаћој сцени и даље симулирају озбиљне и патриотски оријентисане политичаре. Показало се да њиховим западним менторима не пада на памет ни да им омогуће ни частан пораз или извлачење из ове губитничке и срамотне позиције па шаљу министре који треба нашим квазиевропејцима и квазипатриотама на власти да покажу где им је место. А место им је :у ћошку. Немачки министар спољних послова Вестервеле прошле недеље постројио је нашу власт, али и добар део опозиције и очитао им лекцију. Нико од тих наших лидера који се као боре „и за Косово и за Европу“ није смео да одговори немачком министру спољних дела када им је објаснио да је игра завршена, да се мора испоштовати косовска сецесија и да ће им они написати нови предлог резолуције. Он и његов енглески колега не долазе да преговарају већ да ударе пацке, шамаре и поделе задатке.<br />
<br />
Тако смо дошли у жалосну ситуацију да председник Тадић признаје да смо спремни да мењамо предлог резолуције иако су се неколико дана пре тога заклињали да је никако неће мењати. Оно што смо мање више знали – да је наша власт сервилна и колаборационистичка сада видимо болно и понижавајуће „транспарентно“. Но иако смо то знали, ипак је тежак утисак гледати како се наши лидери батргају и послушнички мењају своје ставове. Они таквим понашањем срамоте себе али што је још битније и све нас.<br />
<br />
Занимљиво је питање откуд сада та пометња у редовима прорежимских медија и аналитичара, кад се ова власт и до сада понашала неодговорно, губитнички и колаборационистички. Кад је и до сада под притиском Запада доносила штетне и штеточинске одлуке – од Еулекса, преко Статута Војводине до срамотне резолуције о Сребреници и Истанбулске декларације – шта се суштински мења данас. Па прича о МСП-у требало је да покаже како се млади министар Јеремић (и председник Тадић) лавовски боре за државне и националне интересе. Но непотребни пораз пред овим међународним судом је нагризао тај патриотски имиџ пре свега Вука Јеремића, па је било потребно наћи неку други начин да се он очува – преко „озбиљног и патриотског“ предлога резолуције који иде у УН. Но сада са спремношћу да се ионако блага и немушта резолуција мења до непрепознатљивости опет се угрожава фризирани патриотски имиџ Јеремића и Тадића. А то је очигледно важније од реалног националног и државног интереса.<br />
<br />
<br />
<br />
ЕВРОАТЛАНТСКИ ПАТРИОТИЗАМ<br />
<br />
Да је Вук Јеремић стратешки медијско-политички пројекат, био тога он свестан или не, са циљем да се за проевропску и пронатовску политику владајуће структуре веже добар део патриотски оријентисане јавности, може се видети по мноштву детаља. Када год је било потребно да се патриотски имиџ нагласи или кад је био угрожен неозбиљном и губитничком политиком долазила је подршка и са лева и са десна. Тако су медији попут Б92, Пешчаника или НВО-ЛДП сцене редовно прозивали Вука Јеремића да је националиста, патриота и да је превише непопустљив према захтевима Запада око Косова. Где ћете бољу рекламу од тога да вас Пешчаник или ЛДП прозивају за патриотизам. Са друге стране гомила медија, новинара и аналитичара изузетно је позитивно оцењивала патриотску реторику „младог и перспективног“ министра. Па је тако подршка долазила и са те стране. Индикативно је и да је с времена на време пуштана прича како неке ко-зна-који дипломате нису задовољне Вуком Јеремићем јер је тврд и непопустљив око Косова. Тако је он без икаквих озбиљних проблема и препрека (али и било каквих резултата) дошао до популарности, нарочито у патриотски оријентисаном бирачком телу. Занимљиво је да осим „Печата“ и „Видовдана“ готово нико није озбиљније критиковао неуспешну спољну политику са патриотских позиција.<br />
<br />
То је заправо прави разлог полемике аутора „Печата“ и „Видовдана“ са НСПМ-ом. Наиме, магазин „Печат“ и сајт „Видовдан“ препознати су као ретка места утемељене критике поразне спољне политике са позиција које опасно угрожавају „пројекат Вук“ – то јест „продају“ младог министра патриотском бирачком телу. До сада није било озбиљније напрслине у готово савршено упакованој промоцији Вука Јеремића као младог патриотског политичара који „јако иритира“ Америку, ЕУ, па и Хрватску. Овде није уопште реч о личности министра Јеремића који за кога верујемо да јесте искрен у својим изјавама и настојањима да нешто уради, већ је суштина у томе да неко ко је без довољног искуства у политици, без институционалне политичке подршке (странке и сл.) и без озбиљног тима представља идеалног (за Запад) наследника Бориса Тадића. Ако неко моћан жели да контролише неку заједницу најбоље је да им за лидера постави оног који би добио подршку те заједнице, али који ништа озбиљно не може урадити – ништа што би угрозило њихове планове и циљеве. А ако је при свему томе искрен у свом наступу – утолико боље јер ће бити уверљивији масама које мора да придобију.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Србија је на ивици цензуса опстанка међу историјским нацијама: Борис Тадић и Вилијем Хејг<br />
<br />
СПАСАВАЊЕ МИНИСТРА<br />
<br />
Да иза свега овога не стоји озбиљна борба за националне интересе већ борба за рејтинг и позицију наследника Бориса Тадића сведоче и значајне ПР акције врха власти којим се настоји пеглати садашња срамотна капитулација пред захтевима Запада да се резолуција изменама потпуно обесмисли. Настоји се млади министар оправдати и наћи му алиби за све што се дешава, а и што се може десити у УН са мутант резолуцијом.<br />
<br />
