субота, 16. април 2011.

Уместо на Газиместану, Срби у Авганистану

Због чега Американци врше тако јак притисак на БиХ и Србију, да и пре формалног чланства буду део натовских структура?

Врло значајна посета Хилари Клинтон Београду, прошла је у сенци параде хомосексуалаца и протеста српске омладине. Њена посета БиХ после избора, виђена је као добар тренутак да се притисне гас на процес централизације Босне и на њен улазак у структуре НАТО-а. Све то одвијало се у оквиру планираних притисака на Републику Српску, како би представници српског народа попустили и пристали на уставне реформе. По плану Вашингтона за Балкан, потребно је да се Бања Лука одрекне позиција стечених Дејтонским споразумом и статусом ентитета. Хилари Клинтон је заправо дошла да доврши задатак који је, деведесетих година прошлог века, извршавао њен муж на позицији председника САД – успостављање контроле над целим Балканом.



ЦЕО БАЛКАН У НАТО

Посета америчког државног секретара „поклопила“ се и са најавом преговора Србије и „Косова“, који су изненада одложени. Није најјасније, због чега се Американцима и Албанцима не жури да Србија „испоштује“ сецесију Косова. Постоје три теорије. Прва је да желе да омекшају Београд, како би на преговорима Приштину третирао као независну државу, друга да чекају да прођу могући превремени избори у Србији, и трећа да верују да ће успети да сломе отпор косовских Срба уз помоћ Запада. Највероватније је реч о комбинацији све три.

Посета државног секретара је имала за циљ да обезбеди да Београд буде потпуно кооперативан око „сарадње са Хагом“, „новог“ статуса Републике Српске и око преговора са „независним Косовом“. Српски речено – да пусти косовске и босанске Србе низ воду.

Међутим, глобално гледано, балканска турнеја америчког државног секретара има за циљ да обезбеди империјални мир у „покореним провинцијама“ на међуцивилизацијском лимесу. Да се подрже слабији и притисну јачи, те да се на тај начин одржава равнотежа под њиховом контролом и туторством. Деведесете су у америчкој агенди биле у знаку овладавања Балканом – почеле су распадом СФРЈ, а завршиле бомбардовањем Србије и свргавањем Милошевића „демократским средствима“; циљ тог деловања био је покоравање овог геополитички значајног простора који спаја континенте, културе и религије.

Да би се то потпуно обезбедило од могућих изненађења, која су на Балкану могућа, нарочито са Србима, САД настоји да ојача своје присуство и да „легализује“ оно што им је током деведесетих пало у руке као стратешки плен. Најсигурнији начин да се смањи ризик од изненађења, јесте да се све овце утерају у један тор – НАТО. Дакле, посета државног секретара је, осим, ових горе наведених оперативних задатака, имала и стратешки циљ – цео Балкан у НАТО-у.





Посета Хилари Клинтон имала је, између осталог за циљ и то да убеди Београд да уласком у НАТО структуре пусти косовске и босанске Србе низ воду: Хилари Клинтон и Драган Шутановац

ОБИЛАЗНИЦА ДО КОСОВА

Због чега се Американцима толико жури и зашто форсирају улазак и БиХ и Србије у атлантски пакт? Чини се да је њихов притисак на режим у Србији непотребно претеран и понижавајући, чиме брзо еродира његов ауторитет у народу. Исто тако логично делује, да је са позиције америчке стратегије ирационално толико кажњавање Срба и непрекидна подршка њиховим непријатељима или противницима. Но, ако се узме у обзир чињеница да су Срби вековима уназад виђени као експоненти руске политике на Балкану, онда та ирационална бојазан добија рационализацију у америчкој политици на Балкану. У предвечерје другог таласа глобалне кризе који ће, очекује се, бити далеко разорнији од првог, Срби се морају по цену нових понижења ставити под контролу преко „пакта“. Тиме се Срби, хтели или не хтели гурају према Русији. И онда је могуће, да се баш због анимозитета америчке политичке класе према Србији и догоди оно чега се прибојавају.

Зато је некако „природно“ да из таквих стратешких премиса следи и притисак на Србију да уђе у атлантске интеграције, и да, и пре формалног чланства, буде део натовских структура. То добрим делом већ јесте, но очигледно да сарадња онога што је остало од наше војске са „гардом Охаја“ није довољна. На дневном реду су нови кораци који Србију увлаче у НАТО. Тако су нас 26. октобра, на Међународној конференцији у Београду, посвећеној односима Србије и НАТО, немачки и амерички амбасадори убеђивали да је нормално и потребно да уђемо у НАТО, те да је чланство у овом војном пакту ипак у вези са нашим могућим чланством у ЕУ. Амерички амбасадор Мери Ворлик, похвалила је сарадњу наше војске и Гарде Охаја и додала да ће самит НАТО-а у Лисабону бити прилика за редефинисање односа и „успостављање новог партнерства и са Србијом, и позвала Београд да искористи ту могућност“. На скупу натовских дипломата и нато лобиста, Соња Лихт је рекла да је „НАТО неопходан политички и безбедносни кишобран за све земље региона“.

Толика журба да се Срби шаљу у Авганистан уместо „на Газиместан“, како је договорено 1999. године, говори нам да се у свету дешавају тектонске промене и нови односи снага, који најављују нову епоху. Због тога што је наша политичка елита несвесна тих епохалних промена, а уз то је и корумпирана, чини се да ће Срби до Газиместана морати „обилазницом“ преко Авганистана.
 
Печат
28.10.2010.

Нема коментара: