субота, 16. април 2011.

Патриотска капитулација и „пројекат Јеремић“

Западним менторима наших „државотворних патриота“ не пада ни на памет да српским властодршцима омогуће частан пораз или извлачење из ове срамотне позиције, па зато шаљу своје министре са задатком да нашим квазипатриотама на власти покажу где им је место. А место им је: у ћошку

Спољна политика Србије коју репрезентују Борис Тадић и Вук Јеремић, после велике одлуке МСП-а да стане на страну албанске сецесије – што је иначе велики пораз због кога би неко у нормалној земљи поднео оставку – кренула је у нову губитничку авантуру која се зове предлог српске резолуције у УН. Чини се да се у ово није ушло стратешки смишљено већ пре да се онај претходни пораз остави по страни. Стога је уз свесрдну подршку медија, опозиције и режимских аналитичара овај предлог проглашен за озбиљан и јуначки, што сигурно није. Није – јер не оспорава одлуку МСП-а и не тражи нове преговоре око Косова, нити пак тражи ишта што је конкретно. Но, ајде да их разумемо – глупо су изгубили пред МСП-ом, очекујући да ће проамерички суд досудити одлуку против албанске сецесије, па су сад покушали да тај пораз мало ублаже и сачувају брижљиво негован имиџ Тадића и Јеремића као „државотоворних патриота који у овим условима чине максимално колико је могуће“.

КАПИТУЛАЦИЈА КОЈА ТЕЧЕ

Очигледно је међутим да су се преиграли, јер је ово питање исувише значајно за САД и ЕУ да би њима допустили да на домаћој сцени и даље симулирају озбиљне и патриотски оријентисане политичаре. Показало се да њиховим западним менторима не пада на памет ни да им омогуће ни частан пораз или извлачење из ове губитничке и срамотне позиције па шаљу министре који треба нашим квазиевропејцима и квазипатриотама на власти да покажу где им је место. А место им је :у ћошку. Немачки министар спољних послова Вестервеле прошле недеље постројио је нашу власт, али и добар део опозиције и очитао им лекцију. Нико од тих наших лидера који се као боре „и за Косово и за Европу“ није смео да одговори немачком министру спољних дела када им је објаснио да је игра завршена, да се мора испоштовати косовска сецесија и да ће им они написати нови предлог резолуције. Он и његов енглески колега не долазе да преговарају већ да ударе пацке, шамаре и поделе задатке.

Тако смо дошли у жалосну ситуацију да председник Тадић признаје да смо спремни да мењамо предлог резолуције иако су се неколико дана пре тога заклињали да је никако неће мењати. Оно што смо мање више знали – да је наша власт сервилна и колаборационистичка сада видимо болно и понижавајуће „транспарентно“. Но иако смо то знали, ипак је тежак утисак гледати како се наши лидери батргају и послушнички мењају своје ставове. Они таквим понашањем срамоте себе али што је још битније и све нас.

Занимљиво је питање откуд сада та пометња у редовима прорежимских медија и аналитичара, кад се ова власт и до сада понашала неодговорно, губитнички и колаборационистички. Кад је и до сада под притиском Запада доносила штетне и штеточинске одлуке – од Еулекса, преко Статута Војводине до срамотне резолуције о Сребреници и Истанбулске декларације – шта се суштински мења данас. Па прича о МСП-у требало је да покаже како се млади министар Јеремић (и председник Тадић) лавовски боре за државне и националне интересе. Но непотребни пораз пред овим међународним судом је нагризао тај патриотски имиџ пре свега Вука Јеремића, па је било потребно наћи неку други начин да се он очува – преко „озбиљног и патриотског“ предлога резолуције који иде у УН. Но сада са спремношћу да се ионако блага и немушта резолуција мења до непрепознатљивости опет се угрожава фризирани патриотски имиџ Јеремића и Тадића. А то је очигледно важније од реалног националног и државног интереса.



ЕВРОАТЛАНТСКИ ПАТРИОТИЗАМ

Да је Вук Јеремић стратешки медијско-политички пројекат, био тога он свестан или не, са циљем да се за проевропску и пронатовску политику владајуће структуре веже добар део патриотски оријентисане јавности, може се видети по мноштву детаља. Када год је било потребно да се патриотски имиџ нагласи или кад је био угрожен неозбиљном и губитничком политиком долазила је подршка и са лева и са десна. Тако су медији попут Б92, Пешчаника или НВО-ЛДП сцене редовно прозивали Вука Јеремића да је националиста, патриота и да је превише непопустљив према захтевима Запада око Косова. Где ћете бољу рекламу од тога да вас Пешчаник или ЛДП прозивају за патриотизам. Са друге стране гомила медија, новинара и аналитичара изузетно је позитивно оцењивала патриотску реторику „младог и перспективног“ министра. Па је тако подршка долазила и са те стране. Индикативно је и да је с времена на време пуштана прича како неке ко-зна-који дипломате нису задовољне Вуком Јеремићем јер је тврд и непопустљив око Косова. Тако је он без икаквих озбиљних проблема и препрека (али и било каквих резултата) дошао до популарности, нарочито у патриотски оријентисаном бирачком телу. Занимљиво је да осим „Печата“ и „Видовдана“ готово нико није озбиљније критиковао неуспешну спољну политику са патриотских позиција.

