понедељак, 05. јануар 2009.

EVROPSKA UNIJA ILI EVROPSKA UCENA

Branko Radun  EVROPSKA UNIJA ILI EVROPSKA UCENA  Nemali broj puta su pojedini ili, bolje rečeno, retki kritički  orijentisani intelektualci primećivali da u našoj stručnoj (a i široj)  javnosti nije bilo argumentovane rasprave o našem (ne)ulasku u EU. To,  naravno, nije imalo velikog odjeka u javnosti u kojoj je, kao  predominantna, odavno stvorena medijska slika u kojoj nije bilo mesta za  stvarnu debatu o odnosu Srbije prema EU i našim interesima u  integrativnim procesima. Umesto toga, nuđene su nam, kao surogat,  medijske aklamacije kroz ritualno ponavljanje integracijskih mantri  provučenih kroz crno-belu optiku: „moramo u EU“, „EU nema alternativu“,  „ili evrointegracije ili izolacija“. Oni koji bi se samo usudili da  izreknu bilo šta što stavlja makar znak sumnje spram medijske  “Euforije”, nakon toga uglavnom više nisu dobijali prostor u medijima.  Ako bi i došli do “parčeta medijskog neba”, našli bi se pod pritiskom da  im se ne „omakne“ nešto što se ne slaže sa dominantnom “euforičnom”  paradigmom, čime bi rizikovali da budu javno žigosani kao primitivni  Balkanci, izolacionisti, „ljudi prošlosti“, fašisti, i ko zna šta  drugo... Zaista, nije bilo lako onima koji su smeli da se usude da idu  mimo nametnute ideološke paradigme i da se deklarišu, ma šta to značilo,  barem kao „evroskeptici“.  Mada u samoj EU u “evroskeptike” spada dominantni broj njenih žitelja,  zagovaranje čak najblažih “evroskeptičnih” stavova, sasvim uobičajenih u  javnom govoru u državama-članicama EU, u postpetooktobarskoj Srbiji  smatralo se gotovo za jeres. Kritička misao i slobodno iznošenje stavova  čak samo o pokušaju interesnog, realnog sagledavanja  tranziciono-integracionih procesa u “svetlu evropsku budućnost” bilo je  oivičeno zidovima izolacije, kroz suptilne načine zastrašivanja,  marginalizovanja ili pak korumpiranja, i u toj meri da se na celokupnom  srpskom medijskom prostoru gotovo i nije moglo čuti nešto drugo osim  „politički korektnog“ evropejstva.  SEDAM GODINA (NE)SREĆE  Sedam godina nakon 5. oktobra vidljivo je da je “slepa zaljubljenost”  ovdašnje demokratske javnosti u Zapad (i samim tim EU) u velikoj meri  izbledela. Međutim, ovog preloma ne bi bilo da nije došla neočekivana  „pomoć“ – upravo od EU i njenog prekookeanskog “Velikog brata”. Za  razliku od zahteva za ispunjavanje osnovnih evropskih standarda (u  skladu sa kriterijumima iz Kopenhagena) upućenih ostalim zemljama u  našem regionu koje su u procesu tranzicije uspele da uđu ili teže da uđu  u EU, Srbiji je na mala vrata, pored dodatnih uslova ispunjavanja “pune  saradnje sa Haškim tribunalom” (koji se, po potrebi, čas stavlja u prvi  plan, čas prenebregava), dodat još jedan, tek posredno iznesen „zahtev“  – da se pomiri sa nezavisnošću Kosova “nadziranom” od EU & NATO.  Ovo je prelilo čašu ogorčenja i dovelo do preokreta u javnosti koja je  donedavno bila dvotrećinski nastrojena u prilog evrointegracijama.  Statistika, svakako, mnoge stvari otkriva, ali i prikriva i zamagljuje.  Naime, pomenuta dvotrećinska podrška evrointegracijama nije ona od pre  sedam godina, puna optimizma i entuzijazma, već više posledica ubeđenja  da spram evrointegracija ne postoje druge, realne alternative i  perspektive, “pa se, eto, mora u tu Evropu, kad su već svi tamo”.  