понедељак, 05. јануар 2009.

MOGU LI RADIKALI DA OSVOJE VLAST U SRBIJI?

Branko Radun i Aleksandar Gajić

MOGU LI RADIKALI DA OSVOJE VLAST U SRBIJI?

Najkraći odgovor bi, naravno, glasio: mogu, ali jako, jako teško. Iako su pojedinačno najjača partija u Srbiji koja je posle predsedničkih izbora ojačala na preko milion glasova podrške, radikalima očigledno nedostaju mnogi ključni elementi u političkom delovanju koji bi im omogućili da napuste ulogu vansistemske i autsajderske stranke, da kapitalizuju podršku svojih birača i uspeju da osvoje vlast.

Setimo se da su radikali stranka koja je više puta imala veliku popularnost, ali nikada nije došla do prave vlasti, osim ako se pod vlašću ne podrazumeva pridruženo članstvu u ratnoj vladi uoči i za vreme kosovske krize, kada su bili u silovitom zagrljaju moćnijeg socijalističkog partnera. Za deceniju Miloševićeve vlasti oni su imali dva silovita uspona do milionske podrške birača, ali nisu nijednom uspeli da postanu važniji činilac vlasti. Uglavnom su bili podrška i statisti u Miloševićevom režimu u kome jedva da su (i onda kada su bili deo vlade) imali jedva dvadeseti deo vlasti, manji nego recimo Čović ili Kasa u DOS-u. Zanimljivo je da činjenicu da radikali nikada nisu bili prava vladajuća stranka u Srbiji iz različitih razloga zanemaruju i oni i njihovi politički protivnici. Prvi da ne bi priznali da su sa značajnom podrškom bili prirepak Miloševićevoj vlasti, a drugi da bi prikazali radikale kao punopravnog člana negativnog pola političke istorije Srbije na prelazu vekova. Ispada da se tokom devedesetih u Srbiji ravnopravno vladali SPS i radikali, što je gruba neistina koja se veštački održava u javnosti.

Bitno je za svaki politički sistem da stranka sa milionskom podrškom ne ostane izvan njega i postane sila destabilizacije, već da konstruktivno participira u ovakvom sistemu. Ako trećinu glasačkog tela ignorišete i žigošete kao "prostačku" rizikujete da u bliskoj budućnosti od njih stvorite revolucionarni pokret nezadovoljnih masa. Osim toga nacionalni interes je da se SRS, poput HDZ-a u Hrvatskoj, prikaže kao "normalna" konzervativna stranka, a ne bauk kojim se uvek opravdava izopštavanje Srbije iz "zajednice civilizovanih naroda". Srbija će preći važan stepenik u demokratskoj evoluciji kada ovu bodu shvatili i radikali i njihovi politički protivnici. No da bi radikali postali društveno stvaralački faktor, a ne predmet stvarnog ili isfabrikovanog straha iz koga mogu da se stvaraju manipulacije raznih vrsta, neophodno je ne samo da budu tako doživljeni od drugih političkih subjekata srpskog parlamentarizma, već i da sami aktivno učestvuju u sopstvenom preobražaju. To je jedini način da postignu ono što su sve druge značajne stranke u Srbiji postigle – da postaju zaista vladajuća stranka. Ako žele da se njihov patriotizam potvrdi u praksi, da se dokažu kao borci protiv nepravde, kriminala i korupcije i da su sposobni da modernizuju društvo, potreban je napor ka reformisanju samog duha stranke i njenog imidža u javnosti.

Na tom putu unutar i oko same radikalne stranke stoje mnoge prepreke. Tokom proteklih godina oko radikala su stvoreni različiti obruči i blokade koje moraju probiti i zaobići ako ikada žele da stvarno učestvuju u upravljanju Srbijom. Te promene su neophodne i na strateškom i na taktičkom nivou, jer čak i ako ne treba da se odriču nekih od svojih osnovnih programskih principa, čak i najtvrdokorniji radikali moraju priznati da se mnogo toga mora menjati i u metodama rada i stilu nastupa. Ovim se ne sugeriše da radikali trebaju zarad vlasti da se promene do mere da budu ono što nisu, već da odbace u sebi sve ono što ih blokira na putu do toliko željene, a nikad osvojene vlasti. Te promene se moraju biti dvojake: suštinska, duboka transformacija stranke spram savremenih izazova, ali i spoljašnja promena imidža i svega onoga što čini da na deo stanovništva ostavljaju nepovoljan utisak u javnosti. Jedino evolucija u pravcu moderne demokratske partije socijalnog opredeljenja je može odvesti ka željenom cilju.
Bitka za glasove se pre svega vodi u ekonomsko-socijalnoj sferi. Uslov proširenja podrške i uklanjanja najjačih otpora je odbacivanje radikalskog manira "ogorčenog pravednika" i kreiranje optimističke i široko postavljene kampanje koja bi pridobila neodlučne i nezadovoljne. Za to je dovoljno nastaviti (i po potrebi pojačati) priču koja okuplja "gubitnike tranzicije", ali sa jasnim programom izlaska iz krize, pokretanja proizvodnje na načelima ekonomskog protekcionizma (Karić) i velikih javnih radova (Velja Ilić). Ovo je neophodno ukoliko radikali žele da ih oni neopredeljeni, a nezadovoljni postoje ć im stanjem, dožive ne kao stranku koja donosi sukobe, već kao onu koja probleme nadilazi i rešava. Stoga njihova priča ne sme biti samo glas nezadovoljnih i poniženih, već i jasno artikulisana alternativa višegodišnjem propadanju privrede u režiji neoliberala iz G17. Ispada da vladajuće stranke u Srbiji imaju sreću što radikali nisu u stanju da promene imidž, smanje negativnu retoriku (npr. izjava Nikolića o Ćuruviji) i pokušaju da se prikaže kompetentnim za reforme i spremnim da "pacifikovanjem" gubitničkih slojeva i saradnje sa svetom pokažu dovoljno zreli da preuzmu kormilo vlasti. Takođe, u vezi sa stilom "ogorčenog pravednika" moraju demantovati utisak mnogih da bi sprovodili revanšističku politiku. To znači otvoreno dati do znanja glasačima da do toga neće doći, ali i, što je još važnije, promenom dosadašnjeg nastupa i rečnika zaista uveriti ljude u to. Blisko tome je i prevazilaženje smrtno ozbiljnog stila koji često daje "pogrebnu" atmosferu radikalskih nastupa sa jednom dozom humora i "pozitivne energije" kojem će se parirati manekenskom dizajnu onih koje bi pre mogli nazvati grobarima Srbije.

Nesporna činjenica je da više od pola građana Srbije ne izlazi na izbore, i to onih koji u ogromnoj većini nisu zadovoljni sadašnjom situacijom, kada je celo društvo dovedeno na ivicu socijalno-ekonomske propasti. Ovi građani trebaju biti ciljna grupa kampanje bilo koga ko želi da zaista promeni situaciju. Radikali moraju napraviti jasan i realan program i sliku da oni donose prave promene, i da donose nadu onima koji je sada nemaju. Utehe da su do sada dobijali pojedinačno najviše glasova potpuno su bezvredne, jer čak ni kod svojih glasača radikali nisu uspeli da zaista ubede da imaju jasnu viziju i ljude kako da promene Srbiju , već ljudi za njih glasaju ili iz nacionalnih i ideoloških pobuda, ili prosto zato što su u očajnom stanju. Osim kritike i po koje manje više uspešne krilatice, radikali koje je poneo talas socijalnog nezadovoljstva, još nisu ponudili jasan, ubedljiv i pozitivan program koji bi sadržao viziju budućnosti u kojoj bi se pronašla većina stranački neopredeljenih građana Srbije. Mračnu sliku sadašnjosti koja dominira njihovim promocijama moraju zameniti primatom pozitivne i svetle vizije budućnosti koju moraju ubedljivo predočiti građanima. Oslobađanje od imidža "Kalimera" koji samo ponavlja "nepravda", i trasiranje jasnog i uverljivog pravca preporoda uslov je pridobijanja neodlučnih i onih koji pripadaju biračkom telu koje pripada onom što se zove "politički centar". Radikali su danas populistička partija sa velikim biračkim telom, koje se na izborima konstituisalo kao socijalni pokret i na jedan paradoksalan način su jedina "autentična levičarska partija" u Srbiji (oko 2/3 glasača SRS su izrazito leve orijentacije). Zato se njeni stranački prvaci ne smeju stideti svojih levičarskih glasača, niti se dvoumiti da li da u tom pravcu i dalje rade. Pod vođstvom Šešelja radikali su bili partija kojoj je primarni cilj bilo ujedinjenje "srpskih zemalja", dok je u vreme kada Toma Nikolić vodi stranku naglasak pametno dat na socijalnu pravdu, borbu protiv kriminala i oštru kritiku katastrofalne ekonomske politike samozvanih "reformista". Radikali, ako im je jačanje i širenje glasačkog tela bitno, treba nastave u pravcu mobilisanja socijalno nezadovoljnih masa programskim profilisanjem svojih socijalnih zahteva, pošto ono tvrdo jezgro "nacionalista" ionako glasa za njih. Istorija srpskog parlamentarizma je surovo jasna: kad god su radikali skretali u pravcu mobilisanja socijalnog nezadovoljstva dobijali su mnogo više glasova (tri "pika" u istoriji SRS-a) nego kada su se samo sveli na "nacionaliste". U tom smislu im je i Šešelj učinio medveđu uslugu iz Haga pred predsedničke izbore izjavom da će se uvek boriti "za Veliku Srbiju". To je odmah iskorišteno u antiradikalskoj propagandi da bi se mase plašile njihovim "ratnim programom", što je neke njihove potencijalne glasače odvelo u apstinenciju u drugom krugu izbora. Ta instrumentalizacija straha od radikala je bila toliko intenzivna da je čak je i jedan procenat radikalskih glasača odahnuo jer Nikolić nije pobedio jer "ko zna šta bi bilo". Stoga buduća retorika mora ublažiti taj nacionalistički element, a insistirati i razraditi socijalni, antikorupcijski i pogotovo razvojni ("srpski Nju Dil") element programa.

Pošto je njihovo glasačko telo takvo kakvo je, radikali imaju i sve probleme koji su inače vezani za "narodne" i "radničke" partije. Sa jedne strane tu je velika popularnost u masama i brojnost članstva, ali im nedostaju pripadnici elite. Da imaju nedovoljan broj obrazovanih, uticajnih i moćnih ljudi nije nikakva tajna, i njihovi protivnici koriste upravo ovu činjenicu da ih u svojoj propagandi prikažu kao marginalce i primitivce. Istina je i da slabo stoje u političkom, ekonomskom i kulturnom establišmentu. Nemaju medije, intelektualce, novinare, stručnjake, analitičare i sve ono što se u političkom marketingu naziva "multiplikatorima" uticaja. Osim toga slabo stoje i sa moćnim i bogatim ljudima koji bi direktno ili posredno pomagali stranku. Sve pokazuje da su im neophodni i novi pristupi problemima i novi ljudi koji bi to izneli. To znači ne samo provetravanje i jačanje partijskih kadrova, već i kadrovi novog tipa, a još mnogo više ljudi koji su medijski aktivni i koji bi doneli nove sveže ideje i nove puteve njihovog ostvarivanja.

Od vrha do dna, stranka vapi za pokretom koji ide u pravcu traženja ljudi koji bi svojim znanjem, reputacijom ili talentom pomogli promociji stranke i menjanju njenog lošeg imidža "neobrazovnih, prostih i nesposobnih". To pre svega znači da se moraju u stranu postaviti stari i potrošeni kadrovi koji uz to i blokiraju ulazak novih i svežih snaga i ideja. Ako se ne uklone "prvoborci" i ne da prilika novim snagama, SRS kao stranka osuđena je da ponavlja ''uspehe'' iz prošlosti. Ulazak novih, mlađih, obrazovanih ljudi je prioritet ako radikali žele da promene sliku o sebi koja postoji u javnosti, i ako žele da imaju ljude sa kojima bi mogli preuzeti institucije. Time će u kratkom roku demantovati negativan stereotip da radikali nemaju stručnog kadra. Ulaskom većeg broja obrazovanijih i u svojoj profesiji afirmisanijih ljudi (novinari, preduzetnici, intelektualci i sl.) u sam vrh stranke predstavlja prioritet strateške evolucije radikala. Naročito bi morali insistirati na onim ljudima koji bi svojom pojavom rušili negativne stereotipe o radikalima: mlađi, urbani, šarmantni i obrazovani ljudi. Zaparloženost stranke pokazuje sledeći primer: poslednje kadrovsko "osveženje" vrha bio je Vučić koji je ušao u radikale 1993. godine, a afirmisao se tokom 1995. Sledeća godina je desetogodišnjica ovog značajnog jubileja, pa bi je bilo prikladno proslaviti bar ulaskom nekih novih ljudi. Iz tih razloga vrh najjače političke stranke u Srbiji bi trebao da razmišlja u pravcu da jedan broj uspešnih i obrazovanih ljudi iz zemlje i dijaspore budu direktno ili posredno uključeni u rad stranke. Pri tom je potrebno premostiti rigidnu hijerarhiju koja sprečava ulazak novih snaga iz "unutrašnje" ili spoljašnje emigracije. Radikali su, uostalom kao i SPO, nastali kao nacionalne stranke koje podržavaju nacionalne organizacije i grupe iz srpske dijaspore, naročito iz Amerike. Pa je stoga prodor u srpsku dijasporu i aktivno povezivanje sa njima mnogostruko korisno za radikale, a posredno i za Srbiju - ako bi to dovelo do njihovog većeg angažmana na zadacima od nacionalnog interesa. U vezi sa tim, ali i sa jačanjem pozicija u javnosti, bila bi im dobrodošla i moguća podrška ljudi iz vrha SPC.

Radikali hronično pate od nedostatka medija i stoga moraju ili raditi na osnivanju proradikalskih dnevnih i nedeljnih novina, ili pridobijanju simpatija postojećih medija. Oni ne samo da nemaju medije koji ih podržavaju već i na prste jedne ruke mogu nabrojati novinare koji ih otvoreno simpatišu. Novi mediji kao Internet su posebno atraktivni za one grupe koje zvanični mediji ignorišu ili negativno predstavljaju. Primer toga je antiglobalistički pokret na zapadu koji je sa malo novca, ali mnogo entuzijazma, stvorio mrežu veb sajtova i foruma, piratskih radio i TV stanica kojima uspevaju i da vrše pritisak i na velike mejnstrim medije. Koliko je slaba pozicija radikala u medijima, pravo je čudo kako je Toma Nikolić uspeo i da dobije 1,4 miliona glasova. No Toma Nikolić ne treba da razmišlja o čudima, već o tome koliko bi glasova još dobio da je bar jedna televizija nacionalnog dometa agitovala za njega bar upola onoliko koliko su sve ostale agitovale za njegovog protivkandidata.

Samo nešto manje loše od SRS-a u medijima stoji vladajuća DSS što predstavlja je poseban politički fenomen, jer onaj ko ne zna da stvara i kontroliše medije i medijsku sliku o sebi nema šta da traži u modernoj politici. A da dve najjače stranke sa decembarskih izbora stoje tako loše u medijima je nešto zaista retko viđeno u modernoj istoriji. Najveći je problem je što to oni i ne vide kao problem, osim kada primaju niske medijske udare, pa stoga ni ne pokušavaju da ga reše. Oni imaju izbor: ili će medije pacifikovati i iskoristiti za svoje političke ciljeve, ili će ih medijska mašina za prljanje potpuno ocrniti i marginalizovati.

Da bi se bilo u boljoj poziciji u medijima, osim samih medija moraju se imati i ljudi koji imaju "dobru priču". Kao pozitivan trend vidimo angažovanje "novih ljudi" poput prof. Zurovca, koji je u predizbornoj "Zamci" efektno nagrizao neke predrasude o Radikalima izlažući tezu da radikali ne samo da nisu antievropske snage, već da se bore za istinske vrline i vrednosti Evrope (patriotizam, sloboda, nezavisnost i sl.). Ovakav pristup je zbunio ljude iz "demokratskog tabora" pa su oni mogli samo priznali da tako nešto nisu očekivali od radikala. Drugi primer kako stari kadar može imati kreativnu priču je nastup Maje Gojković u "Ključu" (RTS 1, 8.7.2004. u 20h) o predsedniku Tadiću. Ona je tada o njemu govorila kao o medijski dizajniranom liku koga su stvorile marketinške agencije. Pričom o Tadiću kao političkom manekenu i "političkoj barbici" je prilično pomela branioce "lika i dela" novog predsednika Srbije i naterala ih na defanzivu, što je veliku uspeh za radikalsku poziciju u medijima jer se oni uvek nalaze u neugodnoj poziciji da se brane od optužbi i sumnjičenja. Čak je i Mirjana Bobić koja izuzetno simpatiše Tadića priznala da ju je radikalka Maja iznenadila sa ovom neočekivano vešto postavljenom pričom, koja uz to ima i osnova i u izjavama Tadićevog marketinškog štaba. Ovakvim ironijskim pristupom "fenomenu Tadić" radikali demonstriraju prevazilaženje rigidne političke podele u Srbiji, osim što su elegantno izbegli ono: "ko gubi ima pravo da se ljuti".

Drugi ključni uslov za dolazak na vlast radikala je proboj kroz spoljnopolitički obruč koji je nametnut od zapadnih centara moći, prvenstveno američkog establišmenta. Radikali su zato prinuđeni da naprave prodor u Americi, pre svega preko naše dijaspore. Potrebno je da ostvare dublje kontakte, barem sa pojedinim članovima senata i kongresa i da postojano održavaju ove veze. Postojeći prostor za delovanje u "tvrdoj" republikanskoj struji koja je jako zainteresovana za borbu protiv terorizma, pre svega islamskog, potpuno je neiskorišten. Ako bi se radikali predstavili kao "čvrsti momci" koji bi Amerikancima na Balkanu mogli aktivno pomoći u rešavanju problema terorizma, mogli bi se nadati otopljavanju odnosa i zvaničnog Vašingtona prema njima.Veliki uspeh bi bila i činjenica da se radikali sastaju za američkim političarima, ili ih čak i dovode u Srbiju. Pored ovoga putovanja u SAD svojih stranačkih prvaka treba iskoristiti za važne kontakte sa menadžerima velikih korporacija koje bi želele da investiraju u Srbiju. Time bi se u domaćoj javnosti razbio stereotip o radikalima kao o neprijateljima Amerike, čime bi se postigli značajni poeni i na međunarodnom i unutrašnjem planu, a što je najvažnije ne samo za stranku već je i primaran nacionalni interes.

Osim toga, radikalima bi bilo korisno da naprave prodor u zapadnoj Evropi, naročito u Francuskoj i Nemačkoj, koji su smrću Đinđića i promenama u vrhu DS-a izgubile svoje čvrsto uporište u političkom životu Srbije. I tu je dovoljno za početak da se sastanu sa političarima "drugog ešalona" i da ih po mogućstvu dovedu u Srbiju. I ovo bi pozitivno delovalo ne samo na politički rejting radikala, već i na spoljnopolitički položaj Srbije. Pohvalan je iskorak koji je učinjen nastupom u Savetu Evrope čime su odškrinuli vrata konstruktivnih odnosa sa EU. Ipak. najveći potencijali za prodor u spoljnoj politici radikali mogu ostvariti na Istoku, pre svega Rusiji. Bilo bi preterano očekivati da zvanična Moskva podrži nekog koga Zapad ne želi, ali ako taj ne bi bio na "crnoj listi" Zapada, i ako bi bio poznat kao prijatelj Rusije, on bi mogao očekivati i više od bratskog tapšanja po ramenu. Prvi korak ka ozbiljnijem odnosu prema Rusiji je uspostavljanje odnosa sa patriotskom "Rodinom", umesto sa ekstremistom Žirinovskim (pa i Le Penom u Francuskoj) već je učinjen, ali gde su sledeći? Da bi se naovom polju postigli neki rezultati potrebna je velika upornost i veština ili kako narod kaže: "kucaj i otvoriće se".

Sve ovo naravno ne sme da ostane na nivou lepih ideja ili parola sa budućih predizbornih mitinga koji se naziru u bližoj budućnosti. Setimo se prošle predizborne jeseni: Toma Nikolić je govorio da će putovati i u Ameriku i u Rusiju, a pre njega su u Rusiju otišli i Tadić i Koštunica. Tadić je značajne poene dobio upravo zato što je odradio u svojoj kampanji ono što je Toma Nikolić rekao da će učiniti ("i Amerika i Rusija", Republika Srpska i sl.) a nije učinio. Spoljnopolitička ofanziva radikala, koja bi krenula od Zapada, a najveće plodove donela na Istoku (Rusija, ali i Kina i Japan) je za njih od vitalnog značaja a na celu Srbiju bi delovala pozitivno. Ali za to su potrebni ljudi iz naše dijaspore i kadrovi koji poznaju spoljnopolitička pitanja, a koji radikalima hronično nedostaju. Na ovom zadatku im ne mogu biti od koristi propali trećerazredni kadrovi SPS-a, već novi i mlađi ljudi koji nisu opterećeni ideološkim ograničenjima i stereotipima. Ovo pitanje je primarno, jer je izlazak iz spoljnopolitičke izolacije za radikale pitanje političkog života ili smrti. Čak i na pokrajinskim izborima je međuregionalna saradnja izuzetno bitna za SRS da bi se demantovao njihov navodni ili realni klaustrofobični "izolacionizam". To je mnogo bolji pristup no potenciranje osećanja nacionalne ugroženosti Srba u mešovitnim i "graničnim" sredinama, što opet hrani mađarski nacionalizam i potvrđuje sliku o problematični radikalima koji vode u sukobe, a što je već odbilo mnoge glasače da se opredele za politiku koju vodi Toma Nikolić. Umesto toga kreativan potez koji ruši mnoge negativne stereotipe je saradnja sa mađarskim strankama i po mogućstvu težnja da sa njima formiraju vlast na pokrajinskom i lokalnom nivou posle izbora.

Osim spoljnopolitičkog obruča radikali moraju probiti i unutarpolitički obruč srpske političke scene koja se silama spoljnog uslovljavanja polarizovala na "demokratski" i "patriotski" blok. Osim toga što su se za njihovog političkog protivnika Tadića izjasnile gotovo sve partije plus Karić, skoro svi mediji i intelektualna elita se pod uticajem propagande u velikoj meri objedinila u borbi protiv "radikalske opasnosti". Radikali moraju svojim modernim i "posrednim" nastupom prevazići dualizam postojeće političke scene i time izdiferencirati političku scenu. Time bi mnogo pomogli svojoj poziciji, ali i pomogli celokupnom političkom životu Srbije koji opasno opterećen manihejskom podelom koja destabilizuje društvo. U strateškom i marketinškom smislu Nikolić i SRS moraju raditi na prevazilaženju nametnute srpske političke dihtomije na svim nivoima delovanja i predstaviti sebe kao jedan širok nacionalni pokret koji teži modernizaciji društva na pravednijim osnovama.

