Аспирације младог муфтије веће су од намере да буде регионални верски вођа. На овим просторима до сада није постојао пример верског вође који је имао тако отворену политичку амбицију као Муамер Зукорлић
Избори за Национални савет Бошњака на којима је победио испред Бошњачке културне заједнице муфтија Муамер Зукорлић изазвали су пометњу у Рашкој, а због неких изјава контраверзног муфтије и узнемирење јавности читаве Србије. Резултат избора је да су они које је београдски режим подржавао (нарочито Расим Љајић) изгубили пред амбициозним и агресивним муфтијом. Порука младог муфтије влади Србије је да ће од сада морати више њега уважавати но до сада тетошене муслиманске политичаре који имају учешће у власти на републичком нивоу. Наравно, то не значи да ће муфтија као верски вођа основати своју странку али ће бити политички фактор са којим се мора рачунати у наредном периоду.
ИЗВАН ИСЛАМСКЕ ТРАДИЦИЈЕ
Оно што је узнемирило јавност јесу Зукорлићеве агресивне изјаве у којима се конфронтира како са другим вођама муслимана у Рашкој, тако и са владом и државом Србијом. Наиме, он је рекао како је победио не само „домаће издајнике“ из редова муслиманске заједнице већ и институције државе Србије које су их подржавале до сада. Оштром реториком, у којој наглашава да се у Србији не осећа добро (а то је само корак до тога да не признаје ауторитет српске државе на том простору), Зукорлић жели да се наметне међу муслиманима као једини који искрено штити њихове интересе, али и као релевантан преговарач властима у Београду.
Чини се да су аспирације младог верског вође веће од намере да буде регионални верски вођа. На овим просторима до сада није постојао пример верског вође који је имао тако отворену политичку амбицију. Неки верски аналитичари пореде његово понашање са понашањем других црквених вођа, не разумевајући, међутим, да је у исламској традицији несвојствена оштра подела на световно и верско. Но, и поред тога није уобичајено да неки представник верске заједнице планира да проблематизује уставни статус регије у којој живи.
Који су темељи те и такве амбиције младог муфтије? Пре свега он се наметнуо као неприкосновени верски старешина и успео је да доведе под контролу како муслиманске верске и образовне институције, тако и радикалније елементе у заједници (попут вехабија). Ипак, основни мотор његове нарасле амбиције јесте подршка верских и секуларних институција изван Србије. Пре свега говори се о подршци муслиманске заједнице БиХ, а и државних институција Турске и Запада. Нису неуобичајени коментари на „бошњачким“ форумима да се радикалнији муслимани, попут Зукорлића и њему блиских људи из Сарајева, стављају у контекст америчке спољне политике. Слично томе се подршком вехабијског покрета који једнострано тумачи исламску традицију, а са којим се повезује и муфтија Зукорлић, ислам радикализује и конфронтира са другим верским и етничким заједницама. Када је потребно неку земљу или регион дестабилизовати, овакви екстремисти су одлично средство.
ПОДРШКА ЧЕДЕ ЈОВАНОВИЋА
Поред спољнополитичке ситуације у којој за нове амбиције муслимански вођа има подршку пре свега у повратку Турске на Балкан уз амерички благослов, на руку му иде и пасивно и фаталистичко прихватање тих и таквих промена од стране званичног Београда. Наиме, до сада су локалне вође бошњачке или муслиманске заједнице, и поред својих испада и учешћа у ратним деведесетим, биле део политичког система у Србији. До сада је власт у Србији некако успевала да пацификује аутономистичке и сепаратистичке тенденције код мањина (осим албанске) придобијајући функцијама и уступцима њихове вође. Но, очигледно је да се у овом тренутку процењује да је централна власт ослабила у тој мери, а подршка споља некима је постала јача и конкретнија, па се слободно може отворено тражити „редефинисање уставног“ статуса. А по обичају се од Србије тражи оно што се не би могло тражити ни од једне друге европске државе. Мера неумерености у захтевима је мера слабости државе Србије.
У Рашкој области муслиманска заједница доминира, на локалној је власти и има контролу над већим бројем институција, док се Срби осећају као мањина и тихо одлазе са тог простора. Срби кажу да им је Београд окренуо леђа и са зебњом гледају како се наш председник „братими“ са Силајџићем и председником Турске док промовишу за Србе у Републици Српској штетну Истанбулску декларацију. Исто тако, забрињава их и отворена подршка Чеде Јовановића муфтији Зукорлићу. Због чега је председник ЛДП који истовремено води кампању против врха цркве, јер се по њему она меша у политику, подржао муфтију који даје екстремне изјаве – остаје да се нагађа. Иако ће имати проблем да објасне својим бирачима како то да они као изразита секуларна „грађанистичка“ опција, подршку дају радикалном муслиманском лидеру. Сва је прилика да их је Велики Брат лепо замолио да подрже муфтију, без обзира на декларативна и програмска опредељења.
печат
11.06.2010.
Избори за Национални савет Бошњака на којима је победио испред Бошњачке културне заједнице муфтија Муамер Зукорлић изазвали су пометњу у Рашкој, а због неких изјава контраверзног муфтије и узнемирење јавности читаве Србије. Резултат избора је да су они које је београдски режим подржавао (нарочито Расим Љајић) изгубили пред амбициозним и агресивним муфтијом. Порука младог муфтије влади Србије је да ће од сада морати више њега уважавати но до сада тетошене муслиманске политичаре који имају учешће у власти на републичком нивоу. Наравно, то не значи да ће муфтија као верски вођа основати своју странку али ће бити политички фактор са којим се мора рачунати у наредном периоду.
ИЗВАН ИСЛАМСКЕ ТРАДИЦИЈЕ
Оно што је узнемирило јавност јесу Зукорлићеве агресивне изјаве у којима се конфронтира како са другим вођама муслимана у Рашкој, тако и са владом и државом Србијом. Наиме, он је рекао како је победио не само „домаће издајнике“ из редова муслиманске заједнице већ и институције државе Србије које су их подржавале до сада. Оштром реториком, у којој наглашава да се у Србији не осећа добро (а то је само корак до тога да не признаје ауторитет српске државе на том простору), Зукорлић жели да се наметне међу муслиманима као једини који искрено штити њихове интересе, али и као релевантан преговарач властима у Београду.
Чини се да су аспирације младог верског вође веће од намере да буде регионални верски вођа. На овим просторима до сада није постојао пример верског вође који је имао тако отворену политичку амбицију. Неки верски аналитичари пореде његово понашање са понашањем других црквених вођа, не разумевајући, међутим, да је у исламској традицији несвојствена оштра подела на световно и верско. Но, и поред тога није уобичајено да неки представник верске заједнице планира да проблематизује уставни статус регије у којој живи.
Који су темељи те и такве амбиције младог муфтије? Пре свега он се наметнуо као неприкосновени верски старешина и успео је да доведе под контролу како муслиманске верске и образовне институције, тако и радикалније елементе у заједници (попут вехабија). Ипак, основни мотор његове нарасле амбиције јесте подршка верских и секуларних институција изван Србије. Пре свега говори се о подршци муслиманске заједнице БиХ, а и државних институција Турске и Запада. Нису неуобичајени коментари на „бошњачким“ форумима да се радикалнији муслимани, попут Зукорлића и њему блиских људи из Сарајева, стављају у контекст америчке спољне политике. Слично томе се подршком вехабијског покрета који једнострано тумачи исламску традицију, а са којим се повезује и муфтија Зукорлић, ислам радикализује и конфронтира са другим верским и етничким заједницама. Када је потребно неку земљу или регион дестабилизовати, овакви екстремисти су одлично средство.
ПОДРШКА ЧЕДЕ ЈОВАНОВИЋА
Поред спољнополитичке ситуације у којој за нове амбиције муслимански вођа има подршку пре свега у повратку Турске на Балкан уз амерички благослов, на руку му иде и пасивно и фаталистичко прихватање тих и таквих промена од стране званичног Београда. Наиме, до сада су локалне вође бошњачке или муслиманске заједнице, и поред својих испада и учешћа у ратним деведесетим, биле део политичког система у Србији. До сада је власт у Србији некако успевала да пацификује аутономистичке и сепаратистичке тенденције код мањина (осим албанске) придобијајући функцијама и уступцима њихове вође. Но, очигледно је да се у овом тренутку процењује да је централна власт ослабила у тој мери, а подршка споља некима је постала јача и конкретнија, па се слободно може отворено тражити „редефинисање уставног“ статуса. А по обичају се од Србије тражи оно што се не би могло тражити ни од једне друге европске државе. Мера неумерености у захтевима је мера слабости државе Србије.
У Рашкој области муслиманска заједница доминира, на локалној је власти и има контролу над већим бројем институција, док се Срби осећају као мањина и тихо одлазе са тог простора. Срби кажу да им је Београд окренуо леђа и са зебњом гледају како се наш председник „братими“ са Силајџићем и председником Турске док промовишу за Србе у Републици Српској штетну Истанбулску декларацију. Исто тако, забрињава их и отворена подршка Чеде Јовановића муфтији Зукорлићу. Због чега је председник ЛДП који истовремено води кампању против врха цркве, јер се по њему она меша у политику, подржао муфтију који даје екстремне изјаве – остаје да се нагађа. Иако ће имати проблем да објасне својим бирачима како то да они као изразита секуларна „грађанистичка“ опција, подршку дају радикалном муслиманском лидеру. Сва је прилика да их је Велики Брат лепо замолио да подрже муфтију, без обзира на декларативна и програмска опредељења.
печат
11.06.2010.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар