Бранко Радун Национална модернизација

Бранко Радун

Национална модернизација Прича о “националној модернизацији” може бити она кохезиона снага која би превазилазила постојеће поделе и може оном ко је успешно покрене донесе стратешку предност. Но за то су потребне свеже идеје, нови људи и нови типови организовања и повезивања.Уместо ригидних и суревњивих партија неопходне су (пост)модерно структуриране мреже сарадње и синергије, којима се превазилазе слабости својствених српском човеку. У том смислу, “патриоте” могу много да науче од ДС-а и његових медијско-политичких сателита. Бројни су узроци пораза оних снага које се сматрају патриотским. Први су дужег трајања, и у вези су са историјским поразом, или серијом пораза, који су српски народ и Србија преживели последњих деценија, а нарочито током ратних деведесетих. У Дејтону је, као некада у деветнаестом веку у време Берлинског конгреса, скршен српски национални покрет који је тежио уједињењу наших етничких простора. После тога наступа осека националног покрета и повлачење у себе и у свој регионални "атар", наступа време дефетизма и губљења самосталности. После Петог октобра је нова "демократска елита" поверовала да ће "кооперативним" односом према кључним центрима моћи успети да умилостиви исте, те да се серија удара на виталне националне интересе коначно заустави. Иако се таква пасивна и дефетистичка политика показала као јалова, као и обреновићевска крајем 19. века, иако се држава добровољно одрекла спољне политике, то није довело до кључног преокрета у јавности. Наиме, и даље је јавност у великој мери, што због историјских пораза, што због медијског деловања у том правцу, "обрађена" у тој мери да се сумња да је могуће ишта значајније урадити сопственим снагама на поправљању нашег положаја – објашњава Бранко Радун главне разлоге фијаска патриотског политичког блока, наводећи и остале. Он сматра да је, такође, један од узрока пораза у тренутном односу снага на домаћој политичкој сцени, који су последица низа неповољних околности и лоших потеза. – Проевропске снаге имају подршку Запада, већине тајкуна и домаћих медија, те доминантног дела интелектуалне елите. Са једне стране "проевропске" снаге имале су агресивне и доминантне кампање током ове године и нису се либиле да ударају и испод појаса (на страхове и на наде) док су "патриоте" биле бледе, неубедљиве и са већ "испричаним причама". Финиши кампања су показали да је ДС суперироран и у сфери политичке стратегије и тактике, политичког маркетинга и медијског манипулисања јавношћу док су "патриоте" у великој мери патиле до недостатка медија и медијске вештине. Од формулисања јасне и ефектне позитивне кампање ("Европа" и "бољи живот") па до рада на терену. Демократе су се показале доминантнијим у готово свим дисциплинама политичког вишебоја. Патриоте су имале апстрактније кампање које нису успешно повезивале са конкретним животом обичног грађанима (економија и социјално питање), те нису успели да се наметну као политичка и друштвена алтернатива “проевропском естаблишемнту” која има политичку амбицију да води земљу. Једноставно - нису успели позитивно да одговоре на питање: “Ви сте можда у праву, али шта да се ради и какве алтернативе нудите?” Радун појашњава да је било више прилика да ДСС И СРС формирају владу током прошле и ове године и предочава да се то није десило јер није било довољно одлучности и политичке воље вођства две поменуте странке. – Некада је једна процењивала да јој не одговара тако нешто а некада друга, но како је за љубав, па и за „коалициону” потребно двоје, ово двоје никако нису могли да се “потрефе”. Пре свега била је уочљива бојазан да би таква влада била под великим ударом домаћих проевропских снага и под огромним притисцима са Запада, а да истовремено није обезбеђена иоле значајнија подршка у земљи и свету. Немалу улогу је одиграо страх од политичке сатанизације од медија блиских ДС-у и вероватних генерисаних економских невоља. Ми заправо и не знамо каквим све притисцима и уценама су били подвргнути врхови ове две странке. Наиме, цела ова политичка игра је вођена са јаким геополитичким залеђем у сучељавању три спољно политичка субјекта: САД, ЕУ и Русије (с тим да су прва два деловала прилично усаглашено, иако не без трвења и отпора) док трећи још није дефинисао своју “балканску политику”. Старо животно правило је да онај који зна шта хоће и упорно се бори за то - најчешће и успе! Када се склоне медијске копрене ситуација постаје јаснија. Свака влада би била овде за евроинтеграције, али би се разликовале у односу према НАТО и Русији. Циљ Англосаксонаца, стожерног ентитета глобалне политике протеклих векова, није била једна проевропска влада (иако се то тако представља у медијима), јер би и патриотска влада била проевропска, већ влада која би спречила ширење руског стратешког капитала на овај простор, али и руско-европски “линк” преко Балкана. Стога би ова влада у случају опструкције гасног споразума нанела штету не само Русији већ и ЕУ, јер је то њихов заједнички пројекат. Оно што зовемо “патриотски блок” пати од мноштва слабости и недостатака, мишљења је наш саговорник.. – У сфери идеологије и стратегије присутно је површно и тактичко критизерство једностране проевропске политике владајућег естаблишмента (чији је ДСС до сада био једна слабија фракција). Дакле, није се ни дубље ушло у проблематику сервилног односа према Западу и према наметнутој идеји да ЕУ „нема алтернативу”. До пред крај 2007. се нису ни покушале оспорити владајуће догме нове глобалистичке парадигме која доминира Србијом у последњој деценији. Последица тога је и недостатак формулисане алтернативе доминантној идеолошкој и медијској матрици. Из тога следи и недостатак стратегија, планова и програма који би конкурисали доминанатној “европској причи”. Јавност се не придобија само критикама, ма колико разложне и истините биле, већ демонстрацијом воље да се нешто уради и промени, те визијом тих промена. Осим овог идејног и стратешког недостатка, “патриотске снаге” су показале да не прате развој политичке технологије, да немају контролу ни над делом електронских медија те да их не би адекватно користили и да их “имају”. Без алтернативне идеологије, са медијском баластом у виду имиџа ригидних и назадних политичких снага те са неадекватним кампањама “патриотски блок” није могао остварити бољи резултат. Када се томе дода да је СПС успео да ефектно симулирајући “патриотске снаге” преведе “патриотске бираче” у проевропски блок, онда је прича о поразу “патриота” комплетирана. Чини се да тај медијско политички маневар није почео на време. Но, како се време преговора међу ДСС, СРС И СПС отезало та је кампања кулминирала , па јој је, чини се, то кратко време било довољно да колико толико “испегла” коалицију демократа са некада “злочиначком организацијом”. Нарочито стога што су проевропске снаге имале апсолутну медијску доминацију и непрекидну кампању пуну спиновања око “идеолошке блискости” са СПС-ом. Патриотски блок је био пасиван и без каквог таквог одговора. Осим пословичне медијске дефанзиве и реактивности то се десило и стога јер су се надали утешној награди у виду власти на нивоу Београда. Ишчекујући да ли ће СПС остати веран договору или ће попустити пред притисцима ДС, “патриоте” нису хтеле да критиком коалиције ДС-СПС овим другима дају алиби за раскидање “политичке веридбе”. Радун указује на структурне слабости ДСС И СРС, сматрајући их медијски инфериорним, али и организационо тромим. – Осим неповољне спољнополитичке ситуације која није погодовала формирању “националне владе” и унутрашњих услова у којима је готово целокупна политичка, економска, медијска и интелектуална елита (или барем њен агилнији и организованији део) била за формирање “проевропске елите” оваквом исходу су допринеле и побројане структурне слабости ДСС-а и СРС-а. Медијски инфериорне и организационо троме и неефикасне, нису могле да победе ДС и његове сателите. Мора се признати да са гласачима СПС-а који су патриотски опредељени “национални блок гласача” и није слабији од проевропског на чијој страни су и мањинске странке. Дакле и поред неадекватне, стереотипне и уско постављене кампање, којом се код ДСС-а скретало сувише у правцу “косовског циклуса” и тиме ДС-у практично поклонило пар процената на центру, те медијске машинерије која је радила за демократе резултат је Србија подељена на готово две исте половине. Но то није заслуга “патриота” већ једног инстиктивног отпора јавности “косовске неправде” и лажи која нам се сервира као “европска будућност”. Ипак, став је Бранка Радуна, да, ако ове странке желе да буду у прилици да дођу на власт, што ове године очигледно нису довољно демонстрирале, оне морају много тога да мењају у свом размишљању и деловању. – Неопходно је, ако су за то способни, да формулишу активну и позитивну алтернативе сада већ добрано избледелој “европоској причи”. До сада су имали дефанзиван и лузерски приступ, који, очигледно је, не доноси резултате. Да би то успели морају да се ослободе комплекса ниже вредности које имају према Америци и проамеричким политичким снагама у земљи. Неопходно је да патриотизам буде покретач и снага модернизације (што је случај са свим развијеним друштвима) Србије, а не да се од анационалних снага представља као нешто немодерно и јалово. Нажалост, политика и кампање ДСС-а и СРС-а су често давале повода да се такви негативни стереотипи учине истинитим. Излаз постоји, поручује Радун, само је потребно потражити га и ићи ка њему. – Ко озбиљно крене у причу о модернизацији на темељу традиције (а “патриоте” нису нужно традиционалисти) и покретане патриотским мотивима има шансе да прошири подршку јавности и нарочито према “националном питању” индиферентне елите. Прича о “националној модернизацији” може бити она кохезиона снага која би превазилазила постојеће поделе и може оном ко је успешно покрене донесе стратешку предност. Но, за то су потребне свеже идеје, нови људи и нови типови организовања и повезивања. Са лошим кадровима систем се не може, ни одржавати на постојећем нивоу, а камоли направити квалитативни скок. Патриотском блоку су, између осталог, дошли главе и “мангупи у нашим редовима”. Уместо ригидних и суревњивих партија неопходне су (пост)модерно структуриране мреже сарадње и синергије, којима се превазилазе слабости својствених српском човеку. У том смислу, “патриоте” могу много да науче од ДС-а и његових медијско-политичких сателита. Дакле, после потрошене приче о “Европи” кључна реч је модернизација на темељима патриотизма и здравог осећаја за национални интерес. Наравно да ни не сумњамо да ће “проевропске снаге” настојати да симулирајући и ову причу себи присвоје. ... У Дејтону је, као некада у деветнаестом веку у време Берлинског конгреса, скршен српски национални покрет који је тежио уједињењу наших етничких простора. После тога наступа осека националног покрета и повлачење у себе и у свој регионални "атар", наступа време дефетизма и губљења самосталности. И даље је јавност у великој мери, што због историјских пораза, што због медијског деловања у том правцу, обрађена у тој мери да се сумња да је могуће ишта значајније урадити сопственим снагама на поправљању нашег положаја. ... Јавност се не придобија само критикама, ма колико разложне и истините биле, већ демонстрацијом воље да се нешто уради и промени, те визијом тих промена. Осим овог идејног и стратешког недостатка, “патриотске снаге” су показале да не прате развој политичке технологије, да немају контролу ни над делом електронских медија те да их не би адекватно користили и да их “имају”. Geopolitika