недеља, 28. фебруар 2010.

Бања на Зеленој Трансферзали

Писали смо у тексту „Османлије поново јашу" како се Tурска благословом Америке враћа на Балкан, али и да истовремено реализује своје историјске аспирације. Амерички интерес да се са што мање ресурса контролише регион због очекиваног другог разорног таласа економске кризе и због дислоцирања војних капацитета ка Блиском истоку се уклапа са интересима Турске да се врати на овај простор преко јачања локалним муслиманских заједница. На жалост то нису и наши национални интереси.




СРПСКА БАЊА И СРПСКА БОЉКА



Како то стратешко партнерство у пракси изгледа можемо видети на примеру уговарања приватизације Бујановачке бање од стране турско-албанског капитала, то јест од стране албанског капитала „сумљивог порекла" који је лоциран у Турској са српском владом.



Посета „султана Гула" Србији која све више личи на „Београдски пашалук" је иницирала овај стратешки потез, а експертски део српске владе је то оберучке прихватио1. Наиме одлуком владе, а мимо судбине осталих бања које још не иду у процес приватизације, је одлучено да се ова бања са великим бројем извора у српским селима бујановачке општине преда у руке албанско-турском прљавом капиталу2. Ситуација нас подсећа на осамдесете година на Косову када је исто тако албански прљави новац уз благослов Београда а подржан и од неких држава и република „куповао" земљиште, куће и привредне ресурсе.



Да би смо схватили стратешку важност ове бање морамо знати да је Бујановац мултиетничка општина у којој је један део насељен Србима и то део који се наслања на Врање, а други Албанцима и који је према Прешеву. Бања се налази у српском делу и њеном продајом албанском капиталу би се убрзало исељавање Срба, које је јако узбудила и тешко огорчила ова вест (док Албанци ово прослављају као своју победу над Србима).



Нарочито је болно сазнање да бању која има стратешку позицију - у близини аутопута а и поседује стратешке изворе воде наша влада продаје турском држављанину чија породица је позната као део криминалног картела који активно подржава политичке аспирације албанске заједнице. Ова бања (у чијој је близини фабрика „Хеба" и „Бивода") је последњи ослонац бујановачких Срба и њеном продајом им се удара нож у леђа - али не само њима већ и целој Србији.



Стратегија постепене, али систематичне промене етничке структуре је позната на овим просторима и сада се понавља, опет у корист Албанаца. Подршку имају у Београду у коме су политичари које или не интересује овај простор или они који имају конкретне интересе да се изађе у сусрет турско-албанским захтевима.



С обзиром на досадашња искуства у Динкићевим приватизацијама уговори у којима се радници штите од отпуштања ће вероватно имати ограничени рок након чега ће готово сигурно кренути отпуштања. Новопримљени радници ће, као и у сличним случајевила, у највећем проценту бити Албанци. Општинско земљиште које се налази у близини погона би се могло од стране општине која је под контролом Албанаца претворити у градско грађевининско. Купци плацева ће наравно бити "несрпске националности". А онда ће услед недостатка перспективе и политике државе кренути и масовнија продаја српских кућа и имања. Београд ће наравно игнорисати вапаје Срба јер њиховим „сузама не верује". Као шлаг на торту ту је и несразмеран број прозападних НВО у стратешки важном Врању које би требале да логистички подржавају овакве „мултикултуралистичке" пројекте.



Када се ово има у виду модел и циљ приватизације превише потсећају на случај онога што се дешава око приватизације комплекса хотела Брезовица у енклави Штрпце на Косову и Метохији са последицом притиска на преостале Србе да се иселе. Док наша држава нема готово никакву моћ да спречи приватизацију хотела на Брезовици од стране албанских инвеститора у случају приватизације Бујановачке Бање која је у потпуности под њеном контролом, она активно учествује као организатор посла и мањински власник!



Сада је ситуација на том простору изузетно тешка јер албанске вође не одустају од ширења албанског етничког простора и утицаја. од тога да се у великој мери у институцијама запошљавају Албанци па преко тога да се на зграде државних институције постављају државне албанске заставе, да подижу споменике терористима, празнују празнике друге државе, па до тога да су називи школа, фирми, локала или такмичења на албанском или до тога да локална ТВ преноси вести „Републике Косово" а не Србије.



Но доласком албанског капитала у Бујановачку бању ће се ионако лоша ситуација погоршати - до сада су се Срби осећали као мањина, а после продаје ће се оећати и угрожена. Контролом бање од стране албанског капитала ће се Срби који раде у бањи или су везани за њу једноставно ће, то показује искуство сличних приватизација, бити економски принуђени да напуштају тај простор. Албански власник ће запошљавати само Албанце, они ће и градити куће у околини и куповати српске куће и временом ће се број Срба осипати са тенденцијом одласка већине.



Већ сада је за недељу дана продате четири српске куће Албанцима у Бујановцу. Овакве прогнозе су засноване на искуству суседне општине Прешево где је пре пола века било 60% посто Срба, а сада свега неколико процената. У општинској администрацији се више Срби не запошљавају као и у фирамама са албанским власништвом. Етничка структура ће се променити у тој мери да ће политички појам „прешевска долина" постати реалност. Цео простор ће потпасти под њихову контролу, а то значи и излазак на стратешки важан коридор којим иде и ауто-пут.



НОВА ТУРСКА ЗА НОВО ВРЕМЕ



У овој комплексној стратешкој игри САД настоји да добије Турску као млађег партнера на Балкану који ће преко својих муслиманских или неосманских веза остварити контролу над неким стратешки важним просторима (Сарајево, Рашка, Косово и „Прешевска долина"). Дакле потребно је увести новог играча на Балкан а опет не допустити да се сувише не размаше.



Са друге стране консолидована неоосманска и происламистичка влада у Анкари - ослобођена зависности од европске „шаргарепе" на дугом штапу прави занимљиве стратешке комбинације. Осим договора са Москвом око „јужног тока" Анкара је заменила долар националним валутама у трговини са Ираном и Кином3 (са Русијом се таква пракса већ установила) говори да се САД суочава са још једним све самосталнијим играчем.



Последице ових потеза не угрожавају директно виталне интересе америчке финансијске олигархије чији је Обама портпарол, али им представља изузетно незгодан пример у времену најаве другог таласа финансијског цунамија. Нарочито је финансијска моћ на овакве потезе осетљива јер долази од досада најлојалнијег савезника у региону, што је пример који би и други могли лако следити.



Стога би се амерички благослов Турској могао и схватити вишеструко: као увлачење једног новог играча којим би настојали пацификовати утицај другог - Русију, што је и традиционална улога Турске у англосаксонској геополитици, затим учешће у пацификовању Срба контролом стратешких позиција (инвестиције у Косово-Бујановац-Рашка-Сарајево) као и настојање да се све већа амбиција Турака каналише у смислу стратешке користи за САД.



То неко може сматрати за коришћење Турске као „извођача радова на терену" а други као „понуда веће шаргарепе" у виду брзог уступка све амбициознијем партнеру. Чини се да је једно и друга у питању, али да ће „зелена трансферзала" бити заједничко акционарско друштво са варирајућим процентом „пакета акција".



Као и у другим сличним пројектима имамо учешће проамеричкох политичких снага, пре свега Г17. Тако је министар Динкић поред овога потписао и споразум о сарадњи у области инфраструктуре чиме се практично трасира зелена трансферзала. Турска предузећа су главни инвеститори за пут Тирана Приштина, као и у инфраструктурним објектима у Рашкој. Поред тога да се очекивати и да ће Турска појачати своје присуство у КФОР-у на КиМ како буду одлазили други контигенти (што је тренд) на исток. Турска роба и предузећа су знатно присутна на КиМ, а очекује се да ће то бити и знатно више у наредном периоду.



Неки горенаведени потези Турске у финансијском сектору и у енергетици представљају изазов за аналитичаре. Већина Турску и даље види као стуба америчке спољне политике у овом делу света, док други примећују да је то партнерство на проби или барем да се редефинише. Тако се у америчком Стратфору који често паничи и далеко сталоженијем аналитичком битлену Еуропе 2020 говори како се Турска полако измигољује Западу. Иако ово можда делује претерано, више као део система „раног упозоравања" западних елита, сигурно је да су Турци ушли у процес темељне редефиниције својих кључних геополитичких интереса и циљева.



Турска се ослободила везаности за Евроутопију и пасивног годоовског чекања на могуће чланство у ЕУ које је на дугом штапу, као и од везаности за спољнополитичке оквире које су им поставиле западне силе. Нова Турска је заснована на идеолошко-стратешком миксу неоосманизма, пробуђеног ислама и неке врсте повратка „аутентичном" кемализму у смислу нове амбиције да се буде регионална сила. Није случајно да је нова самосвест дошла из незападних и кутлуролошке аутентичних извора - из исламизма на турски начин. Стога не чуди што постепену стратешку редефиницију Турске спољне политике покреће исламистичка партија АКП кад се зна да је највећи замах турској експанзији пре пола миленијума дала управо милитантна Мухамедова вера.



Индикатор америчко-турских односа је однос Турске према Израелу. Наиме Турска је до сада била у некој врсти савезничког односа са јеврејском државом. Сада је то на озбиљној проби. Одлука Анкаре да забрани израелске авио прелете са турске територије, најава заједничких војних вежби са Сиријом уз претходно одбијање да Израел учествује у НАТО вежбама у Турској октобра 2009 године је трн у оку Израелу и некима у Вашингтону. Претходно су Турци у априлу 2009 године оспоравали кандидатуру Расмундсена за генералног секретара НАТО-а због његовог става у вези кризе око карикатура Мухамеда. Сходно свему овоме осећа се оспоравање легитимитета чланства Турске у НАТО пакту од стране других земаља чланица.



Са друге стране Анкара настоји да гради боље односе са Ираном пре свега економске, што сигурно изазива нервозу међу вашингтонским јастребовима који су спремни и на рат са Техераном, а у најмању руку би желели ембарго и санкције. Ово не значи да Турска не жели партнерство са Америком, већ да нова самосвесна Турска не жели да прати САД у свему (однос према јужном току, Ирану, Каквазу, Израелу) већ само у ономе што је и њој у интересу. Шта више, чини се да је негде спремна и да опасно затеже да би на другој страни добила жељене компензације.



Како од брзог пријема у ЕУ нема ништа, Турска размишља прагматично и стратешки - жели јачање својих позиција у неким регијама, пре свега на Балкану. Њима је спознаја да их ЕУ не жели родила нове стратешке перспективу док је то исто код српске елите изазвало забијање главе у песак. Турска ослобођења робовању еврочекаонице сматра да треба да слободно игра и према истоку и западу, што и чини док српски политичари то само причају.



[1] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/13/Ekonomija/254521/Turska+ula%C5%BEe+u+Bujanova%C4%8Dku+banju+



[2] http://www.b92.net/putovanja/vesti.php?nav_id=388965



[3] http://www.gata.org/node/7944







краћа верзија објављена у Печат-у

Нема коментара:

Моја листа блогова