субота, 16. април 2011.

СПС Од 8 седнице до 8 конгреса

Чега се то нови социјалисти одричу из своје прошлости, и како ће старије и конзервативно бирачко тело СПС прихватити прилично радикалне промене имиџа социјалиста?


У недељу је одржан Осми конгрес СПС, на којем је очекивано потврђена лидерска позиција Дачића, али и нови проевропски курс странке озваничен, још раније, уласком у коалицију са ДС-ом. Странка је по његовим речима променила оријентацију из социјалистичке у социјалдемократску. Овај конгрес СПС-а је заправо значајан као званично исказивање дисконтинуитета са неким елементима старог СПС-а и „отварање нове странице“ у историји странке. „Направили смо радикалан рез са прошлошћу, рашчистили све дилеме и поносни смо на све добро што смо учинили“, рекао је Дачић и додао како је ЕУ приоритет странке.

Чега се то нови социјалисти одричу из своје прошлости?



ВЕЖИ КОЊА ГДЕ ТИ ГАЗДА КАЖЕ

По речима Дачића, странка више никада не жели да буде повезана са наводно лошим економским положајем људи, санкцијама, ратовима или политичким убиствима. Садашњи проевропски курс „без алтернативе“ који заступа и СПС, заиста је велики заокрет у односу на Милошевићеву политику, па чак и на политику социјалиста после 5. октобра. Иако то није директно рекао, Дачић је заправо послао поруку да се социјалисти одричу ако не целокупног дела Милошевића, а оно сигурно неких његових кључних елемената. Но Дачићева победа „над Милошевићем“ је била остварена много раније.

Ивица Дачић се показао као политичар који је успео да се наметне странци као лидер, и поред противљења „милошевићевског крила“, јер се представио као човек који ће одржати партијску структуру. Направио је успешно савезништва са људима из новог режима, чиме се унутар странке стабилизовао на месту лидера. Но, пре свега, успео је да страначке људе убеди како је управо он прави избор, и како СПС само са њим може имати политичку будућност. То је, наравно, захтевало значајне промене и уподобљавање „новом времену“. Осим спремности на сарадњу са владајућим структурама у земљи, подразумевало се и да СПС постане прихватљив и доминантним силама на Балкану, пре свега САД-у и ЕУ. А то није могло да се догоди да социјалисти нису ревидирали ставове, и да од патриота милошевићевског типа нису постали проевропска социјалдемократска странка. Једном речју, да нису завезали страначког коња тамо где им је глобални газда рекао.

Но, поставља се питање по коју цену је то пристајање могуће оправдати, шта остаје, када се крене путем опортунизма, од темељних уверења и стратешких циљева. Тешко је избећи крајности самомаргинализоване ригидне и екстремне позиције и претеране попустљивости, у којој појединац или нека групација губи свој идентитет зарад могућности успеха. Очигледно је да је СПС предвођен Дачићем избегао прво искушење, али се чини да ће тешко избећи да буде жртва другог.



ВЛАСТ ЈЕ МЕЛЕМ ЗА МНОГЕ РАНЕ

На легендарној Осмој седници ЦК СК Србије била је побеђена „социјалдемократска струја“ од стране струје која се представљала као патриотска опција и наметнула је Милошевића као српског националног лидера. Данас се под притиском нових околности и доминантне евроамеричке парадигме, СПС опет враћа на позиције мекше социјалдемократске линије. Европски политички тренд протеклих деценија био је да се левичарске, социјалистичке и радничке партије трансформишу у политички коректне социјалдемократе „нове левице“. Она се уместо тврдог заступања интереса сиромашних и света рада, уклања са пута свету капитала и више воли да се бави помодним темама (мањинске групе, екологија, салонски антифашизам, који, заправо, више ни не потоји у свету).

Тако се потенцирањем познатих личности (глумци, спортисти, режисери), као и увођењем нових људи, попут Срђана Драгојевића или Бориса Милићевића, геј активисте, социјалисти желе позиционирати као „нова“ и „модерна“ странка на политичкој сцени. Сам представник геј лобија објаснио је да они подржавају своје припаднике да се политички ангажују и боре за своје интересе. Овим је СПС урадио оно што до сада није нико учинио – директно је укључио у врх странке не само декларисаног хомосексуалца, већ и оног ко је ангажован у борби за „геј права“, чиме је, барем делом, прихватио и неке постулате ЛГБТ идеологије. Како ће старије и конзервативно бирачко тело СПС прихватити ове прилично радикалне промене имиџа социјалиста, показаће тек нови избори.

Прво велико искушење за нови СПС је био период када су желели да се еманципују од личности свог оснивача Милошевића и његовог утицаја док је био у Хагу. Друго искушење је било напуштање неких постулата милошевићевске политике и прелазак у табор ДС-а. Формирање владе са, до тада у редовима социјалиста омраженим демократама, који су и испоручили Западу главу њиховог покојног председника, није био лак ни безболан. Али је ново вођство на челу са Дачићем већ имало контролу над странком, па су незадовољства ефикасно сузбијена, а изгледне користи од уласка у власт, као и „потпуне легализације“ до тада проказаних социјалиста, ублажиле огорчење. Власт је, потврдило се то и овога пута, мелем за многе ране.

После тога је Дачић на месту потпредседника владе и министра полиције демонстрирао своју политичку вештину и успео да испегла лоше стране коалиције са ДС-ом. У томе му је помогла подршка медија и способност сналажења, али и српска склоност ка опраштању онима који су на власти. Страначка структура је после дугих година на маргини поново дошла на власт. Не толико због проевропске и лепршаве социјалдемократске приче, већ због комбинације „пендрека“ и ПР борбе против криминала. СПС је „поново у игри“. Дачић је успео да се наметне као донекле агилнији и способнији министар, што у овој влади и није неки успех, па је његов раст рејтинга подигао и странку изнад цензуса. Таман толико да се лакше дише, па чак можда и да се поднесе губитак Драгана Марковића Палме, познатог „хомофоба“ који би због геј лобиста у врху СПС-а могао да дође у искушење да промени страначки дрес.
 
Печат
16.12.2010.

Нема коментара:

Моја листа блогова