Србија се налази пред банкротом, како финансијским, тако и политичким и општедруштвеним. Но пре свега и изнад свега је наступио морални банкрот владајуће елите која у времену легализације отмице Косова и велике светске економске кризе не може да одговори на изазове тренутка.
Не само то већ наша влада не може око многих питања сама са собом да се договори, те како видимо министри око многих питања излазе у јавност са различитим мишљењима. Колико смо далеко од тога да влада има решење за превазилажење и преживљавање тешке економске кризе. И колико смо далеко од колико толико социјално одговорне владе кад видимо довршавање транзиционе пљачке, задуживања земље и претварање Србије у колонију западних компанија и банака. Та и таква влада која је формирана на манипулацији јавности („Фиат“ & „1000 евра“) а састављана у страним амбасадама уз кумовање тајкуна нема ауторитет у српском друштву.
Ауторитет ове владе и државних институција убрзано слаби и јер је готово свима јасно да су обећања која су давана пре годину дана у јеку предизборне кампање била лепо упакована маркетиншка обмана. Њен ауторитет је ослабљен тиме што је толерисала легализацију проглашења „државе Косова“ кроз пристајање на долазак ЕУЛЕКСА. Исто тако изазива огорчење већег дела јавности најновијом кампањом „сви у НАТО“ или пак сервилним односом према америчком потпредседнику Бајдену. Листа понижења Србије које смо доживели под овом владом је подугачка. Но чини се да то није оно најгоре јер је јавност већ свесна да ми улазимо у јако тешку кризу са владом која нема ни способности, ни ауторитета, а ни идеја да се са њом носи.
Влада на чијем је челу човек који подсећа на неодлучног капетана Титаника, не улива оптимизам људима који су у великом броју забринути како за своју судбину тако и за судбину Србије. Непопуларни политичари попут Динкића само додатно отежавају опстанак на води српског титаника. Владине мере са којом се наводно бори против кризе су закаснеле и површинске, те се најчешће своде на спасавања шпекулативних операција страних банкара и домаћих тајкуна. Не постоји брига о судбини обичног човека на чија ће се леђа свалити највећи део терета надолазеће економске кризе.
Но врхунац цинизма владајуће елите се огледа у томе што се та и таква реалност у медијима фалсификује. На почетку су месецима негирали појаву кризе у свету, да би после причали како она неће имати негативних ефеката на нашу привреду или пак да ће она бити шанса за Србију. Данас се тежина кризе минимизира, говори се о томе како мере владе успешно излазе на крај са њом, како ће задуживање код ММФ-а све решити и томе слично. Најновији бисер режимске пропаганде је како се виде знаци привредног опоравка иако је већ око 80.000 предузећа блокирано и на тај начин пред стечајем. У времену када се очекује се да ће стотине хиљада људи добити отказе или ће остати без плата српски медији као главну тему помињу „бели шенген“ (још једно неостварено обећање владајуће коалиције). Српски титаник тоне а наша влада, попут посаде оног злосрећног брода, наздравља шампањцем не пропуштајући прилике за прославе и скупа путешествија.
Све ово говори да је Србија зрела за промене и да ће криза ако ништа друго деловати отрежњујуће за мног који су до сада веровали у еврореформске мантре. Но да би дошло до преокрета и до промене, потребно је да постоји политичка и идејна алтернатива постојећем корумпираном и према моћницима овог света сервилном естаблишменту.
Шта да се ради?
Ко би могао чинити ту „националну алтернативу“? Ту би наравно важан чинилац морале бити патриотски оријентисане странке опозиције (а можда и неки елементи владајуће коалиције). Само уједињена српска опозиција у један шири национални фронт би могли покренути апатичну јавност и довести до избора и промене власти.
У том погледу је кључни однос три опозиционе странке које се легитимишу као патриотске (ДСС, СНС и СРС). А у том троуглу је кључни однос између Коштунице и Николића. За очекивати је да у моменту почетка тешке економске кризе, кампање за улазак у НАТО и легализације албанске сецесије, ова два човека превазиђу политичке разлике и да на минимуму националних циљева (однос према НАТО-у, „независном Косову“ и кризи) дођу до потребног концензуса. Није довољно имати вољу за влашћу, потребно је у овом моменту имати и ону црту испод које се не може ићи. А то је сигурно одлучан и негативан став по питању уласка у НАТО који је био кључно питање Бајденовог балканског путешествија. Затим око питања легализације косовске сецесије, федерализације Србије (војвођанског статут & „еврорегије“) и у вези са тим евроинтеграција.