Pre svega moraju u nekom sa "druge strane" tražiti partnere, barem privremene i taktičke, umesto što retorikom "gnevnih pravednika" podstiču objedinjavanje "antiradikalskih snaga". Pre svega sa onima sa kojima imaju dodirnih tačaka, poput namere borbe protiv kriminala i korupcije koju dele sa DSS-om, ili principa ekonomskog protekcionizma po kome im je blizak Karić ili programa javnih radova Velje Ilića. Radikali ne smeju ni strateški I propagandno napadati ceo "demokratski blok", a naročito ne smeju poput Vučića govoriti o "troglavoj aždaju" Tadić-Koštunica-Karić. Umesto toga radikali moraju na različite načine da budu što umereniji i da teže ka političkom centru. Oni imaju svoje biračko telo, a cilj im trebaju biti, ako imaju malo političke mudrosti, oni birači koji su neopredeljeni kao i nacionalno krilo DSS-a, Karićevi birači, pa i SPO-NS-a. A istovremeno trebaju i da se "prijateljski" odnose prema Kariću i Koštunici kao potencijalnim postizbornim koalicionim partnerima. Tako je govorio i činio Boris Tadić pa je uspeo da od zimskog gubitnika postane letnji pobednik. Tako se jedino može profilisati i raščlaniti "demokratski blok" što je uslov radikalskog uspona ka vlasti. Sa tim u vezi je i proboj medijske blokade i negiranje žestokih antiradikalskih stereotipa. Ali sve ovo mora de se učini pre eventualnih izbora da bi u vreme kampanje imali barem minimum manevarskog i medijskog prostora. Pored veza sa političarima sa "druge strane barikade" radikalima mogu pomoći u razbijanju lošeg "nedemokratskog" imidža i ljudi koji imaju u javnosti određenu težinu, poput intelektualaca tipa Koste Čavoškog (osnivač DS-a) ili oni koji na neki drugi način eksponirani. Bilo bi im mudro da okupe sve one koji se protive "haškom lobiju" u srpskom establišmentu.

Radikali su do određenog nivoa evoluirali i strateški i po slici koju šalju javnosti. Tako je već decembarska kampanja promovisala "proevropsku"orijentaciju SRS, sa naglaskom na poštovanju ljudskih i manjinskih prava kao i demokratskih standarda. Ovo je doduše pozitivan pomak, ali nedovoljan.Potrebno je da se na toj "proevropskoj" orijentaciji radi sistematski i ozbiljnije, a ne samo u kampanji. Pošto izuzetno loše stoje u medijima, ta nova slika o radikalima je do javnosti došla prigušena i u iskrivljenom obliku. Mnogi naime sumnjaju u iskrenost te nove orijentacije. Radikali stoga moraju neprekidno da dokazuju i na rečima i na delima da misle ozbiljno i da je slika koja šalju o sebi koherentna sa onim što rade u praksi. Toma Nikolić je krenuo putem demantovanja i razbijanja svih negativnih stereotipa o radikalima (ekstremni nacionalisti, antievropski, nedemokratski, krše ljudska prava i prava manjina) i u jednoj određenoj meri je u tome uspeo. Ali pred njim i njegovom partijom je još dug put borbi sa sobom i slikom koju javnost ima o njima jer postoje mnogi otpori koje moraju savladati. Pre svega moraju se boriti da sruše stereotip koji su nametnuli javnosti "reformisti" da je to stranka "neobrazovanih prostaka" i "zamašćenih četnika" koji vode Srbiju u nove ratove i sankcije. Slobodan Antonić (DSS: U raljama života) kaže "da se gubitnici obično nesvesno poistovećuju sa negativnim stereotipom koji su o njima proizveli njihovi protivnici". Da li radikali žele da budu ono kako ih njihovi protivnici karikirano predstavljaju ili će prerasti u jednu modernu demokratsku i patriotsku partiju koja želi da ima značajnu ulogu u modernizaciji Srbije? Odluka je na njima.

nspm
20. jul 2004.

Нема коментара:

Моја листа блогова