субота, 16. април 2011.

Тајни ултиматум Америке Србији

Захваљујући тајном америчком ултиматуму упућеном 2006. године српској власти сазнајемо зашто је подржавана коалиција око Тадића, зашто је Коштуница склоњен са места премијера, на који начин је спречена патриотска коалиција Коштуница-Николић
Захваљујући „Викиликсу“ на „видело“ је испливало више дипломатских преписки које потврђују да Србија има власт која је спремна да жртвује националне и државне интересе зарад доласка или опстанка на власти. Како је то нешто што смо знали, остаје да осмотримо како функционишу механизми условљавања са Запада према врху власти у Србији, са циљем прихватања наметнуте позиције дежурног кривца.





УСМЕНО И У ПОВЕРЕЊУ





Један од тих докумената датира из 2006. године. Реч је о тајном америчком ултиматуму упућеном српској власти у виду захтева за извршавањем 11 задатака, у вези са потрагом и хватањем преосталих Срба које тражи Хаг. У документу се не спомиње какве ће последице претрпети наша земља ако се ти захтеви у неком року не испуне. Резултат тих усмених дошаптавања су и медијске „прљаве кампање“, претња опозицијом, тек „узгредно“ помињање „финансијских аранжмана“, то јест кредита којима се крпи буџет, или отварање питања „независног Косова“, „проблема Рашке“, централизације БиХ, гушење Српске, федерализације Србије преко „Војводине републике“.





У поменутом документу који долази из америчке амбасаде у Београду ултиматум је одбијен од стране тадашњег премијера Коштунице, а прихваћен од тадашњег и садашњег председника Тадића. У том, али и у светлу контекста инсценираног самопроглашења „косовске независности“, постаје јасније како су се дешавале промене у Србији протеклих година, како је од стране Запада учињено све да се подржи коалиција око Тадића, зашто је Коштуница склоњен са места премијера, односно на који начин је спречена патриотска коалиција Коштуница-Николић.





СЕРИЈА УЛТИМАТУМА





Задржимо се на садржају налога у 11 тачака. Коштуници је упућен захтев да се обрати јавности и позове на хапшење Ратка Младића, да то прогласи националним приоритетом, а оне, пак, који опструирају тај задатак да смени и отпусти. Такође, затражено је да се јавно обзнани да ће све снаге безбедности на целој територији земље бити укључене у лов на „најпознатијег српског генерала“ и да се за ту прилику објави телефонски број на који би цинкароши могли да пријаве бегунце. Ту је и „предлог“ да се изврши притисак на СПЦ да подржи хватање хашких „бегунаца“. Овај дипломатски извор наводи да је од Србије затражено да испоручи списак свих јатака који би одмах морали бити ухапшени, а у вези с тим помињан је и нови закон којим би се драконским казнама санкционисало помагање „хашким оптуженицима“. Коначно све то би надгледала посебна агенција у оснивању, чији задатак би био искључиво потрага и хватање „озлоглашених“.





Наравно све то подразумева сарадњу наших и америчких органа гоњења, што значи долазак америчких инспектора и агената у Србију, који би се у договору са нашим службама упустили у лов на главе. Занимљиво је да је Аустроугарска имала сличан захтев упућен Пашићевој влади, у погледу истраге позадине убиства хабзбуршког престолонаследника. Наравно то је Србија тада одбила, иако свесна да је тим чином ударила шамар једној царевини и на тај начин угрозила сопствени опстанак. За разлику од 1914. године, сада нико није спомињао рат или санкције, али је данас српска елита много мање спремна да се бори за народ него онда. Коштуница је одбио, али је Тадић прихватио или барем обећао да ће захтеве испунити.





Догађаји који су уследили после промене власти у Србији потврђују постојање оваквог или сличног ултиматума (или серије ултиматума) упућених српској власти. Тако једна друга дипломатска депеша, датирана 22. 10. 2010. године, говори како је сарадња српске владе са Хагом кренула „драматичним корацима после јулског формирања нове владе, што се показује хапшењем српског ратног лидера из Босне Радована Караџића.“ Ту стоји да нова Влада сада ради, неометана од стране званичника некооперативне ДСС, који су заузимали положаје у БИА и МУП-у, те да се „показује способна да лоцира бегунце и делује на основу дојава“. Следи и похвала проевропској Влади јер је на самом почетку свога рада успела да испоручи две од четири преостале тражене српске главе, Стојана Жупљанина и Радована Караџића. Тако смо сазнали да је у Србији цинкарење и хапшење оних који су се учешћем у рату „замерили“ моћницима овог света мера европејства. Ипак, чини се да је овакво кукавно понашање наше власти доследна негација европске идеје и историјског искуства, који почивају на идеји националне државе и борбе за реалне националне интересе по цену жртве.





Извор: Печат
11.03.2011.


Нема коментара:

Моја листа блогова