Опстанак наше државе је угрожен са готово свих страна и захтева окупљање оних напредних и патриотских снага око ових основних. Ко то не схвата или му недостаје памети или поштења. Стога је потребно да ово питање не буде постављено као питање односа Николића и Коштунице већ као питање преживљавања наше земље. Ово чак није толико питање политичких разлика већ пре свега питање да ли ћемо прихватити ампутацију, капитулацију и разбијање земље.
Стога је одговорност на опозиционим лидерима а пре свега на Коштуници и Николићу велика, рекли би историјска. Овде нам места политичким мудролијама, сељачком надгорњавању и политичком тактизирању. Потребно је ствар поставити на јасне темеље у смислу јасног односа према НАТО-у (и референдуму), односа према Еулексу, према по државу деструктивном статуту Војводине и евроинтеграцијама.
Однос према тим питањима код ДСС-а и Радикала је чини се јасан и доследан, но остаје још непознаница двојац Николић-Вучић. Они чини се желе коалициону сарадњу (прво са ДС-ом а затим и са ДСС-ом) али без неких принципијелних обавезивања и прихватања јасних обавеза. Њихова је позиција амбивалентна – имају амбицију да направе договор са ДС-ом, али би рецимо били за неутралност Србије, исто тако би да покушају и договор са Народњацима али да се не обавезују на референдум око уласка у НАТО.
Стога ће, сва је прилика, за сада „преговори“ између Коштунице и Николића имати ограничен домет, јер се око ових кључних ставова неће моћи лако постићи ни реторички договор. Једноставно Николић би ишао у преговоре са Коштуницом али не би да се претерано обавезује и да на тај начин себи затвори врата на другој „евроатлантској“ страни. Но чини се да је за разлику од краја прошле године када је још постојала нада да би се могао постићи прагматичан договор са Тадићем сада ситуација ипак другачија.
Иако нико не даје велику шансу преговорима Кошунице и Николића они могу имати позитивног ефекта, а то је само започињање приче око принципа заједничке политике са циљем опстанка државе и народа. И то је одређени напредак у односу на претходне месеце. Осим тога ближом сарадњом би обе стране профитирале јер су на неки начин профили ових политичких лидера су комплементарни. Један, тако да кежемо, добија на квалитету а други на квантитету.
Ситуација сазрева, а спољни фактори попут америчког бајденовског притиска да се крене путем без повратка – у НАТО, те клизањем у највећу економску кризу у новијој историји само могу убрзати сабирање напредних и националних снага око идеје опстанка Србије. Иако неко може сада игнорисати тежину изазова и правдати се политичким разликама, ствари се постепено померају у правцу хамлетовске „бити ил' не бити“.
Сигурно је да постоје значајне препреке обједињавању српске опозиције, како у погледу личних односа (пре свега СНС-а и СРС-а), тако и спољних притисака на кључне актере. Политички естаблишмент и нарочито ова конфузна „проевропска влада“ плаши уједињења српске опозиције, а нарочито уједињења на принципима на којима би добили подршку јавности (антинато кампања, против федерализације државе и за минимум социјалне правде у кризи). Исто тако би и неким важним страним амбасадорима којима је и циљ снажна евроатлантска коалиција и разједињена патриотска такав опозициони блок био трн у оку.
Но да ова ствар од виталног значаја за земљу и народ не би остала у домену личних односа два или три лидера опозиције, потребно је идеју националне алтернативе евроатлантском естаблишменту поставити на шире и принципијелне темеље. Да би ствар добила на тежини није довољно да се неколико странака окупи око идеје превремених избора и доласка на власт, већ да се јавности представи програм од неколико кључних тачака око кога би се окупиле прогресивне и патриотске организације и појединци.
Тај национални блок не би чиниле само парламентарне партије већ и српске патриотске организације из земље и дијаспоре, струковне организације, утицајне групе и појединци а „тежином“. Критична ситуација у којој се налази Србија захтева превазилажење и поделе на левицу и десницу, те уједињавање на програму опстанка земље и народа. Идеја слободне државе ван пакта који нас је бомбардовао и равномерне расподеле терета кризе је оно око чега би се окупила већина Србије. Само тако би шира јавност анестезирана проевропским медијима схватила озбиљност и амбиције ове могуће политичке групације.
Политички лидери српских опозиционих странака морају схватити изузетну тежину тренутка и чињеницу да ако сада не буду деловали на плану стварања једног ширег националног савеза, да ће убрзо бити прегажени од догађаја који се уочавају на хоризонту блиске будућности. Ово је за већину њих, али и за све нас, можда и последња шанса. Ако српска опозиција не буде уједињена да артикулише националне и надолазеће социјалне фрустрације, ситуација може постати неконтролисана пре свега у смислу анархичних социјалних немира изазваних надолазећом кризом а као одговор на то и успостављање ауторитарног поретка марионетског режима.
"Pečat"
Постови
Нема коментара:
Постави коментар