субота, 16. април 2011.

Национална акција у постмодерној окупацији

Шта радити у тренутку када се чини да глобалистичка и неолиберална парадигма у главама наших људи нема алтернативу? Када се чини да је сваки отпор, макар био и симболичан, осуђен на неуспех?


Живимо у постмодерном времену, у коме не само да се све релативизује, већ и термини губе своју прецизност, а мишљење правац и дубину. Зато се и може догодити да сте заробљени, а да вас убеђују да сте слободни, или да сте као народ окупирани, а да вам говоре како сте им „партнери“.

Постмодерна окупација Србије заснива се пре свега на контроли свести и идеја, на контроли и спутавању воље за отпором, а тек потом на контроли над ресурсима и институцијама. Оваква врста окупације не захтева, дакле, директну војну окупацију целе територије (иако је не искључује), већ инсистира на структуралној контроли и „одгајању“ сервилне колаборационистичке елите. Настоји се, различитим механизмима корупције, притисака и уцена, бихевиористички створити кооперативна елита, а по могућству, у перспективи, и такав народ. На жалост, глобални моћници готово су у потпуности успели у преваспитавању домаће политичке, економске и интелектуалне елите.



УДАР НА ПОСТМОДЕРНУ ОКУПАЦИЈУ

Шта радити у тренутку када се чини да глобалистичка и неолиберална парадигма у главама наших људи нема алтернативу? Када се чини да је сваки отпор, макар био и симболичан, осуђен на неуспех? Шта радити када међу онима који себе сматрају алтернативом глобалном једноумљу нема ни јединства око основних поставки за деловање, а камоли дефинисана алтернатива постојећем систему неолибералног поробљавања људи и народа? Да ли потрошити драгоцене године да се расправља о томе ко је кривац у прошлости и у садашњости за жалосно стање нашег народ, или, пак, натенане разматрати парцијалне идеје о могућем изласку из глиба у коме се налазимо? Да ли је пробитачно стално говорити о узроцима овакве ситуације, или о погубним последицама ерозије морала и институција у нашем друштву?

Поштујући контемплацију, морамо ипак рећи да нас она није далеко довела. Мисао без акције јалова је, она нема снагу која може да окупи и покрене људе на деловање којем су циљ промене. Разматрања и расправе у нашем случају не доводе ни до чега конструктивног, већ само до мучног и тврдоглавог прегањања и јаловог надгорњавања. Последица је губитак огромне енергије на бескорисне, а често и штетне расправе, енергије која би се могла много корисније искористити. Замислимо само милионе, а можда и милијарде сати, потрошених на расправе о томе ко нам је крив а ко нам је прав, утрошене у нешто корисно и позитивно. Тада би српски сасвим сигурно био у другачијој ситуацији.

Србији данас није потребна прича, ма колико била истинита, колико јој је потребна конкретна акција на плану промене живота и положаја нашег народа. Свака, па и најмања акција формалне или неформалне групе људи, има већи значај но најумнија беседа или најпрецизнија анализа стања. Зауставити се само на интелектуалној анализи постојећег тешког и трагичног стања, без широке синтезе и конкретне акције – значи изневерити и себе и друге. У том смислу довољно је само прочитати коментаре на сајтовима „Печата“, „Двери“, „Видовдана“ или „НСПМ“-а (дакле, реч је о медијима који тренутно једини у Србији објављују храбрије аналитичке текстове) и уверити се да народ више не доводи у сумњу садржај изреченог, али инсистира на конкретним акцијама.

Неко ће можда рећи да је превише тражити од људи од пера да постану људи од акције. Но, нико не тражи од њих да се боре и ратују, већ само да покрену акцију која би на симболичном нивоу извршила удар на постмодерну окупацију Србије. То може бити и текст који би покренуо људе на деловање, на промишљену акцију која би помогла скидању менталних окова са руку и ногу нашег човека.

Србији је пре свега потребна правда и слобода, те свако ко их заговара довољно јасно и гласно, и ко чини нешто зарад тога, треба да буде подржан од људи који мисле и пишу.



ДВА КОРАКА ДО ПОБЕДЕ, КОРАК ДО СЛОБОДЕ

Шта значи бити ангажовани интелектуалац? То значи користити своју памет и образовање на корист свог народа, како у социјалном, тако и у патриотском смислу. То значи ставити своје способности, речи и дела у службу ослобођења народа од постмодерне окупације, и то у свим сферама. То значи ангажовати се на подршци свима онима који страдају због борбе за правду и истину. То значи активно подржавати наше људе на Космету, или било где другде где су им угрожена права. То значи подржати оне са којима се власт обрачунава само зато што су патриоте, попут Мише Вацића из покрета 1389, или, пак, подржати петицију да се генерал Крстић премести из енглеског затвора у коме је један педофил покушао да га убије. То значи организовати ширење забрањене истине о лажном геноциду у Сребреници, или о лажима пропаганде којом се жели убедити народ да ће у окриљу НАТО-а наћи благостање.

Ако се патриотски интелектуалци „чувају“ акције, или, пак, не желе да ризикују подржавајући неке које је режимска пропаганда жигосала као неизлечиве националисте и конзервативце, онда је друга страна победила. Онда су успели да нас заплаше и разбију, да добију психолошки рат против нас. Јер онда интелектуалци и аналитичари остају у свом кружоку, са већим или мањим бројем поштовалаца, а медијски жигосане патриоте остају без подршке и одбране. Такође, уколико се патриотске странке дистанцирају од патриотских група и омладинских организација, онда оне уједно саме себе слабе. А та слабост још је израженија ако се игноришу социјални протести радника на ивици егзистенције.

Јер, када би постојала међусобна повезаност и подршка акцијама и активностима, било којим од побројаних актера, веома брзо формирао би се слободарски фронт против постмодерне окупације који би могао да пробуди „уснуло племе“, и да сруши менталне и друге окове који нас спутавају.

Једини излаз из постојеће апатије јесте, дакле, промишљена акција и подршка онима који имају храброст да делују „на терену“. Акције и активности, осим свега тога, имају и спознајну вредност, јер кроз њих људи сазнају шта је потребно да би се заиста догодила промена, и на који начин она у реалности може бити извршена. Национална акција је једини начин да се превазиђу поделе и јалове расправе, а вероватно и једини пут да се покрену и обједине патриотске снаге. Када би свако од нас, који овде пишемо, само имао снаге и воље да активно подржи све оне који имају храбрости да се боре за правду, истину и слободу, створила би се критична маса за промене у свести људи, а последица тога била би и промена постојећег стања у реалности.

Уосталом, не заборавимо и то: Срби се кроз историју нису показали као народ који је претерано филозофски настројен, већ пре свега као народ од акта и акције. Стога је само конкретна национална акција која руши менталне окове постмодерне окупације излаз из привидног безизлаза и пут ка слободи.
 
Печат
29.05.2010.

Нема коментара:

Моја листа блогова