Тако се политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић као упорни бранилац неуспешне спољне политике Вука Јеремића упиње да докаже како и они који и са патриотских позиција критикују губитничку политику режима које представљају Јеремић и Тадић заправо раде за интересе неких нама ненаклоњених сила, били они тога свесни или не. Он каже у свом последњем тексту да патриотама одговарају спољнополитички порази власти, што заправо није тачно јер како видимо опозиција углавном избегава критику пораза режима. По Вукадиновићу се за патриотски блок отвара прилика да поентирају, што они и не раде, јер се „дефинитивно раскринкава издаја Косова од стране Тадића и Јеремића, и што је још важније, спречава непријатан упад овог последњег у патриотско бирачко тело.“ У овом задњем грму лежи маркетиншки зец – „упад Вука Јеремића у патриотско бирачко тело“ је заправо важнија ствар но борба за националне интересе јер би се његовом победом на председничким изборима наставила жутократија и потпуно пацификовала Србија. Зато је потребно и поред тога што реалност тренутно демантује медијску слику „озбиљне и патриотске“ политике Тадића и Јеремића, сачувати барем патриотски имиџ овог другог јер он има „политичку будућност“. Тако на жалост, свесни тога или не, и они који верују да се боре за националне циљеве учествују у пројекту стварања једног патриотског симулакрума, који у крајњој линији гура воду на воденицу оних који Србији не желе добро.<br />
<br />
Заиста је смешно тврдити, као што тврди Ђорђе Вукадиновић да ретка и рекао бих блага критика неуспешне и колаборационистичке политике од стране патриотске опозиције и неких ретких медија, гура Тадића у руке Чеде Јовановића, а министра Јеремића у оставку. Ако неко доживљава само поразе, и то тамо где и није потребно, а Србија иде из понижења у понижење онда и заслужује да да оставку. Исто тако, ако се Борис Тадић одавно приближио позицијама Чеде Јовановића онда суштински и нема велике разлике између Бориса и Чеде. Нарочито у последње две године када је Борис преузео добар део политике Чеде Јовановића задржавајући елементе патриотске реторике. Тадић ради оно што Чеда говори или је говорио. Тако је позиција ЛДП-а „угрожена“ чедистичком политиком режима (Еулекс, Статут Војводине, Резолуција о Сребреници, приближавање НАТО-у, улога НВО у медијима). Као што је Ђукановић преузео дукљанску сепаратистичку политику Либералног савеза и обесмислио постојање истог, као што је ДС и Пајтић у Војводини преузео политику Ненада Чанка и тиме га маргинализовао, тако је Тадић постепено преузимајући политику и позицију ЛДП-а овога оставио на маргини и цензусу. Но проблем је што се са таквом политиком читава Србија маргинализује и оставља на ивици цензуса опстанка међу историјским нацијама. <br />
<br />
Печат <br />
3.09.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-53850187403649160792011-04-16T08:38:00.001-07:002011-04-16T08:38:56.538-07:00Грехови и грешке српске политике<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Проблем српске политике, а нарочито владајућег режима оличеног у ДС-у јесте недостатак принципа, моралног интегритета и јасних ставова. Са друге стране, опозиционе патриотске странке, оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да их успешно предоче јавности<br />
<a name='more'></a><br />
Седам је грехова на свету: богатство без рада, знање без карактера, трговина без поштења, наука без хуманости, вера без жртве, задовољство без савести и политика без принципа<br />
<br />
Ганди<br />
<br />
<br />
<br />
Сви смо сведоци како се домаћа политика срозала на политикантско преживљавање, ситну шићарџијску трговину и маркетинг који све мање има везе са животом. Ситни лични групни и партијски интереси, потпуно доминирају политичким животом. Скупштина се дефинитивно претвара у пијацу, нарочито после одлуке Уставног суда којом се отвара могућност да сваки посланик слободно располаже својим мандатом, а то значи да њиме може да тргује. Демократија се код нас показала у најгорем облику кроз штеточински савез тајкуна и корумпираних политичара, наравно под контролом Великог Брата. Такав политички систем одговара највише онима којима је корупција занимање, а колаборација опредељење. Последица тога је сиромашење и слабљење земље, нестанак домаће индустрије, распродаја државе и привреде. Нашим „лидерима“ ситна партијска надигравања око преосталих ресурса на домаћем „буњишту“ потпуно скрећу пажњу са политике која би требало да има некакву стратегију и било какву визију.<br />
<br />
<br />
<br />
ТРАЈНА ИДЕОЛОШКА ОПРЕДЕЉЕЊА<br />
<br />
Данас кад је свима јасно да од нашег уласка у ЕУ нема ништа актуелни режим и даље понавља старе мантре јер „нема алтернативу“. То је заиста неморално замајавање јавности. Драгомир Анђелковић је рекао да „неке странке имају чврсте политичке принципе, а немају никакав маркетинг, док су друге на маркетиншком пољу ефикасне, а при том немају трајна идеолошка опредељења“. Под првима је подразумевао неке опозиционе и патриотске странке, а под другима странке владајуће коалиције, пре свега ДС и Г17.<br />
<br />
<br />
<br />
Странке које тренутно имају највећи рејтинг (ДС и СНС) уопште не дефинишу своје ставове о горућим проблемима, сматрајући да је неизјашњавање о кључним питањима пробитачније, и да су тако прихватљивије свима<br />
<br />
Проблем српске политике, а нарочито владајућег режима оличеног у ДС-у јесте недостатак не само принципа у политици, већ и моралног интегритета и јасних ставова иза којих се стоји. Тако имамо ситуацију да се већи број странака, а нарочито ДС, не изјашњава јасно о неким виталним питањима: попут нашег уласка у НАТО, о томе како реаговати на сецесију Косова кад нас Запад условљава, о томе шта сада кад нема више европске перспективе или пак о гушењу Републике Српске.<br />
<br />
Иако се неке владајуће странке декларишу као левичарске, до сада нисмо уочили ни у равни ставова, а камоли у одлукама јасну идеју о социјалној политици у времену када више од милион људи тавори у беди и незапослености. О „европској будућности и социјално одговорној влади“ данас се много ни не говори. Све био је само предизборни маркетинг.<br />
<br />
Тако је српска политика постала доминантна комбинација бучног предизборног маркетинга и постизборних марифетлука којима се фалсификује и онако медијски изманипулисана воља грађана. Владајућа коалиција добила је већину што захваљујући медијској кампањи у којој се инсистирало на отварању нових радних места (фамозни Фијат), што захваљујући причи о европској будућности (и лобирањем тајкуна и амбасадора), а не на промовисању статута Војводине који федерализује земљу, не на толерисању сецесије Косова (Еулекс, појављивање на међународним конференцијама заједно са представницима „државе Косова“), не на промоцији српске геноцидности кроз резолуцију о Сребреници и путем медијских кампања, а не на промовисању геј параде.<br />
<br />
<br />
<br />
ОЈ ЧАРШИЈО НА СВЕ ЧЕТИРИ СТРАНЕ<br />
<br />
Поједине странке које имају јасне ставове у вези са неким питањима, немају већу подршку јавности. Са друге стране, неке друге странке, било да су на власти или у опозицији, које имају јако медијско присуство, заправо и не износе своје ставове о кључним питањима од националног значаја, а рејтинг им је висок (ДС и СНС). Ове странке очигледно сматрају да је у овом тренутку пробитачније не дефинисати ставове о горућим проблемима, те да неизјашњавање о кључним питањима води већем рејтингу, пошто су тада оне прихватљивије свима.<br />
<br />
<br />
<br />
ДСС има веома јасне принципе када је реч о готово свим питањима од националног значаја, али је њихова патриотска прича у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна<br />
<br />
Већини је јасно шта, рецимо, ДСС или ЛДП мисле о НАТО-у, о услову да је за улазак у ЕУ потребно „испоштовати“ сецесију Косова, о томе какав је став око деградирања позиције Републике Српске у БиХ, или пак о „протурској“ политици председника Тадића и министра Јеремића. Од других странака тешко можемо чути јасне ставове о овим питањима. Све је то у стилу „може да буде, а не мора да значи“; често један њихов политичар говори једно, а други друго – један се обраћа западним менторима, а други настоји да подилази домаћој јавности. На пример, из исте владајуће ДС номенклатуре министар Шутановац отворено лобира за улазак у НАТО, а министар Јеремић и даље говори, додуше све ређе, о неутралности Србије. Стога би се могло рећи да владајућа странка, па и влада, не да нема јасне ставове о неким питањима, већ су често њихове изјаве противречне, срочене по принципу: „ој чаршијо на све четири стране“.<br />
<br />
Са друге стране, оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да их успешно предоче јавности. Патриотска прича је у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна. То „модерно“ је сасвим препуштено „проевропској страни“, која је у суштини медијски маскирана колаборација и корупција. Но, патриоте очигледно немају довољно медијске снаге и вештине да већ еродирану „евроутопију“ сруше и наметну став да заправо „Србија нема алтернативу“. Тако имамо привидни парадокс да европска фатаморгана и даље има хипнотичку моћ иако су из ЕУ стигле јасне „пророчке поруке“ да нам тамо нема будућности. Наравно да у условима постмодерне окупације оне политичке снаге које су миљеници Запада имају и сву логистику, многоструко веће ресурсе на располагању, па да је то део објашњења зашто је код нас тако ретко присутан „глас народа“ у медијима и политици.<br />
<br />
Но, то не значи да се на том пољу не може остварити значајан помак. Управо су порази и понижења која проживљава наводно проевропска влада (а заправо суштински колаборационистичка) кроз наметање толерисања сецесије Косова, јавног понижавања председника Србије у Сребреници, доласка до ћорсокака европута и окретање „нашим историјским пријатељима Турцима“ – довољан предуслов за заокрет у политици. Уз велику економску кризу која је нека врста чистилишта, могућност за самоосвешћивање још је већа.<br />
<br />
Србија је до сада била талац шарене лаже „евроинтеграција“ ради којих је била спремна да жртвује своје виталне и реалне интересе. Данас се ствара шанса да се реалније сагледа ситуација и да се окрене нови лист. Само они људи и народи који се ослободе илузија о себи и свету, могу реално сагледати ситуацију, вратити се себи и кренути напред у извеснију будућност. <br />
<br />
Печат <br />
27.07.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-64965140629627373262011-04-16T08:36:00.000-07:002011-04-16T08:36:10.619-07:00Јеремићев „балкански вакуум“<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Изјава шефа српске дипломатије Вука Јеремића да ако „замор Европске уније потраје, верујем да ће новостворени вакуум привући интересовање и других, а не само традиционално присутних Турске и Русије“, први је случај да један наш званичник констатује да ЕУ не жели Србију у својој заједници, али и још једна најава да наша земља креће путем турско-балканских интеграција<br />
<a name='more'></a>Министар спољних послова Србије Вук Јеремић изрекао је у суботњем интервјуу у „Данасу“ неколико заиста битних ставова. На питање зашто је Савет министара ЕУ одлучио да одложи прослеђивање Европској комисији српске кандидатуре за чланство у Унији, он је одговорио да је ЕУ „све даље од консензуса неопходног за наставак процеса проширења“. Дакле, ово је вероватно прва изјава једног српског званичника у којој се констатује чињеница да ЕУ не жели проширење, што значи да се Србија у наредној деценији не види као чланица Уније. Када се дипломатски језик Брисела преведе на свакодневни језик, то значи – од европске будућности Србије нема ништа. Сада остаје само питање на који начин ову истину саопштити јавности, истој оној која је за њих гласала због милозвучних обећања бољег живота и европске светле будућности. Други политичари владајуће проевропске-владе-без-европске-будућности или и даље папагајски понављају еврофразе, или, пак, нуде некакав сурогат у облику регионалних интеграција – „стварања нове Југославије“.<br />
<br />
<br />
<br />
НЕСРЕЋНО ЗАЉУБЉЕНА СРБИЈА<br />
<br />
Док би ову ненадану искреност министра спољних послова у вези са нашим минорним шансама да постанемо део ЕУ, оценили као позитивну у контексту „завере ћутања“ званичног Београда и Брисела око „немиле“ српске евро-будућности, друге изречене ставове не можемо, а да не оценимо негативно. Наиме, министар Јеремић је рекао да ако „замор Европске уније потраје, верујем да ће новостворени вакуум привући интересовање и других, а не само традиционално присутних Турске и Русије“. Другим речима, министар је хтео да каже да ако нас „не жели“ ЕУ, а свима је очигледно да нас не жели, ми ћемо наћи неког ко ће нас усвојити. Говорити о новоствореном вакууму – мислећи на непостојање европске будућности „региона“ – значи прећи црту дипломатског изражавања у којој се своја земља никада не представља као „вакуум“ или „рупа“. Чак ни много сиромашније државе не допуштају себи да говоре о својој регији као о вакууму у који може да се убаци ко и како хоће. Без обзира на то у којој мери су зависне од моћних држава, мале државе труде се да буду, а ако не успевају, а оно барем да се представе као суверене и озбиљне. Уосталом и кућно васпитање нас учи да изван куће не причамо о породичним проблемима, већ се трудимо да своју породицу позитивно представимо оним „другима“.<br />
<br />
Проблематично у причи о „балканском вакууму“ није чињеница у којој мери је истина то да је регион подељен и неспособан да се супротстави деструктивним утицајима страних сила, већ то што се таквим ставом шаље лоша порука свима. Европи се шаље порука налик на претњу остављене девојке која у намери да се „освети бившем“ пође за првим на којег налети. Таквим уцењивачким блефом не можете ништа постићи, осим да демонстрирате слабост и несигурност. Поента у овој љубавној причи јесте то да је Србија патетично заљубљена у ЕУ и да она „нема алтернативу“ чак и ако је Европа не жели. Стога председник Србије (из Турске) помало очајнички прозива Брисел да се „определи да ли жели регион у ЕУ“ или да види шта ће они без нас, ако ми кренемо другим путем, рецимо ка неоосманским интеграцијама. Верујемо да тврда бирократска срца у Бриселу не би дирнула таква неозбиљна претња, па чак и под условом да већина Срба постану нео-јаничари.<br />
<br />
<br />
Говорити о новоствореном вакууму – мислећи на непостојање европске будућности „региона“ – значи прећи црту дипломатског изражавања у којој се своја земља никада не представља као „вакуум“ или „рупа“, а поготово не од стране министра спољних послова: Вук Јеремић<br />
<br />
ГЕОПОЛИТИЧКА КАСАБА<br />
<br />
Осим тога што је сада готово свима јасно да од српског места у ЕУ нема ништа, о чему је „Печат“ упорно писао, а о чему су нас домаћи медији и политичари још упорније обмањивали, јасно је и то да Србија нема идеју шта да ради у овом тренутку. Уместо европског пута, нуди нам се турска калдрма, а све то упаковано у причу о балканским интеграцијама. То све корумпирани и неспособни политичари у Србији прихватају, не схватајући да је то вишеструко опасно по Србију. После деценије испирања мозга о нашим будућим европским интеграцијама, завршићемо у османској касаби.<br />
<br />
Но на страну идеолошка конфузија која се ствара код нас. Србија има реалне и виталне интересе да не подржи неоосманске претензије Турске на Балкан. Када шеф српске дипломатије каже да су са Турском „односи у успону“, а при томе је она један од најагилнијих лобиста албанских сецесиониста, те подржава босанске муслимане у намери да „интеграцијама“ угуше Републику Српску, онда је тешко разумети српску спољну политику са позиције нормалне државе која штити своје интересе. Толико су се пута српски председник и министар спољних послова сликали насмејани, па и загрљени, са турским лидерима који ни не крију да желе да доминирају Балканом, и при томе давали изјаве о нашим добрим односима да се питамо ко је овде луд.<br />
<br />
Неко би могао приговорити овој критици „беспућа српске спољнополитичке збиље“ да је Турска значајна сила у успону и да се не може игнорисати, те да се са њом мора сарађивати. Наравно да сваком треба посветити одређену пажњу, и да са свима треба имати комуникацију, али то не значи да је нужно толерисати турско мешетарење на Балкану, које је директно штетно по виталне националне интересе Србије. По тој логици ми не треба ни да споменемо њихову подршку сецесији Косова и намеру Турске да се на територију Србије политички, па и војно инсталира (на Косову). На страну подизање турских споменика по Србији, на шта се гледа благонаклоно. Нико у власти није незадовољан чињеницом да нам Анкара пише срамотну Резолуцију о Сребреници, нити игнорише њихове отворене аспирације у Рашкој области. То су тек некаква „размимоилажења“ која нас не спречавају да имамо „добре односе у успону“ са том и таквом Турском. Но, како у сваком апсурду постоји систем, и овде постоји „логика“. Очигледно је реч о томе да се све ово „договорило“ у Вашингтону, и да се Србија без-европске-будућности веже за Турску како се не би у већој мери окренула Русији и водила аутономну спољну политику. <br />
<br />
Печат <br />
08.07.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-82578646250082581152011-04-16T08:32:00.000-07:002011-04-16T08:32:53.520-07:00Османлије по други пут међу Србима<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Књига „Неоосмонизам“ Дарка Танасковића представља једну од до сада најквалитетнијих анализа политичког бића Турске, и истовремено објашњава разлоге повратка ове некада моћне државе на Балкан<br />
<a name='more'></a><br />
„Ми смо овамо пре више векова дошли на коњима. Ако затреба поново ћемо доћи.“<br />
<br />
министар спољних послова Турске Давутоглу<br />
<br />
<br />
Изузетно су ретки друштвено ангажовани интелектуалци који су, и поред признања успели да задрже интегритет у бурним променама идеологија и државних граница. Тешко је остати доследан, сачувати сопствени интелектуални кредибилитет, не приклонити се центрима моћи или идеолошким модама. Дарко Танасковић, наш истакнути оријенталиста и дипломата, у свему томе је успео, што потврђује и његова нова књига „Неоосманизам“, однедавно доступна и широј јавности. Вероватно због комбинације интелектуалне озбиљности и дипломатског искуства, Танасковићева књига представља изузетно квалитетну анализу политичког бића Турске.<br />
<br />
<br />
<br />
„МИНАРЕТИ СУ НАШИ БАЈОНЕТИ“<br />
<br />
Неосманизам је комбинација, понекад и синтеза различитих идејних струја и политичких доктрина савремене турске државе чије је везивно ткиво жива османлијска империјална традиција. И модерна и реисламизована Турска налази себе у наслеђу Османске империје. Према Танасковићу неосманизам је реафирмација целокупног наслеђа османлијске прошлости. То је пројекат обнове „старе моћи“, и као такав „доктрина коју Турска влада систематски и доследно, а по многима и наметљиво, спроводи“. Исто тако, он је „упориште идентитета, ослонац амбиција и расадник илузија, лука освајачког испловљавања и разочараног самозаваравања…“<br />
<br />
Неосманизам је идеолошки хибрид који у себи садржи и сродне и противречне елементе – од секуларног национализма, наслеђеног од оца модерне Турске Кемала Ататурка, до отвореног исламизма новијих генерација. У тај идеолошки микс може се убројити и настојање да се Турци повежу са њима расно блиским народима средње Азије, те да се на свим тим основама гради поновна моћ Турске. Аутор закључује да је „неосманизам амалгам исламизма, туркизма и османског империјализма“.<br />
<br />
Док код исламистичких покрета у другим земљама доминира наднационални, па и антидржавни дискурс, код турске „браће“ изузетно је јак национализам и државотворни патриотизам. Тај „турски“ елемент интегрише или пак успева да мири и непомирљиве супарнике, као што су секуларисти и све доминантнији исламисти. Када је пре неколико година дошло до конфликта два пола турске политичке моћи – исламизованих политичара и секуларних војних кругова – неки аналитичари предвиђали су нови политички лом. Ипак, „турско“ као осећај дубоког заједништва превазишло је конфликт. Турска је из тог конфликта изашла ојачана, са намером да се суревњиве „фракције“ усмере у истом неоосманистичком циљу.<br />
<br />
„Турски прагматизам“ је још једна особина турске политике коју апострофира дарко Танасковић. Захваљујући тој особини турски исламисти добили су подршку на Западу, пре свега у САД- у, где су представљени као модерно и прихватљиво лице ислама. Они су стога као „политички коректни“ муслимани добили и зелено светло да свој утицај шире и на муслимане на Западу.<br />
<br />
Међутим, то никако не значи да је њихов исламизам „питомији“ и „толерантнији“ од неког другог. Наши секуларни политичари проевропске оријентације често нису ни свесни нивоа реисламизације турског друштва. Тако је садашњи премијер Ердоган 1997. године, као градоначелник Истанбула, морао да напусти свој положај, па чак и да заврши у затвору јер је јавно испољавао исламистичке сентименте. Он је, наиме, на јавном скупу рецитовао стихове: „Минарети су наши бајонети, куполе су наши шлемови, џамије наше касарне, а верници наши војници. Ова божија војска чека своју веру. Алах је највећи! Алах је највећи!“ И поред те чињенице наши европејци промовишу повратак неоосманлија на Балкан.<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
<br />
Наш истакнути оријенталиста и искусни дипломата Дарко Танасковић истиче како је са Запада „надахнуто“ окупљање држава региона „дугорочно смишљено као алтернативни процес стварања некакве 'балканске уније' која би могла, али и не би морала да се прикључи ЕУ. Пијемонт такве 'балканске уније' била би Турска“<br />
<br />
МОДЕРНИЗАЦИЈА И ИСЛАМИЗАЦИЈА<br />
<br />
Поука турског случаја је да нема успеха у идеолошки подељеном и тиме изнутра блокираном друштву, какво је данас српско. Нема стабилног развоја једног друштва ако се оно одриче својих корена. Прихватање традиције као реалног темеља, као „неодвојиве саставнице историје и националног идентитета“, омогућава уједињавање заједнице и услов је напретка.<br />
<br />
Стога ни не чуди што за разлику од Србије којој ЕУ нема алтернативу, „освешћена“ Турска, не одустајући од евроинтеграција (барем на вербалном нивоу), трага и налази одређене алтернативне правце. Некада је и Турска била европоцентрично оријентисана, али се временом ослободила евромита, па своје партнере тражи и међу себи сродним народима са Истока, од чега има вишеструке користи.<br />
