субота, 16. април 2011.

Православни свет у вртлогу глобализације

Трауматично искуство фашистичке агресије и комунистичке тоталитарности се наставља и у транзицији која је источни и православни део Европе гурнула на маргину и у тешку беду. Православни и словенски свет је доживео друштвени слом, економски колапс и тешку духовну пометеност. Најтеже од свега је то што је дошао на ивицу самонегације и самозаборава.

Пише: Бранко Радун и Предраг Николић

Свима је познато да је у времену драматичног и трагичног двадесетог века православни и словенски свет био највећа жртва тоталитарних идеологија и страних завојевача. Десетине милиона страдалих у ратовима, етничким чишћењима и логорима су само део великих страдања православног света. На духовној равни је православни свет преживео још теже ударе који су претили да уништа саму суштину православног културног кода. Трауматично искуство фашистичке агресије и комунистичке тоталитарности се наставља и у транзицији која је источни и православни део Европе гурнула на маргину и у тешку беду. Православни и словенски свет је доживео друштвени слом, економски колапс и тешку духовну пометеност. Најтеже од свега је то што је дошао на ивицу самонегације и самозаборава. Но то је истовремено било и велика шанса за духовну обнову и повратак традицији, који се и десио у значајној мери.



Данас се тај и такав православни свет налази пред новим и тешким искушењима, пре свега реч је о опасном пројекту неолибералне глобализацији који нивелише разлике и потире све идентитете осим оног свог – крајње индивидуалистичког и потрошачког псеудоидентитета. Глобализације је гробница свих идентитета. Глобализација (политичка, економска и духовна) је претња опстанку свих религија и националних заједница.



Шта је то православље данас? Да ли се може уопште говорити о православном свету или православној цивилизацији. Велики аналитичари биографија цивилизација, попут Леонтјева, Данилевског, Шпенглера, Тојнбија и Хантингтона, мање више сложно говоре о постојању посебне православно-словенске цивилизације која је у модерном времену у подређеном положају у односу према западној цивилизацији. Она је, да се изразимо терминима Тојбија, изложена културној радијацији западне културе. Тај доминантан утицај који се зове и процес европеизације и вестернизације православних народа је само друга медаља процеса глобализације.



Деценијама па можда и дуже је православни свет, или свет друштава у којима је православна традиција кључни део историјског и националног идентитета, у превирању. Глобализација која је и процес и пројекат, је ставила православне народе пред опасне изазове који прете опстанку православног света какав смо некада познавали. Угрожен је и идентитет православних народа и простор на коме се налазе.



Православни свет се простире од Бања Луке до Владивостока, али је питање у којој мери је тај свет свестан себе као таквог. Доста је било помодних учења који су потцењивали значај простора, а православни простор је огроман и значајан. Исто тако многи су говорили да у постиндустријском свету ни идентитети нису значајни, но видимо да то није тачно. Простор и идентитет православног света су од изузетног значаја како за саме православне неароде тако и за читав свет.

Ми православни народи и појединци се суочавамо с озбиљним питањем духовног и националног идентитета који се сажима у садржају овог „ми“. Да ли постоји то „ми“ данас и ако постоји шта је то у односу на оно што је то било у прошлости пре процеса секуларизације. Православни свет има духовни идентитет укорењен у православној вери и више националних идентитета који произилазе из заједничке етничке прошлости и судбине. У процесу глобализације су исто угрожени и православни и национални идентитет, на удару је често и црква која је неретко чувар и једног и другог. Нарочито је то присутно код Срба где је светосавље оригинална синтеза православне вере са националном традицијом у својеврсном „несливеном јединству“.



Одговор на изазове глобализације, како је то схватао и Тојби, мора бити адекватан и правовремен. Када неки културни организам не може да одговори на изазове који су пред њим он престаје бити историјски фактор, престаје бити субјект и постаје историјски објект утицаја других културних и духовних ентитета. Да би учествовали у глобалном културном простору морате бити утемељени у својој култури и традицији.

Излаз из ћорокака глобализације и одговор на друге изазове модерног света је у повратку традицији и повратку традиције у живот појединаца и народа. Да би смо могли да уђемо у дијалог са другима морамо бити сигурни у оно шта смо ми, морамо бити утемељени у сопственој традицији и историјском искуству. Услов за мултикултурну размену искустава и идеја је јасан монокултурни идентитет. Они који не знају ко су, одакле су и куда иду не могу ни ући у плодан дијалог са другима нити другима понудити нешто заиста ново.

Све је у изграђеном идентитету и све је изграђено на идентитету. Идентитет је осећај појединца, група или народа о самом себи, дакле слика коју имамо о себи. Иако је идентитет нешто нејасно и неухватљиво, нешто што је тешко прецизно дефинисати, ипак представља кључ за објашњење већине феномена модерног доба. Како у смислу растакања традиционалних идентитета тако и у трансформацији постојећих форми и облика. Модерни човек често потцењује значај духовног идентитета, али га реалност демантује.

Духовни и национални идентитет православних народа је угрожен. Иако смо свесни одређеног и умереног повратка традиције и историјске свести, стање никако није задовољавајуће. Дубока и дуготрајна криза православног идентитета и идентитета православних народа се може превазићи само кроз синтезу врлине традиције и вештине модерног доба. Са тим да та и таква синтеза не буде површна и кич комбинација обичајности и мода савременог доба, већ да заиста сведочи врлине и вредности наше традиције на нов и модеран начин. Само таква промишљена, одмерена и мудра комбинација традиционалног и модерног може донети наду народима који осећају последице свеопште кризе, која је пре свега духовна и егзистенцијална.

Мултикултурализам је традиционално присутан у православном свету који је у много већој мери био отворен за спољашње утицаје но милитантне културе запада и оријента. Модерни мултикултурни пројекат на западу, за који Мерклеова и други политичари и интелектуалци кажу да је пропао, је требао да ублажи подвојеност и шизофреност у западним друштвима. У Америци је то вишедеценијска борба за права црних грађана Америке која је форсирана од политичке елите или пак настојање западних држава да асимилирају муслиманске заједнице. Овде видимо да је мултикулти пројекта често био средство политике интеграције и асимилације мањинских група, што неретко значи и мрвљење њиховог идентитета.

Док се данас, на западу мултикултурализам проглашава пропалим пројектом, он се нуди источноевропским и православним друштвима. На жалост и овде се идеја мултикултурализма користи као инструмент растакања већ угрожених националних и верских идентитета, форсирањем мањинских и виртуелних идентититета у тим друштвима. Тако се стандарди мултикултурног суживота и људских и мањинских права неретко користе као средство притиска на источноевропске народе, да би се у већој мери подвргли контроли и пацификовали. Тако је мултикултурализам иако у суштини позитивна идеја суживота и прожимања култура и традиција постаје нови вид глобализацијске стратегије која има за циљ растакање националниих и религиозних идентитеа субнационалним, регионалним, псеудорелигијским и виртуелним „идентитетима“.

Одговор на изазове глобализације мора бити утемељење у сопственој идентитетској матрици – у овом случају православној. Тек онда постаје смислен улазак у отворен и плодан дијалог који води креативној и међусобној корисној културној размени. Дијалог мора бити успостављен пре свега у оквиру сосптвеног културног круга – православног света. Православне интеграције међу православним народима су потребне ради развоја народа ћирилометодијевске културе, али и ради јачања православног идентитета у сваком од њих.

Мултикултурни дијалог може бити користан само ако обе стране знају ко су и шта желе од тог дијалога. Православни свет после фазе укорењивања у својој традицији треба мерилима врлина и вредности своје традиције да мери и оцењује шта јој је потребно или корисно у другим културним традицијама. Културни трансфер мора бити такав да не угрожава постојећи идентитет, што до сада није био случај, јер су се неретко некритички преузимали са запада погледи на свет, обичаји и моде. То може бити постигнуто само ако мултикултурни дијалог буде подређен очувању и јачању културног и националног идентитета православних народа. То није битно само за саме православне народе већ и за читав свет који се губи у вртлогу нихилистичке глобализације и коме су више него потребне „благе речи“ православне и ћирилометодијевске цивилизације.

Са конференције Фонда јединства православних народа која се ове године одржала у Дубровнику. Тема овогодишње конференције је „Резултати пројекта муликултуралности у Европи и проблеми духовног идентитета народа“.

Видовдан
22.02.2011.

Нема коментара:

Моја листа блогова