Увођење ванредног стања које се као могућност помињало на седници Савета за националну безбедност, могло би бити актуелизовано приликом неког „новог насиља“ – као алиби за суспензију демократских слобода у Србији
Агенција „Стратфор“ изашла је са „анализом стања у Србији“, направивши паралелу са Вајмарском Немачком. Српска демократија је у кризи и њој прете патриотске групе и навијачи, те сходно томе, нужно следи из ове анализе, Србија би требало да се обрачуна са „екстремистима“ – док није касно. Ова аналогија није нова и коришћена је с обе стране „српске барикаде“. Српски глобалисти, попут ових стратфороваца, виде у патриотској опозицији или пак у патриотским организацијама и навијачким групама, наравно уз неке безбедносне структуре, реалну претњу „проевропском путу Србије“ те налазе да би их требало сузбити, забранити или на неки други начин елиминисати из политичког живота.
НА ЛИНИЈИ ПОДРШКЕ ЗАПАДА
Она друга група аутора која се послужила паралелом Србија-Вајмарска Немачка, сматра да српској демократији не прете хулигани на утакмицама већ они на власти, који имају новац, моћ, утицај и подршку Запада. Страх пред гневом народа, пре свега српске омладине, фрустриране националним понижењима и социјалним безнађем, био је готово опипљив на лицима представника власти који су се са њим суочили 10. октобра. Тај осећај несигурности мотивисао је власт да се сурово обрачунава са младим гневним људима, па сходно тој чињеници режим и њему подређени медији нису сматрали да је неопходно да направе разлику између антирежимског протеста и малог броја оних који су се понашали хулигански, већ је свим грађанима који су се у недељу нашли на улици залепио етикету екстремизма и вандализма.
КРАЈ ДЕМОКРАТИЈЕ
То је био згодан повод да се драстично сузе политичке и медијске слободе у Вајмарској Србији. Власт је произвела толику количину хистерије са намером да утера страх у кости свима, па су кривци пронађени у омладини, навијачима и патриотским организацијама. Прича подсећа на крај вајмарске демократије у Немачкој и почетак фазе репресије и гушења слободе речи и опозиционог деловања.
Стога се кренуло са дисциплиновањем медија, пре свега електронских, што подразумева значајно виши степен (ауто) цензуре и контроле. Конференција за штампу алтернативних медија ( „Печат“, „Видовдан“, „Двери“, „Стандард“ и Фонд „Слободан Јовановић“) која је упутила заједнички протест против хапшења оних који су протествовали против режима, није наишла на одјек медија. Емисија са учесницима конференције скинута је са ТВ „Палме плус“. Исте вечери забрањена је и трибина у Новом Саду, под изговором „безбедности присутних“ коју су организовали „Видовдан“, „Српски културни клуб“ и „Двери“, под називом „Породица и савремено српско друштво“.
На мети власти, поред медија, нашле су се и друге „ризичне тачке“. На седници Савета за националну безбедност, одржаној на иницијативу председника Тадића, како је процурело у јавност, озбиљно се разматрала и опција увођења ванредног стања у земљи. Чини се да су за сада одустали од те идеје, али би неко „ново насиље“, могло да буде узето као алиби за суспензију демократских слобода у вајмарској Србији. Но, према важећем кривичном закону, предвиђена казна за ометање или спречавање јавног скупа је до две године затвора, што значи да би Ганди са својим ненасилним отпором (седање на путу) у Србији 2010. могао да заглави робију. Осим тога праксом од 10. октобра, уведена је мера притвора која се учестало и произвољно даје и кад за то нема оправдања (осумњичени би могао да омета истрагу, да побегне из земље или да понови кривично дело).
Да се којим случајем Ганди нашао у Србији 2010. године својим ненасилним отпором (седања на путу), према важећем кривичном закону, заглавио би робију у трајању од две године
НЕПРИСТАЈАЊЕ НА ГЛОБАЛИЗАМ
Енормно висок проценат оних којима је произвољно одређен притвор је очигледно последица политичког притиска. Притворени су били сви који су се само нашли на улици јер „су били у некој групи“, иако није редак случај да су се чак и оптужени за убиство бранили са слободе.
С друге стране, медијска пресија која је у старту осудила ове младе људе, направила је директан и посредан притисак на суд, па можемо рећи да је реч о редуковању политичких и људских права и слобода, и то у земљи у којој власт као мантру понавља да живи у духу „европских стандарда“. Ако је истина, а постоје жалбе, да је некима истекло полицијско задржавање од 48 часова пре него што су саслушани код истражног судије, онда је то озбиљна ствар – кршење закона о кривичном поступку.
Коначно уз репресивне режимске приче иде и најава измена кривичног закона, по којем би се задржавање у притвору продужило са осам на тридесет дана за „дела насилничког понашања“. Изменама закона режим би демонстрирао своју репресивну моћ над осумњиченима. Режим који се осетио угрожен од омладинског бунта је очигледно одлучио да на мала врата уведе ванредне мере које подразумевају пресинг на медије, судство и опозиционе кругове. Нас управо брине „забринутост Стратфора“ за политичку будућност Србије, јер то заправо значи да је вајмарски пут Србије у пресудној мери диктиран од Великог Брата. Но оно што нам улива наду је српска младост, која је својим непристајањем на глобалистички пројекат, у који спада геј парада, освестила многе.
