Османлије поново јашу

Турска игра једну комплексну геополитичку игру – поред тога што је стуб америчке спољне политике у овом делу света и главни НАТО савезник она прави договоре око Јужног тока са Москвом, улази у аранжамане са Немцима, игра одређену улогу и у муслиманском свету...
 

Пише БРАНКО РАДУН

Турска се на Балкан враћа вољом Вашингтона да би у времену очекивалног глобалног финансијског колапса и осеке стратешке моћи САД, Американци у региону имали свог клијента који заступа њихове интересе “Ми се нисмо спустили падобраном, него смо у Босну дошли на коњима”: Ахмет Давутоглу, министар спољних послова Турске

Османска империја дошла је у Европу у 14. веку са намером да освоји Балкан, а само два века касније амбиције су знатно порасле – пожелела је да контролише и средњу Европу. Најозбиљнији отпор азијатском продору на Балкану дало је Српско царство, и то у тренутку када је преживљавало растакање и декаденцију. Вековима се Европа са правом плашила због могуће азијатске најезде Турака и могуће исламизације. Видевиши злочине и поробљавање које су преживели балкански хришћани, Европљанима је то била константна ноћна мора.
Но, како је турска моћ слабила, тако су европске силе, најпре Француска а потом и Енглеска, користиле Турску да би на континенту одржали статус кво или ослабили своје конкуренте. В. Британија је више од века одржавала „болесника на Босфору“ да би онемогућили продор Русије (али и Немачке) на балканске просторе.
Вашингтон следи ту вишевековну матрицу коришћења Турака ради контроле Балкана, а првентвено непокорних Срба, који би могли да се окрену Русима. Кад год би на простору Балкана постојала могућност јачања конкурентних сила (пре свега Москве и Берлина) настојала се добити подршка Турске. Турска је зато и данас један од кључних савезника Вашингтона у овом делу света.

ЗЕЛЕНА ТРАНСВЕРЗАЛА

Како се очекује осека америчке моћи у региону, било је пожељно да се неки „послови“ делегирају онима који су виђени као проверени савезници, недовољно моћни да постану самостални геополитички играчи. Пошто је постало јасно да ће бити веома тешко сломити отпор Републици Српској и Додику, убачена је у игру Турска карта. Турска треба да, подршком Сарајеву и лобирањем у Београду, доведе до слабљења ионако невелике подршке коју Додик има од Србије, те да се коначно оствари циљ – нестанак Републике Српске у „унитарној БиХ“. Осим тога, улагање капитала у Рашку треба да ојача, интегрише и за Анкару веже локалну муслиманску заједницу која има стратешку позицију на већ легендарној „зеленој трансферзали“.
Само оне који не прате шира геополитича дешавања ово може да изненади. Турске аспирације на БалканУ у визији, како секуларних пантурских, тако и исламистичких идеолога и даље су живе. Турска је и током деведесетих година прошлог века била присутна на балканским ратиштима подржавајући „своје“ муслимане, пре свега оне у Сарајеву и у Приштини. Стога ни не чуди отворена подршка Сарајеву да створи унитарну БиХ, као и њено признање Приштине. Дакле, на овим питањима САД и Турска, а и неке европске земље, имају заједничке интересе, који би, дакако, требало да буду супротни интересима Београда.
Цинично звуче изјаве турског председника да признањем Косова не жели да баци сенку на „добре односе Србије и Турске“. Исто тако треба се присетити и тога да се и у Анкари лобирало за садашњу проевропску владу преко политичких представника муслимана у Србији.

САВЕЗНИШТВО СА АНГЛОСАКСОНЦИМА
Следећи старо савезништво са Англосаксонцима (опекли су се кад су га једном напустили – остали су без царевине), Турци покушавају да се врате на балканске просторе пре свега као економска сила и заштитник балканских муслимана. Они прихватају модерно устројство света са Вашингтоном на челу, и желе да на терену „одраде посао за САД“, али и да себи створе базу за експанзију на Балкану. Са друге стране, САД тренутно више жели балканске муслимане под контролом Турске, него рецимо Ирана. Тако смо после посете руског председника имали трагикомичну медијску представу у којој нам се и турски председник, чија држава признаје независно Косово и унитаризацију БиХ, представља као „велики пријатељ Србије“. 
А као симбол тог српско-турског пријатељства нуди се и градња исламског културног центра у близини Београда, што би била симболична потврда повратка Турске у Србију. Не само у Сарајево, Нови Пазар и Приштину, већ и у Београд. Домаћи мултикулриалисти су ову идеју дочекали са „одушевљењем“, а при томе нико није приметио да би било готово немогуће да Србија оснује православни центар у Истамбулу, Приштини или у Сарајеву. ЕУ као да поручује Србији: како вам у европском хороскопу нема скорог улазаска у Еврорај предлажемо вам оријенталне интеграције, јер сте иовако били са Турцима вековима у истој држави.

АКТИВИРАЊЕ „ТУРСКОГ ФАКТОРА”

Турска се на Балкан враћа вољом Вашингтона да би у времену очекивалног глобалног финансијског колапса и осеке стратешке моћи САД, Американци у региону имали свог клијента који заступа њихове интересе. Повратак Турске је лимитиран у економској, културној, верској и обавештајној сфери. Но Турска игра једну комплексну геополитичку игру – поред тога што је стуб америчке спољне политике у овом делу света и главни НАТО савезник она прави договоре око Јужног тока са Москвом, улази у аранжамане са Немцима, игра одређену улогу и у муслиманском свету а при томе не кршећи правила игре које диктира Велики Брат. Неке аналитичаре то помало збуњује. Но тако је за сада, а у случају већих ломова Анкара би могла заиграти и самосталнију стратешку игру.
Наравно, Турци су свесни да не могу очекивати реални повратак своје моћи на Балкану који су имали пре једног века, али знају да могу у оквиру америчких стратешких планова „растерећивања“ остварити продор и у овом правцу.

Стратешки кругови у САД су током деведесетих разматрали идеју „активирања Турског фактора“ али тада нису имали претереног интереса за тако нешто, а ни Турска тада није имала довољне капацитете за такве стратешке пројекте. Сада се са великом економском кризом, повратком Русије у светску арену, а и неких гласова у „старој Европи“ чини погодан моменат да се преко повратка Турске неутралишу утицаји ривала. Стога не чуди арогантан турски наступ и недипломатски тон министра спољних послова Турске Ахмета Даутоглуа који каже: „Ми се нисмо спустили падобраном, него смо у Босну дошли на коњима“; и тиме нас подсећа да смо били њихова „раја“.
Печат