понедељак, 05. јануар 2009.

DVE ZADUŠNICE ZA ,,DVE SRBIJE”


Branko Radun

DVE ZADUŠNICE ZA ,,DVE SRBIJE”

Postpetooktobarska politička elita sklona je da što iz ideoloških motiva, a što po inerciji, izrazito negativno percipira i ličnost i vladavinu Miloševića, iako je šira javnost, naročito nakon njegove haške odbrane i smrti pod kontroverznim okolnostima, napravila otklon od te prihvaćene crno–bele optike. Postalo je nekako ,,prirodno” da mediji više pažnje posvećuju ,,sećanju na Đinđića”, a da ne govorimo o tome da ga mnogo pozitivnije ocenjuju od Miloševića. Dok se i dalje olako daju negativne kvalifikacije Miloševićevoj vladavini i na njega svaljuje sva odgovornost od raspada SFRJ preko ,,srpskih poraza” i socijalne katastrofe, dotle se tek ponegde mogu čuti stidljivi komentari o Đinđićevoj vladi i uopšte o postpetooktobarskoj vlasti. Čak i oni hrabriji koji bi da kažu koju kritičku misao o ,,pokojnom premijeru” kao da moraju, nekako usput, da prilepe neku negativnu etiketu ,,diktatoru s Dedinja” da bi se, ipak, legitimisali kao predstavnici dominantnog diskursa.

,,CRNO–BELA” TELEVIZIJA

Medijske ,,zadušnice” posvećene Miloševiću i Đinđiću pokazuju, doduše različito, da su mitomanija i kult ličnosti naša nacionalna boljka. Problem ne predstavlja to što jedni smatraju jednog a drugi drugog ,,najznačajnijom ličnošću naše istorije”, već to što se kroz brižljivo negovanu netrpeljivost stvara svojevrsni političko-medijski aparthejd (Antonić) u odnosu na onu ,,drugu Srbiju”. Čini se da su godišnjice smrti ova dva čoveka pre prilika da pristalice jednog ocrne onog drugog. To je ne samo necivilizovano već i štetno po normalno funkcionisanje demokratskog dijaloga i stabilnost političkog života. Toga ima među pripadnicima ,,obe Srbije”. No, kako je ona ,,reformska” moćnija i uticajnija, onda je njena odgovornost za stanje konstantne političke neuroze mnogo veća. Nisu toliki problem oni koji gaje ,,iskrenu netrpeljivost” prema onom drugom koje simbolički predstavlja Milošević ili Đinđić, već oni koji makijavelistički manipulišu time zarad nekog ,,političkog poena”. Postavlja se i pitanje da li bi neki imali mesta u politici i u medijima kad ne bi bilo te manihejske priče o ,,zlom diktatoru”, pa i o ,,šefu mafije”. Oni su naučili da guslaju samo ta opšta mesta i ne bi se snašli u situaciji da moraju da se o nečemu konkretnom izjasne.

Iz tog razloga nećemo se pridružiti onima koji ova dva čoveka ocenjuju u ,,crno–beloj tehnici”, kao ni onima koji govore o diskontinuitetu ,,s nasleđem bivšeg režima” (ma koji bio). Nedostatak takve jednostrane medijske slike je priča o elementima kontinuiteta između Miloševićeve i Đinđićeve vlasti (što negiraju pristalice i jednog i drugog). Osim problema koje je nova vlast nasledila od ,,starog režima”, imamo, nažalost, u mnogim oblastima ,,loš kontinuitet”, naročito kad je u pitanju tajkunizacija države i povlačenje države iz socijalne sfere. Tranzicija, shvaćena kao privatizacija privrede i države, ali i kao radikalno socijalno raslojavanje, započeta je davno pre revolucionarnog oktobra. Pored svih razlika između jednog i drugog režima, i simpatija ili antipatija koje neko može da gaji prema Đinđiću ili Miloševiću, veliki broj građana ne vidi neku suštinsku razliku u životu pre i posle ,,istorijskih promena”. Ovo je vrlo brzo nakon 2000. bilo lucidno izraženo onim grafitom ,,sve je isto samo njega nema”.

