Годинама смо уверавани од медија и политичара да је неолиберални концепт уређења друштва, а пре свега привредног живота, ако не најбољи од свих могућих а оно барем без реалне алтернативе. Мали је број медија гајио критичку мисао према неолибералној догматици, па би поред Геополитике, Нове Српске Политичке Мисли и Видовдан.орг-а могли навести само још неколико имена оних који су се дрзнули да устврде оно што је данас многима јасно – да је сујеверје да тржиште може да продуктивно регулише привредне токове, а нрочито да буде врховни арбитар у друштву, те да је насупрот хегемонији новца и тржишта потребна нова и проактивна улога владе.
Кад смо говорили о новој улози владе то је нешто сасвим друго у односу на оно што наше и друге владе сада раде, пре свега штампајући новце и деривате да спасу, или пре да одложе пропаст шпекулативног капитала и зеленашког банкарства. Глобални типчидер ради пуном паром, но за разлику од оног милошевићевог из 1993. овај то ради на виртуелан електронски начин. Код нас се улога владе (и централне банке као део владајуће структуре) свела на очајнучку одбрану курса динара који је годинама штитио увознички картел у коме кључну улогу имају тајкуни, а дестимулисао производно-извозне аспирације. Дакле код нас се улога владе свела на експертско узимање нових кредита којима се спашава нереални курс, али и домаћи тајкуни и страни банкари који су шпекулишући дошли у ћорсокак. Нашли су се пред банкротством јер су купујући фирме и некретнине и задужујући се преко сваке мере рачунали на утопијски вечити раст дивиденди и цена некретнина.
Дакле уместо паничног задуживања које каналима корупције и кроз виртуелно јачање девизних резерви (а мистерија је где су и у ком агрегатном стању су наше девизне резерве) заправо завршава као кап воде у пустињи потребно је размишљати другачије и радити супротно од онога што се ради. Уместо једностране примене ССП-а којим се домаће тржиште препушта на милост и немилост нелојалној конкуренцији у време највеће кризе у историји потребно је заштитити домаћу производњу, а нарочито пољопривреду која је последњих година доживела серију разорних удараца. Уместо неселективног задуживања којим се подржава нереални буџет и спасавају страни банкари и домаћи тајкуни потребно је било подржати домаћу производњу барем у мери да преживи ову кризу.
Када смо ми малобројни пре више година говорили о ирационалности и штетности неолибералног модела транзиције који води у деиндустријализацију Србије и претварању земље у економску колонију, многи су мислили и говорили да смо нека група чудака која се бори против глобалистичких ветрењача. Време је показало да је та малобројна група слободних умова била у много чему у праву. Но тада се од заглушујећег хора глобалиста у медијима и институцијама критички глас није могао пробити до јавности. Неки који су знали да се у Србији спроводи опасан глобалистички експеримент „ин виво“ нису смели да се супротставе доминантној матрици која стигматизује свако критичко мишљење. Неки су опет и веровали у неке од тих неолибералних догми које су се промовисале на сваком месту јер им је то доносило „бенефите“.
Ми нисмо злуради и не радујемо се томе што су се наше тамне прогнозе оствариле како око транзицијског експеримента која је Србију „експертским путем“ довела на ивицу просјачког штапа. Напротив нама је драго што се сада и у мејнстрим медијима чује да тржиште није еликсир младости и вечитог привредног раста, те да је потребна нова и одлучнија улога државе. Иако се бојимо да је ово отрежњење заокрет у владајућем мишљењу закаснило и недовољно радикално, оно је ипак за похвалу.
Но на жалост видимо да се од тога није даље отишло па смо забринути јер Србију и даље води изузетно корумпирана, неспособна и идеолошким триповима склона елита. Србија је на интензивној нези, буџет је наивици пуцања и финансијска инфузија не може и да подигне болесника на ноге. На жалост морамо рећи да нас чека изузетно тешка и не тако кратка криза са могућим социјалним колапсом у наредном периоду.
Геополитика
| 
Постови
Нема коментара:
Постави коментар