KOSOVSKO-EVROPSKA DILEMA  Poslednjim potezima Saveta EU o preuzimanju misije na Kosovu od UN bez  saglasnosti Saveta bezbednosti i mimo Srbije kao punopravne članice UN,  pred Srbiju se dozirano stavlja dilema “Kosovo ili EU”, na šta su do  skoro, u neformalnim ličnim kontaktima, u pola glasa ukazivali pojedini  evropski emisari. Sada se taj stav ili-ili čuje i od zvaničnih  predstavnika velikih država EU (Brauna i Sarkozija). Spram ovog, sada  već izvesno postavljenog “izbora”, sasvim nevešto zvuče opravdanja  predsednika Tadića i potpredsednika vlade Đelića da oni „nisu tako  mislili“ ili da „ne misle svi tako“.  U izmenjenim okolnostima u kojima bledi “evropska perspektiva”  pokazujući nam i svoje naličje, Kosovo ponovo pokazuje svoju arhetipsku  istorijsku snagu i vitalnost. Danas se srpska politička scena ne deli  toliko na levicu ili desnicu, na „evropejce“ i na „balkance“, već na one  kojima reč Kosovo, koja podrazumeva suverenitet i opstanak ove države,  njeno dostojanstvo i dostojanstvo njenih građana, osećaj elementarne  pravde i saosećanje za sunarodnike zatočene u getima pseudodržavnog  velikoalbanskog projekta, zaista nešto znači; i one kojima iza mirenja  da je Kosovo samo „izgubljeni prostor“ ništa od ovoga nije bitno.  Posledično, srpska politička scena neminovno se deli na one koji ne  pristaju na ucenu “Kosovo ili Evropa” i one koji su na to spremni,  prećutkujući namere EU, a sve zaklanjajući se iza “evropskih  perspektiva” i obećanja o boljem životu koja su na dugom štapu.  Mi ne kažemo da predsednik Tadić nema ništa protiv kosovske nezavisnosti  (što se ne bi moglo reći za neke iz njegovog okruženja), već to da se  stiče utisak da nije spreman da išta značajno uradi ako dođe od  albanskog proglašenja nezavisnosti, i ako to podrže ključne zapadne  države. Njemu, verovatno, jeste žao zbog Kosova, ali očigledno da zbog  njega ne bi rizikovao dobre odnose sa EU, pa čak ni uradio nešto tako  benigno kao što je nepotpisivanje ili odlaganje potpisivanja Sporazuma o  stabilizaciji i pridruživanju dok se sa EU ne definišu odnosi po pitanju  južne pokrajine.  Ovaj „sporazum“ zapravo ne znači ništa drugo osim da ste kao kandidat  započeli jedan dug put ka članstvu u EU, čiji je ishod, u svakom smislu,  neizvestan. Srpski rečeno, mi smo u predsoblju predsoblja EU, a mala je  šansa da dobijemo i članstvo. Da je u pitanju ne status „kandidata za  kandidata“, već i samo momentalno i punopravno članstvo, verujemo da  niko ozbiljan ko se bavi državnom politikom ne bi mogao da pristane na  trampu koja traži prećutno mirenje sa konačnim otcepljenjem dela  suverene države. To bi bilo suprotno vitalnim nacionalnim interesima,  ali i međunarodnom pravu i poretku oličenom u sistemu UN.  Šta nas zaista čeka na putu koji je uslovljen eventualnim mirenjem i  prećutnom saglasnošću sa amputacijom dela sopstvene teritorije, istorije  i tradicije? Nova uslovljavanja, pritisci odricanja od sopstvenih  vitalnih interesa koji će celu Srbiju, zarad neizvesne perspektive,  baciti u nove krize i probleme? I da nemamo pred nas stavljenu  dilemu-ucenu oko Kosova, dodatno se postavlja pitanje da li bi uopšte  trebalo ili ne ući u EU, i šta su naši pravi i nesumnjivi interesi, tj.  kako ih možemo ostvariti i zaštititi u ovoj supranacionalnoj tvorevini  kontinentalnih razmera? Ova pitanja će se uzavreloj političkoj atmosferi  retko postavljati, a odgovor na njih je ključan.  TRNOVIT PUT NE VODI UVEK DO ZVEZDA, BILE ONE I EVROPSKE  Boljim poznavaocima prilika vezanih za proces ulaska Srbije u EU put  integracija često izgleda trnovit i neizvestan. Država koja ulazi u  „proces integracija“ (po nekima dobrovoljno, po drugima i ne baš) gubi  velik deo svog suvereniteta (što naročito važi za manje zemlje), dok  zauzvrat dobija priliku da se u „fer plej“ utakmici „takmiči“ sa mnogo  razvijenijim, superiornijim ekonomijama. Pri tome, te privrede su  podržane od država čiji je stepen suverenosti u svakom pogledu znatno  očuvaniji od onoga kod novopridošlica u “evropski dom naroda”. Jedna  siromašna i za surovu tržišnu igru nepripremljena ekonomija kao što je  naša u takvoj utakmici nema velikih šansi. Da, kojim slučajem, nismo  preživeli ratove, bombardovanje i sankcije, i da su naši „reformatori“  proteklih godina pomogli da se privreda bar donekle podigne na noge, mi  bismo mogli govoriti o našim makar malim šansama da na zajedničkom  tržištu Evrope Srbija i njeni građani prosperiraju.  Prividni paradoks je da su predstavnici ovdašnje političke elite,  slušajući MMF-ovske kontrolore i njima saglasne evrokrate, smanjili  sposobnost domaće privrede za takmičenje na svetskom tržištu i tako  posredno ojačali argumente ekonomske prirode koji ne govore u prilog  šansama za uspeh srpske privrede pri eventualnom članstvu u EU. Jedan od  tvoraca „slovenačkog privrednog čuda“ Joža Mencinger rekao je da je  najvažniji savet koji može dati da se ne sluša MMF i njihove ekonomske  preporuke, a to znači i njima srodne briselske birokrate.  Ono što je kod nas nedostajalo u čitavoj priči o pristupanju EU jeste  racionalno razumevanje naših strateških interesa, od socijal-ekonomskih,  demografskih, do geopolitičkih i nacionalnih. Proteklih sedam godina  poslovično se preskakalo definisanje nacionalnog interesa i njegovo  usklađivanje sa evrointegracijama, pa se odmah dolazilo do olakog  zaključka – „EU je naš cilj i interes“. Gotovo niko nije razmišljao o  tome kako i kojom dinamikom ulaziti u te procese, koje savete i  standarde prihvatiti i primeniti odmah, a koje kasnije, i šta nam oni  donose, a šta prouzrokuju kratkoročno i dugoročno, tj. koliko smo mi pri  tome u dobitku, a koliko ne. Postavlja se pitanje zašto se kod nas ne  govori o našem nacionalnom interesu, već samo o tuđim interesima (EU,  Amerike ili imaginarne „međunarodne zajednice“). Zašto se oko pitanja  koristi od EU integracija nije pokušalo jednostavnom matematikom (koliko  je to moguće) predstaviti šta koliko košta (u novcu, vremenu ili u  suverenitetu)? Niko do sada nije ni pokušao da izračuna koliko nas je  koštalo to što smo do sada bespogovorno slušali naloge i savete  birokrata iz Brisela, a da nismo imali u vidu da je vrlo verovatno da  uopšte i ne postanemo članovi EU, ili barem da to bude neke daleke  „cobelovske“ 2030-i-neke. Ko će od političara za desetak godina moći da  kaže građanima: “Znate, mi smo izgubili desetine godina i milijarde  dolara sizifovski pokušavajući da dostignemo evropske standarde i da  preskočimo sve postavljene prepreke, a pri tome vam ne možemo reći da li  ćemo i kada biti članovi EU.”  Dosadašnji “put u Jevropu” očigledno pokazuje da se na njemu često  toliko srljalo, kao da smo želeli da se pokažemo veći evropejci od  Francuza, Nemaca ili Engleza. Setimo se samo neodmerenog hrljenja u  reformu školskog sistema u skladu sa “Bolonjom” i problema koje je to  prouzrokovalo, dok ćemo o posledicama tek u budućnosti moći da se  uverimo. Trenutno se zapaža haotično stanje vezano za status mastera u  visokom školstvu. Ili, recimo, o tome kako smo, i bez zahteva EU,  snizili carine, što je u kombinaciji sa nerealno visokim kursom dinara  dovelo do privilegovanog položaja stranih proizvođača i trgovaca na  domaćem tržištu i destimulacije izvoza, koja je samo upropastila  ovdašnje proizvodne potencijale i za sitne pare stavila ih na doboš za  rasprodaju.  Sa druge strane, “resavsko” donošenje propisa iz obimnog evropskog  zakonodavstva ne znači i automatsko poboljšanje funkcionisanja ovdašnjeg  upravnog i pravosudnog aparata. Doduše, to je čak jedna od realnijih  nada koja bi i mogla da ima pozitivne efekte, uzimajući u obzir  mogućnosti skraćenja rokova raznih postupaka i otvaranja žalbe višim,  evropskim znatno efikasnijim instancama, ako bi se naši pobornici  evrointegracija ponašali zbilja evropski, a ne orijentalno-koruptivno.  Niko od ovdašnjih zagovornika evrointegracija nije rekao da EU na ovim  prostorima, pored proklamacija o primeni sopstvenih visokih standarda  (čija je primena kod nas često preskupa, a rezultati problematični), pre  svega zanima geopolitičko-bezbednosna integracija ovog prostora i, u  okviru nje, saobraćajno-transportni interesi, i gotovo ništa više od  toga. Jednostavno rečeno, već su gotovo sve što im ovde „treba“ dobili,  pa stoga i nemaju mnogo motiva da integrišu ostatak „zapadnog Balkana“.  Ovdašnje tržište je odveć malo za stvarno značajna investiciona  ulaganja, a evropski razvojni fondovi nisu ni izbliza oni iz osamdesetih  i ranih devedesetih da bi, pored podmirenja svih integrativnih troškova,  omogućili iole značajan prosperitet Srbije u okviru regije zapadnog  Balkana. Ko sumnja, neka pogleda susedstvo i uveri se u kakvom je stanju  npr. mađarska ekonomija i država nakon što je stekla status punopravnog  člana EU, a naročito kakve su perspektive Rumunije i Bugarske u okrilju  evropske porodice naroda.  SRBIJA POSTAJE NE EVROPA VEĆ AMERIKA – ALI LATINSKA  Dosadašnji amaterizam „eksperata“, koruptivni i poltronski odnos  ovdašnjih političara i prema strancima i prema domaćim tajkunima  stvorili su destruktivnu spregu koja je onemogućila razvoj domaćih  proizvodnih i stvaralačkih potencijala. Takva situacija izvesno nas vodi  u (neo)kolonijalni položaj. Sa evropskom dilemom-ucenom za vratom, mi  zapravo ulazimo u nešto što pre predstavlja postmodernu okupaciju  (naspram „klasičnije“ u slučaju Kosova i Republike Srpske), nego  normalnu integraciju, gde se sa privredom koja je rasprodata u bescenje  i koja tavori bez ozbiljne strateške podrške vlade ne možemo nadati  nečemu pozitivnom. Srbija tako ne postaje Evropa, već sve više Amerika,  ali ne Severna, već Latinska.  Umesto u prosperitetnu evopsku privredu, kako je idealistički zamišljaju  evroentuzijasti, Srbija se pretvara u ekonomiju „trećeg sveta“ kojom  dominiraju poslovno-politički savezi na štetu i opšteg nacionalnog  interesa i životnih interesa većine građana. Servilan odnos prema  stranim centrima moći i nedostatak imuniteta prema prljavom tajkunskom  novcu od Srbije stvaraju društvo koje čak ni korektnije birokrate EU ne  mogu tretirati bolje nego što bi tretirali neku afričku zemlju. Društvo  se raslojava na ogroman broj siromašnih i obespravljenih i tanak sloj  novopečenih bogataša i njihovih pomagača, tehnomenadžera i političara,  dok prava srednja klasa postoji gotovo samo u glavama njenih bivših  pripadnika.  Nade domaće, urbane, a u stvari ruinirane srednje klase da bi  evrointegracijama nešto prosperirali, na čemu jašu glasnogovornici  samoproklamovanog “demokratskog bloka”, svakim danom pokazuju se kao  iluzorne. Mi živimo u vremenu poslednjeg talasa evroiluzija, gde su one  oslabile, ali još deluju na sve manji i manji procenat populacije.  Nažalost, to samo potvrđuje spoznaju da mnoge ideološke fatamorgane  imaju dugi vek i teško se iskorenjuju. Naročito kada politička elita  koristi priču o „integracijama“ da govori ono što bi njena “ciljna  grupa” želela da čuje.  