То је заправо прави разлог полемике аутора „Печата“ и „Видовдана“ са НСПМ-ом. Наиме, магазин „Печат“ и сајт „Видовдан“ препознати су као ретка места утемељене критике поразне спољне политике са позиција које опасно угрожавају „пројекат Вук“ – то јест „продају“ младог министра патриотском бирачком телу. До сада није било озбиљније напрслине у готово савршено упакованој промоцији Вука Јеремића као младог патриотског политичара који „јако иритира“ Америку, ЕУ, па и Хрватску. Овде није уопште реч о личности министра Јеремића који за кога верујемо да јесте искрен у својим изјавама и настојањима да нешто уради, већ је суштина у томе да неко ко је без довољног искуства у политици, без институционалне политичке подршке (странке и сл.) и без озбиљног тима представља идеалног (за Запад) наследника Бориса Тадића. Ако неко моћан жели да контролише неку заједницу најбоље је да им за лидера постави оног који би добио подршку те заједнице, али који ништа озбиљно не може урадити – ништа што би угрозило њихове планове и циљеве. А ако је при свему томе искрен у свом наступу – утолико боље јер ће бити уверљивији масама које мора да придобију.





Србија је на ивици цензуса опстанка међу историјским нацијама: Борис Тадић и Вилијем Хејг

СПАСАВАЊЕ МИНИСТРА

Да иза свега овога не стоји озбиљна борба за националне интересе већ борба за рејтинг и позицију наследника Бориса Тадића сведоче и значајне ПР акције врха власти којим се настоји пеглати садашња срамотна капитулација пред захтевима Запада да се резолуција изменама потпуно обесмисли. Настоји се млади министар оправдати и наћи му алиби за све што се дешава, а и што се може десити у УН са мутант резолуцијом.

Тако се политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић као упорни бранилац неуспешне спољне политике Вука Јеремића упиње да докаже како и они који и са патриотских позиција критикују губитничку политику режима које представљају Јеремић и Тадић заправо раде за интересе неких нама ненаклоњених сила, били они тога свесни или не. Он каже у свом последњем тексту да патриотама одговарају спољнополитички порази власти, што заправо није тачно јер како видимо опозиција углавном избегава критику пораза режима. По Вукадиновићу се за патриотски блок отвара прилика да поентирају, што они и не раде, јер се „дефинитивно раскринкава издаја Косова од стране Тадића и Јеремића, и што је још важније, спречава непријатан упад овог последњег у патриотско бирачко тело.“ У овом задњем грму лежи маркетиншки зец – „упад Вука Јеремића у патриотско бирачко тело“ је заправо важнија ствар но борба за националне интересе јер би се његовом победом на председничким изборима наставила жутократија и потпуно пацификовала Србија. Зато је потребно и поред тога што реалност тренутно демантује медијску слику „озбиљне и патриотске“ политике Тадића и Јеремића, сачувати барем патриотски имиџ овог другог јер он има „политичку будућност“. Тако на жалост, свесни тога или не, и они који верују да се боре за националне циљеве учествују у пројекту стварања једног патриотског симулакрума, који у крајњој линији гура воду на воденицу оних који Србији не желе добро.

Заиста је смешно тврдити, као што тврди Ђорђе Вукадиновић да ретка и рекао бих блага критика неуспешне и колаборационистичке политике од стране патриотске опозиције и неких ретких медија, гура Тадића у руке Чеде Јовановића, а министра Јеремића у оставку. Ако неко доживљава само поразе, и то тамо где и није потребно, а Србија иде из понижења у понижење онда и заслужује да да оставку. Исто тако, ако се Борис Тадић одавно приближио позицијама Чеде Јовановића онда суштински и нема велике разлике између Бориса и Чеде. Нарочито у последње две године када је Борис преузео добар део политике Чеде Јовановића задржавајући елементе патриотске реторике. Тадић ради оно што Чеда говори или је говорио. Тако је позиција ЛДП-а „угрожена“ чедистичком политиком режима (Еулекс, Статут Војводине, Резолуција о Сребреници, приближавање НАТО-у, улога НВО у медијима). Као што је Ђукановић преузео дукљанску сепаратистичку политику Либералног савеза и обесмислио постојање истог, као што је ДС и Пајтић у Војводини преузео политику Ненада Чанка и тиме га маргинализовао, тако је Тадић постепено преузимајући политику и позицију ЛДП-а овога оставио на маргини и цензусу. Но проблем је што се са таквом политиком читава Србија маргинализује и оставља на ивици цензуса опстанка међу историјским нацијама.
 
Печат
3.09.2010.

Нема коментара:

Моја листа блогова