Власт иако губи ауторитет и популарност није угрожена, јер опозиција, неспособна да се уједини, није у стању да искористи њену слабост
Многи су упозоравали да су сукоби на улицама Београда, у случају одражавања „Параде поноса“, више од извесности, али је власт одбацила „гласове разума“, одлучна да иде до краја. Инертност коју је власт показала прво око Косова, што је финиширано дипломатским дебаклом, није била довољна нити у довољној мери задовољавајућа за очекивања ЕУ и Америке. На глобалистичкој листи остало је још пуно услова – од геј параде до уласка у НАТО пакт.
ПОУКЕ И ПОРУКЕ
Какве су поуке и поруке дешавања у недељу? Као неоспоран намеће се закључак, да је власт једва изашла на крај са навијачким групама. Друго, очито је да иза ове групе није стајао нико релевантан. Навијачка, национална и православна омладина (најчешће одвојене и са различитим мотивима) храбро је изашла на линију политичко-медијском естаблишменту, који је на њу послао готово све своје безбедносне ресурсе да се обрачуна са њима. Нешто раније застрашене, или непосредно пред „параду“ блокиране, многе групе се нису придружиле овом омладинском протесту, али и као такав, показао је снагу младалачке бунтовне енергије Београда. Но, оно што је као горак укус остало, после сукоба противника параде и полиције политичког режима, јесте лицемерна харанга (иако не и безопасна), коју су против младих гневних људи покренуле петооктобарске јуноше, револуционари и „отпораши“, исти они који су палећи Скупштину дошли у позицију да данас буду на власти.
НЕВИДЉИВА БИТКА
Ако је судити по реакцијама водећих политичара ДС-а, очито је да су претрпели значајан ударац и изгубили ону невидљиву битку, чија је поразна последица губитак ауторитета код оних који су их подржавали. Неспособни да одрже контролу над главним градом, били су спремни да по цену људских жртава одрже геј параду, којој се противи и већина њених симпатизера. За ДС ово је био губитак равнотеже на танком леду – иако већина њених бирача жели у ЕУ – ипак добар део њих је резолутно против услова, које подразумевају прихватање сецесије Косова, улазак у НАТО или промоцију хомосексуализма као нечег нормалног, па и помодног. Тако су улични борци, који из сукоба са полицијом нису изашли као победници, успели да покажу право лице режима – уместо Европе, овај пут алтернативу није имала геј парада. Да није било гнева ових људи, никада се у толикој мери и тако јасно не би показала ненародност и рањивост власти. Из те перспективе се логичним чини и најава представника режима, да нас чека „жестока“ и „језива“ реакција власти.
Масивно ангажовање најмање 5.500 полицајаца, у три прстена обезбеђења геј параде, носи са собом још једну поруку „Косово нећемо бранити али ћемо бранити хомосексуалце“. То је јетко запазила она већина ћутљивих грађана, која је била и против организовања геј параде, нарочито по цену насиља.
Каква је природа омладинског бунта у недељу? Да ли је то био обичан навијачки патриотски отпор геј паради, или пак нешто више од тога – побуна против режима? Чини се да је ту било свега по мало, и иритираности због агресивне медијске промоције хомосексуализма на националним медијима (РТС и Б92) и антирежимског става, који се изражавао кроз песму „педери и полиција – жута коалиција“. Демонстранти су показали да мета њиховог гнева нису хомосексуалци, већ режим који је у очима младих гневних људи узрок њихових националних и социјалних фрустрација. Ова власт је по њиховом уверењу лоповска и издајничка, власт која је напустила свој народ како на Косову тако и у Београду. Стога се недељна дешавања могу сматрати и првим оштрим антирежимским протестима, против нове „Европа нема алтернативу“ власти.
ПОСЛЕДИЦЕ ПО РЕЖИМ
Ако говоримо о последицама недељних сукоба око геј параде, онда се као прва намеће да је режим озбиљно начет. Из изјава Драгана Ђиласа и Ивице Дачића јасно је да им све то „није било потребно“, те да су љути на Европу која им је увалила врућ геј кромпир. Јавност, с друге стране, и поред медијске демонизације младих демонстраната, сматра режим одговорним за хаос и насиље („ето вам Европа – ето вам геј парада“). Но значајно је да је бунт младих био неартикулисан и политички непрофилисан. Опозиција није наступила оштро против режима око организације геј параде, а могла је на томе политички да профитира. Стога власт иако губи ауторитет и популарност тренутно није угрожена, јер опозиција, неспособна да се уједини, не може да искористи никакву њену слабост. Свака власт је јака не само колико је она сама снажна, већ и колико је снажна њена опозиција. Садашњи режим у Србији и после катастрофалне економске политике и ћорсокака у спољној политици, за сада „нема алтернативу“. И не само то, него ће се послужити овим немирима као поводом да сузи политичке и медијске слободе, те да се крене на гушење легалне опозиције и патриотских организација. Постоји бојазан да Србија клизи у једну врсту меке постмодерне диктатуре, у којој би све „било под контролом“. На тај начин би незадовољство, које очигледно расте, постало антисистемско и потпуно политички неартикулисано. Каква је данас ситуација? Тешко да ће неко и поред све јаловости и слабости успети да смени ову власт и да, што је још важније, донесе не само персоналне већ и стратешке промене. Но како се очекује нови велики разорни удар светске економске кризе – она ће бити генератор и промена у Србији. На боље или на горе – од нас зависи.
Печат
18.10.2010.
Многи су упозоравали да су сукоби на улицама Београда, у случају одражавања „Параде поноса“, више од извесности, али је власт одбацила „гласове разума“, одлучна да иде до краја. Инертност коју је власт показала прво око Косова, што је финиширано дипломатским дебаклом, није била довољна нити у довољној мери задовољавајућа за очекивања ЕУ и Америке. На глобалистичкој листи остало је још пуно услова – од геј параде до уласка у НАТО пакт.
ПОУКЕ И ПОРУКЕ
Какве су поуке и поруке дешавања у недељу? Као неоспоран намеће се закључак, да је власт једва изашла на крај са навијачким групама. Друго, очито је да иза ове групе није стајао нико релевантан. Навијачка, национална и православна омладина (најчешће одвојене и са различитим мотивима) храбро је изашла на линију политичко-медијском естаблишменту, који је на њу послао готово све своје безбедносне ресурсе да се обрачуна са њима. Нешто раније застрашене, или непосредно пред „параду“ блокиране, многе групе се нису придружиле овом омладинском протесту, али и као такав, показао је снагу младалачке бунтовне енергије Београда. Но, оно што је као горак укус остало, после сукоба противника параде и полиције политичког режима, јесте лицемерна харанга (иако не и безопасна), коју су против младих гневних људи покренуле петооктобарске јуноше, револуционари и „отпораши“, исти они који су палећи Скупштину дошли у позицију да данас буду на власти.
НЕВИДЉИВА БИТКА
Ако је судити по реакцијама водећих политичара ДС-а, очито је да су претрпели значајан ударац и изгубили ону невидљиву битку, чија је поразна последица губитак ауторитета код оних који су их подржавали. Неспособни да одрже контролу над главним градом, били су спремни да по цену људских жртава одрже геј параду, којој се противи и већина њених симпатизера. За ДС ово је био губитак равнотеже на танком леду – иако већина њених бирача жели у ЕУ – ипак добар део њих је резолутно против услова, које подразумевају прихватање сецесије Косова, улазак у НАТО или промоцију хомосексуализма као нечег нормалног, па и помодног. Тако су улични борци, који из сукоба са полицијом нису изашли као победници, успели да покажу право лице режима – уместо Европе, овај пут алтернативу није имала геј парада. Да није било гнева ових људи, никада се у толикој мери и тако јасно не би показала ненародност и рањивост власти. Из те перспективе се логичним чини и најава представника режима, да нас чека „жестока“ и „језива“ реакција власти.
Масивно ангажовање најмање 5.500 полицајаца, у три прстена обезбеђења геј параде, носи са собом још једну поруку „Косово нећемо бранити али ћемо бранити хомосексуалце“. То је јетко запазила она већина ћутљивих грађана, која је била и против организовања геј параде, нарочито по цену насиља.
Каква је природа омладинског бунта у недељу? Да ли је то био обичан навијачки патриотски отпор геј паради, или пак нешто више од тога – побуна против режима? Чини се да је ту било свега по мало, и иритираности због агресивне медијске промоције хомосексуализма на националним медијима (РТС и Б92) и антирежимског става, који се изражавао кроз песму „педери и полиција – жута коалиција“. Демонстранти су показали да мета њиховог гнева нису хомосексуалци, већ режим који је у очима младих гневних људи узрок њихових националних и социјалних фрустрација. Ова власт је по њиховом уверењу лоповска и издајничка, власт која је напустила свој народ како на Косову тако и у Београду. Стога се недељна дешавања могу сматрати и првим оштрим антирежимским протестима, против нове „Европа нема алтернативу“ власти.
ПОСЛЕДИЦЕ ПО РЕЖИМ
Ако говоримо о последицама недељних сукоба око геј параде, онда се као прва намеће да је режим озбиљно начет. Из изјава Драгана Ђиласа и Ивице Дачића јасно је да им све то „није било потребно“, те да су љути на Европу која им је увалила врућ геј кромпир. Јавност, с друге стране, и поред медијске демонизације младих демонстраната, сматра режим одговорним за хаос и насиље („ето вам Европа – ето вам геј парада“). Но значајно је да је бунт младих био неартикулисан и политички непрофилисан. Опозиција није наступила оштро против режима око организације геј параде, а могла је на томе политички да профитира. Стога власт иако губи ауторитет и популарност тренутно није угрожена, јер опозиција, неспособна да се уједини, не може да искористи никакву њену слабост. Свака власт је јака не само колико је она сама снажна, већ и колико је снажна њена опозиција. Садашњи режим у Србији и после катастрофалне економске политике и ћорсокака у спољној политици, за сада „нема алтернативу“. И не само то, него ће се послужити овим немирима као поводом да сузи политичке и медијске слободе, те да се крене на гушење легалне опозиције и патриотских организација. Постоји бојазан да Србија клизи у једну врсту меке постмодерне диктатуре, у којој би све „било под контролом“. На тај начин би незадовољство, које очигледно расте, постало антисистемско и потпуно политички неартикулисано. Каква је данас ситуација? Тешко да ће неко и поред све јаловости и слабости успети да смени ову власт и да, што је још важније, донесе не само персоналне већ и стратешке промене. Но како се очекује нови велики разорни удар светске економске кризе – она ће бити генератор и промена у Србији. На боље или на горе – од нас зависи.
Печат
18.10.2010.
Постови
Нема коментара:
Постави коментар