<br />
Неоосманистички исламизам јача турску самосвест и амбицију и на спољнополитичком плану, где Анкара, констатује Танасковић, може да буде „поверилац нечијих интереса, али не и послушник“. На тој основи пробуђена неоосманска амбиција чини позицију Турске компликованијом, али јој „диже цену“, јер се ова земља не задовољава утешним тапшањем по рамену, попут Србије. Како покушава да у „свакој чорби буду мирођија“, Анкара постаје „макрорегионална сила“, мада тиме ризикује да се преигра.<br />
<br />
<br />
<br />
ТУРСКИ И СРПСКИ „КЕТМАНИ“<br />
<br />
Веома значајна особина турске политике према Танасковићевом мишљењу јесте „кетманство“ – прилагодљивост и притворно приказивање „пробитачног“ лика. Тако је могуће да исламистички политичари у унутрашњој политици десекуларизују турско друштво, а да споља по потреби мењају лица: да буду и стабилан партнер САД-а и кључна чланица НАТО-а, или, пак, искрени заговорник евроинтеграција. Пошто Турска није баш толико моћна држава, она мора, истиче Танасковић, да маскира своје праве тежње и циљеве. Но, та мимикрија красила је Турке и када су били много моћнији него сада.<br />
<br />
Један од примера „провидне“ политике двоструких стандарда турске политике јесте и однос према Србији: док је Ердоган на сав глас осуђивао оне који тенденциозно оптужују Турску за „непочињени историјски грех“ геноцида, његов министар Давутоглу новинарима који су га пратили у Бугарску најављиво је да ће се захваљујући турском заузимању „Срби извинити због убијања Турака у Сребреници“.<br />
<br />
Због те мимикрије неки и даље Турску виде као „лојалног савезника“ Запада, па чак и као једино секуларно и демократско муслиманско друштво. Други испод те „кетманске“ површине уочавају процес реисламизације друштва, те све самосталнију спољну политику која некада изазива нервозу у Вашингтону. Но, ретко ко може да каже до које мере „самосталности“ ће турски брод водити неоосманисти. Већина аналитичара и даље Турску посматра у оквиру англосаконске структуре моћи, додуше као аутономнијег играча који ће тражити озбиљније уступке на терену.<br />
<br />
<br />
<br />
ЗЕТРА ИИ<br />
<br />
Слом комунистичких система и распад СФРЈ и СССР отворио је простор да се Турска убаци и представи као заштитник муслимана. Тако се Турска већ деведесетих година прошлог века директно умешала у распад, односно разбијање СФРЈ, држећи страну муслиманима. Зато Танасковић закључује да је „та политика објективно била антисрпска без обзира на покушај да се њена карактеристика прикрије фразама о залагању за окончање оружаних сукоба…“ Стога не чуди што је тадашњи турски председник предлагао и турско бомбардовање Срба.<br />
<br />
Данас Турска иступа на Балкан истом маршрутом која је деведесетих у медијима промовисана као „зелена трансверзала“, и која обједињује албанске територије, самостално Косово, Рашку област (преименовану у турски Санџак) и БиХ. Турци ни не крију да је темељ њихове политике на Балкану максимална подршка интереса Тиране, Приштине и Сарајева.<br />
<br />
Какав однос према „Балкану“ гаје неооманисти најбоље илуструје беседа Ахмета Давутоглуа, министра спољних послова и стратега турске експанзије, који је у Сарајеву одржао „парадигматичан и узоран неосмански говор“: „Османски векови Балкана успешна прича. Сада је треба обновити… Имамо више Бошњака који живе у Турској него у Босни!… Турска је сигурно уточиште, њихова домовина… Анадолија припада вама, наша браћо и сестре! И ми смо сигурни да је Сарајево наше!… Ми ћемо реинтегрисати Балкански регион… За нас је територијални интегритет Босне и Херцеговине једнако важан као и територијални интегритет Турске. За Турску је безбедност Сарајева важна као безбедност и просперитет Истанбула“ („Печат“, 87, 30.10.2009. стр. 18-20).<br />
<br />
<br />
<br />
Танасковић је у књизи Неосманизам показао да док код исламистичких покрета у другим земљама доминира наднационални, па и антидржавни дискурс, код турске „браће“ изузетно је јак национализам и државотворни патриотизам<br />
<br />
Уосталом, познато је да је Анкара један од најагилнијих лобиста косовске сецесије чиме се директно супротставља виталним интересима Србије. Као заштитник муслимана Босне, Турска форсира унитарну БиХ, што значи да истовремено подстиче „гушење“ Републике Српске. Турци улазе са значајним амбицијама и на подручје Рашке у којој подстичу уједињавање и активирање локалних муслимана чији се захтеви за аутономијом тек очекују. На свим овим пољима очигледно је да су интереси Турске и Србије супротстављени. Танасковић упозорава да је тога свесна и Анкара, која зато сматра да је потребно „осујетити било какво кретање ка успостављању неког српско-грчког-бугарског блока, јер би он према Давутоглуу, природно довео до јачања притиска на унутрашњи (косовско-албанско-македонски) стратегијски прстен, животно важан за Турску“.<br />
<br />
Али, да апсурд буде већи, управо је Србија широких руку подржала неоосманску експанзију, и тиме обесмислила све турске бојазни од савеза Београда, Атине и Софије, који би делотворно могао парирати неоосманској дестабилизацији Балкана. Могуће је да Турци верују да је то нека српска врста „кетманства“ које су нам оставили у наследство. Ипак, Дарко Танасковић одбацује такву претпоставку и примећује да постоје основани разлози да верујемо како је тренутно, са Запада „надахнуто“ окупљање држава региона „дугорочно смишљено као алтернативни процес стварања некакве ‘балканске уније’ која би могла, али и не би морала да се прикључи ЕУ. Пијемонт такве ‘балканске уније’ била би наравно Турска“. Уместо да идемо европским путем ка Западу кренули смо турском калдрмом ка Оријенту – ка статусу раје у неоосманској унији.<br />
