субота, 16. април 2011.

МУФТИЈА ЗУКОРЛИЋ Преко Сарајева до Санџака

Које би све ефекте могао, а које већ изазива захтев муфтије Зукорлића упућен Сарајеву да подржи његове максималистичке аспирације?
Муфтија Зукорлић, коме је виша сила изван Србије, чак и изван Балкана, дала прилику да се разгалами о вековној угрожености свога народа сада је затражио од званичног Сарајева да помогне Бошњачком националном вијећу, чије формирање нису признали ни власти у Србији, ни две листе муслимана из Рашке. Он је најавио да ће од члана Председништва БИХ Бакира Изетбеговића и инспиратора и финансијера екстремизма реис-ул-улеме Мустафе Церића, тражити подршку за интернационализацију проблема кршења права његових сународника у Србији.



ТЕСТ ЗРЕЛОСТИ

Чињеница да легитимност конституисања Бошњачког националног већа нису признали надлежни органи државе Србије на радикалног верског лидера муслимана очигледно није имала велики ефекат, будући да муфтија и овај пут наступа као лидер муслиманске заједнице. Но ова иницијатива упућена Сарајеву превазилази оквире личних незаситих аспирација муфтије, будући да представља озбиљан тест зрелости како за Сарајево тако и за Београд, дакако на различите начине. Уколико би и поред свег ризика муслиманско Сарајево подржало екстремне захтеве верског лидера муслимана у Рашкој, отвара се могућност стварања конфликтних ситуација и подизања тензије у целом региону. Такав потез Сарајева срушио би мит о добросуседским односима и, уједно, представљао пораз помиритељској спољној политици Бориса Тадића и Вука Јеремића. У воду би пале и фразе о „турским пријатељима“ који помажу нормализацији односа између Сарајева и Београда. Како је Зукорлић, па и Сарајево (политичко и верско) под великим утицајем Истамбула, овакав покушај дестабилизације Србије и региона не би прошао без прећутне сагласности „турских пријатеља“.

Али шта то тачно мучи муфтију? Док говори о угрожености муслимана, муфтија мисли на план реализације „муслиманског ентитета“ у том делу Србије. Често екстремне изјаве које даје уперене против државе Србије нису наивне, већ су начин да кроз дестабилизацију односа православних Срба и муслимана намакне позицију лидера у Санџаку, а вероватно и шире. У којој мери санџачки муфтија манипулише са историјским чињеницама, зарад јачања анимозитета између Срба и муслимана, сведочи и то да је у недавном интервјуу арапској „Ал џезири“ рекао да у Србији постоји „екстремни националистички програм од пре сто педесет година под називом „Начертаније“. Према овом писаном програму Србија мора да се обрачуна са муслиманима на три начина: трећина да се убије, трећина да се истера, а остали да пређу у хришћанство“. Ову апсолутну бесмислицу хладнокрвно је пласирао пред стотине милиона муслиманских гледаоца најгледаније муслиманске телевизије.

ГЕОПОЛИТИЧКА САБЉА

Са одласком Силајџића са политичке сцене постојало је наивно уверење да је могуће релаксирање односа унутар БиХ, као и односа између Сарајева и Београда. Но, и после Силајџића имамо нове Силајџиће. Изетбеговићев син чак и да не жели, тешко може да не иде стопама оца који је био најодговорнији политичар за отпочињање сукоба у БиХ 1992. године. Поред Изетбеговића, подршку Зукорлићу активно дају верски вођа босанских муслимана Церић и политичар-тајкун у успону Фахрудин Радончић. Званично Сарајево сада се налази пред дилемом јер као одговорно за регионалну стабилност, уколико подржи агресивну реторику муфтије Зукорлића, ризикује кварење односа са Београдом, међуетничку стабилност и степен помирења у самој БиХ.

Са подршком формирању „муслиманског ентитета“ у Србији, Сарајево отвара и могућност да се легитимишу и захтеви из Бањалуке за референдумом о статусу Републике Српске, при чему је једна од опција и распад Босне. Тешко би било предвидети како би у таквој ситуацији реаговао Милорад Додик. Као могућност не искључује се ни домино ефекат сепаратизама, али оно што је сасвим извесно јесте тежња муфтије Зукорлића да у контролисаној дестабилизацији задобије инструмент контроле понашања Србије и других у региону.

Ма колико се све ово чинило као авантуристичко мешетарење амбициозног муфтије, ствар је далеко озбиљнија. Наиме пројекат трансформације Рашке у Санџак, где су укључене и моћне силе ван региона, подразумева даље слабљење Србије кроз регионализацију, а заправо федерализацију. Исто тако стварањем муслиманског ентитета се у перспективи реализује продор геополитичке сабље – зелене трансверзале, за коју се наивно веровало да је ствар прошлости или још један „српски мит“. Но, као једини истински српски мит опстаће фраза да „Европа нема алтернативу“, под руку са политиком „извињавамо се, много се извињавамо“.
 
Печат
9.12.2010.

Нема коментара:

Моја листа блогова