субота, 16. април 2011.

ЈЕРЕМИЋ ПОСЛЕ ЈЕРЕМИЋА


Сложили би смо се са министром да је то био велики и сјајан датум српске историје, чак би и ми као и он цитирали речи Патријарха који је рекао „Изабрали смо пут Голготе и напојили свет нашом храброшћу. Бог је чуо глас и молитве наше, и спасао нас од странпутице и скретања".



Министар спољних послова Вук Јеремић отворио изложбу „Антифашизам – историјски избор“ која говори о догађајима између 25. и 27 марта 1941. године. Једне дневне новине су у целини пренеле његов антифашистички говор са патосом. Наравно свако нормалан ће рећи да је 27 март био израз српске историјске храбрости и непристајања на неправду. Сложили би смо се са министром да је то био велики и сјајан датум српске историје, чак би и ми као и он цитирали речи Патријарха који је рекао „Изабрали смо пут Голготе и напојили свет нашом храброшћу. Бог је чуо глас и молитве наше, и спасао нас од странпутице и скретања". Сложили би смо се са министром Јеремићем да велики српски отпор фашизму и оно што представља 27 март обавезује садаше генерације. Како рече министар имамо „апсолутно право да будемо бескрајно поносни на наше претке, али самим тим и обавезу да негујемо вредности у одбрану којих су они жртвовали своје животе, тако да би и они данас могли да буду поносни на нас“.Та мученичка српска епопеја која почиње са 27. мартом обавезују на дела ако не баш достојна ових великих видовданских датума – врхова српске историје, а оно барем на дела којих се нећемо срамотити пред прецима и потомцима. А ни таквих дела нема у овој и оваквој влади у којој седи Вук Јеремић.





Исто тако се слажемо са онима који су поставили ову изложбу, па и са министровом интерпретацијом да је потребно се данас надахњивати се тим храбрим и непокорним српским народом који је смогао снаге да се тада успротиви најјачој сили Европе која је кренула у свој светски поход. Исто тако је тачно да тај пут не да није лак већ да је то најтежи од свих – пут мучеништва за правду и идеале једног народа. Можемо се и сложити да смо због наших иделошких и страначких зађевица запоставили и игнорисали славну антифашистичку традицију, који би сваки паметан народ неговао.



Но шта би данас било следити славне видовданске и антифашистичке традиције отпора злу и неправди. То сигурно не значи да оставимо свој народ на милост и немилост на Косову и да толеришемо сецесију кроз прихватање преговоре са Приштином што оперативно спроводи Борко Стефановић и министарство спољних послова Вука Јеремића. Преговарати са Приштином па још у организацији министарства спољних послова на равној нози јесте прихватање сецесије и налога великих сила. Дух 27 марта никако није срамотно повлађивање агресорима на Либију, нарочито на ову земљу која је била редак случај муслиманске земље која нас се подржава током деведесетих и онда када смо ми били бомбардовани од „коалиције“. Следити завет предака и 27. марта никако није 9. септембар када је наша спољна политика капитулирала са њом Тадић и Јеремић, када су потписали од других написану резолуцију у УН-у. Исто тако нас не би чудило да наша власт кукавно отезајући пропусти прилику и да капитализује геополитичку позицију Србије кроз изградњу Јужног тока или пак да се нађемо једног дана у НАТО-пакту.



Морамо стога закључити да и поред патриотског патоса министра Јеремића и његовог преговарача са Албанцима ништа у тренутној српској политичкој реалности нема везе са 27 мартом. Напротив код нас је тренутно кључни датум „25 март“ јер се наша власт као и она из 1941. кукавички попустљиво спрема да прихвати реалност у виду „независног Косова“ или „неминовности уласка у НАТО-пакт.



Шта је заправо суштина иза наводно „техничких преговора“ између Београда и Приштине. Прво да се тиме посредно прихвата Косово као држава и призна „реалност на терену“. Друго да се кроз те преговоре албанској страни предаје комплетна архива, од матичних књига рођених до земљишних папира, а то се ради само у односима према некој сувереној држави коју признајемо, што нас подсећа на процес који је пратио односе новонасталих држава на тлу бивше Југославије. Осим тога овим преговорима ће се албанској страни снабдевање струјом и да се користе медицинским услугама које на Косову обезбеђује Србија. Дакле осим посредног прихватања косовске сецесије овим преговорима које воде људи из министарства спољних послова Вука Јеремића на челу са „координатором“ Борком Стефановићем српска брига за снабдевање струјом и потребном документацијом сецесиониста је у функцији комплетирања „државе Косово“. Србија више не сама да толерише сецесију већ активно помаже опстанку сецесионистичке творевине и јачању институција ове лажне државе.



Тако смо чини се уместо Вука Јеремића све више близу тога да добијемо његовог „наследника“ Борка Стефановића који настоји да одржи илузију да Србија не прихвата сецесију Косова иако се у преговорима са сецесионистима држе капитулантске резолуције УН-а од 9. септембра у којој се од Србије прихвата мишљење МСП-а о томе да проглашење сецесије није нелегално. Може министар да држи говоре какве год жели и где жели, али конкретно деловање његовог министарства и његовог првог сарадника говори другачије. Ако се којим случајем не слаже са нечим у тренутној политици Србије и око преговора са „државом Косова“ он може то и да каже јавно. Ако је желео да буде веран „идеји 27. марта“ он је требао 9 септембра да поднесе оставку и да тако скине са себе одговорност за прихватање срамотне резолуције. Но очигледно је да је превагнуо калкулантски „рачун“ њега и његових саветника. Но било како било јасно је да се данас политичка елита Србије не инспирише јуначким 27. мартом јер још живи у кукавном 25. марту који „прихвата реалност“. Само два дана деле та два историјска датума, али су то заправо два погледа на свет и два далека света.



Извор: Фонд Стратешке Културе


12.04.2011.

Нема коментара: