КАКО СМО ДОЧЕКАЛИ МЕДВЕДЕВА

У Србију је дошао руски председник, а српским политичарима није било лако. Морали су да угосте председника највеће државе на свету и која држи велик део енергетских ресурса, и чија нам је политичка и економска подршка драгоцена, а са друге стране морају да пазе шта ће им рећи западни ментори. Требало је дакле припремити достојан дочек за председника земље која једина одлучно подржава Србију, а са друге стране имати обзира и како ће та посета проћи у очима америчког Великог Брата.  

У Србију је дошао руски председник, а српским политичарима није било лако. Морали су да угосте председника највеће државе на свету и која држи велик део енергетских ресурса, и чија нам је политичка и економска подршка драгоцена, а са друге стране морају да пазе шта ће им рећи западни ментори. Требало је дакле припремити достојан дочек за председника земље која једина одлучно подржава Србију, а са друге стране имати обзира и како ће та посета проћи у очима америчког Великог Брата.

Зато  су се трудили да значајним обележавањем ослобођења Београда покажу блискост два народа те да ми негујемо сећање на оне који су се борили против фашизма и који су ослободили Србију од немачке окупације. Истовремено са тим су настојали да одвоје председника Русије од Срба, јер би на организованом скупу на тргу републике дошло сигурно више од стотину хиљада људи који би да изразе захвалност пре свега због подршке Москве Београду око Косова. Настојали су да избегну ризик од окупљања која би показао огромну популарности Русије, па би неко био „изрибан“ оа амбасадора-намесника. Било је најлакше „нагласити безбедносни ризик“ и убедити председника Русије да избегне масовна окупљања, те да посета буде попут Бајденове.  

Преседник Русије је ипак дошао у контакт са „народом“, што на полагању венаца на гробљу ослободилаца са контролисаним бројем „русофила“ (неколико стотина наглашава Б92), што у скупштини са „представницима народа“, што на свечаном програму у Сава центру, где су дошли симпатизери владајуће гарнитуре и добио више подршке од било ког нашег политичара. Руски председник је у посети Србији демонстрирао поштовање према нашој земљи и њеној антифашистичкој историји, какву не можемо сањати од водећих земаља запада. Одржао је озбиљне и одмерене говоре иза којих се могла осетити самопоуздање нове Русије, али и види озбиљна политичка и енергетска стратегија (довољно је само погледати списак земаља које обилази). За разлику од наше политике која се на жалост свела на глиб корупционашких скандала, најгорег партијашења у коме је битно ко је коме разбио главу у сукобу страначких активиста.  

Председник  Медведев је дошао да реализује низ енергетских и инфраструктурних пројеката од изузетне важности за развој земље, као и да „донесе“ милијарду долара финансијске подршке скоро банкротиралој српској каси. Занимљиво је да је руска страна и она која је склона стратешкома партенрству са Москвом је говорила речником реализма и прагматизма, док су окорели нато лобисти (који себе зову другосрбијанцима) и даље сикћу из својих пешчаника против сарадње са Русијом показујући по ко зна који пут своју ксенофобију и идеолошку затуцаност која нема осећај за промене у свету. На жалост као и у време пада берлинског зида добар део српске елите касно уочава промене на глобаном плану (ерозију америчке глобалне хегемоније и нове односе у свету).  

Но поред  тих прокића и јакшића који воде кампање против партнерства Србије и Русије без обзира што је то наш политички, стратешки и економски интерес, занимљиве су реакције и (про)америчких медија. Тако је Фокс дао нагласак на небитним елементима посете и на блокираном саобраћају налазећи „незадовољне грађане“, а Б92 је то радила мало мање директно вероватно очекујући спонзорске уговоре са НИС-ом и са другима којима се не би свидела таква малициозност. Но ипак им се с времена на време преко „пешчаника“ и интернет портала отела „по која“ злурадост на рачун Русије. Тако је у јутарњем радијском „дизању“ Б92 је отворено саркастично пропраћен долазак руског председника пуштањем снимка из филма „Три карте за холивуд“ са говором полицајца Гаврила (Лечић) који читав градић диже на узбуну јер долази „друг председник“. Нарочито им је било „симпатично“ кад полицајац Гаврило запенушано објављује „због затегнуте спољнополитичке ситуације председник неће доћи. Генерална проба је успела.“  

У официјелно делу дочека је доминирао пригодничарски и на-брзака смонтирани антифашизам да би оставили бољи утисак на руску делегацију. Тај одједном откривени антифашизам и неосоцреалистичка естетика (све са конкурсом за „партизанку Мару“) нису деловали убедљиво и поред јаких антифашистичких осећања у народу. Но неко ће рећи – боље икакав него никакав. Чак је и председник говорећи о српско-руским односима и о антифашистичком опредељењу на моменте деловао као председник Србије а не као председник једне странке.  

Ни ипак није издржао да из њега не „проговори Чеда Јовановић“ наглашавајући одлучно супротстављање насиљу (ваљда „навијачима“), десним екстремистима и другим назадним снагама које промовишу „расну, верску и етничку нетрпељивост“ те „манипулишући патриотским осећањима“ угрожавају спокојан сан проевропског дела Србије. Страшно - какав црни расизам у Србији. То нити је била тема тог скупа, нити је то било место да се тако говори, али је председник то урадио ваљда због баланса јер је помињао Русију, па чак и Цара Николаја Другог који је два пута спасавао Србију.  

Било  је занимљиво гледати како су се стрчали сви да дочекају руског председника  и да му се „препоруче“ или макар да се нађу и буду виђени. Сви они који су до пре неког времена говорили само о евро и нато интеграцијама сада су се постројили са дочекају руског председника. Слабљење долара и јачање Русије су вероватно најјачи аургументи за буђење ове „прагматичне русофилије“. Милијарда долара финансијске подршке Србији и стратешки пројекти с једне и пресушили извори финансирања са запада са друге стране многима утичу на промену „погледа на свет“. У том погледу делују доследније заговорници другосрбијанске русофобије и србофобије којима се привиђа и „руско војно присутсво“ у моменту када део владе жели да Србију увуче у НАТО, али тако да то Срби не примете.  

Годишњица ослобођења Београда јесте пригодан датум за посету руског председника  који се, ако ништа друго, уверио да нисмо подлегли историјском ревизионизму који негира ослободилачку улогу Руса. Чак је дирљиво звучао један руски новинар који је рекао да не могу да забораве што нису били довољно уз нас кад су нас бомбардовали 1999. Председник Медведев се понашао државнички, а наши су деловали трапаво и несигурно како треба да се поставе. Ако је било пропуста у организацији њих треба приписати пре српској немару и аљкавости но опструкцији. Неки су се у дочеку гурали и где им није место, други су мудро статирали, а неки нато лобисти из владе нису ни виђени. Дакле све у свему посета је за наше услове прошла нормално, очекивано и без великих изненађења.

Печат магазин