PSEUDOEVROPEJSTVO „EVROPLJANA“  Jasno je da svaka iole normalna država ne bi pristala da joj se članstvo  u nekoj međunarodnoj organizaciji ili nadnacionalnoj strukturi  uslovljava prihvatanjem oduzimanja dela teritorije i stanovništva,  pogotovo ne potencijalno i neizvesno članstvo. Na tako nešto ne bi  pristala ni najsiromašnija afrička država, a kamoli neka sa evropskog  kontinenta. I upravo tu se i krije “trik uma” – oni koji zaista baštine  evropske tradicije nacionalne i demokratske države, nacionalne kulture,  patriotizma i zakonitog poretka bi, po definiciji, bili protiv ovakve  ucene, dok oni koji na njih pristaju ne bi mogli nositi „evropejsko“  obeležje. Kod nas se dogodila upravo takva zamena teza – evropejci su  navodno oni koji pristaju na amputaciju dela zemlje i koji bi tu  nacionalnu, istorijsku, moralnu i svaku drugu nepravdu tolerisali, dok  se oni koji brane evropske vrednosti (nacionalna država, kultura, pravni  poredak...) od agresivne manjine predstavljaju kao antievropejci i  retrogradne snage, koji – da apsurd bude veći – ćutke tolerišu takvu  medijsku manipulaciju od pseudoevropljana.  Pseudoevropski mediji govore nam kako su prokazani patrioti „vezali  svoju sudbinu za Kosovo“ kao da je reč o nekom drugom narodu i nekoj  drugoj državi, kao da su oni apatridi u svojoj zemlji. Kosovo danas  predstavlja osnovnu liniju političke podele koja će mnoge stvari u  Srbiji učiniti jasnijim. Ako je do sada politika “i Kosovo i EU” bila  naivna, nakon jasnih glasova iz Vašingtona, Londona, Pariza, pa i  Berlina, ona postaje neodrživa i predstavlja ili zavlačenje glave u  pesak, ili politički cinizam. U oba slučaja politički je štetna, jer je  pitanje koliko stvorena medijska slika može da održava takvu iluziju  (ili cinizam) i da se prodaje javnosti kao realna. Iza promotera ovakve  politike stoje mediji, marketinške organizacije i deo urbane elite koja  želi da veruje u ono što joj se govori. Vreme ovakvih ideologizovanih  dogmi prolazi, kao i politika koja na njenima temeljima deluje pohabano.  Kako se to prelama na domaću političku scenu? Predsednik Tadić zbog  neodrživosti te pozicije „i Kosovo i EU“ više ne zna šta će u ovom  trenutku sa Kosovom i odnosom prema njemu, pa se stiče utisak da bi  najradije sve to prespavao ili preskočio (što možda i uspe), dok  Koštunica, ako u skupštini i izvan nje nastavi sa čvrstom “odbranom  Kosova” ne može više nazad, jer bi tako sebe politički marginalizovao.  Nikoliću je, čini se, najlakše jer nema šta da izgubi. Sve u svemu, sa  kulminacijom kosovske krize testiraće se ne samo „evropska pozicija“  Tadića, već i „evropski patriotizam“ Koštunice i Nikolića, pre svega  njegova doslednost i ozbiljnost.  U najširim slojevima srpskog društva postoji jasna svest o tome da smo  mali i slabi, i da ne možemo više da se otvoreno borimo protiv velikih i  moćnih. Ipak, sasvim je druga stvar reći da zarad Tamo-Nekakvog-Kosova  nećemo da ugrozimo našu Evropsku Budućnost, što nam se putem medija  stalno predočava. Srbija je danas mali balkanski David koji se bori  protiv globalnog Golijata sa malim šansama na uspeh. Međutim, sigurno  nam nije potrebno da nam neko govori da ni ne smemo da se borimo jer  time, navodno, „hulimo na svetinju“ Sporazuma o stabilizaciji i  pridruživanju. Što je puno, puno je, i teško da ovaj narod sada kada  stvari postaju očiglednije, to može da proguta. „Šengenske olakšice“ kao  evropsku šargarepu mogu da progutaju samo pripadnici malobrojne elite i  oni koji ideološki infantilno gledaju na „uključivanje u svetske  tokove“. Stoga, ako evropska ucena ne predstavlja kraj „evropske priče“  u Srbiji, ona sigurno predstavlja početak kraja jedne višegodišnje  evroiluzije.  nspm
2008

Нема коментара:

Моја листа блогова