недеља, 28. фебруар 2010.

ГЕОПОЛИТИЧКО ПОВАМПИРЕЊЕ ФАШИЗМА НА БАЛКАНУ

Посета одлазећег председника Месића Косову које је било најављено на православни Божић, да се додатно подржи независно Косово је у Србији схваћено као провокација и као наставак једне антисрпске политике дугог трајања. Друга његова изјава да би у случају референдума у Републици Српској „послао војску“ и прекинуо њену територију на коридору код Брчког. Овакве и сличне изјаве не долазе случајно и не без одређене логистике са Запада. Хрватска се од Олује 1995. када је етнички очистила свој простор од Срба показала као највернији регионални „партнер“ САД. У очима Срба се новија историја хрватско-српских односа схвата као наставак оне коју је проводила фашистичка творевина из Другог светског рата „Независна Држава Хрватска“ према Србима и Србији.



Током Другог светског рата на Балкану су се формирале фашистичке и квинслишке творевине, против којих су се борили антифашистички покрети и формације. Изузетно јаке и агресивне фашистичке покрете, осим немачкој и италијанског, на Балкану су имали Мађари, Хрвати, босански муслимани и Албанци. Одлука Румуније и Бугарске да постану савезници фашистичке коалиције је била више мотивисана проценом њихових интереса но блискости са фашистичком идеологијом.



Једини који су, уз Грчку, рекли јасно „Не“ фашизму су били Срби који су протестима 27 марта и пучем фактички раскинули под притиском потписани пакт југословенске владе са фашистичким Тројним пактом. После напада фашистичких сила и њихових сателита држава је окупирана и подељена, али је у њој букнуо антифашистички устанак, каквог није било у тада окупираној Европи. Срби су представљали велику већину припадника оба антифашистичка покрета, како оног партизанско-бољшевичког, тако и четничког монархистичког.



Хрватска је добродошлицом дочекала немачког окупатора јер је добила Независну државу Хрватску на челу са фашистичким усташким режимом Анте Павелића. Овај у бити екстремно националистичко-католички, а одмах по успостављању кренуо у масовна убијања православних Срба. Само је у Јасеновцу на најсвирепији начин убијено и заклано око 700.000 људи, највише Срба. Дакле под маском идеолошког сукоба фашистичког покрета Усташа „против комунистичко-православног Истока“ се заправо крио верско-цивилизацијски сукоб, католичког (у савезу са муслиманским делом) Балкана против православног у овом случају српског народа. То хрватске вође нису то ни криле па се србофобија претапала и у отворену и активну русофобију. Стога ни чуди да су хрватски усташки добровољци учествовали у операцијама на источном фронту – пре свега на Стаљинграду где су доживели дебакл[1], али и запаженим учешћем хрватских пилота у бомбардовању руских градова.



Током деведесетих година долази до неке врсте историјског понављања – под покровитељством доминантне европске силе се обнавља држава Хрватска која настоји да доврши недовршени геноцид из Другог светског рата тако што је 1995. напала на територије које вековима насељавају Срби и успела да их протера уз подршку и логистику САД. То је навеће етничко чишћење у Европи од Другог светског рата. Оно је извршено са верски и национално мотивисаном мржњом коју је каналисала власт оживљавајући неке елементе клерофашистичке идеологије усташа од пре више од пола века. Владајућа странка ХДЗ и њени политички сателити отворено кокетирају са усташким фашистичким покретом, како у идејној сфери тако и у иконографији. Садашњи председник Хрватске је био један од лидера екстремно националистичке владајуће странке (ХДЗ) која је организовала прогон православног српског становништва, а накнадно се сазнало да је почетком деведесетих са председником хрватске скупштине певао усташке фашистичке песме.



Не само да одлазећи хрватски председник има прошлост која га везује за етничко чишћење Срба и за отворено настојање да се рехабилитација усташке фашистичког творевине НДХ[2], од чега он касније настоји да се дистанцира, већ су и други утицајни и значајни људи Хрватске блиски идеји рехабилитације усташког покрета. Вероватно најпопуларнији хрватски певач Марко Перковић - Томпсон је познат по томе што је певао песме које величају злочине усташа над православним Србима, као и по мрачној фашистичкој иконографији на концертима. Оно што још више забрињава је да се његови концерти организују по стадионима уз преносе на националној телевизији и уз јавну подршку естаблишмента. А по рехабилитацији и афирмацији усташког покрета му је уз бок и војни бискуп Јурај Језеринац који је 2008. године на дан хрватске државности на свечаној миси, где је био присутан и државни врх скандалозно цитирао стихове Томпсонове песме у којој се свака строфа завршава са усташким поздравом „за дом спремни“[3]. Због овога скандала је и део јавности протествовао[4].



Осим овог кокетирања са фашистичком прошлошћу врши се и ревизија историје а све у складу са постојећим политичким и геополитичким интересима. Настоји се мнимизирати број српских жртава фашистичког терора и геноцида па се тако уместо 700.000 хиљада жртава у Јасеновцу број смањује на мање од 100.000. Исто тако се умањује активна улога католичке цркве у идеолошкој и свакој другој подршци фашистичком покрету у Другом светском рату. При томе се наравно, привидно противречно, Хрватска настоји представити као део антифашистичког табора. Исто тако је присутна негација или игнорисање доминције Срба у антифашистичком покрету на тлу бивше Југославије.



Која је позадина овог хрватског (али и код других) кокетирања са фашистичком прошлошћу. Реафирмација фашистичких и колаборационистичких покрета на Балкану и Истоку Европе током протекле две деценије је идеолошки део стратешког наступања НАТО-а. Наиме иако је конститутивни део идеологије НАТО-а, пре свега англосаксонског стожера, победа над фашизмом, а пре свега над хитлеровском Немачком они од тога по потреби одступају, пре свега из стратешких разлога. Наиме локални фашистички и колаборационистички покрети су најчешће били антируски а неретко антиправославно настројени. Они су били изразито германофилски и прозападни, те често пуни агресивног негативног набоја према Србима на Балкану и Русима на истоку Европе. А све то је и данас врло пожељно као идеолошки став и поглед на свет у очима архитекта ширења НАТО-а на исток. Стога се источноевропским покретима у времену „политичке коректности“ толеришу профашистички ставови, па и отоворенија рехабилитација и афирмација фашистичких и квислиншких вођа и покрета.



Осим стратешког елемента у реафирмацији елемената фашизма и колаборације, постоји и један дубљи цивилизацијски ниво. Наиме у хантингтоновском сукобу цивилизација – Запада против других – важно је имати на уму да се настоји променити свест и поглед на свет код других народа и култура. Ако неки народ попут руског или српског не буде био поносан на своје претке и на жртве у антифашистичкој борби биће спремнији да прихвати туђу политичку вољу и моделе понашања. Стога се највеће жртве коју су у борби са злом фашизма имали словенски, а пре свега православно-словенски народи морају умањити или релативизовати изједначавањем негативне улоге фашизма и комунизма.



Тако се историјски ревизионизам у коме важан сегмент има и умањивање улоге српског и руског народа у антифашистичкој борби, те представљање те борбе као „освајачке и хегемонистичке“ представља идеолошки инструмент ширења НАТО-а на исток и настојања Америке да прошири, ојача и стабилизује своју хегемонију. Ово „наново писање историје“ у којој се релативизују или игноришу историјске чињенице кроз изједначавање одговорности за рат Немачке и Русије (то јест СССР) те настојања да се да подршка антируским и антисрпским осећањима и ставовима је део америчког стратешког наступања који у много чему (и стратешки и идеолошки) следи и наслеђује вишевековни германски Drang nach Osten. У сваком таквом „крсташком“ походу историјска истина је прва жртва.

руска верзија текста објављена на "Фонду Стратешке културе" www.fondsk.ru

[1] http://www.axishistory.com/index.php?id=2158



[2] Позната је његова изјава у из 1990. у којој рехабилитује оснивање фашистичке и марионетске државе НДХ (Независна Држава Хрватска) која је основана 10 априла 1941 (10. травањ) године: "U Drugom svjetskom ratu, vidite, Hrvati su dva puta pobijedili i mi nemamo razloga se nikom ispričavati. Ovo što skroz ... traže od Hrvata - ajde idite kleknuti u Jasenovac, kleknite ovdje... Mi nemamo pred kim šta klečati! Mi smo dva puta pobijedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobijedili 10. travnja kad su nam Sile osovine priznale Hrvatsku državu i pobijedili smo jer smo se našli poslije rata, opet s pobjednicima, za pobjedničkim stolom." http://video.google.com/videoplay?docid=-8023936972143053963&sourceid=docidfeed&hl=undefined#

[3] Песма је „Bijeli golubovi“ а рефрен је: S ognjem pakla tu su se sreli, ostala su polomljena krila, a bili su za dom spremni. „За Дом спремни“ је у Хрватској и на простору бивше југославије препознатљив фашистички поздрав, као што је у свету познато шта значи кад неко дигне руку и каже „Зиг хајл“. Немогуће је и замислити неког немачког или италијанског бискупа да поздрави вернике фашистичким поздравом, па макар и кроз цитирање популарне песме. (http://www.javno.com/hr-hrvatska/jezerinac-u-vukovaru-recitirao-thompsonovu-pjesmu_158963)

[4] Због тога су певач Томпсон и бискуп Језеринац двојица од петорице на црној листи младих антифашиста Загреба http://www.mladi-antifasisti.hr

Нема коментара:

Моја листа блогова