НАРОДНА РУСОФИЛИЈА И МЕДИЈСКА РУСОФОБИЈА

Бранко Радун

НАРОДНА РУСОФИЛИЈА И МЕДИЈСКА РУСОФОБИЈА Општепозната је чињеница да Срби традиционално гаје проруске емоције како због етничке и верске блискости тако и због сродног историјског искуства. Тешко је описати какве су све позитивне па и идеалистичке представе о Русији гајили Срби вековима, нарочито они из динарских и црногрских планина. Познато је да су комунисти четрдесетпрве ради пропаганде говорили и у Војводини и другде да „Руси долазе“ да би народ у што већем броју дао подршку њиховој револуционарној работи. Исто тако није непозната и она изјава Моше Пијаде да бу само један авион „пун Руса“ који би слетео у Црну гору исту целу подигао на устанак против италијанских фашиста. Тада се говорило „нас и Руса триста милиона“.  Како су односи Србије и Русије пролазили своје плиме и осеке тако је и русофилија код доброг дела народа бивала јача или слабија. Често је то зависило и од присуства Русије на овим просторима које је исто тако било у цикличним сменама присуства - повлачења и поновног повратка. Како су невоље стизале наш народ а Русија бивала присутнија на балканским просторима симпатије и везаност за њу су бивали интензивнији. Током последње две деценије су српско-руски доноси доживљавали своје плиме и осеке. У последње време са поновним повратком Русије на светску сцену одакле се повукла током деведесетих у време после колапса социјализма и распада СССР-а, је и русофилија прилично ојачала те је наравно у истраживањима јавног мњења Русија најпопуларнија страна држава а Путин најпопуларнији страни политичар. Популарнији од многих домаћих „лидера“. ПРОАМЕРИЧКИ МЕДИЈИ ПРОТИВ РУСИЈЕ Но насупрот тој и таквој народној и традиционалној русофилији у медијској и интелектуалној сфери ствари стоје доста другачије. Нарочито после Петог октобра кад су на власт дошле прозападне снаге (иако ни Милошевић није био антизападно настројен). Неретко је то проевропско и прозападно становиште било негативно настројено према Русији, па и према свему што није са Запада. То подразумева и омаловажавајући однос према сопственој историји и традицији, према Балкану, истоку и нарочито Русији. Стога се може рећи да они који себе виде као радикалне западњаке (желе да се представе као „Друга Србија“) имају често изразито негативан став како према националној традицији тако и према Русији. Готово увек србофобија иде руку подруку са русофобијом. Медији који агресивно и безкомпромисно промовишу евроатлантске интеграције као што су Б92, БЛИЦ, Време, Данас и њима сродан ЛДП и НВО сектор гаје најблаже речено неумерен критицизам како према својој националној култури тако и према ближим везама Србије и Русије у било којој сфери. То иде дотле да исти људи оправдавају америчко бомбардовање Србије а при томе говоре како нам тада није Русија притекла и помоћ. Они често наводе и аргументе који имају тежину у смислу да је однос снага „такав и такав“ а после тога иде закључак: „џабе се надате Срби у Русију; она вам не може или неће помоћи, морате се потпуно окренути Западу и ући у ЕУ и НАТО“. Та малобројна али утицајна фракција владајуће елите врло често гаји и отворену русофобију која се храни неком врстом аутошовинизма. Они се хистерично плаше јачих веза Србије и Русије и воде медијске кампање против тога. Користе сваку прилику да би посејали неповерење или анимозитет грађана Србије о Русији и Русима. Они се служе квазиисторијским аргумената „како нам Руси нису помогли“, иако је познато је да је током првог српског устанка подршка долазила само са те стране, те да је Хатишериф који је добио Књаз Милош био више производ руског оружја но Милошевог лобирања на Порти. Историјска је чињеница да су се Срби уз помоћ руског оружја борили и изборили за независност и седамдесетих година деветнаестог века или пак да је руски Цар Николај Други због Србије ушао у Први светски рат свестан да ризикује царство, па је још једном претио западним савезницима сепаратним миром. Руски владар је тада написао у ултиматуму: “Уколико се српска војска не избави из Албаније, и то одмах, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком”. Било је таквих примера иако је било и оних када се околности и интереси нису поклапали. Осим ових „историјских“ примера у пропаганди против добрих српско-руских односа се гебелсовски манипулише и са новијим дешавањима: бомбардовање 1999. «када нам Руси нису помогли» или пак «неповољан» енергетски споразум са Русијом или гасна криза прошле зиме када смо се «због Руса смрзавали». «РУСОФИЛИЈА – ФАТАЛНА СРПСКА БОЛЕСТ» У тексту „Гасне игре без граница“ (НСПМ) смо описали како су они медијски и политички центри (пре свега проамерички Г17 и ЛДП) који су водили кампању против енергетског споразума Србије и Русије водили и кампању против Русије у време гасне кризе покушавајући сву кривицу за конфликтну ситуацију да свале на Москву. Најперфиднији део кампање је била слика двојице људи који су наводно спалили руску заставу (а заправо српску коју су окренули) јер су Русију окривили за хладне радијаторе у Србији. Најдетаљнији и најбољи опис кампање против енергетског споразуме (а вероватно и неке новије кампање код нас) је дао Марко Панонац у тексту («Како се калио нафтно гасни споразум» I и II на НСПМ) у коме описује малициозну и тенденциозну пропаганду Блица против гасног споразума. Свакодневним наслови типа “Зашто да поклонимо Русима НИС“ и текстови у којима се доказује да је лоше продати НИС Русима и да ће ко зна шта бити са гасоводом „јужни ток“ су били уобичајени део вишемесечне кампање. Они који се баве „стањем нације“ са другосрбијанских позиција виде као највећи проблем у нашем народу ни мање ни више већ управо у распрострањеној русофилији у нашем народу. Српске патриоте и конзервативце по Николи Самарџићу (Индустриал Зен) карактеришу: „теорије завере, антиевропска и антилиберална пропаганда, примитивна русофилија, неоћирилице и шаренице...“ Но он није у томе усамљен. Милета Продановић („Ратков опушак“) каже да „ако би се определио за једну фаталну болест српског народа, рекао бих да је то русофилија. Против свих рационалних аргумената, она увек изнова никне, та словенска душа шира од небеса. Имали смо среће да се не граничимо са њима, доведите неког Пољака да вам мало прича о Русима, па ћете видети како то изгледа. Али и на даљину је тај учинак био доста фаталан.“ Политички је артикулисао тај антируски став Чеда Јовановић и његов ЛДП предизборним слоганом ''Да Србија не постане руска губернија, гасовод или војна база''. Дража Петровић (Од «матушке» до маћехе – русофобија у Русији и њене мене, Балкан магазин, 24.01.2008.) каже да је Јовановић због те и такве политике постао главни идеолог отворене русофобије у Србији. При томе нико не реагује на ову негативну кампању коју отворено води једна парламентарна партија, део НВО сектора и њима блиски проамерички медији. Медије који шире негативне стереотипе о Русији као „недемократској и нетржишној“ земљи предводи Б92 на чијем радију се по негативном ставу према Русији истиче емисија Пешчаник у којој готово да нисмо чули неко уравнотежено и позитивно мишљење о Русији. Ту смо могли чути само непрекидне тираде против гасног споразума као штетног и нелегалног. У економском делу је нпр. Миша Бркић из економиста непрекидно «доказивао» како је гасни споразум штетан по Србију. Осим тога по Николи Самарџићу и другим ауторима Пешчаника „Руси су банкрот, они немају пара, а те паре који Руси треба да уплате гарантујемо ми, а не они, гарантује НИС.