<br />
Печат<br />
04.07.2010.<br />
</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-39421759666720066042011-04-16T08:29:00.000-07:002011-04-16T08:29:37.581-07:00Ратификација ССП-а: Завера европејских травестита<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Монопол на „европску причу“ приграбила је корумпирана елита која не схвата ни значај европске културе ни значај модерне технологије, неспособна да Србију уреди као цивилизовано и просперитетно друштво, уплашена да призна грађанима како наша земља није ни предвиђена за чланство у ЕУ<br />
<a name='more'></a><br />
„Удри врага не остав му трага или губи обадва свијета“<br />
<br />
Његош<br />
<br />
Наши медији поклонили су значајан простор вести да процес ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању може да почне. Одлука администрације ЕУ да да зелено светло почетку ратификације ССП по ко зна који пут представљено је као „важан корак у процесу“, чак и као „преломни моменат у приближавању“ обећаној земљи благостања.<br />
<br />
СРБИЈА ТАЛАЦ ХАГА<br />
<br />
Савет министара ЕУ „прима на знање“ да се започне ратификација ССП-а у 27 парламената, те у скупштини ЕУ. То је процес који ће трајати неколико година, а чују се и мишљења да ће неке чланице ЕУ чекати и одлуку међународног суда у Хагу, поводом спора у вези са сецесијом Косова и Метохије. Иначе, није редак случај да се преко неке мање земље, а за рачун велике силе, „одради“ блокада неког процеса ратификације унутар ЕУ.<br />
<br />
Да не би било никакве дилеме око тога да притисци на Србију не јењавају потрудио се Јелко Кацин, потцртавши својом изјавом да ово зелено светло значи да „процес ратификације може почети, али се не може завршити без окончања сарадње са Хагом“. Холандија је и до сада имала улогу „моралног арбитра“ који не допушта „лошим момцима“ са Балкана да постану „кандидати за места кандидата за члана“. Стога холандски министар спољних послова Ферхаген понавља да постоји 147 корака, и да на сваком кораку државе чланице могу уложити вето, те да на Србију треба вршити притисак док не ухапси Младића. Закључак је да се притисак на Србију показује успешним.<br />
<br />
БЕЗ КОСОВА И БЕЗ ЕВРОПЕ<br />
<br />
ЕУ су се потрудилаИсто тако су се потрудили да нам развеју јалове наде да се неће тражити нови и институционални ниво прихватања Косова као независне државе. У том погледу изјаве енглеског и француског амбасадора прилично су јасне – Србија мора да прихвати и призна независност Косова. Они, наиме говоре да нема „два колосека“ ка Европи, по њима услов уласка у ЕУ није „нормализација односа“ Београда и Приштине, него формално признање независног Косова. Очигледно је да није довољно што је наш министар спољних послова недавно у Сарајеву седео поред „косовског министра спољних послова“, што Београд толерише да се на међународним скуповима Косово третира као држава. Прихватање сецесије Косова у овој мери не би толерисала ниједна нормална и независна држава, али по речима западних политичара – Србија „може и више“. А јасно је „и да и може и хоће“ само је проблем како то да одради, а да домаћа јавност то „погрешно не схвати“.<br />
<br />
Уосталом, пре две године толико слављен ССП, не значи много. Једностране примене споразума – оригиналан допринос садашњег режима међународној пракси – донела нам је само много ниже приходе од царина и већи увоз стране робе, а тиме и гушење домаће производње. Но, пошто захваљујући шушкаве идеологије евра корумпирани политичари о томе ни не размишљају, сасвим је природно што се о томе није није ни водила колико-толико пристојна јавна расправа. Од ове власти се може очекивати да у свом нестрпљивом и дилетантском европејству једнострано прогласе Србију „чланицом ЕУ“, без обзира на то шта о томе мисли Брисел.<br />
<br />
<br />
<br />
ЛОКАЛНИ ХОХШТАПЛЕРИ И МУТИВОДЕ<br />
<br />
Србијом владају људи који своју шампионску корупцију и неодговорност сакривају иза табле са жутим звездицама. Европејство је омиљено уточиште локалних хохштаплера, политичких мутивода, контраверзних бизнисмена који послују или живе на ивици закона. Таква неспособна и корумпирана елита програбила је монопол на „европску причу“ која им је омогућила да владају и тако ојаде земљу и народ. При свему томе они нити желе нити могу Србију да уреде као цивилизовано и просперитетно друштво. А глума европског опредељења, при чему се ни не схвата значај европске културе или модерне технологије, води у ћорсокак. При свему томе домаћи „европејски травестити“ у савезу са бриселским бирократама крију истину од грђана Србије – да наша земља није ни предвиђена за чланство у ЕУ. Барем не у догледно цобеловско време.<br />
<br />
Но, чињеница да Србија нема „европску будућност“, као у осталом ни „регион“, те чињеница да толеришемо сецесију Косова, а корак смо и до формалног признања Приштине кроз формулу „нормализације односа са Косовом“, полако пробија медијске копрене. Та истина се, међутим, и даље прикрива, јер би се сваки разуман грађанин ове земље запитао шта то Србија добија директним прихватањем и посредним признањем Косова?<br />
<br />
Одговор је јасан – ништа, осим можда шансе да уђе у НАТО и да се о свом трошку бори за туђе интересе, кад већ не жели да се бори за своје. Или, пак, да добије прилику да помогне агилној Турској да поново на Балкану постане доминантна сила, уз наду да ће овај пут бити милостивија. Стога је његошевска мудрост веома примењива на садашњу српску ситуацију – ко се не бори, тај губи оба света, губи битку и на материјалном и на духовном плану. <br />
<br />
Печат <br />
17.06.2010.</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-619356443836992733.post-76089688552001774152011-04-16T08:26:00.000-07:002011-04-16T08:26:33.843-07:00Муамер Зукорлић: екстремиста или будући европски муфтија?<div dir="ltr" style="text-align: left;" trbidi="on">Аспирације младог муфтије веће су од намере да буде регионални верски вођа. На овим просторима до сада није постојао пример верског вође који је имао тако отворену политичку амбицију као Муамер Зукорлић <a name='more'></a><br />
Избори за Национални савет Бошњака на којима је победио испред Бошњачке културне заједнице муфтија Муамер Зукорлић изазвали су пометњу у Рашкој, а због неких изјава контраверзног муфтије и узнемирење јавности читаве Србије. Резултат избора је да су они које је београдски режим подржавао (нарочито Расим Љајић) изгубили пред амбициозним и агресивним муфтијом. Порука младог муфтије влади Србије је да ће од сада морати више њега уважавати но до сада тетошене муслиманске политичаре који имају учешће у власти на републичком нивоу. Наравно, то не значи да ће муфтија као верски вођа основати своју странку али ће бити политички фактор са којим се мора рачунати у наредном периоду.<br />
<br />
<br />
<br />
ИЗВАН ИСЛАМСКЕ ТРАДИЦИЈЕ<br />
<br />
Оно што је узнемирило јавност јесу Зукорлићеве агресивне изјаве у којима се конфронтира како са другим вођама муслимана у Рашкој, тако и са владом и државом Србијом. Наиме, он је рекао како је победио не само „домаће издајнике“ из редова муслиманске заједнице већ и институције државе Србије које су их подржавале до сада. Оштром реториком, у којој наглашава да се у Србији не осећа добро (а то је само корак до тога да не признаје ауторитет српске државе на том простору), Зукорлић жели да се наметне међу муслиманима као једини који искрено штити њихове интересе, али и као релевантан преговарач властима у Београду.<br />
<br />
Чини се да су аспирације младог верског вође веће од намере да буде регионални верски вођа. На овим просторима до сада није постојао пример верског вође који је имао тако отворену политичку амбицију. Неки верски аналитичари пореде његово понашање са понашањем других црквених вођа, не разумевајући, међутим, да је у исламској традицији несвојствена оштра подела на световно и верско. Но, и поред тога није уобичајено да неки представник верске заједнице планира да проблематизује уставни статус регије у којој живи.<br />
<br />
Који су темељи те и такве амбиције младог муфтије? Пре свега он се наметнуо као неприкосновени верски старешина и успео је да доведе под контролу како муслиманске верске и образовне институције, тако и радикалније елементе у заједници (попут вехабија). Ипак, основни мотор његове нарасле амбиције јесте подршка верских и секуларних институција изван Србије. Пре свега говори се о подршци муслиманске заједнице БиХ, а и државних институција Турске и Запада. Нису неуобичајени коментари на „бошњачким“ форумима да се радикалнији муслимани, попут Зукорлића и њему блиских људи из Сарајева, стављају у контекст америчке спољне политике. Слично томе се подршком вехабијског покрета који једнострано тумачи исламску традицију, а са којим се повезује и муфтија Зукорлић, ислам радикализује и конфронтира са другим верским и етничким заједницама. Када је потребно неку земљу или регион дестабилизовати, овакви екстремисти су одлично средство.<br />
<br />
<br />
<br />
ПОДРШКА ЧЕДЕ ЈОВАНОВИЋА<br />
<br />
Поред спољнополитичке ситуације у којој за нове амбиције муслимански вођа има подршку пре свега у повратку Турске на Балкан уз амерички благослов, на руку му иде и пасивно и фаталистичко прихватање тих и таквих промена од стране званичног Београда. Наиме, до сада су локалне вође бошњачке или муслиманске заједнице, и поред својих испада и учешћа у ратним деведесетим, биле део политичког система у Србији. До сада је власт у Србији некако успевала да пацификује аутономистичке и сепаратистичке тенденције код мањина (осим албанске) придобијајући функцијама и уступцима њихове вође. Но, очигледно је да се у овом тренутку процењује да је централна власт ослабила у тој мери, а подршка споља некима је постала јача и конкретнија, па се слободно може отворено тражити „редефинисање уставног“ статуса. А по обичају се од Србије тражи оно што се не би могло тражити ни од једне друге европске државе. Мера неумерености у захтевима је мера слабости државе Србије.<br />
<br />
У Рашкој области муслиманска заједница доминира, на локалној је власти и има контролу над већим бројем институција, док се Срби осећају као мањина и тихо одлазе са тог простора. Срби кажу да им је Београд окренуо леђа и са зебњом гледају како се наш председник „братими“ са Силајџићем и председником Турске док промовишу за Србе у Републици Српској штетну Истанбулску декларацију. Исто тако, забрињава их и отворена подршка Чеде Јовановића муфтији Зукорлићу. Због чега је председник ЛДП који истовремено води кампању против врха цркве, јер се по њему она меша у политику, подржао муфтију који даје екстремне изјаве – остаје да се нагађа. Иако ће имати проблем да објасне својим бирачима како то да они као изразита секуларна „грађанистичка“ опција, подршку дају радикалном муслиманском лидеру. Сва је прилика да их је Велики Брат лепо замолио да подрже муфтију, без обзира на декларативна и програмска опредељења.<br />
<br />
печат<br />
11.06.2010.<br />
</div>Бранко Радунhttp://www.blogger.com/profile/07732490700358008143noreply@blogger.com0