субота, 16. април 2011.

ТАДИЋ У ВУКОВАРУ Жалобни пјев председника Србије

Посета Бориса Тадића Вуковару израз је, између осталог, и немогућности српске елите да се еманципује од малограђанског комплекса мање вредности у односу на „европску тисућлетну културу“ Хрватске


Председник Србије Борис Тадић посећује Вуковар, за Хрвате симбол „борбе против српског агресора“, заједно са хрватским председником Ивом Јосиповићем. Наравно, Тадићева посета наставак је политичке дефанзиве Србије и прихватања наметнуте медијске слике о српској кривици за распад бивше Југославије и ратове који су уследили током деведесетих. Она је, такође, и продужетак агресивне хрватске ратне пропаганде где су Срби оцрњени и приказани као „злочиначки народ“. И резултат спољњег притиска на Србију, која се посипањем пепела по глави, наводно, приближава Европској унији. Свакако – практична потврда негативних стереотипа о нашој земљи, створених деведесетих година, као истинитих.

Међутим, једна изјава нашег председника, дата у склопу припрема Бориса Тадића на пут у вуковарску Каносу, може нам помоћи да схватимо још једну нијансу ирационалности тренутне српске политике активног мазохизма. Наиме, председник је у интервјуу хрватским медијима рекао како на свом „иподу“ има много хрватске музике и да се „буди уз Северину“. Занимљиво, уз Северину, а не, рецимо уз Јосиповићеве композиције за клавир и виолину, попут чувене „Жалобни пјев“, чији би назив, на симболичком нивоу, могао да илуструје путешествије нашег председника.

Шта нам то говори? Да је Борис Тадић, као и читава генерација београдских „златних дечака“ који су стасавали у сумрак СФРР, тежио лагодном животу коме је идеал био продужени „годишњи одмор“ на Јадрану. Идеја „утопијског комунизма“ некима се остварила у „првобитним заједницама“ нудистичких плажа, а другима на корчуланским школама или радничким одмаралиштима Јадрана. Ово је идеал оне генерације која се није борила у рату на „правој страни“ а није ни „изграђивала социјализам“, већ је хтела само да ужива, путује и дружи се. Многи синови београдске елите, припадници те „промашене генерације“, могли су годинама да живе на тај начин, и да одржавају илузију могућности остварења хедонистичког „летњег идеала“. Идеал пасивног паразитског „опуштеног“ живота, заправо је и суштина нашег односа и очекивања од евроинтеграција.



Прича нашег председника о томе како слуша хрватску музику, лајтмотив је српске проевропске елите која се на тај начин легитимише као модерна и западњачка. Али, не уз звуке Јосиповићевих нота за клавир и виолину, него уз мелодију Северине

А за остварење такве утопијске слике будућности, није велика жртва изрећи ни нека извињења „цивилизованијим Хрватима“. Прича нашег председника о томе како слуша хрватску музику, лајтмотив је српске проевропске елите, на тај начин легитимисане као модерне и западњачке. Овде је реч о једном малограђанском комплексу, који српска елита гаји према Хрватској „тисућлетној култури“. Загреб је у очима доброг дела српске елите симбол нечег уређеног и углађеног, нечега што је „европско“. Стога је тон наших људи који одлазе у Хрватску, не само нашег председника, врло често понизан и извињавајући, без обзира на историјске чињенице, на геноцид и етничко чишћење које су Хрвати над Србима спровели у Другом светском рату и 1995. године.

На тај начин се председниково извињавање Хрватима и „буђење са Северином“, уклапа у један целовит београдски синдром мазохистичког односа према Загребу. Док год се српска елита не еманципује од малограђанског комплекса мање вредности, Србија ни не може водити нормалну политику.
 
Печат
3.11.2010.

Нема коментара: