Ко је убио Ђинђића и ко хоће да уништи Коштуницу?

Дакле осам година после убиства и три године након што је тужилаштво за организовани криминал најавило покретање истраге о политичкој позадини убиства, стиже најава баш сада да ће се нешто покренути по том питању.


Најава саслушања Војислава Kоштунице на годишњицу атентата на Зорана Ђунђића је била медијски пропраћена као ретко која друга вест у последње време. Републички тужилац је најавио да ће лидер ДСС-а бити позван на саслушање у преткривичном поступку о политичкој позадини убиства премијера Ђинђића. Дакле осам година после убиства и три године након што је тужилаштво за организовани криминал најавило покретање истраге о политичкој позадини убиства, стиже најава баш сада да ће се нешто покренути по том питању.

Обични грађани се питају зашто баш Коштуница и зашто баш сада после свих ових година? Ниједан озбиљна власт не најављује саслушање, па макар било о политичкој позадини атентата, уз такву медијску помпу и то још опозиционог лидера осим ако све то нема јасну политичку позадину. Тиме се само демонстрира политичка воља да се оцрни опозиција у моменту привременог изласка из кризе владе и уласка у изборну годину. Најава и истраге о неким “махинацијама” у које би наводно требао бити умешан Веља Илић која коинцидира са овом најавом “саслушања” Kоштунице јасно говори у прилог тези да је реч о политички мотивисаној кампањи против опозиције. Власт се осећа да јој слабе позиције и пада рејтинг, а избори су врло близу, те је потребно нешто урадити да се тренд пада заустави.

Како изгледа није могуће да владајућа коалиција нечим покаже грађанима да је способна нешто да уради позитивно по живот обичаног човека и заједнице у целини, те јој преостаје једино негативна кампања против опозиције. Дакле како су они схватили да не могу убедити људе како би још једном поверовали у бајке о “хиљаду евра” о “брзом уласку у ЕУ” и о “200.000 нових радних места” онда се фокус ставља на кампању “опозиција је гора од власти”. Дакле основни разлог за сада темпирану кампању против опозиционих лидера и странака је приближавање избора на којима владајућа коалиција нема са чим да изађе. Изневерена обећања и неспособност власти, уз повремене кризе власти, па и посредно признавање Косова кроз “разговоре са Приштином” није нешто са чим се може ићи пред бираче, макар то били и савремени српски “реалити” бирачи.

Стога је негативна кампања против опозиције која треба да у очима обичног света потпуно маргинализује опозиционе лидере њихов главни адут за прдстојеће изборе. Но ипак се поставља питање зашто баш Коштуница и зашто баш “саслушање” које може прерасти и у оптужбу за умешаност у атентат на Ђинђића? Па иако су главне две политичке снаге ДС и СНС, није занемарива ни тежина ДСС-а, а ни утицај Коштунице на будуће формирање коалиционе владе. Дакле ова политички мотивисана судско-медијска кампања као да жели да поручи Коштуници: “или ћеш радити оно што ти кажемо или ћеш бити избачен из игре”.



Други психополитички ниво ове кампање је и потреба проевропских снага за “кривцем” на кога се сваљује кривица за све лоше што нам се дешава. Некад је то био Милошевић, а после Петог октобра је то уз прекиде најчешће био Коштуница. Но нама је овде занимљиво нешто сасвим друго – понашање Чеде Јовановића, проамеричког Б92 и њима блиских људи који предњаче у харанги против Коштунице. Чеда је затражио да се потпуно “расветли политичко-правна позадина убиства Зорана Ђинђића. Када то кажем, мислим на Војислава Коштуницу и његову партију, на директора РТС Александра Тијанића, генерала Ацу Томића, хашке злочинце, ратне свештенике и све који су направили лавину која је убила Ђинђића”. На тај начин се Чеда Јовановић укључио у кампању “независног” судства и “независних” медија попут Б92 у политичку дисквалификацију оних који нису по њиховој вољи и који би могли да “сметају” на све ближим изборима.

Но зашто нам је изјава Чеде Јовановића запала за око? Због тога што је Чеда Јовановић управо због изјаве бившег америчког амбасадора у Србији Монтгомерија одлучио овога да тужи због наводних клевета и лажи које је овај изрекао на домаћим медијима. После гостовања америчког амбасадора половином новембра у емисији "Сведок" на РТС-у, а у којој је на питање о могућности учешћа неких западних структура моћи у атентату, између осталог, рекао да би о убиству Ђинђића Јовановић требало да исприча све што зна, пошто очигедно зна доста. Разлог за тужбу бивши амерички амбасадор види у покушају да се избегне одговор на то “да ли ће Чедомир Јовановић открити детаље односа које је имао са Милорадом Уелемком Легијом и земунским кланом”. Дакле да открије свој однос са онима, који су по званичној верзији атентата, убили Ђинђића. Чеда Јовановић је узвратио да је бивши амбасадор САД (а тиме и сама Америка) учествовао у рушењу Зорана Ђинђића, ипак не идући тако далеко да их оптужи за учешће у атентату. Јер ипак се зна ко је Велики Брат, чак и у жару међусобних оптуживања.



Ипак оно што је јасно иза ове прошлогодишње размене медијских удараца остаје јасан утисак да су обојица у праву када говоре о оном другом, као и да знају много више о убиству покојног премијера него што говоре. Ако би говорили о политичкој позадини убиства Зорана Ђинђића морамо бити свесни да је такав атентат пре свега политички чин, чин иза кога не могу стајати локални криминалци. Иако је тешко дати одговор на питање ко је наредио или допустио да се деси атентат, ипак је после свих ових година нешто јасно.

Прича о “патриотској завери” против “хероја реформи” је толико танка да је готово напуштена (иако се због избора може реанимирати). Која друга опција постоји – па она о којој је говорио у облику питања новинар РТС бившем амбасадору САД. Да је промена односа Зорана Ђинђића према Косову која се десила три четри месеца пред смрт, а о којој сведочи и књига Добрице Ћосића о Косову изазвала негативне реакције код оних који нису желели да Србија смета процесу стварања “независног Косова”. Не мерећи нечији реални патриотизам и не поредећи ове политичаре ми само желимо да кажемо да кад год српски лидери почну одлучније да воде државни брод и да у изнудици пробају да штите националне интересе – а нарочито када је у питању Косово добијају врло опасне и немилосрдне противнике. Када је Милошевић одлучио да се у Рамбујеу не прихвате нови и поразни услови који би водили независности јужне српске покрајине за три године пала је пресуда да се Србија бомбардује и да Милошевић оде.

Тако исто када је Ђинђић покушао да промени своју политику око Косова, ма шта то значило, постао је мета атентата. Исто тако када је почетком 2008. Коштуница одлучио да се Србија ипак супротстави једностраном проглашењу независности Косова (и инсталирању сепаратистичких институција кроз Еулеx) одлучено је, тамо где се већ о свему одлучује, да он мора да оде из владе. Тако се реч песника о Косову као “грдном судилишту” показује као судбински пресудна не само за наш народ већ и за људе који га воде. Једно је јасно - није лако бити Кнез Лазар па дати главу за “Царство Небеско”, али није лако ни Бранковићима који носе жиг издаје јер су “прихватили реалност”. Овде дефинитивно ником није лако.

Видовдан
18.03.2011.