Печат
24.10.2010.
Агенција „Стратфор“ изашла је са „анализом стања у Србији“, направивши паралелу са Вајмарском Немачком. Српска демократија је у кризи и њој прете патриотске групе и навијачи, те сходно томе, нужно следи из ове анализе, Србија би требало да се обрачуна са „екстремистима“ – док није касно. Ова аналогија није нова и коришћена је с обе стране „српске барикаде“. Српски глобалисти, попут ових стратфороваца, виде у патриотској опозицији или пак у патриотским организацијама и навијачким групама, наравно уз неке безбедносне структуре, реалну претњу „проевропском путу Србије“ те налазе да би их требало сузбити, забранити или на неки други начин елиминисати из политичког живота.
НА ЛИНИЈИ ПОДРШКЕ ЗАПАДА
Она друга група аутора која се послужила паралелом Србија-Вајмарска Немачка, сматра да српској демократији не прете хулигани на утакмицама већ они на власти, који имају новац, моћ, утицај и подршку Запада. Страх пред гневом народа, пре свега српске омладине, фрустриране националним понижењима и социјалним безнађем, био је готово опипљив на лицима представника власти који су се са њим суочили 10. октобра. Тај осећај несигурности мотивисао је власт да се сурово обрачунава са младим гневним људима, па сходно тој чињеници режим и њему подређени медији нису сматрали да је неопходно да направе разлику између антирежимског протеста и малог броја оних који су се понашали хулигански, већ је свим грађанима који су се у недељу нашли на улици залепио етикету екстремизма и вандализма.
КРАЈ ДЕМОКРАТИЈЕ
То је био згодан повод да се драстично сузе политичке и медијске слободе у Вајмарској Србији. Власт је произвела толику количину хистерије са намером да утера страх у кости свима, па су кривци пронађени у омладини, навијачима и патриотским организацијама. Прича подсећа на крај вајмарске демократије у Немачкој и почетак фазе репресије и гушења слободе речи и опозиционог деловања.
Стога се кренуло са дисциплиновањем медија, пре свега електронских, што подразумева значајно виши степен (ауто) цензуре и контроле. Конференција за штампу алтернативних медија ( „Печат“, „Видовдан“, „Двери“, „Стандард“ и Фонд „Слободан Јовановић“) која је упутила заједнички протест против хапшења оних који су протествовали против режима, није наишла на одјек медија. Емисија са учесницима конференције скинута је са ТВ „Палме плус“. Исте вечери забрањена је и трибина у Новом Саду, под изговором „безбедности присутних“ коју су организовали „Видовдан“, „Српски културни клуб“ и „Двери“, под називом „Породица и савремено српско друштво“.
На мети власти, поред медија, нашле су се и друге „ризичне тачке“. На седници Савета за националну безбедност, одржаној на иницијативу председника Тадића, како је процурело у јавност, озбиљно се разматрала и опција увођења ванредног стања у земљи. Чини се да су за сада одустали од те идеје, али би неко „ново насиље“, могло да буде узето као алиби за суспензију демократских слобода у вајмарској Србији. Но, према важећем кривичном закону, предвиђена казна за ометање или спречавање јавног скупа је до две године затвора, што значи да би Ганди са својим ненасилним отпором (седање на путу) у Србији 2010. могао да заглави робију. Осим тога праксом од 10. октобра, уведена је мера притвора која се учестало и произвољно даје и кад за то нема оправдања (осумњичени би могао да омета истрагу, да побегне из земље или да понови кривично дело).
Да се којим случајем Ганди нашао у Србији 2010. године својим ненасилним отпором (седања на путу), према важећем кривичном закону, заглавио би робију у трајању од две године
НЕПРИСТАЈАЊЕ НА ГЛОБАЛИЗАМ
Енормно висок проценат оних којима је произвољно одређен притвор је очигледно последица политичког притиска. Притворени су били сви који су се само нашли на улици јер „су били у некој групи“, иако није редак случај да су се чак и оптужени за убиство бранили са слободе.
С друге стране, медијска пресија која је у старту осудила ове младе људе, направила је директан и посредан притисак на суд, па можемо рећи да је реч о редуковању политичких и људских права и слобода, и то у земљи у којој власт као мантру понавља да живи у духу „европских стандарда“. Ако је истина, а постоје жалбе, да је некима истекло полицијско задржавање од 48 часова пре него што су саслушани код истражног судије, онда је то озбиљна ствар – кршење закона о кривичном поступку.
Коначно уз репресивне режимске приче иде и најава измена кривичног закона, по којем би се задржавање у притвору продужило са осам на тридесет дана за „дела насилничког понашања“. Изменама закона режим би демонстрирао своју репресивну моћ над осумњиченима. Режим који се осетио угрожен од омладинског бунта је очигледно одлучио да на мала врата уведе ванредне мере које подразумевају пресинг на медије, судство и опозиционе кругове. Нас управо брине „забринутост Стратфора“ за политичку будућност Србије, јер то заправо значи да је вајмарски пут Србије у пресудној мери диктиран од Великог Брата. Но оно што нам улива наду је српска младост, која је својим непристајањем на глобалистички пројекат, у који спада геј парада, освестила многе.
Печат
24.10.2010.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар