понедељак, 05. јануар 2009.

Зашто се љути господин Вучић?

Зашто се љути господин Вучић?


Бранко Радун   
петак, 05. децембар 2008.

Шта је у мојој изјави Политици од пре неколико дана толико иритирало потпредседника СНС-а Александра Вучића да се, после дужег времена, онако жестоко огласи у Политици? У „инкриминисаном“ тексту више људи који годинама анализирају домаћу политичку сцену дало је своје оцене, које су – за дивно чудо – биле врло блиске. Владимир Гоати је рекао да је „изборни пораз мајка промена у партијама“, те да се један део радикала одлучио „адаптирати новом духу времена“, а томе је био сличан и мој коментар – да је та промена дошла по оној народној „кад не можеш да их победиш, придружи им се“.

Интересантно је да господину Вучићу није запала за око изјава господина Гоатија (као, уосталом, и бројне сличне изјаве других аналитичара и коментатора), него баш моја. Из наставка његовог реаговања може се схватити зашто је то било тако.

Моју изјаву Вучић је протумачио као део неке „политичке завере“ у којој учествује моја маленкост, читав НСПМ и неки политички центри моћи из власти и опозиције. Заправо, чини ми се да је Нова српска политичка мисао била главна мета напада потпредседника СНС-а, док сам ја ту испао више колатерална штета. НСПМ је, пре свега, један угледан политиколошки часопис који окупља мноштво сарадника најразличитијих политичких и теоријских уверења. Оно што карактерише НСПМ, као уосталом и Политику свих ових година, јесте отвореност за различита мишљења и ставове. Као што би било неозбиљно једног новинара или хонорарног колумнисту Политике или НИН-а поистоветити са тим медијем, тако је неозбиљно став једног од многих сарадника НСПМ-а схватити као део организованог плана да се једна странка представи у неком за њу незгодном светлу.

На сајту НСПМ-а налази се мноштво текстова у којима се помињу господа Николић и Вучић, са значајном разликом у перцепцији ове двојице политичара. Исто тако, постоје и текстови у којима се различито третирају и други политички актери, па и од стране господина Вучића прозвани Војислав Коштуница. Када је конкретно реч о мојим текстовима и изјавама у јавности, мислим да би много више разлога за љутњу имали политичари владајуће коалиције, ДСС-а или ЛДП-а, него челници СНС-а.

Поред те разноликости, НСПМ је годинама красио објективан и непристрасан однос према политичким актерима. Својеврстан је парадокс да је, рецимо, НСПМ (а и ја као аутор) годинама био прозиван управо због вишегодишњег „толерантног“ односа према господи Николићу и Вучићу. Док су за друге они били „фашисти“, „примитивци“ и „ултранационалисти“, а за неке и „ратни злочинци“, аутори НСПМ-а третирали су их као нормалне политичке актере, који, као и сви други, имају и своје врлине и своје мане. Због тога су аналитичари НСПМ-а били оптуживани да чине малтене злочин „легализације радикала“. Међутим, сада се ситуација променила. Готово преко ноћи они исти медији и аналитичари који су их до јуче демонизовали постали су енормно благонаклони према њима. Да ли се господин Вучић запитао – зашто?

Дакле, узрок љутње господина Вучића није то што сам, попут господина Гоатија, рекао да је пораз довео до промене њиховом политичког курса, нити то што је расколом међу радикалима ојачао ДС и председник Тадић, што је ноторна чињеница са којом ће се сложити велика већина аналитичара и политичара. За исхитрену реакцију господина Вучића кључни разлог није ни то што сам рекао да је сада СНС потенцијални партнер Тадићу и његовој странци. Узрок свему је чињеница да и даље постоје они који се не уклапају у акутелни медијски хор безрезервне подршке напредњацима.

Ја се не дружим са политичарима и познајем само неколицину из заједничких наступа у телевизијским емисијама. Од политичара који су познатији јавности имао сам прилику да упознам само господина Вучића, а од политичара који су присутни на нашој сцени од почетка деведесетих на почетку „вишестраначја“ упознао сам покојног премијера Ђинђића, са којим сам кратко и сарађивао. Да сам део неке дириговане кампање „скидања рејтинга напредњака“, ваљда бих упознао некога ко припада тим фамозним „центрима моћи“.

Веома је неозбиљно некога ко је критички писао о готово свим актерима политичке сцене, па и о „проказаном“ Коштуници, проглашавати за нечијег курира (иако је то вероватно пробитачније него писање коментара, што и Вучић зна).

На крају, мислим да сам добро прошао у овом „денунцирању“ јер замислимо да ме је Вучић прогласио за човека који слуша налоге из Схевенингена који долазе од његовог бившег шефа и који иза решетака координира кампању против напредњака. Е тад бих стварно био у проблему, али не толико због тога шта да одговорим, већ на који начин – нушићевски или домановићевски.


je odgovor na Vucicev tekst

а поводом текста Европски пут Николића

Како сада ствари стоје, „напредњаци” ће најмање проблема имати у настојању да своју посвећеност европским идејама доказују најјачој странци у Србији Демократској странци. Пре свега зато јер је „напредњаштво” Томислава Николић, тврде аналитичари, највише унапредило управо демократе.

„Борис Тадић добија алтернативу коалиционим партнерима, пре свега Динкићу, као најјачем млађем партнеру и од реформисања Николића највише профитира ДС”, каже за „Политику” Бранко Радун, аналитичар. „ДС и Тадић су расцепом радикала учврстили своју власт, смањили апетите својих коалиционих партнера и тиме су они највећи добитници”, додаје наш саговорник.

 „Требало би прво да се дефинише шта је проевропска странка код нас, јер се сви у мањој или вишој мери дефинишу као проевропски. Актуелна подела иде на странке које су безусловно проевропске и странке које постављају неке услове, странке које су за Еулекс и против Еулекса, странке за безрезервну сарадњу са Хагом или за неку условну сарадњу. Та подела на проевропски и патриотски блок је у медијима форсирана од оних политичких странака које желе да арбитрирају, као што је ДС. Кад им је претила опасност на изборима од Николића онда је он био антиевропска снага, а сад, када би могао да им буде партнер, исто као социјалисти, онда су проевропска”, каже он

.


Нема коментара: