недеља, 28. фебруар 2010.

ПАРАЛЕЛНЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ

Када се упоређују владари, династије и државе често се долази до занимљивих увида и чудног осећаја да је историја велика тајна у којој има много више „понављања“ но што изгледа када се посматра „школски“. Тако се и поређењем два позната периода српске државности – средњовековни и нововековни - открива низ сличности. Наравно постоје и многе разлике, те овде треба рећи одмах да нема „система“ који би могао да нам помогне да по логици аналогија предвидимо и будућност.
ДВА ВОЖДА



Када се упореди развој средњовековне и нововековне српске државе могу се извући бројне и значајне паралеле, па и озбиљне историјске поуке. На почетку и једног и другог историјског периода стоје наши национални хероји – оснивачи династија и утемељитељи држава – Немања и Карађорђе. Обојица великана тешком муком ослобађају земљу од окупатора и стварају слободну српску државу. Оба „вожда“ дижу буне које се завршавају поразом (један је био у заточеништву а други у изнанству ван Србије), али које као последицу имају стварање нове државе. Обојица настоје да ојачају централну власт сузбијајући моћ локалних господара. Превирања, прогонства, братски сукоби, устанци, јунаштво и тужно странствовање су у њиховим биографијама. За обојицу би важило оно што је записано за Немању: „остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош...“ Ратовање за туђе интересе и коришћење конфликта источних и западних сила да би се некако створила српска народна држава. Строго се обрачунавају са непријатељима државе, народа и вере. Неки их због тога сматрају превише строгим, па и суровим не знајући да је то једини начин да се направи држава „из ничега“. Од почетка Немањићког циклуса па до нововековне српске слободе под Карађорђем је прошло нешто више од шест векова. Први је био свети оснивач једне а други мученички оснивач друге српске династије.



Постоје бројне и очигледне геополитичке паралеле – Балкан је у превирању и води се борба за његову контролу. Питање је да ли ће уместо оријанталног балкански народи добити нове западне господаре који крећу у своје источне походе. Занимљиво је да је Србија у оба случаја била под влашћу оријенталне империје (у средњем веку је то била православна Византија а у новом веку муслиманска Османска царевина) којој је главни град Цариград. Србија постаје слободна када та оријентална империја слаби и када у ратовима од других губи територије и позицију доминантне силе. Исто тако је Србија угрожена од западних сила, а нарочито Срби у Босни – која од провинције оријенталне империје постепено постаје протекторат западне силе.



Но да се вратимо на наше – српске паралеле. Иза великих оснивача династија долазе на власт српски владари који са мање или више успеха подижу и јачају младу српску државу. Они изграђују српску државност током читавог века, с тим да у средњем веку имамо једну, а у новом веку две династије које се смењују на престолу. Српска држава се формира као народна држава са народном црквом и културом. Пратимо постепен и трновит успон те народне државе, њено јачање и ширење са циљем да обухвати цео српски народ или барем највећи његов део. Било је ту доста ратова са спољним непријатељима, али и унутрашњих превирања, побуна, свргавања владара и немира. Но ипак то је време напретка и раста младе српске државе. Тако тринаести и деветнаести век пролазе у знаку консолидације и јачања српске државе на темељима народне, да кажемо српске светосавске идеје.



ЈУГОСЛОВЕНСКО ЦАРСТВО



Но временом српском елитом овладавају веће амбиције и неке туђе моде и идеологије. У средњевековној Србији – почетком четрнаестог века је то византијски раскош и „хеленски“ универзализам и империјализам, док је шест векова касније реч о европској моди и иевропским универзалистичким идејама и идеологијама. Напушта се лагано српска народна идеја и приклања се новим и увезеним идеологијама. Темељ српске државе више није идеја окупљања једног народа у једној народној држави са народним владарем већ стварање једне веће наднационалне државе и заједнице народа. Што стицајем историјских околности – сломом империја које су спутавале ослобађање народа, што захваљујући новим идеолошким токовима – долази до стварања „велике државе“. После победе у рату проширују своју власт на нове територије и стварају од краљевине „царевину“. Државе која је све мање национална, а све више империјална.



Творци те две велике и наднационалне државе су Цар Душан и Краљ Александар. Прва је била царство Срба и Грка (али и других народа) а друга је била Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (али и других). Краљ Душан Немањић се крунише у Цара а краљ Александар Карађорђевић се проглашава прво за Краља Срба, Хрвата и Словенаца а затим и за Краља Југославије са титулуом - „Витешки Краљ – Ујединитељ“. Два велика и амбициозна „витешка владара“ доносе законе (Устав и Законик) и реформишу државу желећи да остану упамћени као праведни владари, али остају упамћени по величини државе и концентрацији личне власти.



Иако се тада чини да је српска држава на врхунцу она је изнутра веома хетерогена и слаба. Колико је слаба показаће се само неколико година после смрти великог и јаког владара. Слаба је јер се није темељила на старој и виталној народној идеји – идеји народне државе и националне цркве. Она је одустајући од тог старог српског програма отишла у правцу квантитативног ширења и окупљања хетерогених елелената при чему се губи јединство и снага. Србија и српска идеја нестају у једној наднационалној државној творевини и идеологији која је заправо страна водећем народу те државе.



Осим тог наднационалног програма који сече виталне корене народне идеје долази и до декаденције елите која се отуђује од народа и традиције. Владајућа елита под упливом стране мода и идеја покушава да се наметне као господар свом народу коме је све даља. Долази до међусобних трвења унутар елите и она све мање има осећај за „заједничку ствар“. Преовладавају лични и клановски интереси, стварају се регионални центри моћи и држава се изнутра растаче у моменту кад споља гледано изгледа као велика и просперитетна. Смрт јаког владара показује како је та спољашња величина само маска унутрашње слабости и подела на свим нивоима. Смрт Цара Душана и Краља Александра заправо означава и почетак краја те државе. Она се убрзано распада и долази до међусобних сукоба појединих вођа онога што је остало од те земље.



