недеља, 28. јун 2015.

Председник је мало нервозан

Избори у Аранђеловцу узбуркали су политичке страсти несразмерно значају ванредних избора у овој вароши. Иако је Аранђеловац лакмус папир за то како ће гласати Шумадија, суштина је у нечему другом. Очит је велики напор владајућих структура да не дозволи да опозиција оствари резултат који би јавности послао поруку како популарност владајуће коалиције и ДС-а опада, и како њихово време пролази. Зато су се министри из владе убацили у предизборну трку и обилазили Аранђеловац, безобзирно арчећи државне ресурсе за кампању обећавајући и манипулишући грађанима ове осиромашене општине. При томе се богатије и владајуће странке не либе и да директно купују гласове у општини која је као и многе друге, губитник транзиције.


ПОЛИТИЧКИ СТРИПТИЗ
Морална беда српске политике састоји се у томе да они који су кривци за тешку материјалну ситуацију на изборима купују гласове за бедних хиљаду-две динара. Све је подређено вештачком подизању рејтинга владајућих странака, са којим се после, ако је успешно, манипулише у режимским медијима.
Министар Динкић је по ко зна који пут обећавао „стратешке инвеститоре“ пропалим предузећима, а Вук Драшковић је буквално изуо и скинуо свог кандидата да покаже како се Београд односи према провинцији. Но, очигледно је да људи више не верују политичарима који десет година воде економске ресоре, а само пред изборе се сете да постоје и српска пропала предузећа, чијем су посртању и кумовали. Исто тако цинично изгледа Драшковићев „политички стриптиз“ јер он као део београдског режима, напада тај исти режим, пребацујући му да се маћехински односи према остатку Србије.
Дакле, и поред свих медија и бројних турнеја министара и политичара владајуће коалиције и ресурса које немилице арче на локалне изборе да би доказали да их народ и даље подржава, они нису остварили завидан резултат. У том светлу и резултат у коме владајући ДС значајно заостаје иза опозиционог СНС-а заправо је још један показатељ пада поверења у владајућу коалицију. То је сада свима очигледно.
Но, осим осипања подршке која има владајућа коалиција за звоно на узбуну је потребно и да се опозиција представи као реална алтернатива. И то се сада десило – више од милион потписа за расписивање превремених избора, разговори о обједињавању опозиције у један блок, изазвали су видну нервозу у владајућим структурама. Благу панику у ДС-у изазива и прелазак неких „кадрова који много знају“, попут Цвијана, али и лоши резултати на локалним изборима. Стога се и обраћање председника Тадића на скупштини пензионерске странке (коју је гле чуда назвао странком „свежих идеја“) не може другачије тумачити него као анксиозна реакција на могућност формирања опозиционог блока против све слабије, корупцијом и штетним потезима (Еулекс, Статут Војводине и срамна Резолуција о Сребреници) раслабљене власти.
КО ЈЕ ЗАПАЛИО БЕОГРАД?
Председник Тадић је пред пензионерима „свежих идеја“ наступио не као председник државе већ као острашћени страначки лидер, па чак и горе од тога – претећи се односио према опозиционим странкама рекавши „да не постоји та енергија коју није спреман да да да би спречио да опозиција“ дође на власти и да „гурне Србију у суноврат, нове сукобе и неспоразуме“. Овај скандалозни иступ пун нетолеранције и нетрпељивости не доликује ни страначким почетницима у жару предизборне кампање а камоли човеку који би требао да буде председник свих грађана. Но у позадини ове медијске претње је слабост – то је говор несигурног и уплашеног човека који брине за своју власт. На жалост, са таквим наступима се не може очекивати да нас нико у Европи и свету схвати озбиљно.
Председник је већи део свог говора посветио нападима на опозицију и „упозорио“ грађане који могу бити заведени од опозиције у неке „опасне промене“. При том је изрекао и тешке речи да је „горео Београд“ кад се опозиција последњи пут састала, те да је „произвела људске жртве у Србији тих дана“. На страну то што све ово изречено није тачно, јер те ратне 1999. године неки од они који су данас у опозицији, нису ни тада били у власти. Делује бизарно и национално неодговорно оптужити Коштуницу, Илића и Николића да су криви за то што је „Београд горео“. Но како иза те више него нервозне и претеране реакције стоји реални страх од удруживања патриотске опозиције, онда је јасније што се прибегава оваквим заменама теза.
КРАЈ ВАЈМАРСКЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

Ипак, питамо се о каквој „провалији“ и „суноврату“ председник говори, а којима прети људима који су без посла или раде за минималац, а да при томе они и њихова деца немају никакву перспективу у „европској Србији“. Да су којим случајем запослили оне стотине хиљада људи које су обећали, да су искоренили корупцију и похапсили дилере који деци потурају дрогу, те да су Србију учинили мало безбеднијом, они сада не би морали да прете опозицији, и грађанима опозицијом. Евролаже више не пролазе ни код наивних. Како је многима јасно да од уласка у ЕУ и од изласка из кризе нема ништа, те да је ова власт неспособна да се суочи са изазовима, они се враћају опробаном средству – оцрњивању опозиције. Но, оно што је пролазило пре неколико година – кампања која је делила и дестабилизовала Србију – више не може да даје резултате.
Рећи да опозиција може да одведе Србију у пропаст, и да је „Београд горео“ када је  прошли пут била заједно, није само израз агресивне нетолеранције и скандалозног странчарења, већ је и потенцијално опасно. То је пре свега знак краја вајмарске демократије у Србији, јер то претпоставља да се против опозиције могу употребити и нека „оштрија“ недемократска средства.
Није довољно што владајуће странке контролишу ток новца и имају монопол медија, већ би могли као марионетски режим да и „активније“ сузбијају опозицију и другачије мишљење. У великим медијима више се готово не може чути критичка и опозициона реч, али очигледно ни то није довољно јер престаје дејство „европејског“ медијског бенседина. Србија се буди, а председник и његови дежурни комесари уплашили су се тога и желе да спрече било какве промене.
Печат мај 2010

Нема коментара:

Моја листа блогова