“ (30.01.2009). Срђи Поповићу нарочито смета то уздање Србије у нашег „пријатеља, банкротирану Русија, коју сад одједном проглашавају за некакву силу“ (30.01.2009). Теофил Панчић ни не крије своје «емоције» кад каже „Ево, Коштуница и екипа и радикали итд. кажу: алтернатива је Путин, алтернатива је Русија. Та алтернатива је по мени потпуно бесмислена, губитничка и одвратна“. Слично звуче и други који попут Прокопијевића говоре да Русија није ни демократија, нити је тржишна привреда а нити је у њој установљена владавина права коментаришући изјаве тадашњег премијера Коштунице да поводом Косова Русија и Путин штите међународно право. По њему Путин „крши право у својој земљи на сваком кораку“. Но тај негативни однос према Русији аутора Пешчаника који иде на радију Б92 иде до отвореног анимозитета према Русији и апсурдних теорија завера. Пера Луковић је бесан кад види нешто руско на телевизији, па макар то била и руска верзија „Моје дадиље“. Он би „стрељао прво те Русе, а стрељао бих и ове наше који су то узели“ изјављује он и то улази у антологију Пешчаника. Још даље иде Ненад Прокић који покушава да покаже како је иза главних атентата у српској историји стајала руска тајна служба (од убистава књаза Данила 1860 и убиства кнеза Михајла 1868, па преко убиства Александра Карађорђевића 1903 до убиства Зорана Ђинђића 2003. Као шлаг на торти ове бизарне заверологији је Прокићева тврдња да су Руси криви за холокауст јер је наводно неки тајни агент Охране, тајне руске царске полиције, написао у Паризу 1898. „Протоколе сионских мудраца“. Овакве наводе Слободан Антонић коментарише: „И овакву сатанску империју неко у Србији хоће да стави изнад наших вечитих пријатеља и светских доброчинитиеља САД? Никада!“ (Печат 16. мај 2008. бр. 12, стр. 48-50) Руски импријализам је потпуно зао и Русија је крива за готово сва зла овога света, то је порука оваквих писанија и медијских наступа који на жалост остају без одговора критичке јавности. Када би неко макар и део тога изрекао о некој западној држави био би одмах жигосан од медија и нво сектора као опскурни заверолог, екстремиста или фашиста који у медијима користи говор мржње.Тој и таквој кампањи се на жалост придружио на жалост и војвођански јавни сервис – радио-телевизија Војводина. У емисији „Ноћна смена“ (од 17.6.2009) која јесте сатиричног карактера се прешла свака мера доброг укуса. Они су првог пса који је напустио земљу и ракети назвали „официром Лајка“ кога су одабрали због „нетолеранције према другима“. Совјети су имали проблем јер су ракете ишле на алкохол, а људи који раде на ракетама су крали алкохолно гориво да би га пили и тако ослабили погонску моћ ракете. Затим иде прилог о спорту у коме приказују совјетске ателтичарке које су заправо преобучени мушкарци, поводом прича о коришћењу допинга у њиховим елитним спортским екипама. После тога иде део посвећен руској књижевности у којој се банализује ремек дело Толстоја Ана Карењина. Где се неумесно асоцира презиме Карењина и шатровачки препричава овај роман. Затим се говори о алкохолизму председника Јелцина и његовом наводно скандалозном понашању у пијаном стању. Владимира Путина су приказали као неког смешног џудисту који се бори са замишљеним противником или са самим собом. Јасно је да је овде реч о политичкој сатири, али је концентрација негативних стереотипа о Русији и Русима засметала и онима који нису горљиви русофили. Нарочито што је то приказано на покрајинском јавном сервису који грађани финансирају из претплате. Наравно тим и таквим медијима нимало не смета да се на њима рекламира НИС у који је ушао руски капитал и да тако остваре солидне приходе у времену када рекламни сектор трпи огромне ударе због светске финансијске кризе. Верујемо да би се притиском од стране оних који се рекламирају (пре свега реч је о већим компанијама) на овим медијима а којима сметају програми у којима имамо доста негативних стереотипа о Србима и Русима могла ако не зауставити а оно барем сузбити ова, по српско-руске односе, штетна медијска антикампања. На жалост до сада ни код патриотски оријентисаних Срба којима је стало до добрих односа са Русијом а ни код званичне Русије није дошло до критичне масе у свести и политичкој вољи да се направи одлучан медијски одговор на овај перфидан покушај кварења односа Србије и Русије.