Монопол на „европску причу“ приграбила је корумпирана елита која не схвата ни значај европске културе ни значај модерне технологије, неспособна да Србију уреди као цивилизовано и просперитетно друштво, уплашена да призна грађанима како наша земља није ни предвиђена за чланство у ЕУ
„Удри врага не остав му трага или губи обадва свијета“
Његош
Наши медији поклонили су значајан простор вести да процес ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању може да почне. Одлука администрације ЕУ да да зелено светло почетку ратификације ССП по ко зна који пут представљено је као „важан корак у процесу“, чак и као „преломни моменат у приближавању“ обећаној земљи благостања.
СРБИЈА ТАЛАЦ ХАГА
Савет министара ЕУ „прима на знање“ да се започне ратификација ССП-а у 27 парламената, те у скупштини ЕУ. То је процес који ће трајати неколико година, а чују се и мишљења да ће неке чланице ЕУ чекати и одлуку међународног суда у Хагу, поводом спора у вези са сецесијом Косова и Метохије. Иначе, није редак случај да се преко неке мање земље, а за рачун велике силе, „одради“ блокада неког процеса ратификације унутар ЕУ.
Да не би било никакве дилеме око тога да притисци на Србију не јењавају потрудио се Јелко Кацин, потцртавши својом изјавом да ово зелено светло значи да „процес ратификације може почети, али се не може завршити без окончања сарадње са Хагом“. Холандија је и до сада имала улогу „моралног арбитра“ који не допушта „лошим момцима“ са Балкана да постану „кандидати за места кандидата за члана“. Стога холандски министар спољних послова Ферхаген понавља да постоји 147 корака, и да на сваком кораку државе чланице могу уложити вето, те да на Србију треба вршити притисак док не ухапси Младића. Закључак је да се притисак на Србију показује успешним.
БЕЗ КОСОВА И БЕЗ ЕВРОПЕ
ЕУ су се потрудилаИсто тако су се потрудили да нам развеју јалове наде да се неће тражити нови и институционални ниво прихватања Косова као независне државе. У том погледу изјаве енглеског и француског амбасадора прилично су јасне – Србија мора да прихвати и призна независност Косова. Они, наиме говоре да нема „два колосека“ ка Европи, по њима услов уласка у ЕУ није „нормализација односа“ Београда и Приштине, него формално признање независног Косова. Очигледно је да није довољно што је наш министар спољних послова недавно у Сарајеву седео поред „косовског министра спољних послова“, што Београд толерише да се на међународним скуповима Косово третира као држава. Прихватање сецесије Косова у овој мери не би толерисала ниједна нормална и независна држава, али по речима западних политичара – Србија „може и више“. А јасно је „и да и може и хоће“ само је проблем како то да одради, а да домаћа јавност то „погрешно не схвати“.
Уосталом, пре две године толико слављен ССП, не значи много. Једностране примене споразума – оригиналан допринос садашњег режима међународној пракси – донела нам је само много ниже приходе од царина и већи увоз стране робе, а тиме и гушење домаће производње. Но, пошто захваљујући шушкаве идеологије евра корумпирани политичари о томе ни не размишљају, сасвим је природно што се о томе није није ни водила колико-толико пристојна јавна расправа. Од ове власти се може очекивати да у свом нестрпљивом и дилетантском европејству једнострано прогласе Србију „чланицом ЕУ“, без обзира на то шта о томе мисли Брисел.
ЛОКАЛНИ ХОХШТАПЛЕРИ И МУТИВОДЕ
Србијом владају људи који своју шампионску корупцију и неодговорност сакривају иза табле са жутим звездицама. Европејство је омиљено уточиште локалних хохштаплера, политичких мутивода, контраверзних бизнисмена који послују или живе на ивици закона. Таква неспособна и корумпирана елита програбила је монопол на „европску причу“ која им је омогућила да владају и тако ојаде земљу и народ. При свему томе они нити желе нити могу Србију да уреде као цивилизовано и просперитетно друштво. А глума европског опредељења, при чему се ни не схвата значај европске културе или модерне технологије, води у ћорсокак. При свему томе домаћи „европејски травестити“ у савезу са бриселским бирократама крију истину од грђана Србије – да наша земља није ни предвиђена за чланство у ЕУ. Барем не у догледно цобеловско време.
Но, чињеница да Србија нема „европску будућност“, као у осталом ни „регион“, те чињеница да толеришемо сецесију Косова, а корак смо и до формалног признања Приштине кроз формулу „нормализације односа са Косовом“, полако пробија медијске копрене. Та истина се, међутим, и даље прикрива, јер би се сваки разуман грађанин ове земље запитао шта то Србија добија директним прихватањем и посредним признањем Косова?
Одговор је јасан – ништа, осим можда шансе да уђе у НАТО и да се о свом трошку бори за туђе интересе, кад већ не жели да се бори за своје. Или, пак, да добије прилику да помогне агилној Турској да поново на Балкану постане доминантна сила, уз наду да ће овај пут бити милостивија. Стога је његошевска мудрост веома примењива на садашњу српску ситуацију – ко се не бори, тај губи оба света, губи битку и на материјалном и на духовном плану.
Печат
17.06.2010.
„Удри врага не остав му трага или губи обадва свијета“
Његош
Наши медији поклонили су значајан простор вести да процес ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању може да почне. Одлука администрације ЕУ да да зелено светло почетку ратификације ССП по ко зна који пут представљено је као „важан корак у процесу“, чак и као „преломни моменат у приближавању“ обећаној земљи благостања.
СРБИЈА ТАЛАЦ ХАГА
Савет министара ЕУ „прима на знање“ да се започне ратификација ССП-а у 27 парламената, те у скупштини ЕУ. То је процес који ће трајати неколико година, а чују се и мишљења да ће неке чланице ЕУ чекати и одлуку међународног суда у Хагу, поводом спора у вези са сецесијом Косова и Метохије. Иначе, није редак случај да се преко неке мање земље, а за рачун велике силе, „одради“ блокада неког процеса ратификације унутар ЕУ.
Да не би било никакве дилеме око тога да притисци на Србију не јењавају потрудио се Јелко Кацин, потцртавши својом изјавом да ово зелено светло значи да „процес ратификације може почети, али се не може завршити без окончања сарадње са Хагом“. Холандија је и до сада имала улогу „моралног арбитра“ који не допушта „лошим момцима“ са Балкана да постану „кандидати за места кандидата за члана“. Стога холандски министар спољних послова Ферхаген понавља да постоји 147 корака, и да на сваком кораку државе чланице могу уложити вето, те да на Србију треба вршити притисак док не ухапси Младића. Закључак је да се притисак на Србију показује успешним.
БЕЗ КОСОВА И БЕЗ ЕВРОПЕ
ЕУ су се потрудилаИсто тако су се потрудили да нам развеју јалове наде да се неће тражити нови и институционални ниво прихватања Косова као независне државе. У том погледу изјаве енглеског и француског амбасадора прилично су јасне – Србија мора да прихвати и призна независност Косова. Они, наиме говоре да нема „два колосека“ ка Европи, по њима услов уласка у ЕУ није „нормализација односа“ Београда и Приштине, него формално признање независног Косова. Очигледно је да није довољно што је наш министар спољних послова недавно у Сарајеву седео поред „косовског министра спољних послова“, што Београд толерише да се на међународним скуповима Косово третира као држава. Прихватање сецесије Косова у овој мери не би толерисала ниједна нормална и независна држава, али по речима западних политичара – Србија „може и више“. А јасно је „и да и може и хоће“ само је проблем како то да одради, а да домаћа јавност то „погрешно не схвати“.
Уосталом, пре две године толико слављен ССП, не значи много. Једностране примене споразума – оригиналан допринос садашњег режима међународној пракси – донела нам је само много ниже приходе од царина и већи увоз стране робе, а тиме и гушење домаће производње. Но, пошто захваљујући шушкаве идеологије евра корумпирани политичари о томе ни не размишљају, сасвим је природно што се о томе није није ни водила колико-толико пристојна јавна расправа. Од ове власти се може очекивати да у свом нестрпљивом и дилетантском европејству једнострано прогласе Србију „чланицом ЕУ“, без обзира на то шта о томе мисли Брисел.
ЛОКАЛНИ ХОХШТАПЛЕРИ И МУТИВОДЕ
Србијом владају људи који своју шампионску корупцију и неодговорност сакривају иза табле са жутим звездицама. Европејство је омиљено уточиште локалних хохштаплера, политичких мутивода, контраверзних бизнисмена који послују или живе на ивици закона. Таква неспособна и корумпирана елита програбила је монопол на „европску причу“ која им је омогућила да владају и тако ојаде земљу и народ. При свему томе они нити желе нити могу Србију да уреде као цивилизовано и просперитетно друштво. А глума европског опредељења, при чему се ни не схвата значај европске културе или модерне технологије, води у ћорсокак. При свему томе домаћи „европејски травестити“ у савезу са бриселским бирократама крију истину од грђана Србије – да наша земља није ни предвиђена за чланство у ЕУ. Барем не у догледно цобеловско време.
Но, чињеница да Србија нема „европску будућност“, као у осталом ни „регион“, те чињеница да толеришемо сецесију Косова, а корак смо и до формалног признања Приштине кроз формулу „нормализације односа са Косовом“, полако пробија медијске копрене. Та истина се, међутим, и даље прикрива, јер би се сваки разуман грађанин ове земље запитао шта то Србија добија директним прихватањем и посредним признањем Косова?
Одговор је јасан – ништа, осим можда шансе да уђе у НАТО и да се о свом трошку бори за туђе интересе, кад већ не жели да се бори за своје. Или, пак, да добије прилику да помогне агилној Турској да поново на Балкану постане доминантна сила, уз наду да ће овај пут бити милостивија. Стога је његошевска мудрост веома примењива на садашњу српску ситуацију – ко се не бори, тај губи оба света, губи битку и на материјалном и на духовном плану.
Печат
17.06.2010.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар