ЈЕСЕН ПРЕ СУМРАКА

Глобална финансијска криза у Србији још није показала свој пун деструктивни потенцијал као у већем броју земаља у којима милиони људи остају без посла и буквално на улици. И поред тога што су и код нас многе недавна приватизована предузећа отпустиле раднике и што се број блокираних фирми прешао цифру од 60.000 хиљада талас финансијског цунамија није ударио у наше обале пуном снагом. Финансијска криза је и у свету у фази привидног примирја, који се представља као почетак опоравка а сва је прилика тек је затишје пред највећу економску буру у новијом историји.

Српска влада у моменту великих искушења показује импозантну неспособност и незрелост која је последица комбинације великог незнања (кад државни секретари попут Хомена нису ни чули за Кејнза), поделе на страначке феуде („Млађан у плочу Диана у клин“), структуралне корупације, сервилности према међународним банкарима и домаћим тајкунима нушићевских размера, те својеврсног идеолошког секташтва „паланачкиг неолиберала“. Све то значи да се српска влада никако не може назвати сервисом грађана или заштитником националног интереса већ сервисом групе банкара, страних амбасада и домаћих тајкуна.

Стога тако лимитирана она и кад би желела да спаси угрожену српску привреду не би знала како, а и кад би знала како не би имала инструменте за такав подухват. Стога је комбинација неумереног задуживања (убрзо ћемо удвостручити дуг и доћи до опасних 50% задужености у односу на бдп) и медијског испирања мозга једино што могу да ураде у овом моменту.

Осим СЕКЕ (светске економске кризе) Србији још више прети страшни ДЕКА (домаћа економска криза) која је структуралне природе и различита од оне на западу па се не може на њу применити нека глобална економска терапија. Историјско искуство пропадања социјалистичке економије и улазак у етапу дивљег капитализма је код нас праћен и распадом државе, ратовима, санкцијама, бомбардовањем и петооктобсрским превратом дају кризи специфичности. Тром и прилично неефикасан друштвени сектор је шибицарском приватизацијом предат у руке страном капиталу и домаћим тајкунима који су некад тек нешто више од „извођача радова“ за те исте странце.

Прокламовани циљеви приватизације су били а) да се неодређеној друштвеној својини нађе конкретан приватан титулар б) да се неефикасна предузећа учине ефикаснијом и барем задрже радна места. Како ништа од тога није постигнуто већ смо напротив од компанија које су ипак биле „наше“ дошли до тога да је контролишу странци, капитал сумњивог порекла или контраверзни тајкуни. Основна карактеристика српске транзиције је да је привреда девастирана, компаније опљачкане а радници отпуштане или су држани на ивици егзистенције. Како је све супротвно од оног прокламованог основано сумњамо да је циљ заправо био деиндустријализација Србије и колонизација домаћег економског простора. Саучесници у том економском злочину над српском економијом и привредном будућности су политички лидери који су то аминовали, економски министри који су то надлгедали, белосветски експерти који су посредовали, привредни комесари који су то одрађивали, тајкуни и банкари који су профитирали, ревизори са „фризираним резултатима“ медији који дају алиби и остали који су свему томе давали привид легалности и легитимитета.

Да је механизам приватизације био тако подешен да се привреда преда у руке странцима и сумњивом домаћем капиталу говори и то да држава и агенција за приватизацију нису много бринуле шта се дешава са предузећима после окончања приватизације и које су за „шаку евра“ добиле новог власника.

Министар Динкић сада када је свима јасна каква је то била лоповска при(х)ватизација покушава да пере руке од свега сваљујући одговорност на Агенцију за приватизацију и на судске органе речима: "Очекујемо да и други надлежни, као што су тужилаштво и полиција, раде свој посао, јер има много кривичних пријава које је Агенција подносила претходних месеци, рекао бих и година, које нису обрађене". А на крају иде шлаг на торту: „али, не знамо да је до сада и једна истрага озбиљно спроведена“. Ко је крив за то? Дакле нема пријава против оних који су ојадили предузећа али има против синдикалалца који блокирају пругу због тих и таквих „титулара“. Онда министар на конференцији за медије прича у стилу „нигде нису приватизације биле идеалне, па ни код нас“ или само је „20% неуспешних приватизација“ и томе слично. То што је свака пета приватизација уговорно раскинута не значи да су они остале четри петине успешне. Наравно приватизација неће бити ревидирана, евентулано ће неки мање битан службеник или ситнији бизнисмен бити жртвени јарац. На то би се могла свести „ревизија приватизације“.

Министарства и агенција нису много марили за судбину предузећа која су добијали власнике за ситне новце и често у сумњивим околностима. Једноставно то није њихов посао. Да ли је нови власник управљао компанијом на штету предузећа то никог није било брига. Како је преко папира формално успевао да необрађено земљиште – стрњиште прикаже као ко зна какву инвестицију надувавши њену вредност десетине пута или како је изврдао обавезе према радницима знају најчешће само они који су биле жртве тог лешинарског подухвата. Медији су упорно ћутали, а од критичке јавности и нво сектора овде није било ни трага.

Овде можемо без претеривања да говоримо о здруженом злочиначком подухвату који је имао за циљ да се привреда преда у руке малом броју тајкуна и њихових политичара, те моћних страних финансијских центара који стоје иза њих. Приватизација је еуфемизам за пљачку националних ресурса и преузимање истих од странаца и домаће клијентелистичке олигархије, те за постепену економску и финансијску окупацију Србије.

СРПСКИ ЛУДИСТИ

Вести као она како се од првог септембра очекује отпуштање 157 радника суботичког Севера што је једанаесто отпуштање одкад их је преузео аустријски власник спада у уобичајену транзициону хронику Србије. Раднички протести због отпуштања или због тога што месецима или годинама нису добили плате или им није уплаћивано „социјално и пензијско“ су постале свакодневица на коју на коју је већина огуглала. Тек кад би радници почели да секу своје прсте или пак сељаци да секу воћке или бацају своје производе би се медији на кратко задржали. Медији су прво игнорисали поразну социјалну ситуацију а кад је то прешло одређени праг потенцирали су се бизарни примери или они на који ће грађани реаговати негативно (блокада центра Београда или пруге код Лапова). Искоришћени су неартикулисани облици лудистичког радничког (и сељачког) протеста да би се читава ствар представила као маргинална, па чак и са елелементима патологије.

Тако да поред нових стотина хиљада незапослених или назовизапослених (који не примају плате или су на принудном одмору који је влада продужила са 45 дана до у бесконачност) и владе која не зна шта да ради осим да се ове године додатно задужи још шест милијарди евра многи очекују врућу социјалну јесен. Србија пред таласом нових отпуштања више од стотину хиљада људи (пре свега у оних шесдесет хиљада блокираних предузећа). Дакле отпуштања како у приватном тако и у државном сектору те смањивања плата онима који буду имали среће у „овој тури“ изгледа као земља у којој могу лако избити социјални немири. Званично је незапослених око 16% (и око 800.000 „на заводу“) док се незванично сматра да је та цифра преко 20 па чак и 30%. Врућу јесен протеста и немира најављују како неки прозападни медији а некако килаво их прате и синдикати.

Представници синдиката најављују оштре протесте за јесен не наводећи шта то заправо значи. Ситуација око артикулисања протеста незадовољних радника, службеника и сељака уопште није јасна. Наиме синдикати су традиционално „кооператини“, међусобно подељени и без већег ауторитета, заправо више служе пацификовању отпора незадовољника но подршци социјално угроженој популацији. Поред тога ионако лоша медијска слика се из месеца у месец нагло погоршава како угроженошћу медија кризом тако и најављеним рестриктивним допунама закона о информисању. Србија је у својеврсној медијској блокади, нарочито кад су у питању овакве осетљиве теме, коју врши олигариха медијских моћника, тајкуна и неколико политичара.