Могли би Принца Павла или неког другог српског вођу после њега слободно назвати Новим Урошем Нејаким који безуспешно настоји да одржи јединство тамо где га нема. „Великаши проклете им душе на комаде раздробише царство“ каже народна песме- клетва, која важи како за период после Цара Душана тако и за период после краља Александра. То је крај „царства српскога“.



Деценије пролазе а Србе воде регионалне вође, Срби су подељени у више државица и не постоји јединство. Искуство распадајућег царства и међусобних сукоба у средњем веку је слично искуству грађанском рату у време Другог светског рата и деценије српске слабости и подела под титоизмом у савременој српској историји. Жалосна прича о српском нејединству и спремности да се вазалски служи сваком господару обележава ова времена.



КОСОВСКИ БОЈ 2



Историјска ситуација нашег доба се поклапа са оним у време Косовске битке. У оба случаја имамо борбу за опстанак народа и државе, у оба случаја велика сила надире на Балкан (онда са истока, данас са запада) и наравно главна препрека њеној хегемонији су Срби. Но као и онда Срби су разбијени у више државица и кланова који ни под претњом уништења не могу сви да се уједине. У оба случаја велика сила долази на Косово да би тако поразила Србе и загосподарила и Србијом и Балканом.



Но опасни непријатељ који прети опстанку народа ствара ситуацију кад је потребно обновити јединство – народно и државно. У слично улози и историјској позицији су се нашли кнеза Лазар и на Слободан Милошевић иако је између њих протекло шест векова. Ми не желимо рећи да је Милошевића - Нови Кнез Лазар, већ само да су њихове историјске улоге веома сличне јер је и историјска ситуација „паралелна“. Ту тајанствену везу садашњице и времена пре и после косовске битке су многи осетили. Поређење сукоба 1999. и косовског боја је опште место патриотске литературе и медијских приказа. Дакле ко год да се у том времену нашао на челу државе и народа био би пред сличним изазовом и дилемом пред којом је био и Кнез Лазар пре више од шест стотина лета.



Сасвим је друго питање како је Милошевић и како смо ми као народ одговорили на тај „косовски изазов“, на тај Нови Видовдан. Неко би рекао да Милошевић није ишао до краја као кнез Лазар и његова војска, други би рекли да ми ни као народ нисмо били спремни да се иде до краја, а да је елити и то што се трпило бомбардовање било превише. Већи део опозиције је ишао путем „прихватања реалности“ – дакле путем Бранковића (и историјског и митског), а при томе је то био и већинско стање духа српске елите без обзира била на позицији или опозицији. Но јасно је и то да у случају да смо дали Косово без рата – да смо били сви бранковићи убрзали би смо своју пропаст.



После „косовског боја“ Србија као поражена земља, опстаје али и постаје вазал велике силе. Онда су Турци тражили да Срби пошаљу своје трупе у ратове које Султан води а сада Америка настоји да придобије Србе да шаљу своје момке у Афганистан. И онда и данас Србијом доминирају Бранковићи који покушавају да објасне да издаја није издаја већ „суочавање са реалним стањем на терену“. Занимљиво је како су многи који заговарају „кооперативност“ према моћницима који нам отимају Косово покушали да историјски рехабилитују Вука Бранковића. Међу њима се истиче његов несретни имењак који га је тако пристрасно бранио, да је сваком постало јасно у ком грму лежи зец. Овде дакле уопште није реч о истини о „историјском Вуку Бранковићу“ већ о појави да нечиста савет тражи историјски алиби кроз рехабилитовање оне личности која у народном сећању буди разликовање херојства и издајства. Нова постмилошевићевска власт осећа на себи бреме осуде народне због бранковићевске „прагматичне политике“. У поређењу са том сервилном политиком Милошевићево држању у Хагу и трагична смрт у народној свести његовом лику додају и неке лазаревске примесе.



После 1389. је Србија била слаба и није се могла отворено супротставити агресивној империји, као што то ни сада не може. Ново време тражи и нове одговоре. Но онда је изнедрила Деспота Стефана Лазаревића који је служио као вазал великој сили али је искористио прилику да Србију ојача. Иако вазал он је земљу централизовао и није толерисао „регионализацију“. Борио се за туђе интересе али не због туђина и његове визије „уједињеног света“ као значајан део српске елите данас, већ је увек свестан шта је и коме припада. Борећи се за друге борио се увек за Србију. Криза империјалног система му је омогућила да ослободи Србију и постави на ноге. Земља је у слободи доживела опоравак од „косовских рана“.



Нови Деспот Стефан је оно што је потребно Србији – човек који ће ако треба бити лојалан моћницима овога света али пре свега веран отаџбини. Потребни су нам људи који ће дати мање но што се тражи од њих, а не као наши властодршћи и више но што морају. Данас власт само симулира ту позицију кроз синтагму „и Европа и Косово“. Она попушта на свим фронтовима (Еулекс, Војводина, „Сребреница“, Република Српска) при томе настојећи да негује патриотску реторику „националног интереса“ и „борбе за Косово“. Ова власт је добила изборе на вештачи створеној медијској слици који ју је приказао као „стефановску“, али је сада велики део јавности већ свестан да су Тадић и Јеремић само „патриотски маркетинг“. Она се показала опасно заводљива јер је таква, али реално таква „стефановска“ политика Србији данас потребна. Политика која је далеко од оног за што се представља, већ тек нешто више од одглумљене медијске представе за наивне масе.





"Печат"

Нема коментара:

Моја листа блогова