Право на избор: Блек Стена или Загор

Као што су многи поверовали како „мултирасни” и „толерантни” Обама доноси мир, за разлику од Буша који само показује империјалне мишиће у свету тако су и неки од нас као деца били склони да верују како је Загор бољи од Блека. Наивност се плаћа, па је било потребно да нам на главу падају „амерички томахавци”, па да видимо да између Блека и Загора и нема неке разлике, као што је нема између Буша и Обаме. Или што би новија народна мудрост рекла - ко нема у глави, о глави му раде.


Ако Срби имају неку добру особину, то је особина да су у кризним моментима покажу у најбољем светлу. Тако, на пример, кад је неки хаос, онда се чини да све добро функционише, сви су солидарни и знају своје место. Кад је рат, стану у ред и не гурају се. Гледао сам на жалост током рата то сопственим очима, гледали сте и ви. Нема крађе, ред у градовима се одржава и без полиције. А у таквим ситуацијама би се други препали или би просто, подивљали. Сетите се, рецимо, дивљања на улицама Њујорка седамдесетих година, кад је на пар сати нестало струје у самом граду. У српским градовима таквог нечег није било ни током несташица воде и струје током рата. А тада је скоро сва полиција на Косову. Није било никаквог двоумљења. Сви су били сврстани на једној страни, на страни одбране отаџбине.

Али, тако је било само док су око ушију звижде меци. Десетине, можда и стотине генерација предака је опстајало само стога што су се у кризним и опасним тренуцима сврставали један уз другог и заједно се борили за оно што нам је највредније: за своју слободу и веру прадедовску. Тајна српског опстанка на овој балканској ветрометини је у том сврставању у невољи у једну добровољачку формацију.

Кад је српски мислилац Жарко Видовић покушао да објасни биће српске зеједница он је рекао да је то „хајдучки састанак”. Дакле та слободарска црта која се остварује у добровољном сврставању на “праву и праведну страну”, а то значи уз свог оца, брата, стрица, кума, пријатеља или комшију. Кад је тешко онда смо се често показивали као права заједница, као једна народна војска. Једна хајдучка чета. Срби нису самураји, српска традиционална борбена формација је чета а не појединац. И наш језик је слова сврстао у речи, а речи у врсту, у десетерац у коме се нижу строфе као водови у чети. Тако је настао и наш хајдучки манифест - Горски Вијенац. Он није дело појединца - Његоша, већ је то производ народног ума и он не промовише појединца, већ народ као заједницу која се као дијамант ствара под притиском невоље и кали се у искушењима.

Од Видовдана и српске војске која добровољно одлази на суђено место да се бори и жртвује за небеске идеале, српске војске у устанцима и ратовима су ништа друго до народ који постаје војска у невољи. Не само одрасли људи већ и мали каплари су показивали ту спремност на колективно мучеништво за идеале. И крагујевачки ђаци су се определили и стали у строј насупрот нацистичком стрељачком строју. Њима у спомен сваке године доносе венац неки нови ђаци, ради успомене и живота нових нараштаја.

Вековима су окупатори гледали да Србима не пруже никакав избор. Знало се - кад нама пруже неки избор, од зла је и треба да се сврстамо. Осим тога, горко искуство с Титом нас је научио да је «несврставање» једна велика превара. Кад се сврстамо у невољи (а сврстамо се брзо), нико други не сме да се сврста насупрот нас. То јест, сме, али само ако је наша врста сврстана у везу жицом, као што је то показала наша новија, трагична историја.

Схватили су то наши непријатељи гледајући нас и боље су то видели од нас самих. Јер, ми не можемо „себе да видимо са стране”, како би то рекао Илија Чворовић. Међутим, непријатељима није ишло добро са жицом. Жица има два краја, али ни један није дебљи. Међутим, она може да буде бодљикава. Зато су почели да плету невидљиве жице око руку нашег народног организма и да га воде ка понорним јамама уништења и непостојања. Све српска историја је мученичка историја народа чију народну пропаст толико страсно желе наши непријатељи. Но њима није то било довољно, већ су нас на крају ти исти, који су нашем народу спремали пропаст, хтели понизити, да нас убеде са смо џелати који друге везују у жице.

Како смо дошли у такву безизлазну позицију у каквој смо сада? А све је почело једноставно, пружањем права на избор. Подметнули су нам лажне изборе, а наши су од старине веровали у судбину. То није фатализам, већ вера да праведан човек мора да чини правду и да иде праведним путем, па шта кошта да кошта. Кротко су вековима наши људи примали бичеве судбине очекујући и још тежа искушења, са јасним ставом да човек треба да увек буде усправан. Оно што нас је одржало је тврда вера предачка у Небо и поверење, често и детиње, у људе око нас. Тврда вера је кроз ватру искушења постајала на моменте дијамантске тврдоће, издржавајући такве притиске какве је изгледало немогуће издржати и остати свој и нормалан.

Дакле прави човек и нема избора, они који муте и који се довијају увек имају комбинације и некакве „изборе”. Ми смо се вековима борили и изборили да немамо избора, можемо бити само оно што јесмо или нас неће бити. Но преварили смо се и прихватили смо разноразне лажне изборе и лажне дилеме. Неко би рекао да су нас преварили али смо и ми криви за то, па је обоје тачно. Тако смо прихватили којекакве изборе, на којима се ништа битно и судбинско не бира и на којима нам се намећу лажне дилеме. Шта више ту унутрашњу пометеност и несигурност које се маскира у право на избор смо прихватили као ко зна какву нашу тековину, за коју смо се ваљда и борили. Допало нам се то - као, ми бирамо нешто.

