субота, 16. април 2011.

Јеремићев „балкански вакуум“

Изјава шефа српске дипломатије Вука Јеремића да ако „замор Европске уније потраје, верујем да ће новостворени вакуум привући интересовање и других, а не само традиционално присутних Турске и Русије“, први је случај да један наш званичник констатује да ЕУ не жели Србију у својој заједници, али и још једна најава да наша земља креће путем турско-балканских интеграција
Министар спољних послова Србије Вук Јеремић изрекао је у суботњем интервјуу у „Данасу“ неколико заиста битних ставова. На питање зашто је Савет министара ЕУ одлучио да одложи прослеђивање Европској комисији српске кандидатуре за чланство у Унији, он је одговорио да је ЕУ „све даље од консензуса неопходног за наставак процеса проширења“. Дакле, ово је вероватно прва изјава једног српског званичника у којој се констатује чињеница да ЕУ не жели проширење, што значи да се Србија у наредној деценији не види као чланица Уније. Када се дипломатски језик Брисела преведе на свакодневни језик, то значи – од европске будућности Србије нема ништа. Сада остаје само питање на који начин ову истину саопштити јавности, истој оној која је за њих гласала због милозвучних обећања бољег живота и европске светле будућности. Други политичари владајуће проевропске-владе-без-европске-будућности или и даље папагајски понављају еврофразе, или, пак, нуде некакав сурогат у облику регионалних интеграција – „стварања нове Југославије“.



НЕСРЕЋНО ЗАЉУБЉЕНА СРБИЈА

Док би ову ненадану искреност министра спољних послова у вези са нашим минорним шансама да постанемо део ЕУ, оценили као позитивну у контексту „завере ћутања“ званичног Београда и Брисела око „немиле“ српске евро-будућности, друге изречене ставове не можемо, а да не оценимо негативно. Наиме, министар Јеремић је рекао да ако „замор Европске уније потраје, верујем да ће новостворени вакуум привући интересовање и других, а не само традиционално присутних Турске и Русије“. Другим речима, министар је хтео да каже да ако нас „не жели“ ЕУ, а свима је очигледно да нас не жели, ми ћемо наћи неког ко ће нас усвојити. Говорити о новоствореном вакууму – мислећи на непостојање европске будућности „региона“ – значи прећи црту дипломатског изражавања у којој се своја земља никада не представља као „вакуум“ или „рупа“. Чак ни много сиромашније државе не допуштају себи да говоре о својој регији као о вакууму у који може да се убаци ко и како хоће. Без обзира на то у којој мери су зависне од моћних држава, мале државе труде се да буду, а ако не успевају, а оно барем да се представе као суверене и озбиљне. Уосталом и кућно васпитање нас учи да изван куће не причамо о породичним проблемима, већ се трудимо да своју породицу позитивно представимо оним „другима“.

Проблематично у причи о „балканском вакууму“ није чињеница у којој мери је истина то да је регион подељен и неспособан да се супротстави деструктивним утицајима страних сила, већ то што се таквим ставом шаље лоша порука свима. Европи се шаље порука налик на претњу остављене девојке која у намери да се „освети бившем“ пође за првим на којег налети. Таквим уцењивачким блефом не можете ништа постићи, осим да демонстрирате слабост и несигурност. Поента у овој љубавној причи јесте то да је Србија патетично заљубљена у ЕУ и да она „нема алтернативу“ чак и ако је Европа не жели. Стога председник Србије (из Турске) помало очајнички прозива Брисел да се „определи да ли жели регион у ЕУ“ или да види шта ће они без нас, ако ми кренемо другим путем, рецимо ка неоосманским интеграцијама. Верујемо да тврда бирократска срца у Бриселу не би дирнула таква неозбиљна претња, па чак и под условом да већина Срба постану нео-јаничари.


Говорити о новоствореном вакууму – мислећи на непостојање европске будућности „региона“ – значи прећи црту дипломатског изражавања у којој се своја земља никада не представља као „вакуум“ или „рупа“, а поготово не од стране министра спољних послова: Вук Јеремић

ГЕОПОЛИТИЧКА КАСАБА

Осим тога што је сада готово свима јасно да од српског места у ЕУ нема ништа, о чему је „Печат“ упорно писао, а о чему су нас домаћи медији и политичари још упорније обмањивали, јасно је и то да Србија нема идеју шта да ради у овом тренутку. Уместо европског пута, нуди нам се турска калдрма, а све то упаковано у причу о балканским интеграцијама. То све корумпирани и неспособни политичари у Србији прихватају, не схватајући да је то вишеструко опасно по Србију. После деценије испирања мозга о нашим будућим европским интеграцијама, завршићемо у османској касаби.

Но на страну идеолошка конфузија која се ствара код нас. Србија има реалне и виталне интересе да не подржи неоосманске претензије Турске на Балкан. Када шеф српске дипломатије каже да су са Турском „односи у успону“, а при томе је она један од најагилнијих лобиста албанских сецесиониста, те подржава босанске муслимане у намери да „интеграцијама“ угуше Републику Српску, онда је тешко разумети српску спољну политику са позиције нормалне државе која штити своје интересе. Толико су се пута српски председник и министар спољних послова сликали насмејани, па и загрљени, са турским лидерима који ни не крију да желе да доминирају Балканом, и при томе давали изјаве о нашим добрим односима да се питамо ко је овде луд.

Неко би могао приговорити овој критици „беспућа српске спољнополитичке збиље“ да је Турска значајна сила у успону и да се не може игнорисати, те да се са њом мора сарађивати. Наравно да сваком треба посветити одређену пажњу, и да са свима треба имати комуникацију, али то не значи да је нужно толерисати турско мешетарење на Балкану, које је директно штетно по виталне националне интересе Србије. По тој логици ми не треба ни да споменемо њихову подршку сецесији Косова и намеру Турске да се на територију Србије политички, па и војно инсталира (на Косову). На страну подизање турских споменика по Србији, на шта се гледа благонаклоно. Нико у власти није незадовољан чињеницом да нам Анкара пише срамотну Резолуцију о Сребреници, нити игнорише њихове отворене аспирације у Рашкој области. То су тек некаква „размимоилажења“ која нас не спречавају да имамо „добре односе у успону“ са том и таквом Турском. Но, како у сваком апсурду постоји систем, и овде постоји „логика“. Очигледно је реч о томе да се све ово „договорило“ у Вашингтону, и да се Србија без-европске-будућности веже за Турску како се не би у већој мери окренула Русији и водила аутономну спољну политику.
 
Печат
08.07.2010.

Нема коментара: