Проблем српске политике, а нарочито владајућег режима оличеног у ДС-у јесте недостатак принципа, моралног интегритета и јасних ставова. Са друге стране, опозиционе патриотске странке, оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да их успешно предоче јавности
Седам је грехова на свету: богатство без рада, знање без карактера, трговина без поштења, наука без хуманости, вера без жртве, задовољство без савести и политика без принципа
Ганди
Сви смо сведоци како се домаћа политика срозала на политикантско преживљавање, ситну шићарџијску трговину и маркетинг који све мање има везе са животом. Ситни лични групни и партијски интереси, потпуно доминирају политичким животом. Скупштина се дефинитивно претвара у пијацу, нарочито после одлуке Уставног суда којом се отвара могућност да сваки посланик слободно располаже својим мандатом, а то значи да њиме може да тргује. Демократија се код нас показала у најгорем облику кроз штеточински савез тајкуна и корумпираних политичара, наравно под контролом Великог Брата. Такав политички систем одговара највише онима којима је корупција занимање, а колаборација опредељење. Последица тога је сиромашење и слабљење земље, нестанак домаће индустрије, распродаја државе и привреде. Нашим „лидерима“ ситна партијска надигравања око преосталих ресурса на домаћем „буњишту“ потпуно скрећу пажњу са политике која би требало да има некакву стратегију и било какву визију.
ТРАЈНА ИДЕОЛОШКА ОПРЕДЕЉЕЊА
Данас кад је свима јасно да од нашег уласка у ЕУ нема ништа актуелни режим и даље понавља старе мантре јер „нема алтернативу“. То је заиста неморално замајавање јавности. Драгомир Анђелковић је рекао да „неке странке имају чврсте политичке принципе, а немају никакав маркетинг, док су друге на маркетиншком пољу ефикасне, а при том немају трајна идеолошка опредељења“. Под првима је подразумевао неке опозиционе и патриотске странке, а под другима странке владајуће коалиције, пре свега ДС и Г17.
Странке које тренутно имају највећи рејтинг (ДС и СНС) уопште не дефинишу своје ставове о горућим проблемима, сматрајући да је неизјашњавање о кључним питањима пробитачније, и да су тако прихватљивије свима
Проблем српске политике, а нарочито владајућег режима оличеног у ДС-у јесте недостатак не само принципа у политици, већ и моралног интегритета и јасних ставова иза којих се стоји. Тако имамо ситуацију да се већи број странака, а нарочито ДС, не изјашњава јасно о неким виталним питањима: попут нашег уласка у НАТО, о томе како реаговати на сецесију Косова кад нас Запад условљава, о томе шта сада кад нема више европске перспективе или пак о гушењу Републике Српске.
Иако се неке владајуће странке декларишу као левичарске, до сада нисмо уочили ни у равни ставова, а камоли у одлукама јасну идеју о социјалној политици у времену када више од милион људи тавори у беди и незапослености. О „европској будућности и социјално одговорној влади“ данас се много ни не говори. Све био је само предизборни маркетинг.
Тако је српска политика постала доминантна комбинација бучног предизборног маркетинга и постизборних марифетлука којима се фалсификује и онако медијски изманипулисана воља грађана. Владајућа коалиција добила је већину што захваљујући медијској кампањи у којој се инсистирало на отварању нових радних места (фамозни Фијат), што захваљујући причи о европској будућности (и лобирањем тајкуна и амбасадора), а не на промовисању статута Војводине који федерализује земљу, не на толерисању сецесије Косова (Еулекс, појављивање на међународним конференцијама заједно са представницима „државе Косова“), не на промоцији српске геноцидности кроз резолуцију о Сребреници и путем медијских кампања, а не на промовисању геј параде.
ОЈ ЧАРШИЈО НА СВЕ ЧЕТИРИ СТРАНЕ
Поједине странке које имају јасне ставове у вези са неким питањима, немају већу подршку јавности. Са друге стране, неке друге странке, било да су на власти или у опозицији, које имају јако медијско присуство, заправо и не износе своје ставове о кључним питањима од националног значаја, а рејтинг им је висок (ДС и СНС). Ове странке очигледно сматрају да је у овом тренутку пробитачније не дефинисати ставове о горућим проблемима, те да неизјашњавање о кључним питањима води већем рејтингу, пошто су тада оне прихватљивије свима.
ДСС има веома јасне принципе када је реч о готово свим питањима од националног значаја, али је њихова патриотска прича у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна
Већини је јасно шта, рецимо, ДСС или ЛДП мисле о НАТО-у, о услову да је за улазак у ЕУ потребно „испоштовати“ сецесију Косова, о томе какав је став око деградирања позиције Републике Српске у БиХ, или пак о „протурској“ политици председника Тадића и министра Јеремића. Од других странака тешко можемо чути јасне ставове о овим питањима. Све је то у стилу „може да буде, а не мора да значи“; често један њихов политичар говори једно, а други друго – један се обраћа западним менторима, а други настоји да подилази домаћој јавности. На пример, из исте владајуће ДС номенклатуре министар Шутановац отворено лобира за улазак у НАТО, а министар Јеремић и даље говори, додуше све ређе, о неутралности Србије. Стога би се могло рећи да владајућа странка, па и влада, не да нема јасне ставове о неким питањима, већ су често њихове изјаве противречне, срочене по принципу: „ој чаршијо на све четири стране“.
Са друге стране, оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да их успешно предоче јавности. Патриотска прича је у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна. То „модерно“ је сасвим препуштено „проевропској страни“, која је у суштини медијски маскирана колаборација и корупција. Но, патриоте очигледно немају довољно медијске снаге и вештине да већ еродирану „евроутопију“ сруше и наметну став да заправо „Србија нема алтернативу“. Тако имамо привидни парадокс да европска фатаморгана и даље има хипнотичку моћ иако су из ЕУ стигле јасне „пророчке поруке“ да нам тамо нема будућности. Наравно да у условима постмодерне окупације оне политичке снаге које су миљеници Запада имају и сву логистику, многоструко веће ресурсе на располагању, па да је то део објашњења зашто је код нас тако ретко присутан „глас народа“ у медијима и политици.
Но, то не значи да се на том пољу не може остварити значајан помак. Управо су порази и понижења која проживљава наводно проевропска влада (а заправо суштински колаборационистичка) кроз наметање толерисања сецесије Косова, јавног понижавања председника Србије у Сребреници, доласка до ћорсокака европута и окретање „нашим историјским пријатељима Турцима“ – довољан предуслов за заокрет у политици. Уз велику економску кризу која је нека врста чистилишта, могућност за самоосвешћивање још је већа.
Србија је до сада била талац шарене лаже „евроинтеграција“ ради којих је била спремна да жртвује своје виталне и реалне интересе. Данас се ствара шанса да се реалније сагледа ситуација и да се окрене нови лист. Само они људи и народи који се ослободе илузија о себи и свету, могу реално сагледати ситуацију, вратити се себи и кренути напред у извеснију будућност.
Печат
27.07.2010.
Седам је грехова на свету: богатство без рада, знање без карактера, трговина без поштења, наука без хуманости, вера без жртве, задовољство без савести и политика без принципа
Ганди
Сви смо сведоци како се домаћа политика срозала на политикантско преживљавање, ситну шићарџијску трговину и маркетинг који све мање има везе са животом. Ситни лични групни и партијски интереси, потпуно доминирају политичким животом. Скупштина се дефинитивно претвара у пијацу, нарочито после одлуке Уставног суда којом се отвара могућност да сваки посланик слободно располаже својим мандатом, а то значи да њиме може да тргује. Демократија се код нас показала у најгорем облику кроз штеточински савез тајкуна и корумпираних политичара, наравно под контролом Великог Брата. Такав политички систем одговара највише онима којима је корупција занимање, а колаборација опредељење. Последица тога је сиромашење и слабљење земље, нестанак домаће индустрије, распродаја државе и привреде. Нашим „лидерима“ ситна партијска надигравања око преосталих ресурса на домаћем „буњишту“ потпуно скрећу пажњу са политике која би требало да има некакву стратегију и било какву визију.
ТРАЈНА ИДЕОЛОШКА ОПРЕДЕЉЕЊА
Данас кад је свима јасно да од нашег уласка у ЕУ нема ништа актуелни режим и даље понавља старе мантре јер „нема алтернативу“. То је заиста неморално замајавање јавности. Драгомир Анђелковић је рекао да „неке странке имају чврсте политичке принципе, а немају никакав маркетинг, док су друге на маркетиншком пољу ефикасне, а при том немају трајна идеолошка опредељења“. Под првима је подразумевао неке опозиционе и патриотске странке, а под другима странке владајуће коалиције, пре свега ДС и Г17.
Странке које тренутно имају највећи рејтинг (ДС и СНС) уопште не дефинишу своје ставове о горућим проблемима, сматрајући да је неизјашњавање о кључним питањима пробитачније, и да су тако прихватљивије свима
Проблем српске политике, а нарочито владајућег режима оличеног у ДС-у јесте недостатак не само принципа у политици, већ и моралног интегритета и јасних ставова иза којих се стоји. Тако имамо ситуацију да се већи број странака, а нарочито ДС, не изјашњава јасно о неким виталним питањима: попут нашег уласка у НАТО, о томе како реаговати на сецесију Косова кад нас Запад условљава, о томе шта сада кад нема више европске перспективе или пак о гушењу Републике Српске.
Иако се неке владајуће странке декларишу као левичарске, до сада нисмо уочили ни у равни ставова, а камоли у одлукама јасну идеју о социјалној политици у времену када више од милион људи тавори у беди и незапослености. О „европској будућности и социјално одговорној влади“ данас се много ни не говори. Све био је само предизборни маркетинг.
Тако је српска политика постала доминантна комбинација бучног предизборног маркетинга и постизборних марифетлука којима се фалсификује и онако медијски изманипулисана воља грађана. Владајућа коалиција добила је већину што захваљујући медијској кампањи у којој се инсистирало на отварању нових радних места (фамозни Фијат), што захваљујући причи о европској будућности (и лобирањем тајкуна и амбасадора), а не на промовисању статута Војводине који федерализује земљу, не на толерисању сецесије Косова (Еулекс, појављивање на међународним конференцијама заједно са представницима „државе Косова“), не на промоцији српске геноцидности кроз резолуцију о Сребреници и путем медијских кампања, а не на промовисању геј параде.
ОЈ ЧАРШИЈО НА СВЕ ЧЕТИРИ СТРАНЕ
Поједине странке које имају јасне ставове у вези са неким питањима, немају већу подршку јавности. Са друге стране, неке друге странке, било да су на власти или у опозицији, које имају јако медијско присуство, заправо и не износе своје ставове о кључним питањима од националног значаја, а рејтинг им је висок (ДС и СНС). Ове странке очигледно сматрају да је у овом тренутку пробитачније не дефинисати ставове о горућим проблемима, те да неизјашњавање о кључним питањима води већем рејтингу, пошто су тада оне прихватљивије свима.
ДСС има веома јасне принципе када је реч о готово свим питањима од националног значаја, али је њихова патриотска прича у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна
Већини је јасно шта, рецимо, ДСС или ЛДП мисле о НАТО-у, о услову да је за улазак у ЕУ потребно „испоштовати“ сецесију Косова, о томе какав је став око деградирања позиције Републике Српске у БиХ, или пак о „протурској“ политици председника Тадића и министра Јеремића. Од других странака тешко можемо чути јасне ставове о овим питањима. Све је то у стилу „може да буде, а не мора да значи“; често један њихов политичар говори једно, а други друго – један се обраћа западним менторима, а други настоји да подилази домаћој јавности. На пример, из исте владајуће ДС номенклатуре министар Шутановац отворено лобира за улазак у НАТО, а министар Јеремић и даље говори, додуше све ређе, о неутралности Србије. Стога би се могло рећи да владајућа странка, па и влада, не да нема јасне ставове о неким питањима, већ су често њихове изјаве противречне, срочене по принципу: „ој чаршијо на све четири стране“.
Са друге стране, оне политичке снаге које имају дефинисане политичке ставове и патриотски су оријентисане, имају проблем да свој програм јасно артикулишу и да их успешно предоче јавности. Патриотска прича је у потпуној дефанзиви, не успева да привуче младе, те да се наметне као аутентична, реална и модерна. То „модерно“ је сасвим препуштено „проевропској страни“, која је у суштини медијски маскирана колаборација и корупција. Но, патриоте очигледно немају довољно медијске снаге и вештине да већ еродирану „евроутопију“ сруше и наметну став да заправо „Србија нема алтернативу“. Тако имамо привидни парадокс да европска фатаморгана и даље има хипнотичку моћ иако су из ЕУ стигле јасне „пророчке поруке“ да нам тамо нема будућности. Наравно да у условима постмодерне окупације оне политичке снаге које су миљеници Запада имају и сву логистику, многоструко веће ресурсе на располагању, па да је то део објашњења зашто је код нас тако ретко присутан „глас народа“ у медијима и политици.
Но, то не значи да се на том пољу не може остварити значајан помак. Управо су порази и понижења која проживљава наводно проевропска влада (а заправо суштински колаборационистичка) кроз наметање толерисања сецесије Косова, јавног понижавања председника Србије у Сребреници, доласка до ћорсокака европута и окретање „нашим историјским пријатељима Турцима“ – довољан предуслов за заокрет у политици. Уз велику економску кризу која је нека врста чистилишта, могућност за самоосвешћивање још је већа.
Србија је до сада била талац шарене лаже „евроинтеграција“ ради којих је била спремна да жртвује своје виталне и реалне интересе. Данас се ствара шанса да се реалније сагледа ситуација и да се окрене нови лист. Само они људи и народи који се ослободе илузија о себи и свету, могу реално сагледати ситуацију, вратити се себи и кренути напред у извеснију будућност.
Печат
27.07.2010.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар