SRBIJA U GLOBALIZACIJSKOJ ZAMCI

Branko Radun

SRBIJA U GLOBALIZACIJSKOJ ZAMCI

Na srpskoj medijsko-političkoj i intelektualnoj sceni odavno se odomaćila jedna, u principu, neproduktivna rasprava o onom što se već kolokvijalno zove proces globalizacije, jer očigledno nije uticala na ozbiljnije sagledavanje ovog fenomena, osim što je obogatila medijsko-intelektualnu retoriku. Razloge treba tražiti u apstraktnom, ideološki jednostranom odnosu prema „globalizaciji kao svetskom procesu“. Problem je što se „priča o globalizaciji“ malo ili nimalo dotiče naše konkretne stvarnosti, pa tako imamo mnogo priča o „korporativnoj moći“ u dalekom svetu, ali malo konkretnih analiza poput one Slobodana Antonića o „privatizaciji Sartida“. Pored ovog „eksapizma“ u sigurna i opšta mesta „globalne korporativne dominacije“, prisutan je i poslovični antiintelektualizam naše političke elite koja malo čita, a još manje razmišlja o ovim temama. S jedne strane, jalovi intelektualizam (anti)globalista, a sa druge ne-mišljenje političara i administracije. Teško je reći ko je odgovorniji za nepostojanje sprege intelektualne elite sa poslovno-političkom sferom, što je obeležje svih modernih društava koja su našla svoje mesto u globalizacijskom vrtlogu.

TRI TALASA GLOBALIZACIJE

Da bismo razumeli ključne elemente priče o „objedinjavanju sveta“ i načinu na koji su određena društva uspela da se visoko pozicioniraju u modernoj hijerarhijskoj „podeli rada“, treba pomenuti da je globalizacija proces koji mnogo duže traje nego što se mnogima čini. Moglo bi se reći da ovo što se podrazumeva pod tim pojmom predstavlja poslednji istorijski talas ovog „svetskog procesa“. Prvi talas globalizacije vidi se u počecima novog veka kada su Evropljani krenuli putem otkrića & osvajanja širom planete, ali i u unutrašnju transformaciju svojih društava (urbanizacija, birokratizacija, kapitalizam i nove tehnologije). Ovom talasu je, svakako, prethodio period inkubacije i protoglobalizacije u vremenu krstaških ratova kada su postavljeni temelji da se svet „ujedinjava“ pod vođstvom Zapada. Stoga se može reći da su katolički ideolozi bili prve apologete (tada religijske) globalizacije kao projekta, a trgovci i krstaši njihovi realizatori. Naravno, i mimo toga dolazilo je do „prirodnog“ približavanja kultura i njihovog prožimanja, ako ništa drugo barem u sferi razmene dobara.

Posle prvog talasa globalizacije, stvorena je globalna mreža trgovine u velikoj meri preko novih pomorskih komunikacija i novih kolonija belih Evropljana. Tada su formirane prve transkontinentalne imperije i „transnacionalne korporacije“ koje su delovale u većem delu sveta. Nakon prvog „talasa otkrića“, u kojem je veliku ulogu igralo opljačkano zlato iz Latinske Amerike, nastupila je prvo oseka, a zatim stabilizacija u vidu izgradnje prekomorskih kolonija na temeljima robovskog rada. Trebalo je da prođe nekoliko vekova da se ta ostrvca belih doseljenika i njihovih robova transformišu u relativno snažne zajednice koje mogu da konkurišu svojim metropolama. Isti period bio je potreban i metropolama da uspostave kontrolu i nad prostorima koji se nalaze iza tih obala.

Ovaj period je obeležila borba za prevlast nad morima, kojom se ostvaruje i globalna prevlast unutar evropskog tabora. Nekoliko vekova kasnije kao pobednici su izašli Anglosaksonci, koji tu poziciju drže i danas (iako se „prestonica“ premestila iz Londona u Vašington). Tako se političko-vojna globalizacija u istorijskoj realnosti očituje kao niz imperijalnih duela u kojima otpadaju slabiji i manje uporni akteri da bi na kraju „ostao samo jedan“. Posle pet vekova imperijalnih borbi i 20. veka kao plej-ofa, dobili smo pobednika u obliku Amerike koja presudno kontroliše i usmerava procese globalizacije (političke, ekonomske, kulturne, tehnološke...). Kada bismo imali više prostora, mogli bismo spekulisati o tome da li bi do „objedinjavanja“ planete u „jedan Svet“ došlo i bez imperijalnog hardvera – samo „silom trgovinske logike“ o kojoj vole da pričaju ideološki (neo)liberali. Najslabije mesto liberalnog utopizma adamsmitovske provinijencije je ignorisanje političkog i vojnog faktora u procesima globalizacije (bio pozitivan ili negativan po njihove ciljeve).

Drugi talas globalizacije nastao je na efektima dvojne englesko-francuske revolucije koje su stvorile moderno građansko društvo kroz industrijski bum i pojavu velikih gradova. Tako transformisana zapadna društva (prvo englesko, pa onda i ostala) krenula su u konačnu podelu „planetarnog kolača“ u vidu osvajanja novih kolonija i prodora u unutrašnjost iza odavno zaposednutih obala. Novim industrijskim nacijama bili su potrebni prirodni resursi, nova tržišta i jeftina radna snaga. Tako se evropski sukobi u romantičarski intoniranim istorijama predstavljaju kao evolucija od ranih viteških duela radi „vere i časti“ do imperijalnih duela za kontrolu svetskih prostora i resursa. Devetnaesti vek doneo je kako imperijalnim, tako i tehnološko-privrednim poduhvatima stvaranje jednog svetskog tržišta koje je premrežilo gotovo čitavu naseljenu ekumenu. Tada je i Britanija pokušala da kao najuspešnija privredno-imperijalna tvorevina promoviše „slobodnu trgovinu“ od koje bi ona, dakako, imala najviše koristi.

Vrlo brzo su se „Vlasi dosetili“ da free trade znači pristajanje na pravila igre koja odgovaraju najrazvijenijoj industrijskoj sili – Britaniji. Pre njih je „osnivač američke države“ Hamilton definisao i položio temelje „američke nacionalne ekonomije“, da bi to posle List uradio za Nemce. Tako se stvaranje nacionalnih ekonomija ili regionalnih ekonomskih prostora (metropole sa kolonijama ili klijentskim društvima) često ideologizovano tumači kao korak nazad u procesu globalizacije – stvaranju „homogenog svetskog tržišta“. Međutim, to je bio samo pokušaj drugih nacija da se što spremnije uključe u trku, a ne pristanu olako na pravila igre koja nameću najuspešniji. Tako su Amerikanci, Nemci, pa i Rusi i Japanci, stvarali moćna industrijska društva kršeći pravila koja bi danas nazvali „mmfovska“.

U vezi sa tim je i pokušaj osporavanja anglosaksonske globalne dominacije od strane „novih izazivača“ Nemačke, Rusije i Japana. Kako je istorija pokazala – neuspešnih. Slom nacističko-fašističke koalicije doveo je do stvaranja novog svetskog poretka, poznatog kao bretonvudski, dok su propast komunizma i raspad SSSR-a doveli do potpunog trijumfa anglosaksonskog modela globalizacije. Tako se treći talas globalizacije locira u vremenu od kraja Drugog svetskog rata do propasti SSSR-a, najčešće u sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka.

DA LI SRBIJA IMA ŠANSU?

Kada se proces & projekat globalizacije ilustruje i kao sukob titana u kome na kraju „može biti samo jedan“, s pravom se postavlja pitanje da li male i siromašne nacije imaju čemu da se nadaju? Kada se globalnim trendovima u kojima se guše nacionalne ekonomije i rastaču etnički identiteti doda i spisak nevolja i katastrofa koje je Srbija doživela od Drugog svetskog rata, ili barem ono što „nam se dešavalo devedesetih“ (raspad države, propast sistema, građanski i međuetnički ratovi, ekonomske sankcije, bombardovanje, tranzicija...), onda to pitanje ima još veću težinu. Srbija je u protekle dve decenije pretrpela gotovo sve moguće negativne udare procesa globalizacije, dok je od pozitivnih malo šta okusila. Pri tome se negativni procesi nastavljaju, a tu, u pravom redu, spadaju raspad državne zajednice, „rasplet“ kosovskog čvora, ekonomska tranzicija sa negativnim socijalnim i strateškim efektima...

Spoj istorijskih okolnosti, geopolitičkih promena i globalizacijskih procesa s jedne, i potpuno neadekvatan „srpski odgovor“ na te izazove sa druge strane, doveli su do toga da mi kao društvo neprekidno trpimo štetu. Ako bismo se izrazili tojnbijevski – spoljni izazovi bili su gotovo pogubni, a unutrašnji odgovori ili neadekvatni, ili čak kontraproduktivni.

Kao primer, prisetićemo se kobne 1991. godine kada je i bakama na pijaci bilo jasno da će biti ratnih sukoba, ali ne i srpskoj eliti, koja je ili donkihotovski branila već klinički mrtvu Jugoslaviju, ili nojevski zavlačila glavu u pesak pred mogućim ratom, s nadom da će „to sve demokratija pozlatiti“. Kao što Milošević nije bio svestan promena u svetu (pada komunizma), pa stoga i nije mogao vući adekvatne poteze, tako ni postmiloševićevska elita nije bila svesna novih trendova i promena u svetu (negativni aspekti globalizacije, uspon novih industrijskih sila i povratak Rusije na svetsku scenu). Domaća politička i intelektualna elita pokazuje znake ideološke rigidnosti, kašnjenja u praćenju promena, autoritarne svesti i korumpirane savesti, što sve zajedno dovodi do „neadekvatnog odgovora na istorijske izazove“.

PREVAZILAŽENJE „SRPSKE ŠIZME“

Pre svega, mi imamo problem u percepciji stvarnosti, a tek zatim i problem sa voljom da se nešto promeni. Kao i u svemu, tako se i oko globalizacije u Srbiji javljaju dve suprotstavljene, ali na sličan način rigidne škole mišljenja (ako se to može i nazvati mišljenjem). Po jednoj od njih, globalizacija je blagotvorna za sve, i sve što je dobro za velike i strane korporacije, dobro je i za nas kao građane. Kada im se prigovori da te strane korporacije nas tretiraju kao „treći svet“, oni odgovaraju da smo i mi krivi za to. Taj odgovor nije daleko od istine, ali oni za taj problem nemaju rešenja, osim ako rešenjem ne smatraju da se „još više otvorimo“ i prepustimo „korporativnim humanistima“, kojima je interes našeg društva prirastao srcu koliko i profit. Ako bi neko njima na to odgovorio da tim putem „linije manjeg otpora“ nisu išla ta društva, već da su se ogorčeno borila za svoje mesto pod suncem, oni primećuju da smo mi mali i siromašni, pa još i necivilizovani. Niko razuman ni to ne spori, ali je ovde problem što domaći zagovornici globalizacije pristaju na neokolonijalan odnos, s nadom da će oni biti u onih desetak posto „tranzicionih dobitnika“.

S druge strane, imamo domaće, najčešće gnevne kritičare globalizacije u paleti od levih anarhista i postmarksista, preko umerenih patriota, do desnih nacionalista i radikalnih konzervativaca (religioznih i sekularnih). Ma koliko se međusobno razlikovali, njih karakteriše izrazito negativan odnos prema globalizaciji, koji kod nekih ide i do antiamerikanizma jer SAD predstavljaju „ovaploćenje zloduha globalizacije“. Dok promoteri globalizacije vrlo često imaju od toga korist, ili se njoj nadaju, njeni protivnici u velikoj meri predstavljaju političku i intelektualnu marginu (nisu deo establišmenta i nemaju značajno prisustvo u medijima). Da li samo zbog toga ili motiva ima još, kod njih je prisutno jako ogorčenje prema procesu globalizacije, koji je u njihovoj percepciji uglavnom viđen kao zlokoban projekat. Oni u njemu vide samo najgore, a neki kao da se naslađuju katastrofičarskim scenarijima.

Kada im se prigovori da je to i „realnost“ i „svetski proces“, oni to najčešće ignorišu. Ili u njihovim očima postajete sumnjivi, kao što ste sumnjivi u očima „srpskih globalista“ kada govorite o štetnim i pogubnim posledicama ovog procesa & projekta. Stoga tu ima malo dijaloga, a shodno tome i malo prostora da se formuliše jedna realistična i fleksibilna strategija opstanka i razvoja u novom vrlom svetu. A to bi bio tek prvi korak ka politici koja vodi napretku i stabilizaciji srpskog društva.

Da bi se dao odgovor na pitanje da li Srbija ima šanse, moramo prvo adekvatno oceniti sadašnje i buduće izazove koji dolaze iz spoljnog sveta, kao i mogućnost da se na takve šanse, koliko-toliko, adekvatno odgovori. Uporno insistiranje globalnih centara moći na „kosovskoj nezavisnosti“, ali i na drugim rešenjima u regionu, koja zajedno predstavljaju ogromne izazove za domaću elitu, ne daje veliku nadu da će sa te strane doći do olakšanja. Takav razvoj događaja kao da daje za pravo antiglobalistima, prema kojima se i pomera klatno raspoloženja domaće javnosti nakon višegodišnje dominacije „globalističke dosovske paradigme“. Ipak, i ovde imamo opet primer onog „neprepoznavanja promena u svetu“ (ali i promena u stavovima javnosti) koju je postmiloševićevska elita sa pravom prebacivala Miloševiću.

Čak i kad bi se postojeća „srpska šizma“ zabašurila, ili na neki način prevazišla – pitanje je da li bi bilo dovoljno pameti, volje i odlučnosti da se vodi politika koja nekada mora ići i mimo glavne struje (ali ne i nasuprot nje). Istorijsko iskustvo tri talasa globalizacije pokazuje da su uspeha imala samo ona društva koja su pokazivala zavidan nivo nezavisnog aktivizma i sistematske ekspanzije (političke, vojne, ekonomske, kulturne i ideološke). Može se reći da je kako u privatnom životu, tako i u istoriji, najčešće nedovoljno razumeti šta treba činiti, nužno je pokrenuti se i učiniti to. Životni primeri pokazuju da su oni koji ne razmišljaju mnogo, ali deluju po „instinktu“, po pravilu, uspešniji od onih koji se iscrpljuju u beskrajnim raspravama. Kada se tome doda da su sa obe strane „petooktobarske barikade“ i dalje dominantni manihejski stereotipi i da su predstavnici obe Srbije i dalje „robovi mračnih devedesetih“, onda pitanje izlaska iz globalizacijske zamke „siromaštva na periferiji“ ni ne može doći na dnevni red društvene debate.

nspm

2007