Osim ,,negativnog kontinuiteta” ,,starog režima” i ,,nove vlasti”, u šta spada sveopšta korupcija i birokratizacija vlasti, još je bitnih elemenata koji povezuju političke sudbine Miloševića i Đinđića. To nije samo Vidovdan 2001, niti samo sudbinski bliski datumi ,,martovskih ida”, o kojima njihove pristalice govore kao ,,politički motivisanom ubistvu”. Njihovi životi, naročito njihove tragične smrti, na čudan način povezuju ,,grob pod lipom” i onaj u Aleji velikana s nacionalnom katastrofom koju je preživela naša zemlja. Pre svega, smrt obojice je poraz za Srbiju, s tim da jedna smrt simboliše ratni, a druga mirnodopski poraz našeg društva. Ma šta mislili o jednom ili drugom, moramo se složiti s tim da je nacionalni poraz i kad bivši predsednik optužen za ratne zločine skonča u haškoj tamnici i kad premijer skonča u bolnici posle atentata. Priča o obojici istovremeno je i priča o neprekidnim nevoljama koje sustižu našu zemlju i one koji je vode, ali i o slaboj i neefikasnoj državi koja ne može da se nosi s tim istorijskim izazovima. Daleko smo od toga da govorimo o kosovskoj ,,kletvi” i ,,prokletstvu”, ali kao da su tragizam i jednog i drugog povezani, na ovaj ili onaj način, s velikom kosovskom dramom. Obojica su, manje ili više, pokušali nešto da urade oko Kosova, ali na njihovu i na našu žalost – to je bilo neuspešno.

MEDIJI VS. JAVNOST

Na pitanje da li će se i kad moći formirati jedna nepristrasna i uravnotežena slika o onom što ova dva čoveka predstavljaju nije jednostavno odgovoriti. Prva ,,mudrost” koja nam pada na pamet je da ,,istoriju pišu pobednici”, i to ne samo u ratu već i u miru. To znači da ako na vlasti duže budu one političke snage kojima iz nekih razloga, ili pak iracionalnih motiva, odgovara nerealna manihejska slika naše bliske prošlosti, onda će biti teže doći do realnijeg odnosa prema njoj. Poznato je – i u teoriji i u praksi – da je istorijska slika prihvaćena u javnosti bliska percepciji koju elita ima o tome. Osim onoga u šta elita ,,veruje” i što nameće javnosti, bitno je i koji su stavovi u njenom interesu. Dominantni diskurs se pre svega gradi i na formiranju odnosa prema bližoj ili daljoj prošlosti.

Treba reći da nastojanje centara moći i uticaja da nametnu svoju istinu kao ,,opšteprihvaćenu” ne mora obavezno biti uspešno. Nekada se dođe do kompromisnog stanja, kao, na primer, da uspeju da ,,ocrne” svoje političke protivnike, ali ne i da sebe predstave kao ,,pozitivne”. Dakle, ono što mediji forsiraju kao ono što jeste i ono u šta treba verovati ne mora biti uvek i potpuno prihvaćeno od javnosti. Tako i kada je reč o odnosu prema Miloševiću, postoji jaz između onoga kako ga široka javnost doživljava i onoga kako je predstavljen u medijima. Mediji ga, naime, predstavljaju negativnijim nego što ga javnost vidi. Postavlja se pitanje ko će se kome prikloniti, ili će pak doći do nekog ,,nalaženja na pola puta”.

S druge strane, sličan ,,problem” postoji i s percepcijom Zorana Đinđića kako u javnosti, tako i u medijima. Posle 5. oktobra došla je nova politička elita, koja je promovisala i nametnula novi ideološki diskurs. Naspram onog rigidnog i izolacionističkog (sa i bez navodnika) odnosa prema Zapadu u prethodnom periodu, došlo je vreme proevropske orijentacije (šta god to značilo) i svojevrsne ideološke EUforije. Novo vreme donelo je ,,nove kodove” u kojima su kao značajni figurirali ,,demokratija”, ,,reforme”, ,,tranzicija” i ,,Evropa”. Kad je došlo do tragične smrti premijera Đinđića, političko-medijski establišment potrudio se da njegovu ličnost veže za te ,,nove vrednosti”. Tako je Zoran Đinđić, bez obzira na to koliko to bilo tačno, postao simbol reformskog aktivizma i naglašenog evropeizma, kao što je tokom devedesetih Milošević bio merilo patriotizma. Kako bi nas rasprava o istinitosti ovih stereotipa odvela u drugom pravcu, možemo samo reći skepticima da ono što vide, čuju i pročitaju ne mora obavezno biti netačno.

Takvu ,,medijsku situaciju” nasledila je Koštuničina vlada koja nije dirala u osnovne temelje ,,novog reformskog diskursa”, iako nije naglašavala svoj ,,reformizam” i ,,evropeizam”. To je ostavila DS-u, koji se nakon nekoliko meseci konfuzije sabrao i ponovo uspeo da eksploatiše već ustanovljene ideološke kodove. Deo te mejnstrim priče je i održavanje idealizovane percepcije pokojnog premijera u javnosti. Godišnjice njegove smrti iskorišćene su da se učvrsti slika o Đinđiću kao ,,heroju reformi”, koji je svojim ,,aktivizmom” hteo da ,,Srbiju odvede u Evropu”. Ipak, i ovde imamo razliku između onoga kako je pokojni premijer predstavljen u medijima i onoga kako ga obična javnost vidi, naročito u svetlu više od milion i sto hiljada glasova koje su dobili radikali, a koje nikako ne možemo nazvati ,,prođinđićevskim”. Da dodamo da smo se ograničili na analizu medijske slike da bismo ,,mudro zaobišli” analizu realnog neuspeha ,,reformskog aktivizma”.

,,KADA ĆEMO PRESTATI ROBOVATI PROŠLOSTI?''

Priča o Miloševiću i Đinđiću zapravo je priča o dve Srbije, o podeljenosti srpske političke scene i jakim međusobnim animozitetima koji postoje između najgorljivijih predstavnika jedne ili druge strane. Milošević i Đinđić predstavljaju ikone i zastave kojima često mašu promoteri medijskog ,,građanskog rata niskog intenziteta”. Kad se čuju stavovi na radiju Fokus ili na B92 (ili na njihovom forumu), stiče se utisak da mnogi od onih koji se tamo javljaju ili gostuju žive u paralelnim svetovima. Kao da nisu živeli u istoj zemlji, kako pre 5. oktobra, tako i posle njega. Oni različito, neretko i suprotno, doživljavaju ,,ono što se dešavalo tokom devedesetih”. Srebrenica je za jedne ,,srpski genocid”, a za druge maltene ,,zločin nad Srbima”. Kad se govori o Miloševiću i Đinđiću, svoje ,,idole” vide kao ,,najveće istorijske ličnosti u našoj istoriji”, gotovo genijalne lidere i neverovatno hrabre vizionare, dok ,,onog drugog” boje najcrnjim bojama pa je on ,,lopov”, ,,zločinac”, ,,diktator” i ,,mafijaš”. Kad s jedne strane imate sramotnu antisahranu na Trgu Republike ili ,,glogov kolac za diktatora”, ili ,,Ulicu žrtava Slobodana Miloševića”, a s druge strane izjave o ,,nemačkom špijunu koji je dobio što je zaslužio” i tome slično, onda tu nema reči o civilizovanosti i kulturi. Problem je što se, kako kaže Antonić, kada se govori o ,,medijskom ekstremizmu”, gotovo uvek proziva radio Fokus, dok slične pojave ,,na drugoj strani” bivaju ignorisane ili proglašene ,,nestašlukom”. Govor mržnje je govor mržnje bez obzira na to odakle dolazi, a naročito je opasan onaj koji se kao takav ne prepoznaje i ne kvalifikuje. Ovo naročito zato što nam se čini da su mržnja i primitivizam koje pokazuju ,,antimiloševićevci” veći od onih koje pokazuju ,,antiđinđićevci”.

Da li je moguće u jednoj tako politički, ideološki kontaminiranoj atmosferi doći do koliko-toliko realnog i uravnoteženog stava prema onome što su bili i što predstavljaju Milošević i Đinđić? Sigurno ne tako brzo, naročito zato što se čini da nikome nije stalo da se prevaziđu ti ideološki raskoli. Pored one da ,,istoriju pišu politički pobednici”, na pamet nam pada i ona da ,,vreme leči rane”. Naime, iako se medijski raspiruju manihejske podele, one sve više izazivaju otpor kod značajnog dela javnosti. Ali, da bi se stalo na put tom ,,medijskom huškanju”, potrebno je da se stvori kritična masa onih koji shvataju da od toga nema nikakve koristi. Tek tada će faktor vremena uticati na normalizaciju političke i medijske scene.

Problem predstavlja to što dve tragične smrti – koje padaju kalendarski blizu – služe određenim političkim i ideološkim centrima za ,,negovanje kulta”, a istovremeno i za to da na demonizaciji onog ,,drugog” grade svoje političke i intelektualne pozicije. Politička kriza ili socijalni lomovi mogu doprineti tome da se radikalizuje javno mnjenje, te da oni koji manipulišu ovom podelom ojačaju. Stvar pogoršava i borba za poziciju ,,pravog naslednika” jednog ili drugog, jer se i tako u takmičenju ,,pravovernosti” proizvode radikalniji i ekstremniji stavovi.

Primećeno je da u borbi za Miloševićevo i Đinđićevo nasleđe nisu dobro prošli njihovi najbliži saradnici, tj. ,,nosači kovčega”. Tako su i unutar SPS-a i DS-a marginalizovani oni koji su važili za najbliže saradnike pokojnog lidera. Može se povući paralela između LDP-a i SPS-a kojima je najvažnije da se predstave kao ,,jedini pravi naslednici”, pri čemu je uspeh DS-a i SRS-a pokazao da su ove stranke mnogo uspešnije u pridobijanju onih koji sebe smatraju simpatizerima Đinđića i Miloševića. Pokazalo se da nije dovoljno legitimisati se kao ,,formalni naslednik”, već je potrebno u javnosti biti doživljen kao neko ko na nov i svež način nasleđuje neke popularne osobine politike njihovih prethodnika.

Tako one stranke koje se legitimišu kao ,,direktni naslednici” i krugovi koji su njima bliski već nekako ritualno pljuju sledbenike ,,onog drugog”. Davanjem ,,zaveta vernosti” i ideološkom netrpeljivošću nastoji se ojačati i stabilizovati tvrdo glasačko jezgro, ali se ne može dobiti i šira podrška javnosti. Oni su – svako na svoj način – u velikoj meri zarobljenici prošlosti i svojih stereotipa o ,,onome što se dešavalo devedesetih”. Tako se produbljuju postojeće podele, koje kao da potvrđuju omiljenu tezu NVO sektora, iako na drugačiji način, da Srbija još nije spremna da se racionalno ,,suoči s prošlošću”. Domaće medije drže pod presijom naročito ovi politički i intelektualni krugovi, a tu posebno mesto zauzima ,,ideološko krilo” NVO scene jer se ne mogu, ili ne žele, osloboditi ,,opsesije devedesetim”. Oni koji druge optužuju da su robovi prošlosti i negativnih političkih stereotipa sami najbolje ilustruju tu pojavu. Kako je teško odoleti tom manihejskom redukcionizmu medija, u ovoj prilici čini nam se prihvatljiva ona, inače površna i naivna, misao da ,,sve to treba prepustiti sudu istorije i istoričarima”. Ovoga puta moramo se složiti s pomodnom sintagmom – da se moramo manje baviti prošlošću (jer se oko nje ne možemo složiti), a više se okrenuti budućnosti.

Kako su oni koji se predstavljaju kao ,,đinđićevci” medijski mnogo dominantniji i u velikoj meri kreiraju dominantni diskurs, njihova odgovornost je veća za kontaminaciju prostora jednostranim, pa i ekstremnim stavovima. Dualističko shvatanje borbe ,,dobra i zla“, „nas i njih“, te šmitovsko razlikovanje prijatelj–neprijatelj pokazuje se u unutrašnjoj politici kao vrlo štetno i predstavlja svojevrsni „politički fundamentalizam“. Svaki fundamentalizam je štetan, pa makar se kitio perjem evropejstva i reformizma. Prividan je paradoks da oni koji se legitimišu kao ,,modernizatori balkanske Srbije” predstavljaju balast koji sprečava debatu o vitalnijim modernizacijskim pitanjima. Time što se javne rasprave neprekidno vrte u vrzinom kolu ideologizovanih ,,opštih mesta”, na dnevni red ne dolaze teme poput socijalne pravde i društvenog razvoja.

nspm

2007

Нема коментара: