недеља, 28. јун 2015.

За регионалну резолуциjу о свим злочинима

Србија је била под притиском да донесе Резолуцију о злочину у Сребреници у којој би се Србија оптеретила историјском одговорношћу за медијско-пропагандно креиран „општински геноцид“. Расправљати о геноциду који није планиран, у коме се злочин састоји од борбрених операција и стрељања неидентификованог броја ратних заробљеника, од којих су неки чинили злочине над цивилним становништвом, заиста је бесмислено са позиција поређења са историјским појмом геноцида. Поредити стрељање ратних заробљеника, (релевантне процене броја стрељаних се крећу од неколико стотина до око хиљаду), каквих је у ратовима деведесетих било доста на свим странама, у коме нису страдали цивили, са планским уништавањем милиона људи у конц логорима попут Аушвица, Дахауа или Јасеновца је увредљиво за жртве ових геноцида. То је скрнављење сећање на милионске жртве нацистичког и фашистичког геноцида. 

Но како глобална сила Бога не моли и како не мари много за истину и правду, Србима је запала казна да се посипају пепелом по глави прихватањем жига срама и злочина. Шта стоји иза ове иницијативе? Преко резолуције о Сребреници се настоји довршити америчко империјално „прекомпоновање“ Балкана. Наиме српским саможигосањем се легализују медијске оптужнице и пресуде, те се као природна последица тога прихвата одузимање Косова и гушење Републике Српске као „геноцидне творевине“. Таквом резолуцијом Србија оправдава сецесију Косова као „плату за злочин“. Као што је Црна гора забила нож у леђа Србији признањем независности Косова тако то исто би Србија резолуцијом учинила Републици Српској. Тиме се настоји завршити епилог балканског поглавља у стратешким плановима Вашингтона. Све ово у контексту предстојећег другог таласа глобалне кризе и очекиване промена односа снага у неким деловима планете.
Србија је данас у изузетно тешкој позицији, не само у вези притиска око ове резолуције. Но тај притискак не амнестира власт, чак и под условом да нису свесни да прихватањем овакве резолуције нама као народу и држави потврђују судбински жиг срама и историјску одговорност. Прихватање такве резолуције је злочин према историјској истини и према будућности овог народа. Тим би смо ми легализовали све историјске неправде и злочине који су над нама учињени, а себе представили као најгори народ на свету. Да овде не говоримо о могућој одштети или о другим погубним последицама овакве одлуке по национални интерес. Србија јесте на коленима, али ће оне који прихвате овај неправедни жиг срама бити жигосани од садашњих и будућих генерација као они који су је гурнули у блато.
Шта онда да се ради – са једне стране имамо притисак од страног фактора и њихове колаборације у земљи да се ово прихвати – а са друге имамо несагледиве негативне последице такве одлуке. Како је очигледно да је наша сервилна елита неспремна да се директно одупре оваквим притисцима, ствари је онда више него икад потребно поставити на принципијелном нивоу.
Први је принцип – принцип историјске истине. До ње би се могло доћи формирањем скупштинске комисије, али и међународног тела независних експерата за ову тему, која би настојали да дођу до онога шта се стварно десило у Сребреници. Организовање међународног скупа са релевантним светским стручњацима који имају објективан и избалансиран приступ овој осетљивој проблематици је оно што би требала и морала да уради држава Србије. Ми немамо разлога да се плашимо истине и историјских чињеница, јер је прича о 7.000 жртава Сребренице медијско-политички мит у који не верују ни они који га промовишу. Овако једнострана и на ратној пропаганди заснована резолуција би зацементирала једну историјску неистину као „чињеницу“ око које не може бити расправе.
Други принцип је равноправност жртава – дакле не истичемо само своје жртве, али не потцењујемо ни туђе. Верујем да у овој ствари је Србија у великој предности над Сарајевом и Загребом који имају проблем да признају туђе жртве. Истицањем Сребренице се потенцирају само жртве муслиманске заједнице, а занемарују православне и католичке. Дискриминација жртава ма са које стране долазила није праведна и мора се превазићи. Занимљиво је како се НВО „хашки лоби“, као и њихови ментори, декларативно залажу против дискриминације, а у овом случају управо на томе инсистирају. У складу са првим принципом би било да се све жртве поброје, али да се у складу са једнакошћу жртава не инсистира на томе „којих је више“.
Трећи принцип је регионални приступ овом питању. Дакле потребно је и да Србија и Хрватска, Босна, али и Словенија осуде заједнички све злочине у ратовима деведесетих. При томе да сви осуде и злочине које су „починили наши“. Само таквим заједничком осудом свих - према свим злочинима (побројаним или не) се може доћи до нормализације односа и до „помирења на тлу бивше Југославије“. Ако једна страна осуђује само једну страну злочина, само туђе злочине над својима или како се намеће Србији само осуда српских злочине над муслиманима, онда не долазимо до жељеног помирења. Тако се и даље гаје опасне фрустрације и подгрева међуетничке нетрпељивост на обе стране.
Стога онај ко са стране гура натура такве неправедне, неистините и једностране „историјске резолуције“ заправо не жели помирење међу тим етничким заједницама. Такве у бити неистинита и неправедна резолуција није ни у интересу муслимана јер огорчује Србе са којима настоје да живе у једној држави. Ако босански Муслимани заиста верују да су Срби злочинци и геноцидан народ зашто хоће да живе са њима у истој држави. На овај начин се не само сужава простор за суживот већ се ствара нова зла крв на Балкану.
Коме год је до историјске истине а и до нормализације односа у подржао би ово о чему говоримо. Они који схватају да је ово и наш национални интерес вероватно не морају бити убеђивани додатним аргументима. Са једне стране непристрасан суд међународних стручњака који нису интересно повезани са заинтересованим странама у конфликту из деведесетих, а са друге заједничка регионална резолуција која би истовремено осудила све злочине почињене на територији бивше Југославије. То би значило да би у истом дану, пре свега скупштине у Београду, Подгорици, Загребу и Сарајеву донеле исту или сличну регионалну резолуцију о осуди свих злочина почињених током деведесетих. Само тако би тако би се сви суочили са свим оним лошим што се дешавало током тих несрећних година, са злочинима које су чиниле све зараћене стране. Само тако би суочавање са баластом прошлости имало позитиван ефекат на наше међусобне односе и помогло зацеливању рана из блиске прошлости.
Фонд стратешке културе

Нема коментара: