Бранко Радун: СРПСКИ „МОНТИПАЈТОНОВЦИ"

СРПСКИ „МОНТИПАЈТОНОВЦИ“ Многи се сећају енглеска телевизијске сатиричне серије „летећи циркус Монти Пајтона“ (Monty Python's Flying Circus) који је црнохуморно приказивало енглеско друштво из седамдесетих година прошлог века. Кроз оштру сатиру кратких скечева су се на ивици политички коректног приказивали апсурди модерног друштва, а нарочито противречности и бизарности модерне елите. На нашим просторима постоји легенда, која није оспорена а ни потврђена, да је Монти Пајтон заправо био енглески пилот из другог светског рата који је оборио највише савезничких, дакле својих авиона, јер је био кратковид. Тако и наша несретна влада личи како на екипу пајтоноваца јер делује често тако неспретно и бизарно са међусобно противречним изјавама и наступима, те их можемо посматрати као серију апсурдних политичких скечева. Гледали смо чланове владе како се око разних питања надгорњавају и препуцавају (енергетски споразум, финансијска криза, војводина...) као да нису чланови једне владе већ неког сатиричног телевизијског шоу програма. Осим тога они су налик и на тог несретног „аса“ (ако је легенда истинита) по коме је тв шоу добио име, да верују да су успешни, а да заправо руше своје „авионе“. Ово је влада која је срушила доста «својих» преко прихватања еулекса којим се легализује независност Косова, преко понижавајуће сервилног односа према Хрватској до неспремности и неспретности у суочавању са светском финансијском кризом те садашњег рогобатног предлога измена Закона о јавном информисању. Који је на жалост много више био катализатор унутрашњих трвења у влади но што је изазвао јасан и отворен отпор медија и онога што би требало да буде критичка јавност. Овакав рестриктиван закон би у свакој цивилизованој земљи створио фронт отпора од медија, новинских удружења, међународних институција које се баве медијима и слободомислеће интелигенције због очите намере да се ионако сужен медијски простор потпуно контролише од стране домаће политичко-финансијске олигарије и страног фактора. Оваквим ригидним законом се на тактичком нивоу види намера Млађана Динкића да се реши свог медијског опонента Раје Родића. Осим Динкићеве фрустрације Куриром озбиљнија је намера да се медијски простор додатно дисциплинује пре политички и социјално кризне јесени. Иако се чини се да је довољна ова криза и да су многи медији пред банкротом па да се кроз „помоћ угроженим медијима“ ова сфера стави под потпуну контролу владајуће олигархије, неки очито не желе да ризикују. За многе медије је довољан и Закон о бонкроту да буду угашени или политички дисциплиновани, те да није толика потреба и за оваквим медијским законом у коме су по првобитном предлогу казне веће 20 пута. Осим тога овом законском иницијативом се покушава повратити у делом изгубљена позиција Г17, позиција мале али моћне странке којој већи коалицони партнери не могу одбити скоро ни један захтев. Таква позиција је била угрожена зимус када се показало да Млађан динкић нема такав лобистички и уцењивачки капацитет да сруши или успори енергетски споразум између Србије и Русије. Владајући ДС је проценио да им је у политичком и економском интересу да „испоштују“ Москву а за то су имали подршку пре свега од стране министра Дачића. Очигледно је да је Тадић и његов тим озбиљно одлучио да се ослободи баласта Г17 и Динкића ако они и даље буду лобирали против енергетског споразума. Сада око нечега, привидно много мање стратешки значајног – око предлога измена закона о информисању имамо другу рунду између министара Динкића и Дачића. Исхитрено и исфорсирано предлагање скупштини измена медијског закона, па онда блокада у раду скупштине и најава да ће се о томе гласати задњег дана августа нам говори доста ствари. Прво је да постоји оштра и јавна подела унутар владајуће коалиције, а да је закон пре повод но узрок тога. Друго да је ово ако не тренутна криза владе а оно сигурна најава политичких тумбања и ко зна чега за септембар. У свему томе најмање забрињава најављена блокада парламента од стране Г17 уколико не буде по њиховом. Иако сви говоре да је влада стабилна очигледно је да је ситуација прилично заоштрена и да нас очекују у наредном периоду како би то рекли аналитичари – период озбиљне политичке нестабилности. Кад је постало јасно да «владајућа већина нема већину» по питању овог закона дошло је до правог медијског циркуса. Динкићева странка је оптужила Дачића да руши владу а ови им одговарају да отприлике никад више неће гласати за рестриктивне медијске законе, за шта су их годинама оптуживали они исти који сада доносе законе који доносе драконске казне медијима. На оптужбу да „некоректним и лицемереним понашањем“ Дачић угрожава владу социјалисти, одговарају да неће подржати овај закон из принципа. Оно што се уочава на први поглед је да су многи који су се претходних година бусали у "груди демократске" показали су да им није стало до поштовања демократских стандарда и слободе медија, те је управо због тога сада медијска слика у неким сегментима лошија него што је била у старом режиму. Без сумње би овако скројен закон о информисању додатно сузбио ионако мало простора на исказивање другачијег мишљења. Медији који су учинили много да на власт дођу они који су дошли после Петог октобра ово од њих нису очекивали. Испада да су у режиму „омраженог Милошевића“ имали више слобода но што им ове измене закона спремају, те да их "њихови" више шамарају и спутавају него што је то чинио «бивши режим». Чак су и неки који прате дешавања у медијима Србије из Европе забринути због оваквог предлога закона о медијима, али пошто подржавају ову Владу неће много да сметају и да је терају да одустане од онога што је већ пустила у процедуру. Но врхунац монтипајтоновског преокрета је да је СПС сада дошао у позицију да једини брани медијске слободе и европске вредности у овој „проевропској влади“. Са друге стране оне странке, медији и нво који су се бусали у „европска прса“ сада јавно подржавају овакав недемократски и неевропски закон или пак уочљиво ћуте. Први пут у помоћ владајућим партијама, и то баш око овог закона који гуши медијске слободе, отворено прискаче и ЛДП, што значи да је ствар више него озбиљна и да се сада спашава што се спасти може. С друге стране, подршка ЛДП, који овим добија на тежини («од Чеде зависи»)», не треба превише ни да чуди јер су и они, као и Г 17 плус, на почетку сви били или део ДС-а или окупљени око демократа. Садашње окупљање „бивших“ може да се тумачи и као опомена неким другима у Влади Србије да могу добити замену и да размисле да ли су себе преценили и преиграли. Но оно што опет даје монтипајтоновски тон целој медијској заврзлами је разлика у интерпретацији онога што је договорена између њих. Наиме „динкићевци“ кажу да је ЛДП легао на руду и да више неће глумити опозицију те да ће гласати за измену закона док „чедисти“ покушавају да изврдају те кажу да ће предложити нову варијанту измена и да ће консултовати са-ко-зна-киме око овог закона. На то им већ нервозни Г17 одговара да сада не може бити измена допуна или допуна измена закона, већ може бити само «узми или остави». Ко измишља није ни битно јер јавност то и тако не схвата превише озбиљно већ на све гледа таблоидним очима. Овоме скоро па комичном рату саопштења чланова владајуће коалиције и оних који симулирају опозицију је као врхунац дошло саопштење Г17 у коме опомиње на „неверство према Вучићу“ Дачића приликом фомирања власти у Београду прошлога лета. То у игру увлачи и питање формирање локалне власти у београдској општини Вождовац. Но ипак верујемо да је највише монтипајтоновски апсурдна опструкција рада скупштине од стране владајуће позиције. Сада владајућа коалиција има месец дана да намакне већину или да „убеди“ неке посланике опозиције да буду „оправдано одсутни“ кад се буде гласало. Ето да се опозиција није заинатила да ће обавезно бити присутна на седници, владајућа коалиција не би имала потребе за овим перипетијама и новим непланираним «трошковима». Одлагање гласања и тренутна пат позиција указује и на то да су сви помало постали и заробљеници своје реторике те да је сада тешко и Дачићу, а нарочито Динкићу да одступи од своје позиције и да сруши мит о себи као јаком човеку који кад хоће руши владе. Но Динкићево затезање конопца до пуцања није само покушај његовог повратка на позицији „од мене зависи“ већ и да одговорност за кризу и могући пад владе на јесен пребаци на СПС и Ивицу Дачића. То би му била и слатка освета за енергетски споразум који је прогурао. Динкић је од времена потписивања енергетског споразума незадовољан статусом у влади и захладнелим односом Тадића према њему. Јавна је тајна да су многи у ДС-у доживели Динкића као баласт кога би се радо решили да икако могу. ДС у овој позицији између две ватре делује конфузно и пасивно. Они као да нису јединствени и да немају довољно одлучности да преломе. Чини се да је Тадићева позиција човека који је изузетно много популаран али који има изузетно мало реалне власти, па чак и контроле над јаким људима унутар своје странке, у овом моменту непостојања јединства владе прилично изражена. Зато би Динкићево инсистирање на закону по цену изазивања кризе владе могли схватити и као његову поруку да друга страна блефира или да је у овом моменту слабија но што је била зимус. Зашто је одабрао баш овај моменат за одмеравање снага са Дачићем, а преко њега и са Тадићем, вероватно само он зна, он и његови «моћни саветници». Но како би то монтипајтоновци рекли „а сад нешто сасвим друго“... Наиме иза ових и оваквих ситних политичких надгорњавања и медијских препуцавања, који доконим аналитичарима дају материјал за причу, се дешавају озбиљније промене. Наиме не само у Србији већ и у другим државама „региона“ се дешавају смене влада, оставке премијера или кризе влада. Оно што је у тим променама уочљиво је да се на овим просторима у предвечерје велике и разорне глобалне кризе одиграва партија стратешког шаха између кључних глобалних и континенталних играча (САД, ЕУ и Русија). Нарочито су осетљиви простори преко којих пролазе садашње и будуће комуникације и енергетски путеви снабдевања. Довољно је бити иоле упућен у балканске токове новца и енергената па да многе ствари постану јасније, па да многи апсурдни политички скечеви добију свој смисао. Због изузетне стратешке позиције «региона» владе код нас нису долазиле у кризу због неиспуњених обећања или корупције политичара већ најчешће због фокусираних спољних притисака и нових односа снага у свету. Стога искуснији познаваоци прилика и овај „балкански летећи циркус“ виде тек нешто више од представе за масе док су прави играчи негде тамо далеко. Или другачије речено – „све било је и биће геополитика“.