Прво смо стављени пред избор или наша вера прадедовска или будућност и напредак, изабрашко ово друго. Одбацисмо своје обичаје али нисмо ушли у срећну будућност, ни у бољи живот како нам је то изгледало. Тако смо изгубили себе а „свет” и „напредак” нису стигли у наш крај. Како смо се преварили, или како су нас преварили - како већ ко воли да каже? Па ми смо лаковеран народ - пришли су нам лукаво и играли на нашу сујету обећавајући нак куле и градове - бићете велики и богати само се решите терета свјих обичаја. Нису они лоши али вас успоравају на путу напретка, без њих ћете даље стићи и брже ходити путем у модерно. Бацили смо товар традиције и онда се упутили путевима прогреса. Где смо стигли - нигде. Куда идемо - ни сами више не знамо, лутамо пустињом и пролазимо гробљима идеологија под којима су сахрањени наши преци вртећи се у круг и идући њиховим стопама.

На крају смо дошли до тога да су нам избори помутили и оно мало памети што нам је остало. Поделили смо се и око самих избора неки су за њих неки против оваквих јер су за неке друге или никакве. Тако међусобно завађени и подељени у партије и секте, ми лутамо вођени слепим вођама који нам нуде „праве изборе”. Бирајте нас - ми смо избор за вас - ми вас водимо у срећну будућност! Ако је ово срећна будућност, онда би смо хтели да знамо каква ли је онда она несрећна?

Тако издељени и овако малобројни и сиромашни ми смо постали жалостан призор. Поделисмо се на леве и десне, на горње и доње, на ове и оне, на старе и нове, на велике и мале, па умне и глупе… Поделили смо се на оне који би као да чувају обичаје и оне који би да их укину, на оне који би са краљем и оне који би мимо њега, на оне који су против богатих и оних који су против сиротиње. Поделили смо се на четнике и партизане, на патриоте и европејце, на наше и њихове. Права би се енциклопедија могла направити од мноштва српских подела.

Кад се код нас људи виде - питају се који си и чији си. Да ли си „наш?” Он би рекао - „да ја сам наш!” „Од којих си ти то наших?” „Јеси ли од ових или оних?”. „А од којих си ти кад тако питаш?” „Па и ја сам наш, ми смо наши?” Чак и да се нађу два „наша”, они се брзо заваде око тога који је више „наш”, или која је фракција више „наша”. Тако се право на избор претоворило у право поприште подела, завада, свађи, али и отворених бојева у којим се и главе губе. Нисмо ми народ за те и такве изборе јер не знамо стати и рећи ово је разлика али ово нам је исто. Немајући мере ми не повлачимо црту где је оно наше заједничко, већ или смо једна хајдучка дружина или смо подељени на безброј завађених групица. Тако нам и није потребан непријатељ довољни смо ми себи сами.

Тако су нам сервиране многе поделе где ми не припадајући ни једној ипак наседамо и прикључујемо се неким фракцијама. Срећом мимоишла нас је западна шизма на католике и протестанте, али су нас скоро све друге сустигле. Поделе на десне и леве, на религиозне и атеисте, на напредне и назадне, на монархисте и републиканце и многе друге.

Неки су били за Буша а неки за Обаму, као да је то нама нека разлика. Но не само да смо наседали на те и такве поделе већ смо се примали и на оне много смешније. На оне који су за битлсе и оне који су за ролингстонсе, за оне који су за овога или онога у музици или на филму. На крају се сви ти и такви избори сведу на оне дечије - да ли волиш великог Блека или чудака Загора. Велики Блек је стрип јунак америчке ослободилачке историје који својим мишицама и плавом косом симболизује америчку силу и у самом настанку се многима свидела. Но они који нису подлегли овој јефтиној промоцији америчке мускулатуре - англосаксонском натчовеку, њима се нудио један мало више изнијансиран лик. То је био Загор који делује као да је ван система и чудак. Загор нема иза себе опасног саветника „Професора окултиса” као набилдовани Блек. Његов сарадник је прирости и симпатични дебељко из трећег света - мали мексиканац Чико. Загор је наводни пријатељ индијанаца и природе, дакле један сасвим постмодерни еколошки јунак који се може учинити као човек „ван система”. Он се прилагођава природи и обичајима домородаца, те је стога пријемчивији за комуникацију са њима. Он се стога чини као неко ко би и био на страни нападнутих и угњетених племена. „Дух са секиром” представља оно отвореније и мултикултурније лице америчког „Јануса”.

Као што су многи поверовали како „мултирасни” и „толерантни” Обама доноси мир, за разлику од Буша који само показује империјалне мишиће у свету тако су и неки од нас као деца били склони да верују како је Загор бољи од Блека.

Наивност се плаћа, па је било потребно да нам на главу падају „амерички томахавци”, па да видимо да између Блека и Загора и нема неке разлике, као што је нема између Буша и Обаме. Или што би новија народна мудрост рекла - ко нема у глави, о глави му раде.

Бранко Радун

http://www.slobodanjovanovic.org/