НАСИЉЕМ „ПРОТИВ НАСИЉА" У СЛУЖБИ МЕКЕ ОКУПАЦИЈЕ

После неуспеха геј-параде, кад је изгледало да ће влада коначно одахнути и наставити да мирно „раде свој посао" дошло је до контраудара у коме је једна трагична смрт искориштена као повод да се окриве не само хулигани, па чак ни навијачи, већ и националистичке омладинске организације. Не само то већ се денунцирање „кривице за инспирацију наслилника" проширила на патриотске организације, партије и интелектуалце. Тако је једна насилна смрт искоришћена за почетак харанге према свему националном и патриотском. Све ово подсећа на фашистичке кампање страха и застрашивања политичких и идеолошких противника.



Насиље је на жалост виталан део живота и политике иако се непрекидно папагајски понављају пароле о толеранцији, миру и ненасиљу. Империјални продор Англосаксонцима је био увек праћен насиљем или његовом претњом. При томе насиље може бити директно или посредно, војно или политичко, медијско или економско, спољашње или унутрашње... Осим директне војне интервенције изазивају се унутрашњи сукоби, пучеви и грађанскии ратови. Тако је незадовољство маса социјалним и националним фрустрацијама у Србији плански усмерено и организовано на рушење, већ поприлично трулог, милошевићевог режима.



Тако су Петог Октобра навијачке, национално обојене групе била подржане и представљене као „револуционарни замајац" који се налази између маса као статиста и добро организованог малобројних пучиста. Тада су навијачи, млади националисти, „четници" и друге групације били дочекани као ослободиоци од „мрског диктатора". Потенцирање њихове улоге је прикривало значај учешћа логистике криминалних група и страних обавештајних структура. Но како су ове групе биле познате као националистичке нису биле „политички коректне" те је њихова улога у званичним медијским подсећањима слабила.



Неко наиван ће се упитати како то кад је требало рушити Милошевића они су били добри момци а сад су државни непријатељ број један, а уз њи и патриотска опозиција и интелектуалци евроскептици. Одговор на ово питање је једноставан - кад су онима који су рушили „јогунстог" Милошевића били потребни били су добри, а сада кад представљају сметњу прозападној влади, дакле проамеричкој влади, они су први на удару. Антипатриотска харанга нема више везе са хапшењем одговорних за смрт француског навијача већ са искоришћавањем ове смрти ради обрачуна са онима који би у време кризе угрозе Систем.



Насиље навијача и једна насилна смрт користи као изговор за насиље над патриотским групама, организацијама, партијама и интелектуалцима. Који су покретачи овакве хистеричне реакције режима против ослабљене и подељене патриотске опозиционе сцене и друштвене навијачке маргине. Пре свега они амбасадори и такуни који су правили ову владу желе да у случају очекиване тешке социоекономске кризе имају контролу над Системом, а то значи и над маргиналним групама које би могле да избију на површину. Оно што забрињава странце и евроатлантске политичаре у Србији је потенцијал сарадње навијача, националистичких организација и патриотских странака са нараслним протестом огорчених жртава пропале транзиције и светске економске кризе.



Како осећају да им време цури и да више не могу да крпе све веће буџетске рупе јер привредни живот јењава, они настоје да онемогуће јачање и спајање ових алтернативних и потенцијално антисистемских група са масама незадовољника, те са опозиционим странкама. Стога би директном репресијом требало ослабити и разбити навијачке и сличне групе, а медијским притиском натерати поједине странке да се „одрекну" сарадње са неким националним омладинским организацијама и заплашити остале.

Тако долазимо до разрешења „дијалектике насиља" о којој је и покојни Ђинђић писао у „Субјективности и насиљу" у којој је описивао како је насиље режима смењено неспутаним насиљем револуционара (ослобођена санкилотска субјективност), те да је хегеловско решење једино у системском насиљу над субјективношћу. Преведено на српски: глобалистички Систем ће своје позиције у Србији бранити агресивно, оправдавајући лукаво то борбом против „насиља", што отвара пут меком тоталитаризму у условима меке окупације. Ко „преживи" анализираће.