Кад се томе дода како је опозиција хетерогена, међусобно подељена и без значајнијих ресурса онда се можемо питати ко би могао организовати и предводити социјалне протесте. У Србији дакле не постоје озбиљни синдикати, а постојећим парламентарним политичким партијама, без обзира била то „левица“ или „десница“, је на маргини интересовања социјална угроженост већег дела становништва. Оно што се у Србији зове левицом одавно не истересује судбина сфере рада, а онима који се декларишу као десница традиционално фали осећај за „социјално“. Медији и невладин сектор заправо стоје на страни глобализованог капитала јер их он спонзорише. Оно мало критичке јавности се овим питањем традиционално слабо бави или се пак осећа немоћно да ишта уради. То све заједно значи да они који би могли нешто да ураде то не желе, јер им није у интересу да иду мимо интереса капитала, а они који би желели нешто да ураде не могу јер немају ресурсе (организација, новац и медији).

„Ко ће да нас организује?“

Но да ли то значи да неће бити озбиљнијих протеста? Наравно да не. Биће их највероватније анархичних и неартикулисаних, а колико ће бити масивни зависи од оштрине социјалног удара који се очекује на јесен и од тога у којој мери ће влада бити спремна на те ударе. То се код нас на жалост своди на питање дали ће на рачуне „лећи“ нова транша ммф-овског кредита. Но ту уочавамо да неке кругове иритира могућност добијања кредити од Русије и Кине, па се и са те стране очекује логистичка подршка „врућој јесени“.

Но поред постојећих медијских и политичких структура да ли постоје потенцијали на политичкој и социјалној маргини који би могли искористити ову кризу да постану значајнији политички и друштвени фактор. Пратећи годинама српску маргину, како десну тако и леву, можемо рећи да тамо постоје потенцијали и амбиције за тако нешто. Но за сада су те групице још малобројне и неповезане да би могли озбиљније „загристи“ и ући у политичку арену.

Западни медији спекулишу како је ова велика криза шанса за повратак национализма на политичку сцену, како у смислу вођења националне економске политике тако и у погледу реафирмације националне солидарности у тешким временима. Исто тако је могуће да радикално леве и анархистичке групе искористе социјалне немире и тешку ситуацију да изађи из полуилегале али очигледно да глобалистичке медије више плаши ова прва опасност. Но прави „идеолошки баук“ за глобалистички естаблишемнт би било акционо повезивање левих и десних маргиналних група, а нарочито се прибојавају ако би то било на темељима традиционалног патриотизма и модерног антиглобализма.

Но како то већ традиционално бива на овим просторима, а и само на овим, светски моћници би могао имати интерес да дозираном подршком тим маргиналним групама слаби и угрожава постојећу владу и естаблишемент. Наиме како се види на примеру анархистичког бунта у Грчкој, али и примера у другим земљама, који је имао логистику од стране моћних западних влада којима није био на срцу грчко-руски споразум о „јужном току“ и наоружавању грчке војске (Наградно питање: Које су то владе?).

Да резимирамо: само синергија јаког социјалног или политичког незадовољства са адекватним организационим структуре које би то артикулисале уз страну логистику могли би имати заиста „врућу јесен“. Као у процесу сагоревања потребно је имати кисеоник топлоту и гориву материју. Ако једно уклоните немате ватру. Глобалистички медији шпекулишу са том могућношћу а они су традиционално добро обавештени „шта се ваља иза западног брда“. Могуће је да осим социјалног незадовољства неки догађај попут исфорсиране епидемије „свињског грипа“ би могао бити искоришћен за забрану скупова и гушење опозиционих протеста. Исто тако би могући конфликт који провоцирају организатори „Педерске параде срама“ могао да буде окидач који би покренуо ланац догађаја који би увео Србију у зону веће политичке нестабилности.

Печат